бр. 07-00-263/2013-02 датум: 5. 11. 2013.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе И. Ц. из Ш. која је поднета против С. Р, директорке ОШ С. С. из Ш. због понашања директорке школе према подноситељки притужбе током њеног рада у школи и одбијања да је поново запосли у ОШ С. С. у Ш. када се у школи указала потреба за запошљавањем наставног особља. У току поступка је утврђено да је подноситељка притужбе била запослена у ОШ С. С. у Ш. на одређено време и да јој је радни однос престао истеком рока за који је уговор закључен, односно, да јој уговор о раду на одређено време није продужен. ОШ С. С. у Ш. након престанка радног односа подноситељке притужбе, расписала је конкурс за запошљавање на радном месту наставник-олигофренолог. И. Ц. по занимању сурдолошкиња, пријавила се на овај конкурс, али је примљена друга кандидаткиња, која је по занимању такође сурдолошкиња а уједно је и студенткиња олигофренолошког смера. Подноситељка притужбе је навела да је С. Р. константно испољавала нетрпељивост и непријатељство према њој и онемогућавала је да оствари поједина законом гарантована радна права, као и да јој није дозволила да поново заснује радни однос у школи. Сматрала је да је овакво понашање директорке С. Р. засновано на њеној припадности хрватској националној мањини, за коју је директорка сазнала видевши у документацији име њеног оца Ј. У току поступка није утврђено да ли се директорка С. Р. понашала непримерено према подноситељки притужбе, односно, уколико јесте, да ли је такво њено понашање узроковано националном припадношћу И. Ц. и/или њеног оца. Штавише, из исказа сведока које су предложиле подноситељка притужбе и директорка школе, може се уочити да сведоци немају сазнања да су поступци директорке школе према подноситељки притужбе били проузроковани националном припадношћу И. Ц. и/или њеног оца. На основу тога Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да није утврђено да је С. Р, директорка ОШ С. С. у Ш. дискриминаторно поступала према И. Ц.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереница за заштиту равноправности примила је притужбу И. Ц. из Ш. поднету против С. Р, директорке ОШ С. С. у Ш. У притужби је навела да је била запослена у ОШ С. С. у Ш. као замена одсутне наставнице. Навела је да је директорка, током њеног радног ангажовања у школи, константно испољавала нетрпељивост и непријатељство према њој и онемогућавала је да оствари одређена законом гарантована радна права, на пример да се директорка противила да је приме у синдикат, те да јој је ускраћено право на коришћење целог годишњег одмора. Истакла је, између осталог, догађај који се десио 20. априла 2011. године, када је радник одржавања М. Т. ушао у њену учионицу за време малог одмора и позвао ученика да га одведе до тоалета. Када је изашла за њима и тражила објашњење оваквог поступка, радник јој је рекао да ученик врши нужду ван тоалета. Покушала је да смири ситуацију и утврди о чему се ради, док је директорка стајала у ходнику и посматрала догађај. Навела је да јој је директорка потом пришла и подругљиво јој се обратила речима „И, очисти то иза њега и покажи му како се користи тоалет“. Истакла је да се вратила у учионицу уплакана, понижена и постиђена.

1.2. Подноситељка притужбе је навела да када се указала могућност да поново заснује радни однос у ОШ С. С. у Ш. директорка школе то није дозволила, већ се одлучила за особу са листе Националне службе за запошљавање која има мање радног искуства од ње, иако су је службеници НСЗ и чланица Градског већа града Ш. задужена за друштвене делатности, информисали да И. Ц. као лице које најдуже чека на запослење, има предност у запошљавању. Подноситељка притужбе сматра да је овакво понашање директорке С. Р. засновано на њеној припадности хрватској националној мањини, за коју је директорка сазнала видевши у документацији име њеног оца Ј.

1.3. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. став 4. и 37. став 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка затражено изјашњење С. Р, директорке ОШ С. С. у Ш. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:

– да је притужба неистинита и неоснована, да је подноситељка притужбе примљена у радни однос преко препоруке, те да је нелогичан навод И. Ц. да ју је директорка обесхрабривала у раду;
– да је оптужба подноситељке притужбе да је директорка на основу имена њеног оца закључила да је припадница хрватске националне мањине неоснована и непромишљена, јер је она тек након што је добила притужбу од Поверенице за заштиту равноправности, сазнала да се њен отац зове Ј. и да је хрватске националности. Директорка је посебно истакла да јој је баба била Немица, да веома често одлази у Хрватску код куме, да има пуно Срба који се зову Ј, да у школи води дисциплински поступак због вређања на националној основи и да такво понашање запослених не дозвољава;
– да као руководитељка није онемогућавала И. Ц. да оствари своја радна права, односно, није јој онемогућила да се учлани у синдикат нити да користи годишњи одмор, с обзиром да је И. Ц. искористила право на годишњи одмор на начин и у обиму како јој то законом припада. Истакла је, такође, да је И. Ц. могла, уколико је сматрала да јој је ускраћено неко право из радног односа, да о томе обавести Школски одбор или просветну инспекцију;
– да су наводи подноситељке притужбе да јој је одузела кључеве од службеног ормарића, да јој није отпоздрављала приликом сусрета, да је учествовала у непријатном разговору између притужиље и домара, те да ју је „одвајала од колегиница“ потпуна неистина, јер јој је омогућила да усавршава своја знања и присуствује бесплатном семинару у К;
– да када се у марту 2013. године указала потреба за запошљавањем наставника, секретарка школе је о томе обавестила филијалу НСЗ, након чега је расписан конкурс на који се пријавила А. У, која је по занимању олигофренолошкиња, што је одговарало и потребама школе, те да не разуме шта И. Ц. која је по занимању сурдолошкиња, види спорно у таквој одлуци школе;
– да ју је контактирала Ј. Р, чланица Градског већа, која се распитивала за замену наставнице олигофренолошкиње, која одлази у пензију, те да јој је у следећем телефонском разговору сугерисала да „постоје ургенције“ за запошљавање подноситељке притужбе. Директорка је навела да иако ни И. Ц. која је сурдолошкиња, ни Х. Р, која је такође сурдолошкиња са три испита до окончања олигофренолошког смера, не испуњавају у потпуности услове за запошљавање, ипак је сматрала да предност треба дати другој кандидаткињи, јер засигурно има боље предзнање за рад са децом;
– да је, потом, уследио још један позив чланице Градског већа, када је настављено вршење притиска да у радни однос буде примљена подноситељка притужбе, уз образложење да је став града да приоритет при запошљавању имају особе које се дуже налази на евиденцији НСЗ. Одговорила јој је да неће променити свој став по цену да више не буде директорка школе. Истакла је да се ова њена реченица не односи на подноситељку притужбе, те да је била спремна да И. Ц. погледа у очи и каже јој да нема ништа против ње, а најмање то што јој се отац зове Ј.
– да је у међувремену расписан конкурс за запошљавање, на који су се пријавила три кандидата, међу њима и подноситељка притужбе, те да је одлучила да запосли Х. Р, која је до тада била у радном односу на одређено време од 60 дана;
– да се подноситељка притужбе жалила на резултат конкурса Школском одбору и Републичком просветном инспектору који није утврдио неправилности у спровођењу конкурса и избору кандидаткиње;
– да јој није јасан коментар подноситељке притужбе да до данас у школи траје дискриминација, с обзиром да И. Ц. не ради у школи већ три године, те да одговорно тврди да поштује законе, да је у послу веома професионална и да се тако односи према свим запосленима.

1.4. Уз изјашњење је достављена изјава М. Т, домара школе; изјава М. Х, председнице синдикалне организације ОШ С. С; изјава секретарке школе В. М; фотокопија записника са седнице Школског одбора од 9. априла 2013. године; решење о коришћењу годишњег одмора за И. Ц; решење Школског одбора о одбијању приговора И. Ц; конкурс за пријем олигофренолога у радни однос на неодређено време објављен у часопису „Послови“; записник о извршеном инспекцијском надзору у ОШ С. С. поводом пријаве И. Ц. и захтев за престанак радног односа Б. П. због одласка у старосну пензију.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је подноситељка притужбе била запослена у ОШ С. С. у Ш. као и да јој је радни однос престао истеком рока за који је заснован, односно, да јој уговор о раду на одређено време није продужен. Такође, утврђено је да је ОШ С. С. у Ш. након престанка радног односа подноситељке притужбе, расписала конкурс за запошљавање на радном месту наставник-олигофренолог, на који се пријавила и И. Ц. која је по занимању сурдолошкиња, али се директорка школе одлучила за другу кандидаткињу, такође сурдолошкињу и студенткињу олигофренолошког смера.

2.2. Ј. Р, чланица Градског већа града Ш. назначена у притужби као сведокиња, доставила је исказ у којем је наведено:

– да ју је мајка И. Ц. обавестила да директорка ОШ С. С. у Ш. неће да запосли подноситељку притужбе, већ другу кандидаткињу, која је дипломирала касније и краће чека на посао;
– да је позвала телефоном директорку школе, да јој је директорка рекла да ће примити Х. Р, јер је И. Ц. већ радила у школи на одређено време и директорка није била задовољна њеним радом, те да Х. Р, поред завршеног сурдолошког смера, студира и други смер који је потребан школи;
– да је подсетила директорку да Управа града Ш. препоручује да се при заснивању радног односа предност даје кандидатима који дуже чекају на посао, али да је директорка, с обзиром да је у питању препорука која нема обавезујући карактер, поновила да остаје при свом ставу да у радни однос буде примљена Х. Р.
– да јој друге чињенице, везане за однос подноситељке притужбе и директорке школе, нису познате.

2.3. Н. С, саветница за запошљавање НСЗ, филијала Ш, доставила је исказ у којем је наведено:

– да јој нису познате околности везане за однос подноситељке притужбе и директорке ОШ С. С. у Ш;
– да Национална служба за запошљавање, филијала Ш, у фебруару 2013. године није посредовала у запошљавању кандидата у ОШ С. С. у Ш. јер школа није поднела захтев за посредовање, већ је секретарка школе позвала НСЗ како би проверила да ли је изабрана кандидаткиња на евиденцији незапослених лица.

2.4. А. М, начелница Одељења за друштвене делатности и привреду Градске управе града Ш. доставила је исказ у којем је, између осталог, наведено:

– да ју је мајка подноситељке притужбе обавестила о догађају око заснивања радног односа, али да је сазнала да је са директорком школе разговарала Ј. Р, те је одлучила да није потребно да и сама контактира директорку С. Р.

2.5. З. П, наставница у ОШ С. С. у Ш. у исказу је навела:

– да је подноситељка притужбе „дивна млада жена“ која 7 година чека посао, да је док је радила у ОШ С. С. у Ш. била примерна наставница која је имала коректан однос са децом, родитељима и колегама;
– да је могуће да је подноситељка притужбе претрпела нападе или негативне коментаре од директорке школе али је то „било давно“, међутим, сећа се да јој се И. Ц. често жалила да се директорка понаша непријатељски према њој;
– да је била за то да се поноситељка притужбе прими у радни однос на основу конкурса за запошљавање, али да се директорка одлучила за другу кандидаткињу;
– да директорка никада није у њеном присуству споменула националну припадност подноситељке притужбе, те да је то учинила, тиме би и њу повредила. Сведокиња је истакла да је тек из дописа Поверенице за заштиту равноправности сазнала да је отац подноситељке притужбе Хрват.

2.6. М. Х, наставница у ОШ С. С. у Ш. и председница синдикалне организације школе, назначена у притужби и изјашњењу на притужбу као сведокиња, доставила је исказ уз изјашњење директорке С. Р. У исказу је, између осталог, наведено:

– да је од 2009. године председница синдикалне организације школе и да синдикат има изузетно добру сарадњу са директорком С. Р.
– да је И. Ц. била чланица синдиката, те да јој то право нико није ускратио нити се противио њеном учлањењу у синдикалну организацију;
– да су све изјаве И. Ц. нетачне и неистините, као и да се, колико јој је познато, И. Ц. никада није писмено притужила школи нити синдикату на понашање директорке према њој.

2.7. Наставница М. Н, назначена у притужби као сведокиња, није примила два пута поновљен допис Поверенице за заштиту равноправности да се изјасни о околностима које су јој познате, у вези односа И. Ц. и С. Р.

2.8. М. Т, домар у ОШ С. С. у Ш. доставио је исказ уз изјашњење директорке С. Р. Навео је да наводи из притужбе И. Ц. у вези са догађајем у коме је наводно учествовао, нису тачни, јер је он домар школе и нема надлежност за контакт са децом и професорима.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, анализирала је све доказе који су достављени уз притужбу и изјашњење, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 1998. године ратификовала Оквирну конвенцију за заштиту националних мањина , која у чл. 4. ст. 1. забрањује било какву дискриминацију на основу припадности националној мањини. Ставом 2. овог члана прописана је обавеза држава да путем одговарајућих мера обезбеде пуну и стварну једнакост припадника националне мањине и припадника већинског народа.

3.4. Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада (МОР) бр. 111 о дискриминацији (запослење и занимање), прописано је да дискриминација представља и свако прављење разлике, искључење или давање првенства које има за последицу укидање или нарушавање једнакости могућности или третмана у запослењу или занимању које утврди заинтересована чланица након саветовања са репрезентативним организацијама послодаваца и радника, уколико постоје, и других одговарајућих тела.

3.5. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Анализа навода и доказа из притужбе, изјашњења и исказа сведока са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Након утврђивања чињеничног стања и релевантног правног оквира, било је потребно испитати да ли се директорка ОШ С. С. у Ш. понашала непримерено према подноситељки притужбе, и уколико јесте, да ли је такво њено понашање било узроковано националном припадношћу И. Ц. и/или њеног оца. Наиме, да би било која одредба Закона о забрани дискриминације могла да се примени, потребно је да је акт дискриминације заснован на личним својствима, као и да постоји узрочно-последична веза између личног својства и учињеног акта. Због тога је било потребно утврдити да ли је понашање директорке ОШ С. С. у Ш. према И. Ц, укључујући и одбијање да је поново запосли у школи, условљено личним својством подноситељке притужбе, односно, чињеницом да јој је отац припадник хрватске националне мањине.

3.8. Повереник за заштиту равноправности је независни државни орган у чијој је надлежности, између осталог, поступак по притужбама које се односе на акте дискриминације. Сагласно томе, предмет анализе у овом случају ограничен је на утврђивање постојања евентуалне дискриминације, у складу са одредбама Закона о забрани дискриминације и других релевантних прописа. Евентуалне повреде радних права подноситељке притужбе, процедура пријема кандидата у радни однос у ОШ С. С. у Ш. или оцена директорке школе о раду и залагању И. Ц. не спадају у надлежност Повереника за заштиту равноправности, па у овом поступку нису анализирани. За контролу ових процедура и њихову усклађеност са важећим прописима надлежни су други државни органи и институције.

3.9. Анализа навода из притужбе и изјашњења показала је да је нејасно какав је заправо био однос И. Ц. и С. Р. Наиме, изјаве подноситељке притужбе и директорке школе су у потпуности противречне у вези са догађајима који су се наводно одиграли током рада И. Ц. у школи. Искази сведока такође су противречни, они или негирају да је И. Ц. имала икакве сукобе са директорком школе или наводе да посредно знају за догађаје који су се одиграли давно, али нису присуствовали сукобима и нападима директорке на И. Ц. Што се тиче конкурса за запошљавање на радном месту олигофренолога и одбијања директорке да у радни однос поново прими подноситељку притужбе, неспорно је да ни И. Ц. ни кандидаткиња која је примљена у радни однос, нису у потпуности испуњавале услове конкурса. Међутим, изабрана кандидаткиња Х. Р, поред завршене сурдологије студира и олигофренолошки смер, док је И. Ц. раније дипломирала на сурдолошком смеру и дуже чека на запослење. Неспорно је и да је чланица Градског већа града Ш. разговарала са директорком школе у вези конкурса и подсетила је на препоруку града која се односи на првенство у запошљавању, али је директорка одбила да запосли И. Ц, иако је дуже чекала на запослење.

3.10. У изјашњењу на наводе из притужбе, С. Р. наводи да је И. Ц. запослила преко препоруке, да је никада није омаловажавала у раду нити јој отежавала обављање посла, као и да до покретања поступка пред Повереником за заштиту равноправности није знала да је И. отац припадник хрватске националне мањине. Из исказа сведока може се уочити да ниједан сведок нема сазнања да су поступци директорке школе према притужиљи били проузроковани националном припадношћу И. оца. Заправо, што се тиче периода рада у школи И. Ц. наставница М. Х. негира да је директорка онемогућила притужиљи да се учлани у синдикат, а такође негира да има икаква сазнања о непримереном понашању директорке школе према притужиљи. С друге стране, наставница З. П. наводи да је „могуће да је И. имала нападе или негативне коментаре од директорке, али било је давно“, те да се сећа да јој се И. Ц. жалила на понашање директорке према њој. Из овог исказа може се закључити да сведокиња З. П. није потврдила да је присуствовала било ком догађају у којем се директорка школе непримерено понашала према И. Ц, али изричито негира да је било када чула директорку да спомиње И. националну припадност. Сведокиња Ј. Р, чланица Градског већа града Ш. потврђује да је разговарала са директорком око конкурса за запошљавање у ОШ С. С.у Ш. да је директорка изричито одбила да запосли И. Ц. са образложењем да није била задовољна њеним радом, а да друга кандидаткиња у већој мери испуњава услове прописане конкурсом, те да јој друге околности везане за однос директорке и подноситељке притужбе нису познате.

3.11. С обзиром да се наводи из притужбе не подударају са наводима из изјашњења директорке школе, као ни са исказима сведока, Повереница за заштиту равноправности сматра да у току поступка нису понуђени докази који би поткрепили наводе из притужбе да се директорка С. Р. понашала непримерено према И. Ц, као ни да је понашање директорке и одбијање да поново запосли притужиљу представљало повреду достојанства И. Ц. на основу личног својства њеног оца – припадности хрватској националној мањини. Наиме, и сама подноситељка притужбе у притужби наводи „данима размишљам и преиспитујем сваки минут проведен у школи и не пада ми на памет ни један рационалан разлог због чега ми се све то дешавало и дан данас дешава. Једини преостали разлози могу бити то што ми се у докуменатцији коју сам однела првог дана види да ми се отац зове Ј, што код злонамерних људи може да створи перцепцију мог хрватског порекла (..)“ Дакле, из свега наведеног, може се закључити да ни сама подноситељка притужбе није сигурна који су разлози за директоркин однос према њој, већ како није успела да пронађе ни један „рационалан разлог“, сматра да је у питању претпоставка директорке да је њен отац припадник хрватске националне мањине. При томе, И. Ц. није навела у притужби ни једну ситуацију у којој јој је директорка С. Р. директно или индиректно ставила до знања да је не жели или не прихвата у колективу због националне припадности.

3.12. Стога, имајући у виду сумњу подноситељке притужбе да је понашање директорке према њој било засновано на њеној припадности хрватској националној мањини и питања на која је желела да сазна директоркин одговор (нпр. који су мотиви директорке за толику мржњу и нетрпељивост према њој; који су разлози да директорка и данас не жели да је прими у радни однос у школи; зашто јој није дозволила да се учлани у синдикат школе итд.), Повереница за заштиту равноправности проценила је да би ситуација између И. Ц. и С. Р. могла да се реши медијацијом. У складу са чл. 38. Закона о забрани дискриминације, упућен је допис И. Ц. и С. Р, које су прихватиле да се спроведе медијација. Међутим, након припремних радњи, С. Р. је одустала од поступка мирења. Стога је Повереница за заштиту равноправности наставила поступак по притужби И. Ц.

3.13. У току поступка није испитивано да ли је понашањем С. Р. према И. Ц. и њеним наводиним утицајем И. Ц. била онемогућена у намери да поново заснује радни однос у ОШ С. С. у Ш. повређено неко друго право И .Ц. јер повреде других права нису у надлежности Повереника за заштиту равноправности. За заштиту својих права, И. Ц. се може обратити суду и другим надлежним државним органима.

3.14. Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности констатује да није утврђено да је С. Р, директорка ОШ С. С. у Ш. дискриминаторно поступала према подноситељки притужбе.

4. МИШЉЕЊЕ

Није утврђено да је С. Р, директорка ОШ С. С. у Ш. дискриминаторно поступала према И. Ц. на основу њеног личног својства – припадности хрватској националној мањини.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Притужба И. Ц. прoтив С. Р. дирeктoркe oснoвнe школе збoг дискриминације пo oснoву нaциoнaлнe припaднoсти у oблaсти рaдa и запошљавања