Притужба Д. М. против послодавца због дискриминације по основу породичног статуса у области рада и запошљавања

бр. 07-00-515/2014-02 датум: 13. 2. 2015.

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Д. М. против Н. Д. И. збoг одлуке послодавца да му откаже уговор о раду. Подносилац притужбе сматра да му је отказан уговор о раду јер је директора организације обавестио о својој намери да користи право на одсуство са рада ради неге детета. У изјашњењу Н. Д. И. наведено је да је од самог почетка рада свим запосленима био познат план реорганизације која подразумева смањење радних места, као и да ће у току 2014. године двоје или троје запослених бити проглашено вишком запослених. У току поступка Н. Д. И. изнео је објективне разлоге због којих је измењен Правилник о организацији и систематизацији послова којим је укинуто радно место на којем је подносилац притужбе радио. Подносилац притужбе био је једини запослени који није водио ниједан пројекат организације, тако да је био особа са најмањим обимом задужења, а програм у оквиру којег је пружао подршку, значајно је редукован, тако да постоје објективно и разумно оправдање за отказ уговора о раду. Имајући све то у виду, Повереница за заштиту равноправности оценила је да на одлуку да Д. М. буде проглашен вишком запослених није утицало његово обраћање директору организације и изражавање жеље да користи право на одсуство са рада ради неге детета, због чега је дала мишљења да оваквом одлуком послодавца нису прекршене одредбе Закона о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Повереници за заштиту равноправности обратио се Д. М. из Б, притужбом коју је поднео против Н. Д. И. У притужби је наведено:

– да је 9. априла 2014. године електронском поштом обавестио послодавца да планира да од јуна 2014. године користи право на одсуство са рада ради неге детета које је рођено 27. марта 2014. године;
– да је такву одлуку донео зато што његова супруга жели да се након коришћења права на породиљско одсуство врати на посао, а организација у којој је он радио је најавила да престаје са радом током 2015. године, те су заједно одлучили да је рационално да он буде родитељ који ће направити паузу у каријери;
– да је убрзо након што је послодавца обавестио о својој намери, Н.Д.И. донео одлуку да спроведе „организационе промене“ којим је његово радно место проглашено вишком 22. априла 2014. године;
– да сматра да је критеријум за одлуку да он буде проглашен вишком запослених чињеница да је најавио одсуство са рада;
– да је у том периоду код послодавца била запослена и З. В. на радном месту са истим описом послова – виши координатор програма у одељењу Парламентарни програм и подршка програмима за младе и реформу изборног система, која није проглашена вишком запослених;
– да је у јуну 2014. године остао без посла услед дискриминаторних одлука организације и да је на тај начин деградирана његова улога оца, његова породица је доведена у изузетно тешку материјалну ситуацију и његовој супрузи је ускраћена могућност напредовања у каријери;
– да смата да је третман којем је изложен утолико лошији што се организација у којој је био запослен бави промоцијом људских права, демократије и недискриминације.

1.2. Уз притужбу је достављена копија електронског писма које је упутио Т. К. 9. априла 2014. године и копија решења о отказу уговора о раду од 29. априла 2014. године.

1.3. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације , па је у току поступка затражено изјашњење Н. Д. И.

1.4. У изјашњењу које је доставила адвокатска канцеларија К. Н, наведено је да:

– Н. Д. И. оспорава све наводе из притужбе и сматра да Д. М. ни на који начин није дискриминисан током рада и да је његов радни однос отказан у потпуности у складу са прописима Републике Србије,
– Н. Д. И. је непрофитна организација која функционише на бази (…) донација и да је 2010. године добио донацију за свој петогодишњи програм. У складу са тим, планирано је да Н. Д. И. заврши све своје пројекте и оконча своје пословање у Србији 2015. године, што је чињеница са којом су били упознати сви запослени у организацији. Такође, од самог почетка спровођења програма планирано је да ће у периоду од 2013. до 2015. године доћи до организационих промена и смањења броја запослених;
– Н. Д. И, у складу са планом, започео је са отпуштањем вишка запослених 2013. године, када је троје запослених проглашено вишком и њихов радни однос је престао 31. августа 2013. године;
– чланови локалне и интернационалне управе Н. Д. И. су у јануару 2014. године донели одлуку да ће Д. М. и Б. М. бити проглашени вишком запослених;
– одлука да ће ово двоје запослених бити проглашени вишком запослених донета је на основу смањења обима или завршетка активности у оквиру појединих пројеката, описа послова, личне одговорности запослених у оквиру појединих пројеката и радних места запослених. Пројекат који је водила Б. М. вршен је током 2013. године, због чега је престала потреба за њеним даљим радом у организацији. Д. М. је био једини запослени који није био задужен за вођење одређеног пројекта, а имајући у виду његов опис посла (пружање подршке менаџерки пројекта и ажурирање профила организације на друштвеним мрежама), донета је одлука да његово радно место буде укинуто;
– Д. М. je у септембру 2013. године понуђена могућност да води одређени пројекат што је он одбио;
– наводи из притужбе да је З. В. радила на истом радном месту као подносилац притужбе нису тачни, јер је она била виша координаторка у одељењу Реформа изборног система и програма за младе, односно, у питању су две различите позиције са различитим описима послова. З. В. била је задужена да води пројекат, а њен уговор о раду је отказан 10. септембра 2014. године, када се већина активности на програму завршила;
– Т. К. је 27. јануара 2014. године усмено обавестио подносиоца притужбе и Б. М. да ће бити одређени за вишак запослених, како би имали довољно времена да се припреме за промену радног места;
– организационе промене су настављене током 2014. године, а за вишак запослених проглашени су З. В. и Т. К.;
– да је подносилац притужбе обавестио послодавца о намери коришћења одсуства са рада ради неге детета како би, као заштићена категорија запослених, избегао отказ уговора о раду. У прилог овој тврдњи говори чињеница да с обзиром да ово право може да користи само у случају да је његова супруга запослена, она је 21. фебруара 2014. године (34 дана пред порођај) засновала радни однос и престала да остварује право на здравствено осигурање преко Н. Д. И, као супруга подносиоца притужбе. У изјашњењу је наведено и да „у складу са Законом о раду запослена мора да отпочне са коришћењем породиљског одсуства најкасније 28 дана пре порођаја, неспорно је да је могла да ради највише шест дана“.
– да све наведено наводи на закључак да је намера подносиоца притужбе била да „изигра систем социјалног осигурања“, будући да би током одсуства са рада ради неге детета имао право на накнаду зараде на коју не би имао право да је његова супруга остала незапослена;
– да обавештење од 9. априла 2014. године о намери коришћења одсуства са рада ради неге детета није утицало на раније донете одлуке, да му је уручено решење о отказу уговора о раду 29. априла 2014. године, да му је због посебне породичне ситуације исплаћен виши износ отпремнине, да је он 30. маја 2014. године потписао изјаву да су сви његови односи по основу рада у Н. Д. И. у потпуности и трајно регулисани и да је притужба Поверенику за заштиту равноправности поднета тек након шест месеци;

1.5. Адвокатска канцеларија К. Н. затражила је од Повереника за заштиту равноправности да закаже усмену расправу наводећи да је то правна обавеза овог државног органа, с обзиром да је чл. 40 Закона о забрани дискриминације прописано да се на поступак поред Повереником сходно примењују одредбе Закона о општем управном поступку, а члан 139. Закона о општем управном поступку прописује да се усмена расправа мора одредити у управним стварима у којима учествују две стране са супротним интересима.

1.6. Уз изјашњење су достављени следећи документи: 1. пуномоћје којом је Н. Д. И. овластио адвокатску канцеларију „К. Н.“ за заступање у поступку који се води пред Повереником, 2. изјаве Т. К. и Н. М. на енглеском језику, са овереним преводом судске преводитељке за енглески језик, 3. изјаве Ј. А. С. М. и Б. М, 4. копије решења о отказу уговора о раду за Ж. П, С. П, Ж. В, З. В, Б. М. и Д. М, 5. копија потврде о одјави са обавезног социјалног осигурања за С. М. бр: … од 21. фебруара 2014. године и 6. копије Правилника о организацији и систематизацији послова и Измена бр. 1 Правилника о организацији и систематизацији послова.

1.7. У исказу Т. К. наведено је:

– да су смањења у буџету за 2013. и 2014. годину била повод да заједно са Р. Б. и Н. М. размотри неопходна смањења броја запослених већ почетком 2013. године када је одлучено да ће се број запослених на лето 2013. године смањити за троје, у пролеће 2014. године за четворо, у јуну 2015. године за троје и у септембру 2015. године за троје запослених;
– да је у септембру 2013. године одржао састанак са подносиоцем притужбе и понудио му да постане руководилац Парламентарног програма што је он одбио;
– да је 27. јануара 2014. године имао одвојене састанке са Д. М. и Б. М. и обавестио их да ће њихова радна места бити укинута у мају 2014. године;
– да је радно место на којем је радио подносилац притужбе укинуто зато што је била потребна само једна особа за администрирање Парламентарног програма. Подносилац притужбе је био једини преостали запослени који није руководио ниједним програмом а буџетом није било предвиђено задржавање запосленог који би радио као помоћник/асистент;
– да се 2. априла 2014. године састао са подносиоцем притужбе како би поразговарао о његовом захтеву да користи право на одсуство са рада ради неге детета, да му је након консултацијама са адвокатском канцеларијом потврђено да може наставити са поступком решавања вишка запослених, што је и учињено објављивањем „Одлуке о смањењу радних места“ 22. априла и на састанку са Д. М. и Б. М. 23. априла 2014. године;

1.8. У исказу Н. М, између осталог, наведено је:

– да потврђује да је марта 2013. године била упозната са планом решавања проблема вишка запослених;
– да је у јануару 2014. године, дакле пре сазнања о намери подносиоца притужбе да користи право на одсуство са рада ради неге детета, дала пристанак на предлог Т. К. да се у 2014. години за вишак запослених прогласе Д. М, Б. М. и З. В;

1.9. У исказу Ј. А. између осталог, наведено је:

– да је свим запосленима почетком 2013. године предочено је да ће у процесу завршетка програма и затварања канцеларије Н. Д. И. две особе бити отпуштене, док је 2014. године за вишак запослених бити проглашене две или три особе;
– да јој је у марту 2014. године Т. К. предочио да су две особе које ће бити проглашене за вишак запослених – Б. М. и Д. М.

1.10. У исказу С. М, између осталог је наведено:

– да јој је од тренутка када се запослила било познато да ће се број запослених смањивати када се пројекат буде ближио крају и да су све колегинице и колеге који су били проглашавани за вишак запослених то знали неколико месеци унапред, како би били у могућности да траже нови посао;
– да је за одлуку директора да ће Д. М. бити одређен за вишак запослених сазнала средином фебруара, посредно, тако што јој је директор саопштио „да ће ускоро бити отпуштене две особе и да ће то бити особе без којих програм може да функционише или које не воде неке од програма“

1.11. У исказу Б. М, између осталог, наведено је:

– да је директор програма у септембру 2013. године, након завршетка радног односа троје колега, свим запосленима саопштио да ће сличне одлуке бити донете у наредном периоду у складу са смањењем обима посла;
– да јој је на састанку на којем је био и Д. М. 23. априла 2014. године, саопштено да су њих двоје проглашени технолошким вишком.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је Д. М. био запослен код послодавца Н. Д. И. на пословима вишег координатора програма у одељењу Парламентарни програм и подршка програмима за младе и реформу изборног система од 15. октобра 2012. године до 30. маја 2014. године.

2.2. Међу странама није спорно да је Д. М. обавестио послодавца 9. априла 2014. године о намери коришћења права на одсуство са рада ради неге детета,

2.3. Утврђено је да је Н. Д. И. 22. априла 2014. године донео „Измене бр. 1 Правилника о организацији и систематизацији послова“ којим су укинута радна места виши менаџер програма у одељењу Програм за младе/источна Србија и виши менаџер програма у одељењу Парламентарни програм и подршка програмима за младе и реформу изборног система.

2.4. Увидом у решење о отказу уговора о раду од 29. априла 2014. утврђено је да Д. М. отказан уговор о раду 30. маја 2014. године.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ПРЕПОРУКЕ

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су достављени током поступка, као и релевантне правне прописе из области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије , одредбом члана 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 15. прописана је равноправност жена и мушкараца и обавеза државе да развија политику једнаких могућности, док је одредбом чл. 66. прописано је да породица, мајка, самохрани родитељ и дете уживају посебну заштиту.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је регулисана општа забрана дискриминације, и то тако што је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Према одредби чл. 2. ст. 1. тач. 1. дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Поред осталог, одредбама чл. 20. регулисана је дискриминација на основу пола која постоји ако се поступа противно начелу равноправности полова, односно начелу поштовања права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Одредбом чл. 16. Закона о забрани дискриминације регулисана је дискриминација у области рада, тако што је забрањено нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.

3.5. Одредбама члана 18. Закона о раду забрањена је непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидитет, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуалну оријентацију, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство, а одредбом члана 20. дискриминација је забрањена, између осталог, и у односу на образовање, оспособљавање, усавршавање, напредовање на послу и отказ уговора о раду. Чланом 12. прописано је право запосленог на посебну заштиту ради неге детета а одредбом члана 157. уређено је да критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање запосленог са рада због неге детета. Такође, оправданим разлозима за отказ уговора о раду не сматра се коришћење одсуства са рада ради неге детета а послодавац не може запосленом отказати уговор о раду за време одсуства са рада ради неге детета

3.6. Законом о равноправности полова прописано је да је дискриминација на основу пола свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. Одредбом члана 11. прописано је да је послодавац дужан да запосленима, без обзира на пол, обезбеди једнаке могућности и третман у вези са остваривањем права из радног односа и по основу рада, у складу са законом којим се уређује рад.

Анализа навода из притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.7. Имајући у виду предмет ове притужбе, потребно је утврдити да ли је одлука Н. Д. И. да за вишак запослених у априлу 2014. године прогласи Д. М, проузрокована његовим обавештавањем послодавца да жели да након завршетка коришћења права на породиљско одсуство његове супруге, користи право на одсуство са рада ради неге детета, односно, да ли је заснована на његовом личном својству – породичном статусу.

3.8. Подносилац притужбе сматра да је проглашен вишком запослених због обавештења које је послао послодавцу о намери коришћења одсуства са рада ради неге детета, а као доказ је приложио копију електронског писма од 9. априла 2014. године у којем је директору Н. Д. И. поновио наводе из ранијег разговора о својој намери да користи право на одсуство са рада ради неге детета, почевши од јуна 2014. године. У притужби је наведено и да је до организационих промена у Н. Д. И. дошло 13 дана касније, 22. априла 2014. године, што је потврђено и у изјашњењу послодавца.

3.9. Повереница најпре констатује да је потребно утврдити да ли је Д. М. био упознат са одлуком послодавца да ће бити проглашен вишком запослених пре него што је послодавца обавестио о намери коришћења одсуства са рада ради неге детета. У изјашњењу на наводе из притужбе и у исказима руководилаца Т. К. и Н. М, као и запослених Ј. А, С. М. и Б. М. наведено је да су са неопходношћу реорганизације рада Н. Д. И. упознати сви запослени још крајем 2013. године, када им је саопштено да ће у 2013. години бити отпуштено двоје а у 2014. години још двоје или троје запослених.

Имајући у виду изјашњење руководилаца, као и исказе три запослене, Повереница за заштиту равноправности констатује да се не може сматрати вероватним да Д. М. није био упознат са овим чињеницама, са којима су били упознати други запослени. Такође, у односу на наводе да је одлука да ће Д. М. бити проглашен вишком запослених донета још почетком 2014. године, Повереница указује да се не може сматрати вероватним да подносилац притужбе није био упознат са овом одлуком благовремено, посебно ако се има у виду да је тим поводом одржан и састанак са Т. К. у јануару 2014. године. Ове наводе Т. К. потврдила је и Н. М, као и друге запослене – Ј. А. навела је да је са овом одлуком упозната у марту 2014. године, а С. М. је изјавила да је у фебруару посредно сазнала да ће Д. М. ускоро бити проглашен вишком 2014. године, јер јој је Т. К. рекао „да ће бити отпуштене особе без којих програм даље може да функционише или које не воде неки програм“. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да је Д. М. била позната чињеница да ће бити проглашен вишком запослених пре него што је послодавцу саопштио своју намеру о коришћењу одсуства са рада ради неге детета. У прилог овоме говори и чињеница да је супруга подносиоца притужбе одјављена са здравственог осигурања које је имала као супруга осигураника 21. фебруара 2014. године, због запослења. То значи да Д. М. пре овог датума није ни могао да обавести послодавца о својој намери коришћења одсуства са рада ради неге детета. С друге стране, Повереница је имала у виду да у моменту када је подносилац притужбе обавестио послодавца о својој намери коришћења одсуства са рада ради неге детета, он то право још увек није могао да оствари, имајући у виду прописе садржане у Закону о раду који се односе на коришћење породиљског одсуства (за жене) и одсуства са рада ради неге детета, које може да користи један од родитеља.

3.10. Надаље, у погледу објашњења Н. Д. И. у вези са избором радних места која ће бити укинута услед реорганизације и смањења обима активности Н. Д. И. у Србији, Повереница сматра да наводи из изјашњења пружају довољно основа да се одлука Н. Д. И. може сматрати оправданом. Наиме, подносилац притужбе је био једини запослени који није био задужен за вођење одређеног пројекта, а Парламентарни програм, у оквиру ког је пружао подршку запосленој која је водила програм, значајно је редукован. Такође, у конкретном случају значајна је и чињеница да је З. В, запослена за коју је подносилац притужбе навео да је имала истоветан опис посла, проглашена вишком запослених 10. септембра 2014. године, када се завршила већина активности везаних за програм који је водила, јер указује на доследну политику рационализације броја запослених, како је и наведено у изјашњењу. Због тога Повереница за заштиту равноправности констатује да је Н. Д. И. понудио објективно и разумно оправдање за одлуку кога ће прогласити вишком запослених, односно, о разлозима због којих је радно место Д. М. било једно од два радна места која су укинута приликом реорганизације рада Н. Д. И. у априлу 2014. године, те да ова одлука није заснована на личном својству подносиоца притужбе.

3.11. У односу на наводе из изјашњења да је супруга подносиоца притужбе засновала радни однос 34 дана пред порођај и навода да ова чињеница „наводи на закључак да је притужиочева намера била да изигра систем социјалног осигурања“, Повереница указује да ови наводи нису анализирани јер нису релевантни с аспекта Закона о забрани дискриминације.

3.12. Повереница за заштиту равноправности указује адвокатској канцеларији К. Н. да захтев за заказивање усмене расправе нема правно утемељење, имајући у виду управо оне прописе којима је захтев образложен. Неспорно је да је одредбом члана 40. став 4. Закона о забрани дискриминације прописана сходна примена Закона о општем управном поступку. Потребно је, међутим, имати у виду да је начин поступања по притужбама због дискриминације регулисан Законом о забрани дискриминације и Пословником о раду, којим је Повереник, у складу са овлашћењем из чл. 34. Закона о забрани дискриминације ближе уредио начин рада и поступања. Овим прописима начин поступања Повереника по притужбама детаљно је регулисан, у складу са начелом писмености. Пошто постоје посебни прописи о начину спровођења поступка, нема места сходној примени правила општег управног поступка којим је регулисано одржавање усмене расправе, јер се правила општег управног поступка сходно примењују само у оним ситуацијама које нису изричито регулисане посебним правилима о поступању по притужбама. Повереница указује и на чињеницу да у поступку по притужбама због дискриминације, Повереник за заштиту равноправности не одлучује се о правима и обавезама правних и физичких лица, већ даје своје стручно мишљење о томе да ли је у конкретном случају извршена дискриминације, као и одговарајуће препоруке о начину отклањања повреде права на недискриминацију. Овај став је потврдио и Управни суд решењем 18 У2698/14 којим је одбачена тужба коју је адвокатска канцеларија К. Н. поднела у име свог клијента и којом је тражено од суда да поништи мишљење са препоруком Повереника за заштиту равноправности бр. 07-00-625/2013-02 од 30. децембра 2013. године

3.13. Имајући све наведено у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да је Н. Д. И. пружио објективно и разумно оправдање за укидање два радна места услед организационих промена у априлу 2014. године, од којих је на једном радном месту био запослен подносилац притужбе, односно, показао је да ова одлука није заснована на личном својству подносиоца притужбе.

4. МИШЉЕЊЕ

Одлуком да откаже уговор о раду Д. М. 30. маја 2014. године, услед организационих промена, Н. Д. И. није прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације.

Против овог мишљења није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

 

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 


microsoft-word-icon Притужба Д. М. против послодавца због дискриминације по основу породичног статуса у области рада и запошљавања Преузми


Print Friendly, PDF & Email
back to top