бр. 07-00-575/2016-02  датум: 27. 3. 2017.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације Ц.К.П.Р. против Железнице Србије а. д. Београд. У току поступка је утврђено да је добровољни испитивач дискриминације Г.А, држављанин И. који је затражио азил у Републици Србији, 19. новембра 2016. године покушао да купи возну карту на продајном шалтеру Главне железничке станице у Београду, за релацију Београд – Шид, али у томе није успео. Непосредно након тога, контролору ситуационог тестирања је на истом шалтеру продата карта за исту релацију. Даље, у току поступка утврђено је да је у току 2015. године дошло до реструктуирања привредног друштва Железница Србије а. д. Београд и да је формирано ново привредно друштво надлежно за железнички превоз људи „Србија воз“ а. д. Београд. У изјашњењу „Србија воз“ а. д. Београд није негирано да добровољном испитивачу дискриминације није продата карта јер је тражилац азила/мигрант, већ је наведено „да је могуће“ да је услед „настале ситуације на терену“ (у Шиду) код запослених на благајни дошло до „недоумица“ како да поступају и „евентуалних грешака у раду“. Повереница за заштиту равноправности је утврдила да „Србија воз“ а. д. Београд није понудила ни један доказ да на исти начин као и остале путнике третирала тражиоца азила/мигранта, као и да не постоји оправдан и на закону заснован разлог да тражиоцу азила/мигранту не буде продата карта на релацији Београд – Шид. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је „Србија воз“ а. д. Београд одбијањем да прода возну карту Г.А, држављанину И. који је затражио азил у Републици Србији, због тога што је тражилац азила/мигрант, извршио акт дискриминације, забрањен чланом 6. Закона о забрани дискриминације, у вези са чланом 17. Закона о забрани дискриминације. Због тога је привредном друштву „Србија воз“ а. д. Београд препоручено да „Србија воз“ а. д. Београд упозна све запослене који раде на пословима продаје карата са мишљењем и препоруком Повереника за заштиту равноправности, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком, каи да убудуће води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Повереници за заштиту равноправности обратила се организација Ц.К.П.Р, која ради са тражиоцима азила/избеглицама и руководи пројектом „И.Ц.А.“ и навела да ова организација има намеру да спроведе ситуационо тестирање у циљу доказивања дискриминаторног поступања Железнице Србије према тражиоцима азила/мигрантима, а у складу са одредбом члана 46. став 4. Закона о забрани дискриминације^[1]. Циљ ситуационог тестирања је да се провере тврдње невладиних организација са којима Ц.К.П.Р. сарађује да привредно друштво Железнице Србије а. д. Београд не продаје возне карте особама које су изразиле намеру да затраже азил у Србији или су азил затражиле.
   • На основу спроведеног ситуационог тестирања, Ц.К.П.Р. поднео је 23. децембра 2016. године притужбу против привредног друштва Железнице Србије а. д. Београд. У притужби је наведено да су 17. новембра 2016. године добили информацију да је мигрантима/избеглицама забрањено да купују карте за воз. Даље је наведено да им је радница на шалтеру Главне железничке станице у Београду потврдила да таква забрана постоји, међутим да је нису добили у писаној форми, већ да су у току поподнева од шефова из Железнице Србије добиле телефонску инструкцију да мигрантима/избеглицама не продају карте за воз. Даље је наведено да је 18. новембар 2016. године особа из И. који је затражила азил у Републици Србији покушала да купи карту до Шида на шалтеру Главне железничке станице у Београду, али да јој је речено да „данас може да купи карту за Суботицу“. Наведено је да је Ц.К.П.Р. 19. новембра 2016. спровео ситуационо тестирање – добровољно испитивање дискриминације.
   • У извештају о ситуационом тестирању наведено је да је тестирање спроведено 19. новембра 2016. године од 17,30 часова па у наредних десетак минута. У тестирању су учествовали Г.А, држављанин И. који је затражио азил у Републици Србији као добровољни испитивач дискриминације и М.С, асистент координатора пројекта И.Ц.А. као контролор ситуационог тестирања. Добровољни испитивач дискриминације покушао је да купи карту за Шид, за воз који полази у 21,30 часова, међутим службеница са шалтера је одбила да му прода карту зато што је мигрант/избеглица. Након њега карту за воз за Шид који полази у 21,30 часова купио је М.С, У прилогу су достављене изјаве добровољног испитивача дискриминације и контролора ситуационог тестирања.
   • Уз притужбу и извештај о ситуационом тестирању је достављена и фотокопија возне карте која је издата 19. новембра 2016. године у 17,36 часова, за воз број 410 на релацији Београд – Шид.
   • Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка прибављено изјашњење Југослава Јовића, в. д. генералног директора „Србија Воз“ а. д. Београд.
   • У изјашњењу на притужбу, између осталог је наведено:

• да је „Србија воз“ а. д. од почетка мигрантске кризе активно учествовала у превозу миграната на свим релацијама где је то било потребно, као и да је од почетка октобра 2016. године због повећаног броја миграната који су путовали ка Хрватској, у међународни воз бр. 410 који полази из Београда у 21,20 часова на релацији Београд – Шид, додали вагоне (1-2) у зависности од слободних капацитета;
• да је, према дневним извештајима из станице Шид, Министарство унутрашњих послова Републике Србије тамо блокирало два додатна вагона 14, 15. и 16. новембра 2016. године и да је мигрантима био онемогућен излазак из вагона, као и да су првим подесним возом мигранти враћени у станицу у Београду;
• да су надлежни из „Србија Воз“ а. д. обавештени да су капацитети прихватних центара у Шиду пуни због чега је обустављено додавање вагона на возове који саобраћају ка Хрватској;
• да је могуће да је код благајника у станици Београд, због свега наведеног, дошло до недоумице како да поступају и евентуалних грешака у раду, али да сигурно нису последица дискриминације према мигрантима.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• У току поступка утврђено је да су новембра 2016. године, добровољни испитивач дискриминације и контролор ситуационог тестирања организације Ц.К.П.Р, спровели најављено ситуационо тестирање дискриминације на Главној железничкој станици у Београду.
• Увидом у изјаву добровољног испитивача дискриминације и контролора ситуационог тестирања, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације отишао на шалтер Главне железничке станице у Београду у 17,30 часова и покушао да купи карту за воз на релацији Београд – Шид за полазак у 21,20 часова. Добровољни испитивач дискриминације је био држављанин И. који је затражио азил у Републици Србији и њему није продата карта за Шид. Након њега карту за релацију Београд – Шид, за исти полазак у 21,20 часова, купио је контролор ситуационог тестирања, асистент координатора пројекта И.Ц.А,
• Утврђено је да је одлуком Владе Републике Србије 05 број 023-7361/2015 од 2. јула 2015. године извршена статусна промена привредног друштва „Железница Србије“ а. д. Београд, против којег је поднета притужба, оснивањем нових акционарских друштава: Друштво за управљање железничком инфраструктуром „Инфраструктура железнице Србије“, Друштво за железнички превоз путника „Србија воз“ и Друштво за железнички превоз робе „Србија карго“. Увидом у регистар Агенције за привредне регистре, утврђено је да је Акционарско друштво за железнички превоз путника „Србија воз“, Београд уписано у регистар привредних друштава 10. августа 2015. године и да обавља делатности јавног превоза путника на железничким пругама у унутрашњем и међународном железничком саобраћају, одржавање железничких возних средстава и вучу возова. Од 10. августа 2015. године железнички систем послује кроз три издвојена друштва, док је привредно друштво „Железнице Србије“ а. д у фази примопредаје права и обавеза из пословања јединственог предузећа, на основу Плана статусне промене и Плана реформе Железнице у периоду 2016-2020. године.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, извештаја о ситуационом тестирању, изјаве добровољног испитивача дискриминације и контролора тестирања, као и изјашњење.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
• Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[3], у члану забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
• Међународни пакт о грађанским и политичким правима[4] у члану 12. став 1. прописује да свако ко се законито налази на територији једне државе има право да се у њој слободно креће и слободно изабере место боравка, док у ставу 3. прописује да права наведена у овом члану могу бити ограничена само ако су та ограничења законом предвиђена, ако су нужна за заштиту националне безбедности, јавног реда, јавног здравља или морала или за заштиту права и слобода других лица и ако су у складу с осталим правима које признаје овај пакт.
• Устав Републике Србије[5] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, одредбама члана 57. Устава РС гарантује се право на уточиште, које се огледа у томе да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији. Ставом 2. овог члана прописано је да се поступак за стицање уточишта уређује законом, те је тако Законом о азилу[6] прописано да странац који се налази на територији Републике Србије има право да поднесе захтев за добијање азила у Републици Србији.
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба члана 17. став 1. Закона о забрани дискриминације којом је забрањена дискриминација у пружању јавних услуга. Овај посебан случај дискриминације постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

Анализа навода из притужбе, извештаја о ситуационом тестирању, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају задатак Повереника био је да испита да ли је привредно друштво „Србија воз“ а. д. Београд, одбијајући да прода карту добровољном испитивачу дискриминације Г.А, држављанину И. који је затражио азил у Републици Србији, прекршило одредбе Закона о забрани дискриминације.
• На основу извештај о спроведеном ситуационом тестирању, утврђено је да је добровољни испитивач дискриминације 19. новембра 2016. године покушао да на шалтеру Главне железничке станице у Београду купи карту за воз на релацији Београд – Шид, као и да је шалтерска службеница одбила да му прода карту. Из извештаја о спроведеном ситуационом тестирању дискриминације утврђено је да је контролор ситуационог тестирања купио возну карту за полазак Београд – Шид на истом шалтеру, одмах после добровољног испитивача дискриминације.
• Да би се утврдило да ли је поступање шалтерске службенице на Главној железничкој станици у Београду, односно привредног друштва „Србија воз“ а. д. Београд дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели терета доказивања, из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је шалтерска службеница извршила акт дискриминације према тражиоцима азила/мигрантима, а уколико у томе успе, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, лежи на привредном друштву „Србија воз“ а. д. Београд. Повереница за заштиту равноправности указује да наводи из притужбе Центра за кризну политику и реаговање Београд и извештаја о ситуационом тестирању пружају довољно основа за закључак да је подносилац притужбе учинио вероватним акт дискриминације. Сагласно томе, мора се ценити да ли чињенице које је привредно друштво „Србија воз“ а. д. Београд понудило у прилог својим тврдњама да није извршило дискриминацију пружају довољно основа за закључак да се догађаји поводом којих је притужба поднета нису десили на начин описан у притужби, односно, да су поступци и понашање шалтерске службенице исти према тражиоцима азила/мигрантима као и према другим лицима.
• Повереница за заштиту равноправности анализирала је наводе директора „Србија воза“ а. д. Београд да су „надлежни из „Србија воз“ а. д. обавештени да су капацитети прихватних центара у Шиду пуни и због настале ситуације на терену, обустављено је додавање вагона на возове који саобраћају ка Хрватској“. Уз изјашњење в. д. директора „Србија воз“ а. д. нису достављени докази из којих би се сазнало ко је обавестио надлежне да су капацитети у прихватним центрима попуњени и да због тога треба обуставити додавање вагона на возове који саобраћају ка Хрватској. Нејасно је да ли је обавештење добијено од државног органа Републике Србије надлежног за спровођење миграционе политике или је оно садржано у дневним извештајима из железничке станице Шид. Попуњеност капацитета прихватних центара може утицати на смањење броја путника ка Шиду и оправдати одлуку привредног друштва да смањи број вагона у возу на тој дестинацији. Међутим, то не може оправдати одлуку да се ускрати услуга превоза путницима за које запослени на продајном шалтеру процене да су избеглице/тражиоци азила.
• Такође, у изјашњењу нису оспоравани наводи притужбе и извештаја о ситуационом тестирању да на шалтеру железничке станицу у Београду нису продали карту добровољном испитивачу дискриминације јер је избеглица. Анализа изјашњења на притужбу показала је да „Србија воз“ а. д. не негира наводе из притужбе и извештаја о ситуационом тестирању. Наведено је да је, због информације да су капацитети прихватних центара у Шиду пуни, „могуће да је код благајника у станици Београд дошло до недоумица како да поступају и евентуалних грешака у раду“. У складу са тим, недопустиво је да запослени на продајним шалтерима паушално цене на основу изгледа, боје коже и језика, ко је од путника мигрант/избеглица, као и да својевољно одлучују коме ће пружити услугу превоза железницом, а коме не. Поред тога, ускраћивањем услуге превоза, привредно друшво „Србија воз“ а. д. Београд може да утиче на остваривање права тражиоца азила на међународну заштиту. Наиме, тражиоци азила који су изразили намеру за тражење азила у Републици Србији имају законски рок од 72 сата да се јаве у центар за азил који им је додељен. Опште је познато да се код Шида налазе три транзитна центра за избеглице – у Шиду, Принциповцу и Адашевцима, као и да Управа за странце упућује избеглице у транзитне центре због попуњености капацитета у центрима за азиланте. Уколико се тражилац азила у року од 72 сата не пријави у центар у који га је упутио Центар за странце, ризикује да не буде примљен у центар, као и да се обустави поступак пружања међународне заштите, односно азила.
• Имајући све то у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да је подносилац притужбе, достављањем извештаја о ситуационом тестирању, учинио вероватним акт дискриминације у смислу члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације. Стога, терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси „Србија воз“ а. д. Београд. Сагласно томе, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице које је „Србија воз“ а. д. понудио пружају довољно основа за закључак да је поступање запослене на шалтеру Главне железничке станице у Београду било исто према мигрантима/избеглицама као и према другим лицима, односно, да није било засновано на личном својству путника.
• Повереница за заштиту равноправности констатује да привредно друштво „Србија воз“ а. д. не негира наводе притужбе да добровољном испитивачу дискриминације није продата карта зато што је мигрант/избеглица. Такође, привредно друштво није поднело ни један доказ који би потврдио да је у конкретном случају прављење разлике између путника на основу њиховог личног својства засновано на закону, као и да постоји оправдани и легитимни циљ који се оваквим поступањем жели постићи. Такво поступање дискриминише ова лица у односу на особе које немају ово лично својство. Особе које нису тражиоци азила и избеглице имале су могућност да купе возну карту за полазак на релацији Београд – Шид, док добровољни испитивач дискриминације који је тражилац азила ту могућност није имао.
• Повереница за заштиту равноправности констатује да извештаји државних органа и организација цивилног друштва показују да у Србији свакако не постоји системска дискриминација избеглица и миграната, али да до појединачних инцидената ипак долази. Поступања као што је одбијање пружања услуге тражиоцу азила/мигранту је дискриминаторно и ова лица ставља у неоправдано лошији положај у односу на остале грађане. Истраживање^[7] Повереника за заштиту равноправности показало је да је социјална дистанца грађана Србије према тражиоцима азила/мигрантима већа у односу на раније спроведено овакво истраживање, као и да стереотипи и предрасуде могу да створе потенцијално непријатељско окружење.

1. МИШЉЕЊЕ

Привредно друштво „Србија воз“ а. д. Београд одбијањем да прода возну карту G.А, држављанину И. који је затражио азил у Републици Србији, због тога што је тражилац азила/мигрант, извршило је акт дискриминације, забрањен чланом 6. Закона о забрани дискриминације, у вези са чланом 17. Закона о забрани дискриминације.

1. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује привредном друштву „Србија воз“ а.д. Београд:

• Да „Србија воз“ а. д. Београд упозна све запослене који раде на пословима продаје карата са мишљењем и препоруком Повереника за заштиту равноправности, у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком.
• Да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да „Србија воз“ а.д. Београд обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико „Србија воз“ а. д. Београд не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС”, број 22/09

[2] члан 33. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09)

[3] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори”, број 9/03

[4] „Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 7/71

[5] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)

[6] „Службени гласник РС”, број 109/07

[7]Извештај о истраживању јавног мњења „однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији“, Поверник за заштиту равноправности, Београд, децембар 2016. године

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Притужба Ц.К.П.Р. против Железнице Србије а.д. због дискриминације по основу личног својства,  мигрант у области пружања услуга