дел. бр. 516 датум: 9. 4. 2012.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прима и разматра притужбе због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације, даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђење мере (чл. 33. ст. 1. т. 1. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“ бр. 22/2009), поводом притужбе К. п. з. љ. п. „Ј“ и Б. ц. з. љ. п, Повереница за заштиту равноправности даје
МИШЉЕЊЕ
Секретаријат за социјалну заштиту града Београда организовао је прeвoз путникa сa инвaлидитeтoм тaкo дa корисник услуге јавног градског превоза може бити особа са инвалидитетом са подручја прве тарифне зоне у Београду, док је за особе са инвалидитетом са подручја друге тарифне зоне прописaн додатни услов за коришћење ове услуге – пoтрeбнo je дa пoстoje три или више зaхтeвa корисника ca истoг пoдручja, дa би билo oбeзбeђенo кoмби вoзилo.
Организовањем превоза путника са инвалидитетом на овај начин, Секретаријат за социјалну заштиту града Београда повредио је начело једнаких права и обавеза прописано чл. 8. Закона о забрани дискриминације, чиме је извршио дискриминацију Н. М. из С. и оних корисника услуга јавног градског превоза са подручја друге тарифне зоне у Београду у којој постоје мање од три захтева корисника са истог подручја, у погледу доступности услуга коришћења јавног градског превоза, забрањену чл. 17. ст. 1. Закона о забрани дискриминације, у вези чл. 13. и 27. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“, бр. 33/2006).
Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачка 1. и члану 39. став 2. Закона о забрани дискриминације, даје Секретаријату за социјалну заштиту града Београда
ПРЕПОРУКУ
1. Секретаријат за социјалну заштиту града Београда предузеће без одлагања све неопходне мере у циљу организовања градског превоза особа са инвалидитетом на начин који омогућава Н. М. из С. и свим особама са инвалидитетом несметано уживање права на коришћење градског превоза, независно од броја корисника из зоне у којој особа са инвалидитетом станује на територији града Београда.
2. Секретаријат за социјалну заштиту града Београда обавестиће Повереницу за заштиту равноправности, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком, о планираним мерама и предузетим радњама у циљу поступања по препоруци.
О б р а з л о ж е њ е
Повереница за заштиту равноправности примила је 20. децембра 2011. године притужбу Комитета правника за људска права „Yucom“ и Београдског центра за људска права, која је поднета у име и уз сагласност Н. М. из С, а против Градског саобраћајног предузећа „Београд“, Секретаријата за социјалну заштиту града Београда и Градског центра за социјални рад. У притужби је наведено да је уговором о превозу особа са инвалидитетом, број XIX-02-401-5/2010 од 13. маја 2011. године уређен превоз особа које имају дистрофију, дечију и церебралну парализу, мултиплу склерозу, параплегију и слепих особа на подручју прве тарифне зоне (ИТС1) у Београду, изузев у случају када постоји захтев за превозом три или више корисника у зони кретања једног комби возила, уз сагласност Градског центра за социјални рад и Секретаријата за социјалну заштиту.
Подносиоци притужбе сматрају да је закључењем овог уговора, Н. М. из С, који се налази на подручју друге тарифне зоне (ИТС2), дискриминисан у односу на особе са инвалидитетом који станују на подручју прве тарифне зоне. Наиме, он је особа са физичким инвалидитетом, корисник колица и редован студент Факултета за безбедност у Београду, а оваквим системом организације превоза особа са инвалидитетом њему није обезбеђен превоз од куће до факултета, чиме је повређено његово право на образовање, приступачност и право да буде укључен у заједницу.
У притужби је наведено и да је уговарање превоза особа са инвалидитетом на овај начин, односно под овим условима, супротно Закону о забрани дискриминације, Закону о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом као и Конвенцији УН о правима особа са инвалидитетом и других међународних докумената који представљају саставни део домаћег правног поретка и непосредно се примењују. Подносиоци притужбе сматрају да свим особама са инвалидитетом мора бити гарантовано остваривање основних људских права на равноправним основама са осталим грађанима.
Уз притужбу су достављени и следећи докази: решење Градског центра за социјални рад – одељења Чукарица бр. 55330 – 339/10 од 2. фебруара 2010. године, допис Градске управе града Београда – Секретаријата за социјалну заштиту од 2. јуна 2009. године, допис Удружења дистрофичара Београда од 5. октобра 2006. године.
Повереница за заштиту равноправности спровела je поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је од Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, Градског саобраћајног предузећа „Београд“ и Градског центра за социјални рад у Београду затражено изјашњење о основаности и наводима притужбе, као и изјашњење о разлозима ограничавања коришћења услуге јавног градског превоза само на особе са инвалидитетом које живе у Београду на подручју прве тарифне зоне.
Секретаријат за социјалну заштиту града Београда је доставио изјашњење бр. 07-27/2012 од 31. јануара 2012. године, у којем је наведено следеће:
– да основни критеријум Секретаријата за социјалну заштиту града Београда и ЈКП ГСП „Београд“ за уврштавање корисника у превоз јесте број корисника из одређене зоне и саобраћајно техничке могућности превоза, а не зона у којој корисник станује;
– да се превоз особа са инвалидитетом обавља од 2006. године, и то са 13 комби возила, да се од тада број возила није повећавао док број корисника стално расте и да тренутно овај превоз користи око 400 корисника са инвалидитетом;
– да се превоз обавља у свим деловима града, као и у Железнику, Земун Пољу и Борчи који се налазе у другој зони, али са великим бројем корисника;
– дa je уговором од 13. маја 2011. године, Секретаријат за социјалну заштиту поверио ГСП „Београд“ обављање превоза особа са инвалидитетом на подручју прве тарифне зоне, изузев у случајевима када постоји захтев за превозом три или више корисника у зони кретања једног комби возила;
– да је овакав начин организације условљен расположивим бројем возила за превоз особа са инвалидитетом на целој територији Београда, а да би што већи број корисника добио превоз, врши се груписање више захтева, односно, максимално се користи капацитет возила јер би у супротном већи број корисника остао ускраћен за ову услугу;
– да је посредством Градског центра за социјални рад породици М. омогућено остваривање права на једнократну новчану помоћ како би на други начин организовала превоз корисника од куће до факултета и на тај начин остварио право на образовање.
Уз изјашњење је достављен уговор закључен између Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, Градског саобраћајног предузећа „Београд“ и Градског центра за социјални рад.
У изјашњењу Градског саобраћајног предузећа „Београд“ бр. 1209 од 31. јануара 2012. године, наведено је следеће:
– да се на основу уговора са Секретаријатом за социјалну заштиту града Београда обавља превоз особа са инвалидитетом, који се од 2006. године обавља са 13 комби возила и да се број комби возила није повећавао, док број корисника стално расте као и да тренутно овај превоз користи око 400 суграђана – редовних и ванредних корисника;
– да основни критеријум Секретаријата за социјалну заштиту и ЈКП ГСП „Београд“ за уврштавање корисника у превоз није зона у којој корисник станује већ су то број корисника из те зоне и саобраћајно – техничке могућности превоза, и то:
– расположиви капацитет возила, односно да ли има места у возилу за колица или седење у тури која одговара новом кориснику;
– могућност уклапања у постојећи ред вожње по времену и месту атракције, односно да ли има комби возила које је, у тражено време, близу места одакле полази нови корисник;
– колико би уврштавање новог захтева значило померање времена за остале кориснике, тј. да ли би стизали на време у школе или на посао или би то значило кашњење већ постојећим корисницима и продужено време путовања;
– колико би било појединачно време путовања, с обзиром на здравствено стање, и као најважније – безбедност путника.
– да је овакав начин организације условљен расположивим бројем возила за превоз особа са инвалидитетом на целој територији Београда, са циљем да што већи број корисника добије превоз, па се врши груписање више захтева, односно максимално се користи капацитет возила.
Уз изјашњење је достављен уговор о превозу особа са инвалидитетом за 2011. годину, допис Секретаријата за образовање од 17. септембра 2009. године којим је тражено од Градског саобраћајног предузећа да обезбеди превоз за Н. М. због школовања, односно, остваривања права на образовање и одговор на допис Секретаријату за образовање од 21. септембра 2009. године.
Градски центар за социјални рад у Београду је у изјашњењу бр. 550- 124/2 од 31. јануара 2012. године навео:
– да није пружалац услуга превоза особа са инвалидитетом, односно корисника превоза, с обзиром да је његова улога ограничена на техничку обраду примљених пријава, сачињавања захтева, њиховог благовременог достављања пружаоцу услуге, тј. превознику и обавештавања корисника превоза о одлуци коришћења редовног или ванредног превоза;
– да се пружање услуге на нивоу Градског центра за социјални рад у Београду спроводи по начелу једнакости свих категорија корисника у складу са нормативима, као и да је делатност Градског центра за социјални рад пружање социјалне и породично-правне заштите на територији града Београда;
– да је предметни уговор истекао 31. децембра 2011. године.
Уз изјашњење је достављен уговор о превозу особа са инвалидитетом од 13. маја 2011. године, закључен између Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, Градског саобраћајног предузећа „Београд“ и Градског центра за социјални рад.
Повереница за заштиту равноправности је приликом одлучивања у овом предмету анализирала све наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су достављени, као и релевантне одредбе међународног и домаћег законодавства у области заштите од дискриминације особа са инвалидитетом.
Из уговора о превозу особа са инвалидитетом број XIX-02-401-5/2010, утврђено је да је закључен 13. маја 2011. године између Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, Градског саобраћајног предузећа „Београд“ и Градског центра за социјални рад Београд, као и следеће чињенице:
– да је предмет уговора превоз особа са инвалидитетом у Београду, и то оних који имају дистрофију, дечију и церебралну парализу, мултиплу склерозу, параплегију и слепих особа.
– да Секретаријат за социјалну заштиту града Београда поверава, а ГСП „Београд“ прихвата да у 2011. години врши превоз особа са инвалидитетом у свему према понуди бр. 13230 од 30. децембра 2010. године (чл. 1.)
– да се под превозом особа са инвалидитетом (специјални превоз) подразумева јавна делатност посебног превоза путника на подручју прве тарифне зоне интегрисаног тарифног система (ИТС) у Београду, изузев у случајевима када постоји захтев за превозом три или више корисника у зони кретања једног комби возила, уз сагласност Градског центра за социјални рад у Београду и Секретаријата, за потребе особа које због свог инвалидитета не могу самостално користити редован градски превоз или то могу само уз повећан ризик од повређивања (чл. 2.)
– да се ГСП „Београд“ обавезује да услугу специјалног превоза обавља као а) редован превоз радним данима, б) ванредни превоз радним данима, викендом или државним празником, који ће се обављати повремено према потребама корисника и в) превоз организоване групе особа са инвалидитетом (чл. 3.)
– редован превоз се обавља радним данима од 6 – 19 часова свим расположивим возилима, а у времену од 19 – 23 часова са два возила, при чему корисници превоза могу бити: запослени, ученици и студенти, лица на сталном нестационарном медицинском третману и друга лица са инвалидитетом која имају потребу за редовним превозом (чл. 4.)
– да је корисник превоза који жели да буде обухваћен редовним превозом дужан да пријави потребу за превозом надлежном општинском одељењу Градског центра за социјални рад у Београду са прецизно назначеним даном, сврхом превоза, временом и релацијом путовања, бројем телефона и подацима о пратиоцу уколико је обавезан да га има. Надлежно општинско одељење Градског центра за социјални рад пријаве корисника превоза доставља Градском центру за социјални рад града Београда који сачињава захтев у писаној форми и доставља га превознику. Превозник, на основу примљеног захтева, доноси одлуку о коришћењу редовног превоза и доставља је Градском центру за социјални рад у Београду, који обавештава корисника превоза преко општинског одељења које је примило захтев за превозом (чл. 5.)
Из дописа Секретаријата за образовање града Београда од 11. септембра 2009. године који је упућен Градском саобраћајном предузећу „Београд“ утврђено је да се Секретаријат за образовање града Београда обратио ГСП „Београд“ захтевом за обезбеђење возила на релацији Сремчица – Земун – Сремчица за Н. М. који има прогресивну мишићну дистрофију, како би могао да настави своје четворогодишње образовање у школској 2009/2010 години.
Из дописа ГСП „Београд“ од 21. септембра 2009. године упућеног Секретаријату за образовање утврђено је да је ГСП „Београд“ одбио захтев за превоз Н. М. из С. У допису је наведено да је „за превоз М. Н. од места становања у С. до школе у Земуну у једном правцу потребно да најпре комби дође празан из гараже по Н, да га одвезе у школу и да се врати на редовну трасу што износи минимално 45 километара, односно 80 минута вожње за одлазак и исто толико за повратак“, што би значило да из редовног превоза морају да се искључе редовни корисници које ГСП „Београд“ превози по уговору са Секретаријатом за социјалну заштиту и уговору са Савезом за церебралну и дечију парализу, Удружењем оболелих од мултипле склерозе, Удружењем параплегичара, Савезом слепих и Удружењем дистрофичара, на шта ГСП „Београд“ нема право.
Из дописа Удружења дистрофичара Београда од 5. октобра 2006. године, чији је Н. М. члан, утврђено је да се ово удружење обраћало Секретаријату за социјалну заштиту града Београда како би се Н. омогућило редовно похађање школе, с обзиром да нема обезбеђен превоз од куће у С. до школе. У допису је такође наведено да се удружење обратило и ГСП-у како би организовали специјални комби превоз, али да је њихов захтев одбијен из разлога што уговор који је потписан са Секретаријатом за социјалну заштиту покрива само тзв. прву зону, којој С. не припада.
У допису Градске управе града Београда – Секретаријата за социјалну заштиту од 2. јуна 2009. године упућеног Н. М, наведено је да се превоз особа са инвалидитетом обавља у складу са техничким могућностима и капацитетима и то са 13 комби возила која су прилагођена особама са инвалидитетом, као и да се са постојећим бројем комби возила обавља превоз особа са инвалидитетом у ужем градском језгру. С обзиром на ове околности Секретаријат за социјалну заштиту је у сарадњи са Градским центром за социјални рад – одељење Чукарица, омогућио породици М. да неколико година уназад у више наврата остварује право на једнократне помоћи на име трошкова превоза Н. М. на релацији кућа – школа – кућа. У допису је наведено и да ће Секретаријат за социјалну заштиту настојати да у сарадњи са ГСП Београд обезбедити, како укључивање већег броја корисника у организовани превоз, тако и оних корисника који станују на ободима градских општина.
Из решења Градског центра за социјални рад – одељење Чукарица бр. 55330 – 339/10 од 2. фебруара 2010. године утврђено је да је Н. М. из С. признато право на једнократну новчану помоћ у износу од 10. 000 динара, с обзиром да је редован ученик Правнобиротехничке школе у Земуну и да родитељи имају великих издатака око плаћања превоза детета до школе и назад.
Примењујући релевантне правне норме на утврђено чињенично стање Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је одрeдбoм чл. 21. Устава Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Република Србија је 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/2009) којом је у чл. 2. прописано да дискриминација по основу инвалидности значи свако неоправдано прављење разлике, искључивање или ограничавање по основу инвалидности чији циљ или последица јесте ограничавање или поништавање признања уживања или спровођења свих људских права и основних слобода у областима политике, економије, социјалних, културних, грађанских права и било којој другој области.
Чланом 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује, док је чл. 17. ст. 1. прописано да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица. Чл. 26. ст. 1. прописано је да дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, а ставом 2. је одређено да се начин остваривања и заштита права особа са инвалидитетом уређује посебним законом.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. гласник РС“, бр. 33/2006) заснива се на начелима забране дискриминације особа са инвалидитетом, поштовању људских права и достојанства особа са инвалидитетом, укључености особа са инвалидитетом у све области друштвеног живота на равноправној основи, укључености особа са инвалидитетом у све процесе одлучивања о њиховим правима и обавезама и једнакости права и обавеза. Према члану 3. овог закона изрaз „oсoбe сa инвaлидитeтoм“ oзнaчaвa oсoбe сa урoђeнoм или стeчeнoм физичкoм, сeнзoрнoм, интeлeктуaлнoм или eмoциoнaлнoм oнeспoсoбљeнoшћу кoje услeд друштвeних или других прeпрeкa нeмajу мoгућнoсти или имajу oгрaничeнe мoгућнoсти дa сe укључe у aктивнoсти друштвa нa истoм нивoу сa другимa, бeз oбзирa нa тo дa ли мoгу дa oствaруjу пoмeнутe aктивнoсти уз упoтрeбу тeхничких пoмaгaлa или служби пoдршкe, а чл. 4. прописана је дужност органа јавне власти да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода без дискриминације. Сагласно чл. 11. ст. 1. овог закона, органи јавне власти не смеју својом радњом или пропуштањем вршити дискриминацију особа са инвалидитетом, док је чл. 13. ст. 1. забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, при чему се под услугом у смислу овог закона сматра свака услуга коју уз накнаду или без ње правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања (ст. 2). Овај закон изричито забрањује дискриминацију по основу инвалидности у јавном превозу, што обухвата одбијање да се превезе особа са инвалидитетом, одбијање посаде превозног средства да таквој особи пружи физичку помоћ неопходну за превоз тим средством уколико се тиме не угрожава безбедност саобраћаја, као и утврђивање неповољнијих услова превоза за путнике са инвалидитетом (чл. 27).
Анализом одредаба уговора о превозу особа са инвалидитетом број XIX-02-401-5/2010 може се закључити да је град Београд преко Секретаријата за социјалну заштиту поверио Градском саобраћајном предузећу „Београд“ обављање делатности градског превоза особа са инвалидитетом у Београду, и то оних које имају дистрофију, дечију и церебралну парализу, мултиплу склерозу, параплегију и слепих особа. Право на коришћење услуге превоза условљено је местом пребивалишта особе са инвалидитетом, односно, право имају особе које станују на подручју прве тарифне зоне у Београду, док се за особе које немају пребивалиште на подручју прве тарифне зоне поставља додатни услов, па услугу превоза могу да користе само уколико постоје три или више корисника у зони кретања комби возила. Са друге стране, уговором није прописан начин остваривања права на градски превоз особе са инвалидитетом која нема пребивалиште на подручју прве тарифне зоне у Београду у случају када постоји мање од три захтева за коришћење услуге превоза из те зоне, односно, зоне кретања комби возила.
Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да је Секретаријат за социјалну заштиту уговарањем превоза особа са инвалидитетом на овај начин извршио акт дискриминације, јер је омогућио коришћење права на градски јавни превоз тачно одређеном кругу корисника са пребивалиштем на подручју прве тарифне зоне, док је за оне особе са инвалидитетом које немају пребивалиште у првој тарифној зони прописао додатне услове, којима отежава и/или онемогућава коришћење услуге јавног превоза. У конкретном случају, особама са инвалидитетом које станују на подручју прве тарифне зоне у Београду и оним особама које станују на подручју друге тарифне зоне уколико постоје три или више корисника превоза из те зоне омогућено је уживање и доступност права на коришћење јавног градског превоза, али не и свим особама са инвалидитетом којима је неопходно коришћење услуге јавног градског превоза.
Чланом 17. ст. 1. Закона о забрани дискриминације забрањено је правном или физичком лицу да у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе одбије пружање услуге, затим да за пружање услуге траже испуњење услова који се не траже од других лица или групе и да у пружању услуге неоправдано омогући првенство другом лицу или групи. Секретаријат за социјалну заштиту, као орган јавне власти, у оквиру своје делатности, организовањем и прописивањем услова коришћења услуге јавног градског превоза особа са инвалидитетом, прекршио је ову забрану чиме је извршио дискриминацију у погледу доступности услуга јавног превоза Н. М, као и свим другим особа са ивалидитетом које живе у Београду на подручју друге зоне у којој постоје мање од три захтева корисника за услуге превоза, а што је изричито забрањено и чл. 13. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.
Приликом сагледавања околности овог случаја Повереница за заштиту равноправности је имала у виду чињеницу да је уговор од 13. маја 2011. године престао да важи 31. децембра 2011. године, али је мишљења да је ова околност ирелевантна у конкретном случају будући да Секретаријат за социјалну заштиту у изјашњењу не наводи нити доставља доказе о евентуалним мерама и активностима које ће предузети (или је предузео) како би уговарањем превоза путника са инвалидитетом за 2012. годину била обезбеђена једнака права за све кориснике услуга јавног градског превоза.
Повереница за заштиту равноправности указује на чињеницу да услуга редовног градског превоза у Београду није доступна особама са инвалидитетом, посебно оним особама које користе колица, што особе са инвалидитетом онемогућава да услугу јавног градског превоза несметано користе. Имајући у виду да је један од основних правних принципа савременог права да сви појединци, без обзира на различитост, имају једнака права и обавезе, стога особе са инвалидитетом у Србији морају имати и једнаке могућности да та права остваре (учешће у друштвеним, културним, економским и политичком животу заједнице, као и приступ свим структурама, процесима, ресурсима). С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности констатује да Секретаријат за социјалну заштиту организовањем специјалног превоза особа са инвалидитетом предузима одређене мере како би се особама које не могу да користе редован градски превоз због инвалидитета, омогућило остваривање овог права на прилагођен начин, а до момента када ће градски превоз бити приступачан свим грађанима и грађанкама. Међутим, имајући у виду чињеницу да се Република Србија обавезала домаћим и међународним документима на омогућавање приступачности јавних услуга свим лицима, оно што Секретаријат за социјалну заштиту у оквиру обављања услуге специјалног превоза особа са инвалидитетом не сме да чини, то је да прави разлику и неједнако третира поједине кориснике ових услуга који се налазе у истој или сличној ситуацији. Оваквим поступањем Секретаријат за социјалну заштиту одређеним особама са инвалидитетом, на основу њиховог места пребивалишта, намеће испуњење додатних услова који се не траже од других лица, што је забрањено и представља акт дискриминације. Наметањем додатних/посебних услова за коришћење услуге специјалног превоза појединим корисницима ових услуга, Секретаријат за социјалну заштиту града Београда је повредио начело једнаких права и обавеза, прописано чланом 8. Закона о забрани дискриминације, с обзиром да коришћење услуге градског превоза није омогућено свим особама које имају дистрофију, дечију и церебралну парализу, мултиплу склерозу, параплегију и слепе особе, већ само онима које живе:
– на подручју прве тарифне зоне у Београду и
– на подручју друге тарифне зоне у Београду са којег су три и више корисника затражила коришћење услуге специјалног градског превоза.
Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да до повреде овог начела долази ако се лицу или групи, због његовог, односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.
Према томе, са аспекта Закона о забрани дискриминације, имајући у виду прописане услове Секретаријата за социјалну заштиту града Београда за остваривање права на коришћење услуге специјалног превоза особа са инвалидитетом, очигледно је да су у неједнак положај стављене особе са инвалидитетом које имају дистрофију, дечију и церебралну парализу, мултиплу склерозу, параплегију и слепе особе, а које живе:
– на подручју друге тарифне зоне у Београду у којој постоје мање од три корисника који имају потребу за коришћењем услуге специјалног градског превоза, међу којима је и подносилац притужбе, Н. М. из С.
Да би се испитало да ли је постављањем посебних услова појединим особама са инвалидитетом које имају потребу за коришћењем услуге специјалног градског превоза, Секретаријат за социјалну заштиту града Београда повредио начело једнаких права и обавеза, потребно је размотрити: а) да ли су циљ или последица предузетих мера оправдани, као и б) да ли постоји сразмера између предузетих мера и циљева који се том мером остварују.
Неспорно је да циљ који се постиже уговарањем специјалног превоза особа са инвалидитетом јесте да се омогући особама које не могу да користе редован градски превоз, остваривање права на коришћење услуге градског превоза на приступачан и доступан начин. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности сматра да је циљ ове мере оправдан.
Међутим, анализа услова по којем се право на коришћење услуге специјалног превоза особа са инвалидитетом омогућава корисницима који су на подручју друге тарифне зоне у Београду уколико постоји захтев за превозом три или више корисника у тој зони, показује да овај услов нема објективно и разумно оправдање, односно да доводи до неоправданих последица за поједине особе са инвалидитетом.
Наиме, особама са инвалидитетом која су на подручју друге тарифне зоне у којој постоје мање од три корисника која имају потребу за коришћењем градског превоза, постављен је услов за остваривање права на коришћење специјалног превоза који они нису у могућности да испуне, јер испуњење овог услова не зависи ни на који начин од особе којој се тај услов намеће. Поред тога, Закон о комуналним делатностима („Сл. гласник РС“, бр. 88/2011) прописује у чл. 2. да су комуналне делатности, у смислу овог закона, делатности пружања комуналних услуга од значаја за остварење животних потреба физичких и правних лица код којих је јединица локалне самоуправе дужна да створи услове за обезбеђење одговарајућег квалитета, обима, доступности и континуитета, као и надзор над њиховим вршењем, док у комуналне делатности спадају, између осталог и градски и приградски превоз путника.
Такође, приликом сагледавања околности овог случаја, Повереница за заштиту равноправности је имала у виду и чињеницу да је сам законодавац завршном одредбом из члана 53. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом одложио примену одредби чл. 33. које прописују предузимање мера којима се, поред осталог, превоз чини приступачним особама са инвалидитетом. Разлог због кога је законодавац одложио примену ове одредбе огледа се управо у томе да јединицама локалне самоуправе остави време, за које је оценио да је довољно, како би од ступања на снагу до почетка примене одредбе из члана 33. испланирала и обезбедила средства за реализацију ових мера. Због тога се може закључити да је пропуштање Секретаријата за социјалну заштиту града Београда, као органа јавне власти у чијој је надлежности, између осталог, и уговарање и обезбеђивање превоза особа са инвалидитетом, да изврши своју законску обавезу, довело до дискриминације Н. М, као и свих других особа са инвалидитетом које користе колица и које живе у другој тарифној зони где не постоји три захтева за коришћење услуге превоза, у погледу коришћења услуге превоза. Последице овог пропуштања огледају се у ограничавању могућности појединим особама са инвалидитетом да под једнаким условима уживају грађанска, политичка, социјална, економска, културна и друга људска права и слободе.
Повереница је, такође, имала у виду образложење Секретаријата за социјалну заштиту да је овакав начин организације превоза путника са инвалидитетом условљен расположивим бројем возила, као и да се од 2006. године број возила није повећавао док број корисника стално расте, али је мишљења да су ови наводи неприхватљиви и никако не могу бити оправдање за кршење одредаба Закона о забрани дискриминације и Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, као и да је могуће прописати критеријуме којима би се остваривање права на коришћење услуге специјалног превоза омогућило свим особама са инвалидитетом које имају потребу за коришћењем ове врсте услуге.
Сагласно томе, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је последица ове мере неоправдана, јер поједине особе са инвалидитетом доводи у ситуацију да су онемогућене, односно, знатно им је отежано остваривање многих права (нпр. право на образовање, здравствену заштиту и сл.) јер им није обезбеђен приступачан и доступан јавни градски превоз
Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. став 1. тачке 1. Закона о забрани дискриминације, дала је мишљење и препоруку Секретаријату за социјалну заштиту града Београда ради предузимања мера у циљу отклањања последица дискриминације.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
др Невена Петрушић
Препорука Секретаријату за социјалну заштиту града Београда за предузимање мера у циљу организовања градског превоза за особе са инвалидитетом 
