дел. бр. 37 датум: 16. 1. 2013.

ПРЕПОРУКА МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ БР. 522/2012

Препорука је донета у оквиру законом прописане надлежности Повереника за заштиту равноправности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, у поступку који је вођен на основу сазнања да лекарске комисије које издају лекарска уверења о телесној и душевној способности за управљање моторним возилом немају уједначену праксу и процедуре приликом издавања лекарских уверења особама са инвалидитетом.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Поступајући у оквиру надлежности прописаних чл. 33. Закона о забрани дискриминације , у току поступка по притужбама грађана и грађанки, као и у сарадњи са организацијама особа инвалидитетом, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да лекарске комисије које издају лекарска уверења о телесној и душевној способности за управљање моторним возилом немају уједначену праксу и процедуре приликом издавања лекарских уверења особама са инвалидитетом.

1.2. Наиме, у току два поступка који су вођени на основу притужби особа са инвалидитетом, утврђено је да су се оба подносиоца притужбе обратили лекарским комисијама домова здравља, надлежним по месту њиховог пребивалишта, ради добијања лекарског уверења о телесној и душевној способности за управљање моторним возилом. Обе особе су, свака од своје надлежне првостепене комисије, добиле уверења да нису способне за управљање адаптираним моторним возилом. Након тога су се обе особе са инвалидитетом обратиле првостепеној лекарској комисији у другом граду, различитом од места њиховог пребивалишта, где су добиле уверење да су способне да управљају адаптираним моторним возилом. Имајући у виду да су од различитих првостепених комисија добили два супротна лекарска уверења, другостепена лекарске комисије донела је коначан налаз и мишљење у оба случаја, и то тако што је обе особе прогласила за трајно неспособне за управљање моторним возилом.

1.3. Повереница је у поступку по овим притужбама утврдила да такво различито поступање лекарских комисија представља дискриминацију особа са инвалидитетом на основу места њиховог пребивалишта и издала препоруку да лекарске комисије на које се односила притужба, уједначе своју праксу, као и да чланови комисија прате развој модерне индустрије и асистивних технологија и да се приликом оцењивања способности особа са инвалидитетом да управљају моторним возилом сами чланови комисије, на лицу места, увере у способност особе са инвалидитетом да управља адаптираним возилом.

2. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ПРЕПОРУКЕ

2.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе садржане у притужби, допунама притужбе, изјашњењима и допунама изјашњења лекарских комисија домова здравља, пријаву за заснивање радног односа, Закон безбедности саобраћаја на путевима, Правилник о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи одређених категорија моторних возила, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

2.2. Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом, чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства. Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; да се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом.

2.3. Устав Републике Србије, у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

2.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у чл. 2. ст. 1. т. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да повреда начела једнакости постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 26. ст. 1. забрањено поступање противно начелу једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

2.5. Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом чл. 11. ст. 2. тач. 3. забрањено је ускраћивање права у оквиру дискреционог овлашћења, ако је до ускраћивања дошло због инвалидитета подносиоца захтева.

2.6. Законом безбедности саобраћаја на путевима чл. 185. ст. 6. прописано је да се у налазу и мишљењу датом у уверењу о здравственој способности за возача може одредити да је неопходно да возач користи одређена помагала приликом управљања возилом.

2.7. Правилником о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи одређених категорија моторних возила чл. 4. ст 1. т. 1. алинеја 11. прописано је да се возачи којима управљање моторним возилом није основно занимање не сматрају способним за управљање моторним возилом ако имају неуролошка стања, обољења, повреде и аномалије мишића и живаца које утичу на безбедно управљање моторним возилом, а за које се не може на одговарајући начин адаптирати возило. Такође, чл. 7. је прописано да се возач оцењује као неспособан за управљање моторним возилом ако утврђена болест, повреда или тешка телесна оштећења потпуно искључују безбедно управљање моторним возилом или могу проузроковати изненадну неспособност и ако евентуалне функционалне поремећаје није могуће компензовати.

Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа

2.8. Повереница за заштиту равноправности констатује да према чл. 4. ст. 1. Правилника о ближим здравственим условима које морају да испуњавају возачи одређених категорија моторних возила, возачи моторних возила, којима управљање моторним возилом није основно занимање, сматрају се способним за управљање моторним возилом, ако не болују од болести, повреда или телесних оштећења, међу којима је обољење и повреда кичмене мождине са трајним последицама које онемогућавају безбедно управљање моторним возилом, а за које се не може на одговарајући начин адаптирати возило.

2.9. Према томе, циљ лекарског прегледа којим се испитује способност особе са инвалидитетом да управља моторним возилом јесте утврђивање чињенице да ли је конкретна особа способна да у адаптираном возилу, безбедно учествује у саобраћају. Из овога јасно произлази да лекарске комисије, приликом оцењивања способности особа са инвалидитетом за управљање моторним возилом, морају да узму у обзир и карактеристике самог адаптираног возила, односно, да утврде да ли адаптирано возило омогућава особи са инвалидитетом, имајући у виду специфичности конкретне особе, да потпуно безбедно, као и све друге особе, учествује у саобраћају.

2.10. Потребно је указати да је возачка дозвола, односно, могућност управљања возилом један од веома важних предуслова самосталности и пуне партиципације особа са инвалидитетом, која не би смела да зависи од различите праксе лекарских комисија појединих здравствених установа приликом издавања уверења о здравственој способности за управљањем моторним возилом.

2.11. Наиме, таква различита пракса може довести до тога да иста особа може од једне лекарске комисије добити лекарско уверење да је способна, а од друге да није способна да управља моторним возилом. Ово даље може довести до тога да поједине особе са инвалидитетом, потпуно неоправдано, не добију могућност да управљају возилом, само зато што су се обратиле лекарској комисији која приликом одлучивања не прати развој модерних асистивних технологија, које данас, више него раније, омогућавају особама са различитим физичким специфичностима да управљају возилом, односно, која не врши увид у то да ли техничке карактеристике самог адаптираног возила омогућавају особи са инвалидитетом да безбедно учествује у саобраћају.

2.12. Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је различита пракса лекарских комисија које утврђују способност за управљање моторним возилом, у истим случајевима, дискриминаторна, односно, да не постоји објективно и разумно оправдање за постојање различите праксе. Повереница за заштиту равноправности уједно указује и да су институције и установе Републике Србије дужне да поступају на начин који би у највећој могућој мери олакшао уживање свих права особа са инвалидитетом, уз уважавање њихових потреба, жеља и мишљења, сагласно општем принципу пуне социјалне укључености особа са инвалидитетом.

2.13. Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно чл. 33. тач. 9. Закона о забрани дискриминације, дала је препоруку Министарству здравља ради предузимања мера у циљу спречавања дискриминације особа са инвалидитетом.

3. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту упућује Министарству здравља препоруку мера за остваривање равноправности:

3.1. Министарство здравља предузеће све потребне мере из своје надлежности како би обезбедило да лекарске комисије: 1) уједначе праксу приликом издавања лекарских уверења о телесној и душевној способности за управљање моторним возилом особама са инвалидитетом; 2) приликом издавања лекарских уверења, имају у виду развој асистивних технологија, посебно оних које се односе на могућности адаптације возила особама са инвалидитетом (нпр. уколико је то могуће у сваком конкретном случају; 3) поред прегледа особе са инвалидитетом и увида у њену медицинску документацију, изврше увид и у само адаптирано возило, како би се уверили да техничке карактеристике адаптираног возила омогућавају особи са инвалидитетом да безбедно учествује у саобраћају), 4) приликом издавања лекарских уверења буду руковођене начелом пуне социјалне укључености особа са инвалидитетом.

3.2. Потребно је да Министарство здравља обавести Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Препорука Министарству здравља за остваривање мера равноправности у раду лекарских комисија