дел. бр. 1082 датум: 1. 8. 2012.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности (чл. 33. тач. 9. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“, бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје Министарству здравља Републике Србије

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

1. Министарство здравља Републике Србије предузеће, без одлагања, све потребне мере којима ће обезбедити да жене које планирају породицу, труднице и породиље до 12 месеци након порођаја остваре право на здравствено осигурање по овом основу и у ситуацијама када имају осигурање по неком другом основу, али га у пракси не остварују зато што обвезник доприноса за обавезно здравствено осигурање не извршава обавезу плаћања доприноса.

2. Министарство здравља Републике Србије обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о мерама које ће предузети у циљу поступања по препоруци, у року од 30 дана од дана пријема препоруке.

О б р а з л о ж е њ е

Поступајући по притужби грађанке која током трудноће није могла да овери здравствену књижицу јер јој послодавац није уплаћивао доприносе за обавезно здравствено осигурање, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да постоји одређени број трудница и породиља које се налазе у сличној ситуацији, тј. које не могу да остваре право на здравствену заштиту на основу осигурања по основу радног односа.

Имајући у виду ову чињеницу, Повереница за заштиту равноправности затражила је информације од Републичког фонда за здравствено осигурање у вези са могућностима које имају запослене труднице и породиље којима послодавац не уплаћује доприносе за здравствено осигурање. Републички фонд за здравствено осигурање доставио је обавештење у којем је наведено да осигураник који је у радном односу нема могућност да буде осигуран по другом основу и да чињеница да послодавац не уплаћује доприносе за осигураника није разлог за промену основа осигурања. Поред тога, у обавештењу је наведено да постоји могућност да осигураник коме нису уплаћени доприноси плати редовне здравствене услуге, а да након тога потражује од послодавца накнаду плаћених трошкова за пружену здравствену услугу, док се за случајеве хитне медицинске помоћи не плаћа надокнада.

Повереница за заштиту равноправности упутила је Републичком фонду за здравствено осигурање препоруку бр. 190/2012 од 23. јула 2012. године, којом је Републичком фонду за здравствено осигурање препоручено да предузме све потребне мере како би обезбедио да запослене жене којима послодавац не уплаћује доприносе буду осигуране на основу осигурања за планирање материнства, трудноће и порођаја. Ова препорука донета је на основу притужбе запослене жене којој послодавац није уплаћивао доприносе за здравствено осигурање и односила се само на ову категорију жена.

Повереница је, у складу са законом, извршила свеобухватну анализу проблема који се односи на остваривање права на здравствено осигурање жене које планирају породицу, труднице и породиље до 12 месеци након порођаја. Анализа је показала да постоји пет категорија жена: 1) запослена жена којој послодавац уплаћује доприносе за здравствено осигурање; 2) незапослена жена која је осигурана као члан породице запосленог осигураника, а послодавац уплаћује доприносе за здравствено осигурање носиоцу осигурања, 3) незапослена жена; 4) запослена жена којој послодавац не уплаћује доприносе за здравствено осигурање; и 5) жена која је осигурана као члан породице осигураника, а послодавац не уплаћује доприносе за здравствено осигурање носиоцу осигурања.

Прве три категорије жена оствариће право на здравствено осигурање током планирања породице, трудноће и 12 месеци након порођаја, док четврта и пета категорија жена неће остварити ово право, иако се налазе у истој ситуацији. Наиме, запослена жена којој послодавац не уплаћује доприносе за здравствено осигурање има формално статус осигуранице по основу радног односа, али због неуплаћивања доприноса за здравствено осигурање нема могућност да користи здравствено осигурање, и то у периоду одржавања трудноће и након порођаја, када је здравствена нега нужна и неопходна. Такође, у истој ситуацији налази се и незапослена жена која је осигурана преко запосленог члана породице, када послодавац не уплаћује доприносе носиоцу осигурања. Дакле, ове осигуранице, због чињенице да послодавац не уплаћује доприносе за здравствено осигурање, de iure су здравствено осигуране, али не и de facto. Према томе, запослена жена којој послодавац не уплаћује здравствено осигурање и незапослена жена која је осигурана преко запосленог члана породице, као носиоца осигурања, када послодавац не уплаћује здравствено осигурање, дискриминисане у односу на друге жене по питању остваривања права на здравствено осигурање.

Повереница за заштиту равноправности констатује да бројни обавезујући и необавезујући документи међународних организација чија је Република Србија чланица, указују на потребу отклањања сваког вида дискриминације жена. Конвенцијом о заштити материнства Међународне организације рада бр. 183 из 2000. године прописано је да је нужно обезбедити заштиту здравља трудница и породиља. Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена (CEDAW, 1979), коју је Република Србија ратификовала, између осталог, прописује да су државе чланице у обавези да се уздрже од сваког поступка или праксе дискриминације жена и да обезбеде да јавни органи и институције поступају у складу с овом обавезом. Повереница за заштиту равноправности указује и на документа која су усвојена на нивоу Европске уније, и то: Директива 2004/113/EC (2004) о примени принципа једнаког третмана мушкараца и жена у области приступа добрима и услугама, као и Директива 1992/85/ EЕЦ (1992) о спровођењу мера за унапређење безбедности и здравља на раду трудних радница и дојење мајке на послу.

Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06) у чл. 68. ст. 2. посебно прописује да деца, труднице, мајке током породиљског одсуства, самохрани родитељи са децом до седме године и стари остварују здравствену заштиту из јавних прихода, ако је не остварују на други начин, у складу са законом, а у чл. 66. ст. 2. прописано је да се мајци пружа посебна заштита и подршка, пре и после порођаја. Чланом 21. Устава прописана је забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, бр. 22/09), којим је регулисана општа забрана дискриминације, и то тако што је прописано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости. Према одредби чл. 2. ст. 1. тач. 1. дискриминација је свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, чл. 12. ст. 2. Закона о раду („Сл. гласник РС“ бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је да запослена жена има право на посебну заштиту за време трудноће и порођаја. Релевантне су и одредбе чл. 24. ст. 3. тач. 2. Закона о равноправности полова („Сл. гласник РС“, бр. 104/09), којима се прописује да здравствена заштита жена нарочито обухвата здравствену заштиту у вези са планирањем породице, у току трудноће, порођаја и материнства.

Према чл. 17. ст. 1. тач. 1. до тач. 8. Закона о здравственом осигурању („Сл. гласник РС“, бр. 107/05, 109/05 – испр. и 57/11) право на обавезно здравствено осигурање имају физичка лица у радном односу, односно запослена у привредном друштву, другом правном лицу, државном органу, органу јединице локалне самоуправе и аутономне покрајине, као и код физичких лица; цивилна лица на служби у Војсци Србије и војним јединицама и војним установама; изабрана, именована или постављена лица ако за обављање функције остварују зараду; лица која обављају послове ван просторија послодавца; лица која обављају послове кућног помоћног особља; држављани Републике Србије који су на територији Републике Србије запослени код страних или међународних организација; запослени упућени на рад у иностранство; запослени који одсуствује са рада због неге детета. Одредбом чл. 24. прописано је да се права из обавезног здравственог осигурања обезбеђују и члановима породице осигураника, који има својство осигураника по неком од предвиђених основа у чл. 17. ст. 1. осим ст. 1. тач. 24. и 25. Одредбама чл. 22. ст. 1. тач. 2. овог закона уређено је здравствено осигурање посебно осетљивих категорија становништва и прописано је да право на осигурање имају жене у вези са планирањем породице, као и у току трудноће, порођаја и материнства до 12 месеци након порођаја, уколико не испуњавају услове за стицање својства осигураника из чл. 17. Закона о здравственом осигурању, или ако права из обавезног здравственог осигурања не остварују као чланови породице осигураника.

Повереница стоји на становишту да то што послодавац крши обавезу уплаћивања доприноса за обавезно здравствено осигурање не може и не сме да буде повод да жене током планирања породице, труднице и породиље до 12 месеци након порођаја, фактички остану без здравственог осигурања, јер је то у супротности са бројним међународним документима, Уставом Републике Србије и законима који прописују обавезу да се обезбеди здравствена заштита овој категорији жена. Имајући у виду да се у сличним ситуацијама налази велики број жена, Повереница за заштиту равноправности сматра да би све морале да имају исти обим права, односно, да им се мора обезбедити остваривање права на пуну здравствену заштиту. Ово тим пре ако се има у виду да су државни органи ти који контролишу да ли послодавци уплаћују доприносе за здравствено осигурање и који, користећи своја законска овлашћења, могу утицати на испуњавање ове обавезе послодаваца. Запосленој жени, као ни жени која је осигурана преко запосленог члана своје породице не стоји, међутим, на располагању појединачно правно средство које може употребити против послодавца за случај да он не уплаћује доприносе за здравствено осигурање.

Такође, поводом навода Републичког фонда за здравствено осигурање да осигураници којима послодавац не уплаћује здравствено осигурање могу сами да плате здравствене услуге, а да касније траже накнаду трошкова здравствених услуга од послодавца, Повереница за заштиту равноправности указује да примена оваквог решења лишава здравствене заштите оне жене који немају средстава да плате здрaвствене услуге, а оне које имају средстава да ове услуге плате, излаже додатним тешкоћама око остваривања надокнаде од послодаваца, уз ризик да право на надокнаду уопште не остваре. На крају, Повереница за заштиту равноправности још једном указује да је право на здравствено осигурање женама током планирања породице, трудницама и породиљама до 12 месеци након порођаја, гарантовано Уставом Републике Србије и Законом о здравственом осигурању (чл. 22. ст. 1. тач. 2.), али да се у пракси ове одредбе тумаче на начин који дискриминише и изазива озбиљне последице у односу на жене које не могу да остваре право на здравствено осигурање зато што обвезник не испуњава обавезу плаћања доприноса за здравствено осигурање.

Због свега наведеног, потребно је да Министарство здравља Републике Србије предузме мере како би жене током планирања породице, труднице и породиље до 12 месеци након порођаја оствариле право на здравствено осигурање по овом основу и у ситуацијама када имају осигурање по неком другом основу, али га у пракси не остварују зато што обвезник доприноса за обавезно здравствено осигурање не извршава обавезу плаћања доприноса.

Сагласно чл. 33. ст. 1. тач. 9. Закона о забрани дискриминације, Повереница за заштиту равноправности дала је препоруку Министарству здравља Републике Србије ради предузимања мера за остваривање равноправности.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Доставити:

– Министарство здравља Републике Србије
– Републички фонд за здравствено осигурање

Препорука Министарству здравља Републике Србије за предузимање мера за обезбеђивање равноправности жена које планирају породицу, трудница и породиља