бр.  021-01-00242/2018-02    датум: 7. 9. 2018.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује

      ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Повереник за заштиту равноправности препоручује здравственој установи:

• да омогући родитељима (старатељима/усвојитељима) детета које се налази на лечењу, да у својству пратиоца детета бораве у здравственој установи под једнаким условима, без прављења разлике у односу на пол или било које друго лично својство.

Здравствена установа ће обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

Образложење

У току поступака по притужбама грађана, Повереник за заштиту равноправности дошао је до сазнања да поједине установе здравствене заштите у Републици Србији, приликом одлучивања ко ће бити пратилац детета које се налази на лечењу, доносе одлуке које су засноване на стереотипима и предрасудама о улогама оца и мајке у животу детета. Примера ради, Повереник за заштиту равноправности је увидом у одлуку једне здравствене установе утврдио да је у истој наведено да „мајка – пратиља детета може да борави уз дете у складу са прописаним епидемиолошким мерама (здрава мајка, са доказима о вакцинационом статусу)”. У другом случају, Повереник за заштиту равноправности је увидом у одлуку о финансијској надокнади трошкова мајки пратиља, утврдио да се трошкови и услови боравка у установи здравствене заштите прописују само мајкама пратиљама пацијената (који имају до 18 година живота), на основу које се може закључити да је само мајкама дозвољено да буду пратиље пацијената.

Повереник подсећа да Устaв Рeпубликe Србиje^[2] у члану 21. зaбрaњуje свaку дискриминaциjу, нeпoсрeдну или пoсрeдну, пo билo кoм oснoву, a нaрoчитo пo oснoву рaсe, пoлa, нaциoнaлнe припaднoсти, друштвeнoг пoрeклa, рoђeњa, вeрoиспoвeсти, пoлитичкoг или другoг увeрeњa, имoвнoг стaњa, културe, jeзикa, стaрoсти и психичкoг или физичкoг инвaлидитeтa. Одредбом члана 15. Устава, прописана је равноправност жена и мушкараца и обавеза државе да развија политику једнаких могућности, док је чланом 65. прописана равноправност родитеља приликом остваривања права и дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу.

Повереник за заштиту равноправности такође констатује да је Република Србија 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[3], која у члану 3. ст. 2. и 3. прописује да се државе уговорнице обавезују да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законских старатеља или других појединаца, који су правно одговорни за дете, да ће у том циљу предузети све одговарајуће законодавне и административне мере, као и да ће се све  институције, службе и установе одговорне за бригу или заштиту деце прилагодити стандардима које су утврдили  надлежни органи, посебно у области сигурности, здравља, у погледу броја и подобности особља, као и стручног надзора. Поред тога, чланом 18. став 1.  Конвенције прописано је да ће државе уговорнице уложити највеће напоре да се обезбеди признавање принципа да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, а да ће најбољи интереси детета бити њихова основна брига.

Општим коментаром бр. 7 (Остваривање права детета у раном детињству) уз Конвенцију о правима детета[4], Комитет за права детета истакао је значај чињенице да су мала деца носиоци свих права прописаних Конвенцијом о правима детета и да је рано детињство период од кључног значаја за остваривање ових права. Наведено је да мала деца, такође, могу да трпе последице дискриминације према њиховим родитељима. Поред тога, овим Општим коментаром наглашено је да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, при чему су очеви и мајке признати као равноправни стараоци. Комитет констатује да су у пракси модели породице непостојани и променљиви у многим регионима, као што се мења и доступност неформалних мрежа подршке родитељима, са општим трендом ка већој разноврсности у погледу величине породице, улога родитеља и аранжмана за подизање деце. Ови трендови су посебно значајни за малу децу, чији се физички, лични и психолошки развој најбоље остварује у оквиру малог броја постојаних, брижних односа. Комитет потврђује да сваки од ових односа може јасно да допринесе остваривању дечјих права по Конвенцији и да низ породичних модела може да буде у сагласности са унапређивањем добробити деце. Уопштеније говорећи, током периода брзих друштвених промена, традиционалне праксе могу постати неодрживе или нерелавантне у постојећим околностима и начинима живота родитеља, док је недовољно времена протекло да би се нове праксе усвојиле и нове способности родитеља разумеле и цениле.

Република Србија ратификовала је и Конвенцију о елиминисању свих облика дискриминације жена[5], која у члану 16. прокламује једнакост у уживању људских права жена и мушкараца у породици, те између осталог прописује једнака родитељска права и обавезе у односу на децу. У свим овим случајевима интереси деце морају бити на првом месту[6]. Рaтификaциjoм oвe Кoнвeнциje, Република Србиja сe између осталог oбaвeзaлa дa предузима све подесне мере, посебно ради измене друштвених и културних обичаја у погледу понашања мушкараца и жена да би се отклониле предрасуде, као и уобичајена и свака друга пракса заснована на схватању о инфериорности или супериорности једног или другог пола или традиционалној улози мушкараца, односно жена. У Пeкиншкoj дeклaрaциjи и Плaтфoрми зa aкциjу^[7] нaвeдeнo je дa сви здравствени радници и службе поштују људска права и да се придржавају етичких, професионалних и родно осетљивих стандарда, а као једна од мера за спровођење овог циља наведено је подстицање мушкараца да једнако учествују у бризи о деци и у обављању кућних послова, као и да пружају свој део финансијске подршке породици.^[8]

Европска конвенцијa за заштиту људских права и основних слобода^[9] у члану 14. прописује да се уживaњe прaвa и слoбoдa прeдвиђeних у oвoj кoнвeнциjи oбeзбeђуje бeз дискриминaциje пo билo кoм oснoву, кao штo су пoл, рaсa, бoja кoжe, jeзик, вeрoиспoвeст, пoлитичкo или другo мишљeњe, нaциoнaлнo или сoциjaлнo пoрeклo, вeзa с нeкoм нaциoнaлнoм мaњинoм, имoвнo стaњe, рoђeњe или други стaтус.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. дефинише дискриминацију и дискриминаторно поступање као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, Законом о забрани дискриминације у члану 20. забрањено је поступање противно начелу равноправности полова, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота, као и ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол или због промене пола. Овим чланом забрањено је и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова[10]. Такође, чланом 22. став 1. прописано је да свако дете има једнака права и заштиту у породици, друштву и држави, без обзира на његова или лична својства родитеља, старатеља и чланова породице.

Законом о равноправности полова^[11] прописано је да је дискриминација на основу пола свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. У члану 2. став 4. овог закона прописано је да су државни органи, органи аутономних покрајина, органи јединица локалне самоуправе, организације којима је поверено вршење јавних овлашћења, као и правна лица која оснива или финансира у целини, односно у претежном делу Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, дужни да  прате остваривање равноправности засноване на полу у свим областима друштвеног живота, примену међународних стандарда и Уставом зајемчених права у овој области.

Породичним законом[12] прописано је да је област родитељства заснована на принципима који се односе на равноправност жена и мушкараца. Одредбом члана 7. ст. 1. и 2. овог закона, прописано је да родитељско право припада мајци и оцу заједно, као и да су равноправни у вршењу родитељског права. Када је реч о старању о детету, док је чланом 68. ст. 1. и 3. прописано да родитељу имају право и дужност да се старају о детету, али и право  да добију сва обавештења о детету од образовних и здравствених установа. Чланом 69. став 1. овог закона прописано је да родитељи имају право и дужност да чувају и подижу дете тако што ће се они лично старати о његовом животу и здрављу.

Одредбом члана 26. ст. 1 и 2. Закона о правима пацијената^[13] прописано је да дете до навршених 15 година живота, има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног од родитеља, усвојитеља или старатеља, увек када је то могуће, као и право на посете у највећој могућној мери, у складу са својим здравственим стањем и најбољим интересом. Чланом 14. овог закона прописано је да током боравка у стационарној здравственој установи, пацијент има право примања посетилаца, у складу са кућним редом здравствене установе, као и право да забрани посете одређеном лицу или лицима.

Повереник за заштиту равноправности констатује да су у Републици Србији и поред  усвојеног нормативног оквира који пружа највиши ниво заштите од дискриминације и на савремен начин уређује област родне равноправности, и даље распрострањени родни стереотипи, који у многим областима у великој мери утичу на креирање мушких и женских родних улога. Једна од таквих области је и област родитељства, у којој су, због великог утицаја одређених обичаја и друштвених образаца понашања, дубоко укорењени „модели” улога мајки и очева у животу детета. Полазећи од усвојених „модела”, жене се у нашем друштву првенствено посматрају као неговатељице, односно, брига о деци је искључиво задатак жене. На тај начин је овај „модел“ примењен и у праксама појединих дечијих клиника у којима очеви не могу бити у пратњи детета које се налази на лечењу, већ то могу бити искључиво мајке, односно особе женског пола уколико мајка детета није у могућности да буде пратилац.

С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да прописивање правила да само мајке, односно особе женског пола могу да буду у пратњи детета које се налази на лечењу у здравственој установи, представља поступање који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова, и представља дискриминацију на основу пола, која је изричито забрањена Законом.

Имајући у виду чињеницу да оба родитеља, имају права и обавезе да подједнако и активно учествују у васпитању, нези и развоју детета, потребно је да се приликом практичне примене законске одредбе којом је утврђено да дете до навршених 15 година живота има право да буде смештено на болничко лечење у пратњи једног од родитеља, обезбеди једнак третман родитељима (старатељима/усвојитељима). Такође, приликом одлучивања о овом праву, неопходно је обезбедити да свака појединачна одлука буде заснована на објективним критеријумима, а не на дискриминаторној пракси. Сагласно наведеном, Повереник за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери треба да пруже подршку и у оквиру својих надлежности предузму мере, како би у потпуности дошло до остварења принципа родне равноправности.

Повереник нарочито указује да установе здравствене заштите имају посебну одговорност у друштву и подсећа на обавезу пуног поштовања међународних и домаћих прописа у циљу остваривања пуне равноправности у свим областима друштвеног живота, као и на значај поштовања принципа равноправности родитеља у родитељским правима и обавезама, без обзира на њихова лична својства.

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности је у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације упутио ову препоруку мера за остваривање равноправности установама за здравствену заштите деце у којима се налазе деца на лечењу или рехабилитацији. У случају да је у здравственој установи на снази одлука која ограничива, односно онемогућава родитељима (старатељима/усвојитељима) детета које се налази на лечењу, да у својству пратиоца детета бораве у здравственој установи под једнаким условима, без прављења разлике у односу на пол или било које друго лично својство, Повереник за заштиту равноправности истиче да је такав акт потребно изменити, односно ускладити са антидискриминационим прописима. Такође, уколико се поред постојања одлуке која је усклађенама са антидискриминационим прописима у пракси прави разлика у односу на пол или било које друго лично својство, здравствена установа је дужна да предузме мере да се ове неправилности отклоне. Здравствена установа ће обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaч.  9.

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник  РС”, бр. 98/06)

[3] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97)

[4] УН, Општи коментар бр. 7: Остваривање права детета у раном детињству, CRC/C/GC/7/Rev. 1, 20. септембра 2006. године

[5] Закон о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 11/81)

[6] Закон о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена, члан 16. став 1. тачка д)

[7] Усвојена на четвртој светској конференцији о женама 1995. године.

[8] Стратешки циљ В. 1. Платформе за акцију

[9] „Службени лист СЦГ – Meђунaрoдни угoвoри”, бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. и „Службeни гласник РС – Meђунaрoдни угoвoри”, број 12/10

[10] Закон о забрани дискриминације, члан 20.

[11] „Службени гласник РС”, број 104/09

[12] „Службени гласник РС”, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15

[13] „Службени гласник РС”, број 45/13

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Препорука мера здравственим установама