бр. 07-00-111/2017-02 датум: 22. мaj 2017.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереница за заштиту равноправности упућује Министарству правде и Јавнобележничкој комори Србије

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

1. Потребно је да Министарство правде и Јавнобележничка комора Србије предузму све мере и активности из своје надлежности у циљу усклађивања Јавнобележничке тарифе[2] са антидискриминационим прописима тако што ће лица са инвалидитетом која при састављању исправе у ванпарничном поступку, односно поступку оверавања потписа, рукописа и преписа за пуноважност предузетих радњи обезбеђују присуство сведока или тумача, ослободити обавезе плаћања увећане награде за посао јавног бележника због учествовања позваних сведока или тумача.

2. Министарство правде и Јавнобележничка комора Србије обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о мерама које су предузете у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

О б р а з л о ж е њ е

Повереници за заштиту равноправности се дописом број 79. од 23. марта 2017. године обратио С.С.С. и указао на проблеме са којима се слепе и слабовиде особе сусрећу у остваривању својих права, посебно у домену пружања услуга. Из наведеног дописа и пратеће документације произлази да се положај особа са инвалидитетом ни након допуна Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[3], није у значајној мери побољшао иако је допунама закона, под одређеним условима, омогућено особама са инвалидитетом које имају трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести да користе печат који садржи податке о личном идентитету или печат са угравираним потписом. Наиме, у Републици Србији се већ дуги низ година спроводи процес опсежних реформи у свим областима друштвеног живота уз истовремено усклађивање националног законодавства са стандардима Европске уније, па и у области унапређења положаја особа са инвалидитетом у најширем смислу. Међутим, и поред тога су и даље присутни бројни ризици социјалне искључености особа са инвалидитетом. Према Редовном годишњем извештају о раду Повереника за заштиту равноправности за 2016. годину, највећи број прутужби које су поднете Поверенику се заснивао на полу и инвалидитету као личном својству. Од укупног броја притужби поднетих Поверенику по основу инвалидитета у 2016. години, 12,9% је поднето по основу инвалидитета као личног својства, односно основа дискриминације.

На почетку Повереница за заштиту равноправности указује на бројне домаће и међународне правне прописе који забрањују дискриминацију по било ком основу, па и по основу инвалидитета.

Устав Републике Србије[4] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.[5] Поред тога, Устав у члану 32., који утврђује право на правично суђење, прописује да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем.

Република Србија је 2009. године потврдила Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[6]. Циљ ове конвенције је да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства. Према наведеној конвенцији дискриминација по основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење на основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Државе, стране уговорнице, су у том циљу, поред осталог, преузеле обавезу да усвоје све одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остварење права признатих овом конвенцијом,  предузму све одговарајуће мере, укључујући и законодавство, у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом, да се уздржавају од свих поступака или праксе који нису у складу са овом конвенцијом, као и да обезбеде да државни органи и институције делују у складу са овом конвенцијом, предузму све одговарајуће мере за отклањање дискриминације по основу инвалидитета од стране било ког лица, организације или приватног предузећа. Посебна обавеза држава уговорница је да у изради и примени прописа и политика у циљу примене ове конвенције, као и у другим процесима одлучивања у вези с питањима која се тичу особа са инвалидитетом, тесно сарађују и активно укључују особе са инвалидитетом, укључујући и децу са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација.

Закон о забрани дискриминације, као основни закон у области заштите и остваривања равноправности, уређује и питање дискриминације у пружању јавних услуга и коришћењу објеката и површина и у члану 17. прописује, поред осталог, да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица. Дискриминација особа са инвалидитетом постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

Чланом 7. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[7] дефинисана је повреда начела једнаких права и обавеза која постоји, поред осталог, ако се дискриминисаном искључиво или углавном због његове инвалидности неоправдано ускраћују права и слободе, односно намећу обавезе, које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи. Законом о допунама Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом омогућено је особама са инвалидитетом да користе печат који садржи податке о личном идентитету или печат са угравираним потписом под условима прописаним законом. Чланом 34. ст. 2. и 3. прописано је да су органи јавне власти дужни да у поступцима пред тим органима, поред потписивања исправа на начин уређен посебним прописом, особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести омогуће потписивање исправа уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом. Исправе које представљају форму уговора или неког другог правног посла не могу се потписивати на описани начин, већ у складу са прописима који уређују оверу потписа и потврђивање исправе. Посебно је прописано да су правна и физичка лица која, уз накнаду или без ње, пружају услуге у оквиру своје делатности, односно трајног занимања дужна да особи са инвалидитетом која има трајне последице телесног или сензорног оштећења или болести омогуће коришћење услуга потписивањем, када је то потребно, уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом (члан 34а).

Наведене одредбе Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом упућују и на примену закона који уређују састављање исправе, као и оверавање потписа, рукописа и преписа. Закон о ванпарничном поступку[8] посебно уређује поступак за састављања исправе ако учесник није у стању да говори (члан 174), ако учесник није у стању да чује (члан 175), ако учесник услед слабовидости, неписмености или неког другог разлога није у стању да чита или пише (члан 176), ако учесник није у стању да чује, а услед слабовидости, неписмености или неког другог разлога не може ни да чита (члан 178), односно ако учесник није у стању да се потпише, односно стави отисак прста (члан 179). Веома су значајне и одредбе Закона о оверавању потписа, рукописа и преписа[9], а које се односе на оверавање потписа када подносилац исправе није у стању да је прочита (члан 12), оверавање потписа када подносилац исправе није у стању да чује и чита (члан 13), оверавање рукознака (члан 16), као и поступак када подносилац исправе није у стању да стави рукознак (члан 17). У готово свим наведеним случајевима у поступку пред јавним бележником се захтева присуство сведока (једног или два) или тумача да би предузете радње могле бити пуноважне.

Јавнобележничка тарифа, коју утврђује министар правде по прибављеном мишљењу Јавнобележничке коморе, прописује у члану 21. у Тарифном броју 18, који уређује питање увећања награде, да ако у састављању јавнобележничке исправе учествују позвани сведоци, други јавни бележник, преводиоци или тумачи, награда за посао јавног бележника се увећава за 10 бодова за свако од тих лица. Истовремено је Тарифним бројем 19. уређено питање умањења награде и прописано да су од обавезе плаћања награде у пуном износу ослобођена лица са инвалидитетом, деца без родитељског старања и лица која су примаоци социјалне помоћи, на основу претходно поднете документације на увид јавном бележнику, као и да ослобођење плаћања награде за наведена лица из овог тарифног броја износи 50% од награде утврђене овом тарифом.

Анализа одредаба Устава Републике Србије, Конвенције о правима особа са инвалидитетом,  као и наведених антидискриминационих прописа с једне стране и одредаба Јавнобележничке тарифе с друге стране, недвосмислено указује да су при уређивању питања награде за рад јавног бележника, Јавнобележничком тарифом лица са инвалидитетом стављена у неједнак положај у односу на све остале грађане који за истоветну услугу нису у обавези да поред награде за рад јавног бележника и накнаде трошкова, плаћају и увећану награду због учешћа сведока или тумача у поступку. Наиме, да би особа са инвалидитетом пуноважно саставила исправу или оверила потпис, препис или рукопис, по важећим прописима, неопходно је да у поступку пред јавним бележником осигура присуство сведока (једног или два) или тумача, те да за њихово присуство плати увећану награду за рад јавног бележника. Таква обавеза плаћања увећане награде у истоветној правној ситуацији, дакле када се ради о састављању исправе или овери у просторијама јавног бележника у радно време, не постоји за остале грађане. Имајући у виду да (из одређених разлога у чију основаност/оправданост не улазимо у овој препоруци мера) важећи прописи одређују да особе са инвалидитетом при састављау исправе или оверавању потписа обезбеђују присуство сведока или тумача, а да су Јавнобележничком тарифом обавезне да у таквој ситуацији плате увећану награду за посао јавног бележника, очито је да су на тај начин стављене у неповољнији положај у односу на све остале грађане у истоветној правној ситуацији. На тај начин долази до дискриминације особа са инавидитетом, јер им се због њиховог личног својства, неоправдано намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не намећу другим лицима. С тим у вези посебно напомињемо да чињеница да је Тарифним бројем 19. прописано да су од обавезе плаћања награде у пуном износу ослобођена, поред осталих, и лица са инвалидитетом не умањује дискриминаторну природу одредбе из Тарифног броја 18.

Основано се може закључити да не постоје објективни и разумни разлози који би у конкретном случају оправдали стављање особа са инвалидитетом у неједнак положај у односу на остале грађане и грађанке прописивањем обавезе плаћања увећане награде због присуства сведока или тумача у поступку пред јавним бележником, у ситуацији када таква обавеза не постоји за остеле грађане и грађанке када обављају исти правни посао.

Стога је неопходно да Министарство правде и Јавнобележничка комора Србије предузму мере и активности из своје надлежности како би ускладили Јавнобележничку тарифу са антидискриминационим прописима и уклоне одредбе које особама са инвалидитетом намећу додатне обавезе и стављају их у неједнак положај у односу на остале грађане у истоветној правној ситуацији. С тим у вези, поновно подсећамо и на одредбу члана 32. став 2. Устава Републике Србије којим је прописано, поред осталог, да се сваком јемчи право „на бесплатног тумача ако је слеп, глув или немˮ.

Сагледавајући све ове околности, а првенствено чињеницу да остваривање равноправности доприноси стварању хармоничних друштвених односа и остварењу права свих чланова друштва, без обзира на пол, инвалидитет, имовно стање, старосну доб или било које друго лично својство, Повереница за заштиту равноправности у складу са законским овлашћењима и дужностима да Министарству правде и Јавнобележничкој комори Србије препоручи предузимање одговарајућих мера којима ће се обезбедити поштовање начела једнакости.

Ценећи утврђене чињенице и правне прописе, Повереница за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку Министарству правде и Јавнобележничкој комори Србије, уз обавезу да је обавесте о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Члан 33. тaч. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09)

[2] „Службени гласник РС“, бр. 91/14, 103/14, 12/16 и 17/17

[3] „Службени гласник РС“, број 13/16

[4] „Службени гласник РС“, број 98/06

[5] Члан 21.

[6] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09

[7] „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16

[8] „Службени гласник СРС“, бр. 25/82 и 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95-др. закон, 18/05-др. закон, 85/12, 45/13-др. закон, 55/14, 6/15 и 106/15-др. закон

[9] „Службени гласник РС“, бр. 93/14 и 22/15

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Препорука мера за остваривање равноправности особа са инвалидитетом у поступку коришћења услуга јавних бележника