бр. 021-01-533/2021-02 датум: 20.12.2021. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује јединици локалне самоуправе:
- да предузме све неопходне мере и активности којима ће обезбедити успостављање и пружање услуге личног пратиоца деци којој је ова услуга неопходна.
Јединица локалне самоуправе ће у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке обавестити Повереника за заштиту равноправности да ли је својим актом прописала пружање ове услуге, да ли су опредељена односно планирана средства за пружање ове услуге, колики број деце остварује право на услугу и да ли евентуално постоји листа чекања, односно колики је број деце којој због недовољних капацитета ова услуга није пружена, а требало би бити пружена.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Повереник за заштиту равноправности је након добијања података од Републичког завода за социјалну заштиту у вези са обезбеђивањем услуге личног пратиоца у јединицама локалне сaмоуправе, оним локалним самоуправама које немају успостављену услугу крајем децембра 2019. године упутио препоруку мера да предузму све неопходне мере и активности којима ће обезбедити успостављање и пружање услуге личног пратиоца деци којој је ова услуга неопходна. Имајући у виду проглашену пандемију изазвану корона вирусом (SARS-CoV-2 ) Повереник није спроводио истраживање о имплементацији препоруке. Међутим, евидентно је да су после упућивања препоруке мера поједини грађани и грађанке поднели притужбе Поверенику за заштиту равноправности указујући да јединица локалне самоуправе у којој живе још увек нема установљену услугу – лични пратилац детета, или да иако имају у својим одлукама прописану услугу, та услуга се не обезбеђује или се не обезбеђује у довољном обиму, односно не пружа се свој деци којој је неопходна.
Такође, један број локалних самоуправа и даље не обезбеђује ову услугу, правдајући тиме да су деца током године углавном похађала он лајн наставу, или да у локалној самоуправи нема лиценцираног пружаоца ове услуге, а да не желе да услугу пружа лиценцирани пружалац услуге са територије друге јединице локалне самоуправе јер би се на тај начин паре из буџета „одлиле“ ван територије локалне самоуправе. Повереник указује да је овакав став супротан Закону о локалној самоуправи[2] и разлозима оснивања јединица локалне самоуправе. Наиме, у складу са овим законом право је и обавеза органа локалне самоуправе да, у складу са законом, планира, уређује и управља јавним пословима који су у њиховој надлежности и од интереса за локално становништво. Такође у складу са овим законом јединице локалне самоуправе треба да сарађују и да се удружују ради остваривања заједничких циљева, планова и програма развоја, као и других потреба од заједничког интереса. Закон о локалној самоуправи, као и Закон о социјалној заштити прописује да јединице локалних самоуправа могу удруживати средства и образовати заједничке органе, предузећа, установе и друге организације и службе, у складу са законом и статутом. Уколико јединица локалне самоуправе не пружа ову услугу преко установа које је основала или нема лиценцираног пружаоца услуге, а потенцијално је мали број корисника којима је ова услуга потребна, ангажовање лиценцираног пружаоца услуге са територије друге локалне установе је далеко рационалнији и целисходнији начин обезбеђивања подршке грађанима и грађанкама на таериторији конкретне јединице локалне самоуправе. Дакле, законом је прописана обавеза јединице локалне самоуправе да пружи овај вид подршке особама којима је таква подршка неопходна, те навођење да би се на овај начин паре „одлиле“, никако не може представљати оправдање, нити разлог да се дете са инвалидитетом остави без пружене услуге и неопходне подршке.
Праксу Повереника потврдила су и спроведена истраживања на која се Повереник посебно осврнуо у Посебном извештају Повереника за заштиту равноправности о дискриминацији деце који је представљен у децембру 2021. године у Народној скупштини Републике Србије.[3]
Ради бољег сагледавања ситуације у Републици Србији у погледу успостављања услуге лични пратилац говоре подаци дати у извештају Републичког завода за социјалну заштиту под називом „Деца у систему социјалне заштите у 2020.”[4] У овом извештају представљени су статистички подаци о деци у систему социјалне заштите. Према овом извештају у току 2020. године на евиденцији центара за социјални рад било је 11.205 деце са сметњама у развоју. Удео деце са сметњама у развоју у укупном броју деце на евиденцији центара је 6%. У полној структури деце са сметњама у развоју у 2020. години веће је учешће дечака са 60,5%, док према врсти сметње у развоју на евиденцији центара у 2020. години са 43% доминирају деца са телесним инвалидитетом, 16,2% деце је са интелектуалним, а 15,3% деце са вишеструким сметњама.
Према овом извештају у 2020. години услугу личног пратиоца користило је укупно 1.932 деце. Број деце која користи ову услугу порастао је за 473,3% у протеклих пет година. Деца корисници услуге су већином основношколског узраста 77%, са доминантним уделом дечака од 70,8%.
Према подацима наведеним у Извештају о ревизији сврсисходности пословања Државне ревизорске институције,[5] услуга социјалне заштите „лични пратилац детета” у Републици Србији још увек није довољно развијена. Иако се број јединица локалне самоуправе које обезбеђују услугу лични пратилац детета из године у годину повећава, још увек у 2019. години услугу није успоставило 33% јединица локалне самоуправе. Највећи број јединица локалне самоуправе које нису успоставиле услугу лични пратилац детета припада региону Јужне и Источне Србије. Такође, услугу у 29 јединица локалне самоуправе пружају нелиценциране организације, што ствара ризик да лични пратиоци нису прошли акредитоване програме обука и доводи у питање квалитет пружања ове услуге. Како је у извештају даље наведено, јединице локалне самоуправе – субјекти ревизије нису предузели све неопходне активности на успостављању услуге лични пратилац детета. Благовремено доношење мишљења интерресорне комисије и боља координација са јединицом локалне самоуправе допринела би ефикаснијем развоју услуге лични пратилац детета, наведено је у овом извештају.
У публикацији Мапирање услуга социјалне заштите и материјалне подршке у надлежности јединица локалних самоуправа у Републици Србији,[6] наведено је да се у 15 јединица локалне самоуправе услуга пружа мање од шест месеци годишње, што свакако утиче на доступност саме услуге. Највећи број корисника добија услугу свих 12 месеци (56% од укупног броја) у 18 јединица локалне самоуправе. Корисници из Београда и Новог Сада чине две трећине укупног броја корисника. Према проценама ситуационе анализе, број ученика са сметњама у развоју који похађају основно и средње образовање износи преко 14 хиљада. Општа стопа обухвата овом услугом отуда се може проценити на приближно 12%. Не постоје процене о незадовољеним потребама за овом услугом, али је јасно да је она у потпуности недоступна у 69 локалних самоуправа, у којима није ни успостављена, наведено је у овом извештају.
Анализирајући случајеве из праксе, као и налазе релевантних истраживања, Повереник за заштиту равноправности је у оквиру последњег Редовног годишњег извештаја о стању у области заштите равноправности[7] дао општу препоруку да је потребно континуирано јачати капацитете локалних самоуправа, уз додатне едукације запослених у свим системима на локалном нивоу о донетим прописима и стратешким документима, њиховим циљевима и начинима за реализацију предвиђених активности, посебно оним који се односе на области од непосредног интереса за грађане на нивоу локалне самоуправе (попут активне политике запошљавања, унапређења положаја особа са инвалидитетом, развоја услуга социјалне заштите, развоја дигиталних вештина и сл), у циљу постизања најбољих резултата у односу на специфичности локалне самоуправе. Повереник је такође указао на потребу да се унапреди доступност образовања за рањиве групе деце са посебним фокусом на организацију наставе у кризним ситуацијама. Како је Повереник истакао, нарочиту пажњу треба посветити деци са инвалидитетом и сметњама у развоју, ромској деци и „деци улице“, у циљу квалитетније подршке и унапређења инклузивног образовања, обезбеђивања личног пратиоца и педагошког асистента у потребном обиму. У Посебном извештају о дискриминацији деце[8], Повереник је указао на потребу јачања контролних и надзорних механизама и редовно праћење квалитета услуга социјалне и породично-правне заштите.
Имајући у виду значај услуге личног пратиоца као подршке деци са инвалидитетом и потешкоћама у развоју, а у циљу њиховог укључивања у редовно школовање, активности у заједници и успостављања што већег нивоа самосталности, Повереник је 2021. године покренуо и парницу за заштиту од дискриминације у јавном интересу, а уз сагласност мајке дечака са аутизмом коме ова услуга, иако неопходна, није пружена. Ова стратешка парница је покренута против једне јединице локалне самоуправе и Центра за социјални рад.
Што се тиче правног оквира, Повереник најпре подсећа да Устав Републике Србије[9] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Република Србија је 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[10], која у члану 23. прописује да државе чланице признају да дете са инвалидитетом треба да ужива пун и достојан живот, у условима којима се обезбеђује његово достојанство, подстиче самосталност и олакшава активно учешће детета у заједници, као и државе чланице треба да уважавају право инвалидног детета на посебну негу, те да ће подстицати и обезбеђивати помоћ детету које за то испуњава услове и онима који су одговорни за старање о њему, а за коју је поднет захтев, зависно од расположивих средстава и која одговара стању детета и условима родитеља или других лица коај се старају о детету. Ставом 3. овог члана прописано је да уважавајући посебне потребе инвалидног детета, помоћ се у складу са тачком 2. пружа бесплатно увек када је то могуће, имајући у виду финансијска средства родитеља или других лица која се старају о детету и која је тако осмишљена да дете са инвалидитетом има ефикасан приступ и добија образовање, обуку, услуге здравствене заштите и рехабилитације, припрему за запошљавање и могућност рекреације на начин који доприноси остваривању што потпуније друштвене интеграције и личног развоја детета укључујући културни и духовни развој.
Чланом 26. Конвенције је прописано да државе чланице уважавају право сваког детета да користи социјалну заштиту, укључујући социјално осигурање и да је потребно да предузимају све мере неопходне за пуно остваривање тог права у складу са националним законима. Такође, чланом 28. ове конвенције, прописано је да дете, између осталог, има право на образовање и да је држава дужна да осигура обавезно и бесплатно основно образовање за све, да омогући да образовне и стручне информације и савети буду доступни свој деци и предузме мере за редовно похађање школе и смањење стопе напуштања школе.
Општим коментаром број 1. Комитета за права детета појашњен је члан 29. став 1. Конвенције, тако што је, између осталог, наведено да образовање треба да буде усмерено на дете, прилагођено детету и да омогућава његово или њено оснаживање. Образовање на које свако дете има право јесте оно које је осмишљено тако да развије код детета животне вештине, да ојача дететову способност да ужива читав низ људских права и да утиче на стварање културе прожете одговарајућим вредностима људских права. Комитет напомиње да дискриминација, по било ком основу, било да је отворена или скривена, вређа људско достојанство детета и у стању је да подрије или чак уништи способност детета да има користи од могућности које му пружа образовање.
Комитет за права детета донео је и Коментар бр. 9. који се односи на права детета са сметњама у развоју, у којем се наводи да држава треба да предузме одговарајуће мере ради спречавања сваке дискриминације деце, укључујући и на основу сметњи у развоју. Изричито навођење сметњи у развоју као основа дискриминације је јединствено а може се објаснити чињеницом да деца са сметњама у развоју припадају једној од најосетљивијих група деце. Комитет посебну пажњу поклања инклузивном образовању, те наводи да оно треба да буде циљ образовања деце са сметњама у развоју. Начин и облик укључивања треба да буду диктирани индивидуалним образовним потребама детета, јер образовање неке деце са сметњама у развоју захтева врсту подршке коју није лако пронаћи у редовном школском систему.
Конвенција о правима особа са инвалидитетом[11] у члану 7. прописује да ће државе предузети све неопходне мере да се деци са инвалидитетом обезбеди да равноправно са другом децом, у пуној мери, уживају сва људска права и основне слободе. Чланом 24. Конвенције је прописано да државе признају право особа са инвалидитетом на образовање, и да им у остваривању овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, државе обезбеђују инклузивни систем образовања на свих нивоима. Истим чланом је прописано да ће, у остваривању права на образовање, државе обезбедити да особе са инвалидитетом не буду искључене из система општег образовања на основу инвалидитета, да деца са инвалидитетом не буду искључена из слободног и обавезног основног или средњег образовања, као и да особе са инвалидитетом имају приступ инклузивном, квалитетном и слободном основном и средњем образовању, равноправно са другима у заједници у којој живе.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама члана 6. прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији опложај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Чланом 13. став 1. тачка 2. Закона о забрани дискриминације је прописано да тешки облик дискриминације представља вршење дискриминације од страна органа јавне власти и у поступцима пред органима јавне власти, док је тачком 6. овог члана прописано да тешки облик дискриминације постоји и у случају поновљене дискриминације или дискриминације која се чини у дужем временском периоду (продужена дискриминација) према истом лицу или групи. Одредбом члана 19. став 1. наведеног закона прописано је да свaкo имa прaвo нa прeдшкoлскo, oснoвнo, срeдњe и висoкo oбрaзoвaњe и стручнo oспoсoбљaвaњe пoд jeднaким услoвимa, у склaду сa зaкoнoм, док је ставом 2. истог члана закона прописано да је зaбрaњeнo лицу или групи лицa нa oснoву њихoвoг личнoг свojствa, oтeжaти или oнeмoгућити упис у вaспитнo-oбрaзoвну устaнoву, или искључити их из oвих устaнoвa, oтeжaти или ускрaтити мoгућнoст прaћeњa нaстaвe и учeшћa у другим вaспитним, oднoснo oбрaзoвним aктивнoстимa, рaзврстaвaти учeникe пo личнoм свojству, злoстaвљaти их и нa други нaчин нeoпрaвдaнo прaвити рaзлику и нejeднaкo пoступaти прeмa њимa. Такође, закон у члану 26. прoписуje дa дискриминaциja пoстojи aкo сe пoступa прoтивнo нaчeлу пoштoвaњa jeднaких прaвa и слoбoдa oсoбa сa инвaлидитeтoм у пoлитичкoм, eкoнoмскoм, културнoм и другoм aспeкту jaвнoг, прoфeсиoнaлнoг, привaтнoг и пoрoдичнoг живoтa. Одредбом члана 27. став 1. наведеног закона, прописано је да је забрањена дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица.
Одредбом члана 20. став 1. тачка 4. Закона о локалној самоуправи[12] прописано је да се општина, преко својих органа, у складу са Уставом и законом, стара о задовољавању потреба грађана у области просвете (предшколско васпитање и образовање и основно и средње образовање и васпитање), научноистраживачке и иновационе делатности, културе, здравствене и социјалне заштите, дечије заштите, спорта и физичке културе. Наведеним чланом је прописано и да општина преко својих органа обезбеђује остваривање посебних потреба особа са инвалидитетом и заштиту права осетљивих група.
Законом о социјалној заштити[13] прописане су услуге социјалне заштите, међу којима су посебно наведене дневне услуге у заједници (дневни боравак, помоћ у кући, свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу), као и услуге подршке за самосталан живот (становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву).
У складу са чланом 5. овог закона услуге социјалне заштите представљају активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварање могућности да самостално живе у друштву. Чланом 14. Закона о социјалној заштити прописано је да се у центру за социјални рад остварују овим законом утврђена права, као и обезбеђује пружање услуга социјалне заштите из овог закона. Центар за социјални рад оснива јединица локалне самоуправе. Центар за социјални рад може се основати за територију једне или више јединица локалне самоуправе.
У члану 17. овог закона прописано је да делатност у области социјалне заштите, односно поједине услуге социјалне заштите може, у складу са овим законом, пружати и удружење, предузетник, привредно друштво и други облик организовања утврђен законом.
У складу са чланом 20. Закона о социјалној заштити Програм унапређења социјалне заштите у Републици Србији, односно у аутономној покрајини, односно у јединици локалне самоуправе утврђује министар надлежан за социјалну заштиту, надлежни орган аутономне покрајине, односно надлежни орган јединице локалне самоуправе. У складу са овим чланом Програм мора бити усаглашен са стратегијом развоја, коју доноси Влада и мора да обухвата мере и активности за подстицај и развој постојећих и нових услуга социјалне заштите. Према наведеном члану свака јединица локалне самоуправе мора утврдити мере и активности за подстицај и развој постојећих и нових услуга социјалне заштите. Средства за финансирање програма унапређења социјалне заштите обезбеђују се у буџету Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, у складу са законом.
Поред тога чланом 26. Закона о социјалној заштити прописано је да се услуге социјалне заштите пружају у складу са најбољим интересом корисника, уважавајући његов животни циклус, пол, етничко и културно порекло, језик, вероисповест, животне навике, развојне потребе и потребе за додатном подршком у свакодневном функционисању, док је чланом 27. истог закона прописано да се услуге социјалне заштите пружају првенствено у непосредном и најмање рестриктивном окружењу, при чему се бирају услуге које кориснику омогућавају останак у заједници.
Такође, чланом 42. овог закона прописано је да се услуге социјалне заштите организују као услуге за децу, младе и породицу и услуге за одрасле и старије кориснике, уз уважавање интегритета, стабилности веза и окружења корисника и породице. Услуге социјалне заштите пружају се привремено, повремено и континуирано, у складу с потребама и најбољим интересом корисника.
Чланом 44. Закона о социјалној заштити прописано је да дневне услуге у заједници обухватају активности које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу, те да ове услуге обезбеђује јединица локалне самоуправе. Поред тога чланом 45. овог закона прописано је да се услуге подршке за самосталан живот пружају појединцу да би се његове могућности за задовољење основних потреба изједначиле с могућностима осталих чланова друштва, да би му се побољшао квалитет живота и да би могао да води активан и самосталан живот у друштву. Услуге подршке за самосталан живот обезбеђује јединица локалне самоуправе, осим ако овим законом није предвиђено да их обезбеђује Република Србија.
У складу са чланом 57. Закона о социјалној заштиту ближе услове и стандарде за пружање и остваривање услуга социјалне заштите прописује министар надлежан за социјалну заштиту, док орган аутономне покрајине односно јединице локалне самоуправе надлежан за социјалну заштиту може прописати примену виших стандарда и повољније услове за остваривање услуга које обезбеђује аутономна покрајина односно јединица локалне самоуправе.
Услуге социјалне заштите које обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, за којима постоји потреба, а не могу их обезбедити у потребном обиму установе социјалне заштите које је основала Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, набављају се од пружаоца услуга социјалне заштите који је за то лиценциран кроз поступак јавне набавке услуга социјалне заштите, у складу са законом који уређује јавне набавке, овим законом и прописима донетим за њихово спровођење.[14] Поступак за коришћење услуге из овог закона коју обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе спроводи центар за социјални рад, по службеној дужности или на захтев корисника.[15]
Из буџета јединице локалне самоуправе финансирају се: 1) дневне услуге у заједници; 2) услуге подршке за самосталан живот, осим услуге становања уз подршку за особе са инвалидитетом; 3) услуга становања уз подршку особа са инвалидитетом у јединицама локалне самоуправе чији је степен развијености, утврђен у складу са прописима којима се уређује разврставање јединица локалне самоуправе према степену развијености – изнад републичког просека; 4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге, осим саветовања и обуке хранитеља и усвојитеља; 5) остале услуге социјалне заштите у складу са потребама локалне самоуправе; 6) једнократне помоћи и други облици помоћи; 7) програми рада установа чији је оснивач јединица локалне самоуправе; 8) програми унапређења социјалне заштите у јединици локалне самоуправе; 9) иновационе услуге.
На основу члана 57. став 1. Закона о социјалној заштити, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања донео је Правилник о ближим условима и стандардима за пружање услуга социјалне заштите[16], којим је прописао ближе услове и стандарде за пружање свих услуга социјалне заштите. У овом правилнику у оквиру дневних услуга у заједници прописана је услуга личног пратиоца. Наиме, чланом 83. овог правилника прописано је да је лични пратилац доступан детету са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, под условом да је укључено у васпитно-образовну установу, односно школу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе. Даље, чланом 84. истог правилника прописано је да је сврха ангажовања личног пратиоца пружање детету одговарајуће индивидуалне практичне подршке ради укључивања у редовно школовање, и активности у заједници, ради успостављања што већег нивоа самосталности, док је чланом 85. прописано да се програмске активности личног пратиоца детета реализују кроз акредитовани програм, у оквиру посебне услуге личног пратиоца детета, или као програмске активности у оквиру услуге дневног боравка или помоћи у кући.
Такође, одредбом члана 86. овог правилника прописано је да се активности личног пратиоца детета, планирају и реализују у складу са индивидуалним потребама детета у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима, што укључује: 1) помоћ код куће у облачењу, одржавању личне хигијене (умивање, чешљање, прање зуба), при храњењу (припрема и сервирање лакших оброка, храњење или помоћ у коришћењу прибора и сл.), припрему књига и опреме за вртић односно школу; 2) помоћ у заједници, што укључује: помоћ у коришћењу градског превоза (улазак и излазак из средстава превоза, куповина карте и сл.); помоћ у кретању (оријентација у простору уколико је дете са оштећењем вида, гурање колица или коришћење других помагала и сл.); одлазак на игралишта односно места за провођење слободног времена (подршка у игри, подршка и посредовање у комуникацији и сл.), укључујући културне или спортске активности и друге сервисе подршке.
Затим, Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету, ученику и одраслом[17] прописано је да се додатна подршка обезбеђује, без дискриминације по било ком основу, сваком детету, ученику и одраслом у циљу укључивања, учешћа и напредовања по правилу у несегрегисаном образовном окружењу до завршетка средњег образовања, као и несметаног обављања свакодневних животних активности и квалитетног живота у заједници. Одредбама члана 4. дефинисане су мере подршке међу којима је између осталог и обезбеђивање личног пратиоца детету и ученику, односно персоналног асистента одраслом полазнику у складу са прописаним стандардима услуга, под условом да су укључени у васпитно образовну установу, до краја редовног школовања, укључујући завршетак средње школе.
Одредбом члана 20. став 1. тачка 4. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС, бр. 129/07, 83/14-др.закон, 101/16-др закон и 47/18), прописано је да се општина, преко својих органа, у складу са Уставом и законом, стара о задовољавању потреба грађана у области просвете (предшколско васпитање и образовање и основно и средње образовање и васпитање), научноистраживачке и иновационе делатности, културе, здравствене и социјалне заштите, дечије заштите, спорта и физичке културе. Наведеним чланом је прописано и да општина преко својих органа обезбеђује остваривање посебних потреба особа са инвалидитетом и заштиту права осетљивих група.
Oдрeдбoм члaнa 189. стaв 1. тaчкa 2. Зaкoнa o oснoвaмa систeмa oбрaзoвaњa и вaспитaњa („Службени гласник РС, бр: 88/17, 27/18-др.закон, 10/19, 27/18-др.закон и 6/20) прописано је да се у буџeту jeдиницe лoкaлнe сaмoупрaвe oбeзбeђуjу срeдствa зa oствaривaњe дoдaтнe пoдршкe дeтeту и учeнику у склaду сa мишљeњeм Интeррeсoрнe кoмисиje.
Такође, Повереник подсећа да је Стална конференција градова и општина припремила и издала Водич за локалне самоуправе „Модели и препоруке за унапређење спровођења законодавног оквира у области социјалне заштите“. Водич[18] садржи предлоге модела аката и то између осталог и Модел одлуке о социјалној заштити, предлог Правилника о условима обезбеђивања и пружања услуге; предлог Правилника о условима обезбеђивања и пружања следећих стандардизованих услуга социјалне заштите: помоћ у кући, дневни боравак, лични пратилац детета, персонална асистенција и услуга свратиште.[19]
Имајући у виду наведено, Повереник констатује да је јединицама локалне самоуправе олакшано у смислу доношења одлуке и испуњавању законске обавезе која се односи између осталог на успостављање и доступност услуге личног пратиоца.
Повереник указује да је услуга лични пратилац усмерена на омогућавање кретања, исхране, комуникације и одржавања личне хигијене, те да ангажовању личних пратилаца треба приступити са посебном ургентношћу. Правовремено и адекватно пружање ове услуге представља један од предуслова за инклузиван живот деце са инвалидитетом.
Ратификовани међународни уговори постављају стандарде и намећу обавезу државама потписницама да својим унутрашњим прописима успостављају механизме за остварење гарантованих права. Релевантан правни оквир у Републици Србији, пре свега Закон о социјалној заштити, јасно прописује обавезу јединица локалне самоуправе у обезбеђивању оних услуга које су у њиховој надлежности, као што је примера ради ова услуга.
На крају Повереник истиче да је услуга личног пратиоца намењена деци са инвалидитетом и потешкоћама у развоју којима је ова подршка неопходна у циљу лакшег остваривања основних животних потреба, те у том смислу би погрешан био приступ који би подразумевао било какву селективност у омогућавању ове услуге. Пружање услуге личног пратиоца треба да буде једнако доступна сваком детету код кога је установљена потреба за додатном подршком од стране надлежног органа. Није довољно само прописати одлуком локалне самоуправе овај вид подршке, већ је поред тога неопходно обезбедити средства за реализацију услуге, лиценцираног пружаоца услуге као и довољан обухват и континуитет у пружању услуге на начин да свако дете коме је ова подршка потребна буде обухваћено датом услугом те да једном достигнут ниво стандарда временом не буде дерогиран. Само на тај начин, јединица локалне самоуправе испуњава законску обавезу у погледу пружања ове услуге.
Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује ову препоруку мера за остваривање равноправности и заштиту од дискриминације свим јединицама локалне самоуправе. Потребно је да јединица локалне самоуправе у року од 30 дана од дана пријема ове препоруке, обавести Повереника за заштиту равноправности да ли је својим актом прописала пружање ове услуге, да ли су опредељена односно планирана средства за пружање ове услуге, колики број деце остварује право на услугу и да ли евентуално постоји листа чекања, односно колики је број деце којој због недовољних капацитета ова услуга није пружена, а требала би бити пружена.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.
[2] „Службени гласник РС“, бр. 29/07, 83/14 – др. закон, 101/16 – др. закон, 47/18 и 111/21 – др. закон
[3] Доступно на: https://drive.google.com/file/d/1Kf10T_-in7I3G6z8WKZ_G-bpgwd9ovaE/view
[4] Доступно на: http://www.zavodsz.gov.rs/media/2158/deca-u-sistemu-socijalne-zastite-2020.pdf
[5] Извештај о ревизији сврсисходности пословања, Обезбеђивање услуге у области социјалне заштите – Лични пратилац детета, Државна ревизорска институција, бр. 400-744/2020-05/37, 10. децембар 2020. године
[6] Доступно на:
[7] Доступно на: https://ravnopravnost.gov.rs/wp-content/uploads/2021/04/Poverenik-za-zastitu-ravnopravnosti-Godisnji-izvestaj-za-2020.pdf
[8] Доступно на: https://drive.google.com/file/d/1Kf10T_-in7I3G6z8WKZ_G-bpgwd9ovaE/view
[9] „Службени гласник РС”, број 98/06
[10] Закон о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори”, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, бр. 4/96 и 2/97)
[11] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени глaсник РС – Meђунaрoдни угoвoри”, број 42/09)
[12] „Службени гласник РС”, бр. 129/07, 83/14 – др. закон, 101/16 -др. закон, 47/18 и 111/21 – др. закон)
[13] „Службени гласник РС”, број 24/11, члан 40. став 1. тачка 3. у вези са чланом 44.
[14] Члан 64. став 1. Закона о социјалној заштити
[15] Члан 68. Закона о социјалној заштити
[16] „Службени гласник РС”, бр. 42/13, 89/18 и 73/19
[17] „Службени гласник РС“, број 80/18
[18] Доступно на: на веб страници Сталне конференције градова и општина , у секцији м“одели аката“ на следећем линку: http://www.skgo.org/reports/details/1924.
[19] Водич и пратећи акти доступни су на веб страници Сталне конференције градова и општина , у секцији м“одели аката“ на следећем линку: http://www.skgo.org/reports/details/1924.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Препорука мера за остваривање равноправности јединицима локалне самоуправе за успостављање и пружање услуге личног пратиоца деци 
