бр. 021-01- 433/2021-02 датум: 5. 11. 2021. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Граду Нови Сад и Министарству унутрашњих послова
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТУ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује граду Новом Саду и Министарству унутрашњих послова да:
– у међусобној сарадњи изврше анализу и предузму мере и активности у циљу решавања питања пребивалишта/боравишта држављана Републике Србије који су становници/становнице подстандардног насеља Велики рит у Новом Саду, а који нису успели да до сада изврше пријаву пребивалишта/боравишта;
– предузме мере и активности из своје надлежности које су Стратегијом за социјано укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године предвиђене као мере које предузима јединица локалне самоуправе ради остваривања оперативних циљева Посебног циља 2, за област Становање.
Град Нови Сад и Министарство унутрашњих послова обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим и о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Поверенику за заштиту равноправности се обратила организација цивилног друштва у име и уз сагласност 50 грађана и грађанки становника насеља Велики рит у Новом Саду. У свом обраћању су навели да су Роми и Ромкиње који живе у нестандардизованом насељу Велики рит угрожени и дискриминисани приликом пријаве пребивалишта или боравишта. Указано је да ови Роми и Ромкиње имају проблем пријаве пребивалишта или боравишта због немогућности пријаве на адреси живљења с обзиром да је насеље илегално саграђено, нелегализовао, па самим тим, ни објекти у којима живе немају адресу. Даље је наведено да због свог лошег материјалног стања ови грађани и грађанке најчешће нису у могућности да изнајме стан у закуп, при чему и када имају средства да изнајме стан јер им изнајмљивање додатно отежавају предрасуде и социјална дистанца припадника опште популације према Ромима и Ромкињама. Организација је посебно указала на изразито тежак положај Рома и Ромкиња који су рођени на територији Косова и Метохије без обзира да ли су остварили статус интерно расељеног лица или не. Наиме, у притужби указују да се овим лицима додатно отежава пријава пребивалишта или боравишта на територији града Новог Сада јер имају важеће личне карте са пријављеним пребивалиштем на територији КиМ. При покушају да пријаве пребивалиште/боравиште на месту где живе, ови грађани и грађанке бивају одбијени јер то није легална адреса. Уколико покушају да пријаве пребивалиште/боравиште наводећи адресу комшија или рођака код којих фактички не живе, такви захтеви буду одбијени након провере полицијских службеника на терену. Уколико поднесу захтев за пријаву пребивалишта/боравишта на адреси центра за социјални рад, с обзиром да имају пријављено пребивалиште на територији КиМ њихови захтеви бивају одбијени. Такође, с обзиром да насеље у којем живе није легализовано и нема адресу, нису у могућности да пријаве ни боравиште. С обзиром да фактичко стање не одговара стању у њиховим документима, јер живе у насељу у Новом Саду, а пријављно пребивалиште им је на територији КиМ, ова лица не могу да уживају сва права чије остваривање је везано за место пребивалишта/боравишта иако су држављани Републике Србије, као што су право на здравствену и социјалну заштиту, право да се пријаве на евиденцију службе за запошљавање и сл. Организација цивилног друштва наводи случај жене изузетно лоше материјалне ситуације која живи са троје малолетне деце у насељу Велики рит и која је надлежној полицијској станици поднела захтев за пријаву пребивалиште за себе и децу. Наводе да је била одбијена и упућена у Рашку да тамо пријави децу која су рођена у Новом Саду, с обзиром да је имала пријаву пребивалишта на територији КиМ. У нади да ће решити свој проблем, позајмила је новац и отпутовала у Рашку где је извршила пријаву пребивалишта за децу, међутим и даље није у могућности да оствари здравствену заштиту за децу у Новом Саду где она и деца живе. Такође, организација је као доказ својих навода доставила и захтеве за пријаву пребивалишта особе која живи у насељу Велики рит и која већ више дуги низ година покушава да пријави пребивалиште за себе и вишечлану породицу. Организација цивилног друштва је још указала и да је за остваривање статуса интерно расељеног лица, односно добијање тзв. расељеничке легитимације неопходна пријава боравишта што је за ову групу грађана и грађанки такође немогуће из већ наведених разлога.
Полицијска управа у Новом Саду је у допису од 22. јула 2021. године обавестила је Повереника да је се поступак пријаве пребивалишта грађана на адресу установе у којој је трајно смештено или центра за социјални рад на чијем се подручју налази, спроводи за лица за која се утврди провером кроз евиденције пребивалишта и боравишта грађана да немају пријављено пребивалиште или утврђено боравиште на територији Републике Србије. Након спроведене провере, службеним путем се доставља попуњен образац пријаве пребивалишта надлежној установи, односно центру за социјални рад на оверу.
У допису Центра за социјални рад града Новог Сада од 4. августа 2021. године наведено је, између осталог, да центар поступа по Упутству Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику, Сектора за бригу о породици и социјалну заштиту број 110-00-271/2012-01 од 19. јуна 2013. године у којем је прописано да се поступак давања сагласности за пријављивање на адресу установе врши одмах по пријему попуњеног обрасца надлежног органа унутрашњих послова, код ког се врши пријава пребивалишта. Даље је наведено да директорка установе без одлагања овери образац својим потписом и службеним печатом и врати органу унутрашњих послова. Наведено је да услове за пријаву на адресу центра према својим процедурама процењује Полицијска управа у Новом Саду и да се та процедура примењује и на Роме и Ромкиње из насеља Велики рит. У допису је такође наведено и да је један од критеријума за остваривање права из области социјалне заштите код расељених лица пријава боравишта на територији града Новог Сада.
Повереник за заштиту равноправности је дописом број 07-00-543/2020-02 од 29. јуна 2021. године позвао Градску управу града Новог Сада да достави информације који би биле од значаја за анализу проблема на које указује организација цивилног друштва. Иако је Градска управа града Новог Сада допис примила 19. јула 2021. године до дана израде ове препоруке Повереник није примио одговор са траженим информацијама.
Повереник пре свега указује да Устав Републике Србије[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[3]. Посредна дискриминација постоји ако на изглед неутрална одредба, критеријум или пракса лица или групу лица ставља или би могла ставити, због његовог личног својства у неповољан положај у поређењу са другим лицима у истој или сличној ситуацији, осим ако је то нужно оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна (члан 7.). Одредбама члана 13. овог закона прописани су тешки облици дискриминације међу којим је и дискриминација лица по основу два или више личних својстава без обзира на то да ли се утицај појединих личних својстава може разграничити (вишеструка дискриминација) или се не може разграничити (интерсекцијска дискриминација).
Закон о пребивалишту и боравишту грађана[4] уређује пријављивање и одјављивање пребивалишта, као и пријављивање и одјављивање боравишта. Одредбама члана 3. овог закона дефинисан је појам пребивалиште као место у коме се грађанин настанио са намером да у њему стално живи, односно место у коме се налази центар његових животних активности, професионалних, економских, социјалних и других веза које доказују његово трајну повезаност с местом у коме се настанио (тачка 2) и боравиште као место у коме грађанин привремено борави ван места свог пребивалишта дуже од 90 дана (тачка 3). Закон уређује да је грађанин дужан да пријави своје пребивалиште у року од осам дана од дана настањена на адреси на којој пријављује пребивалиште (члан 9. ств 1) и да пријава пребивалишта на новој адреси становања уједно значи и одјаву претходног пребивалишта на територији Републике Србије (став 4 истог члана).
Одредбама овог закона уређено је и питање пасивизирања адресе односно означавања у евиденцији надлежног органа да грађанин не станује на адреси пријављеног пребивалишта или боравишта (члан 3. тачка 5). Ако надлежни орган утврди да грађанин не станује на адреси на којој има пријављено пребивалиште, односно боравиште, доноси решење којим пасивизира пребивалиште, односно боравиште (члан 18. став 2) након чега је грађанин дужан да у року од осам дана од пријема решења изврши пријаву на адресу на којој станује (члан 18. став 3). Ставом 4. истог члана прописана је да ако грађанин не пријави пребивалиште на начин наведен у ставу 3. надлежни орган ће утврдити грађанину пребивалиште у складу са чланом 11. став 2. овог закона.
Даље, на основу члана 11. Закона о пребивалишту и боравишту грађана, грађанин Републике Србије може пријавити пребивалиште по основу права својине на стану, уговора о закупу стана или другом правном основу (став 1). Уколико грађанин не може пријавити пребивалиште по претходно наведеном основу, надлежни орган му решењем утврђује пребивалиште на адреси: 1) његовог сталног становања, ако су испуњени други услови прописани законом; 2) пребивалишта његовог супружника или ванбрачног партнера; 3) пребивалиште његових родитеља; 4) установе у којој је трајно смештен или центра за социјални рад на чијем подручју се налази, уз пријаву грађана тој установи, односно центру да ће његова адреса бити на адреси установе односно центра (став 2.).
Када је у питању боравиште, Закон о пребивалишту и боравишту грађана (члан 15.) прописује да је грађанин дужан да пријави боравиште надлежном органу по месту боравишта у року од осам дана од дана доласка у место боравишта, да пријава боравишта важи до истека времена наведеног у пријави, а најдуше две године, као и да се у поступку пријаве боравишта примењују одредбе овог закона којима се уређује поступак пријаве пребивалиште (став 4.). Одредбама члана 17. овог закона прописано је да уколико грађанин који има право на личну карту нема пријављено пребивалиште или боравиште на територији Републике Србије, нити му се у складу са чланом 11. овог закона може решењем утврдити пребивалиште, ради издавања личне карте решењем му се утврђује боравиште. Боравиште утврђено овим решењем може трајати најдуже две године од дана када је утврђено, односно од дана када је издата лична карта.
Влада Републике Србије донела је Стратегију за социјано укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године[5] (у даљем тексту: Стартегија). Општи циљ Стратегије је да се побољша социјално-економски положај ромске националне мањине у Републици Србији, уз пуно уживање мањинских права, елиминисање дискриминације и постизање веће социјалне укључености Рома и Ромкиња у све сегменте друштва. Стратегија има пет посебних циљева у кључним областима који доприносе остваривању општег циља, а то су образовање, становање, запошљавање, здравље и социјална заштита. Посебни циљеви остварују се оперативним циљевима, мерама и активностима ка очекиваним исходима до 2025. године. Посебни циљ 2, за област Становање је „Унапредити услове становања Рома и Ромкиња у Републици Србији кроз обезбеђивање правне сигурности стамбеног статуса, доступности услуга, материјала, објеката, инфраструктуре, финансијске приуштивости, одговарајуће настањивости и приступачности, одговарајуће локације и културне адекватности, како је дефинисано међународним стандардима о праву на адекватно становање, а које је Република Србија ратификовала“.
Међу најзначајније проблеме у вези са становањем Рома и Ромкиња, Стратегија препознаје, између осталог, да у јединицама локалне самоуправе не постоји урбанистичко-планска документација за ромска насеља као основа за унапређење. Стратегијом се указује да недостатак одговарајуће урбанистичко-планске документације представља значајну препреку у процесу легализације објеката, што доводи у питање правну сигурност поседа као битан елемент права на адекватно становање. Стратегија прописује оперативне циљеве, мере и активности које спроводи јединица локалне самоуправе ради унапређење услова становања Рома и Ромкиња. Планиране мере и активности су, између осталих, и усвајања локалног акционог плана за унапређивање услова становања Рома и Ромкиња, опредељење буџетских средства, израде или ажурирања урбанистичког плана за подручја на којима се налазе ромска насеља, регулисање имовинско-правног статуса парцела и објеката, уређење власничких односа и др.
Такође, Стратегија за социјано укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији за период од 2016. до 2025. године је у области социјалне заштите, у оквиру циља унапређења приступа услугама социјалне заштите препознала потребу за применом решења која дају предност подршци породици приликом пружања подршке деци у ризику, укључујући и посебну подршку ромској породици, због чега је као једну од мера предвидела и да Министарство унутрашњих послова и Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања са посебном пажњом прате остваривање права на пријаву пребивалишта на адреси центра за социјални рад лица која ни по једном другом основу не могу пријавити пребивалиште.
С обзиром да Град Нови Сад није одговорио Поверенику на послат захтев за доставу информација, Поверенику је непознато шта локална самоуправа предузима у погледу побољшања живота Рома и Ромкиња у насељу Велики рит, односно ради решавања дугогодишњих проблема ових грађана и грађанки приликом намере да пријаве пребивалиште/боравиште на територији града где годинама фактички и станују. У Бази података за праћење мера за инклузију Рома Републичког завода за статистику[6] наведено је да град Нови Сад нема локални акциони план/стратегију за инклузију Рома и да град није издвајао посебна средства за унапређивање положаја Рома у 2020. години.
У публикацији Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије „Мапирање подстандардних ромских насеља према ризицима и приступу правима у Републици Србији“[7] наведено је да је укупан број мапираних подстандардних ромских насеља у Републици Србији 702 у 94 јединице локалне самоуправе, од чега је шест насеља у Новом Саду, као и да на територији Новог Сада у подстандардним ромским насељима живи 3783 становника и становница.
У истраживању „Роми у европској престоници културе – Наша будућност у Новом Саду – виђење Рома из новосадских неформалних насеља“[8] наведено је да према званичним подацима Републичког завода за статистику у Новом Саду живи 3576 становника ромске националности, док ромски активисти незванично тврде да толико или више живи само у насељу Велики рит, највећем неформалном ромском насељу у Новом Саду које постоји дуже од 50 година и које у 2021. години задовољава критеријуме подстандардних, нехигијенских насеља. У истраживању је такође наведено да у Новом Саду живи и одређен број Рома и Ромкиња који немају лична документа или пребивалиште, као ни оних који не могу да остваре право на социјалну заштиту, иако живе у условима екстремног сиромаштва. Према овом истраживању становници насеља Велики рит су као узрок свих проблема у насељу на првом месту истакли дискриминацију и слабо ангажовање институција око решавања питања Рома, потом сиромаштво и несарадљивост, односно подељеност у интересима самих Рома и Ромкиња унутар насеља.
Повереник пре свега указује да је свако физичко лице везано за одређено место боравка у простору где претежно остварује своје личне, породичне и пословне односе. Правном поретку је неопходна одређена стабилност коју обезбеђују пребивалиште и боравиште као место боравка физичког лица и у многим случајевима су најважнија претпоставка и услов за остваривање индивидуалних права (бирачко право, право на социјалну и здравствену заштиту и др.) и за испуњавање индивидуалних дужности (нпр. плаћање пореза и дажбина), одређивање месне надлежности органа и судова и др. Раскорак између фактичког и правног стања када је у питању пребивалиште/боравиште грађана и грађанки није у интересу ни појединца ни државних органа, пре свега због правне сигурности.
Одредбама члана 11. Закона о пребивалишту и боравишту грађана прописано је као правило да грађани пријаву пребивалишта врше по основу права својине на стану, уговора о закупу стана или другом правном основу. Следећим ставом Закона прописано је као изузетак да, када грађани не могу извршити пријаву по наведеном основу, надлежни орган решењем утврђује пребивалиште на адреси сталног становања (уколико су испуњени други услови прописани законом), пребивалишта супружника, ванбрачног партнера, родитеља или установе у којој је трајно смештен грађанин или центра за социјални рад. Такође, закон прописује и да пријава пребивалишта уједно значи и одјаву претходног пребивалишта, као и дужност грађана да у року од осам дана од дана настањења пријави пребивалиште. У поступку пријаве боравишта примењују се одредбе овог закона којим се уређује поступак пријаве пребивалишта (члан 15. став 4.).
Фактичко стање указује да грађани и грађанке који живе у Великом риту ту живе више година и неспорно је да Нови Сад и Велики рит сматрају местом у коме се налази центар њихових животних активности, професионалних, економских и социјалних и других веза које доказују њихову трајну повезаност са овим местом. Чак и када би њихов боравак на овом месту посматрали као привремени боравак, неспорно је да бораве на овом месту дуже од 90 дана. Пријава пребивалишта и боравишта је дужност грађанина и пасивно поступање надлежних органа и ригидна примена одредаба закона, доводи становнике и становнице насеља Велики рит у ситуацију да врше прекршај. Када становници насеља Велики рит не би живели у нелегализованом насељу, већ у легализованим објектима са адресом, пријава пребивалишта/боравишта у Новом Саду би уједно представљала одјаву пребивалишта на Косову и Метохији. С обзиром да се одјава пребивалишта спроводи уједно са пријавом пребивалишта, овим грађанима и грађанкама се не може утврдити пребивалиште на адресу центра за социјални рад. Одредбама члана 2. Закона о избеглицама[9] прописано је да избеглице права загарантована овим законом остварују према боравишту у Републици Србији. Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије је у извештају Стање и потребе интерно расељених лица нагласио да се интерно расељени Роми налазе у веома тешком положају и живе у знатно лошијим условима него већинско становништво, остала интерно расељена лица, па чак и у лошијим условима него домицилни Роми у Срби. Велики број ове популације поседује објекте који нису легално изграђени те не поседују потребне дозволе и документацију, што је неопходно, између осталог и да би могли да добију помоћ у пакетима грађевинског материјала[10]. Пракса Министарства унутрашњих послова у конкретним случајевима када се слепо примењују одредбе закона а не сагледава целокупна ситуација, доводи грађане и грађанке насеља Велики рит у положај да немају ни пребивалиште ни боравиште у граду који је центар њихових активности, чиме су у неповољнијем положају приликом остваривања права код којих је пребивалиште/боравиште прописано као услов.
Интерно расељена лица су, у складу са дефиницијом коју УН користи у својим извештајима, лица или заједнице која су присиљена да напусте своје домове и места становања као последица ратних сукоба или да би избегли ефекте оружаног конфликта, општег насиља, кршења људских права, природних катастрофа или несрећа изазваних људским фактором, а која нису прешла међународно признате државне границе. Међународни стандарди заштите интерно расељених лица, засновани су на примени важећег међународног хуманитарног права, права у области људских права и права избеглица. Најважнији извор међународног права који се односи на интерно расељена лица су Водећи принципи УН о интерном расељењу. Водећи принципи Уједињених нација о интерном расељењу, као принцип 1. прописују да интерно расељена лица уживају, потпуно једнако, иста права и слободе по међународном и домаћем праву као и сви други појединци у њиховој земљи. Они не смеју бити дискриминисани у уживању било којих права и слобода због чињенице да су интерно расељени.
Повереник указује и на специфичност ситуације у којој се налазе интерно расељена лица са Косова и Метохије. Наиме, процес расељавања српског и другог неалбанског становништва са подручја АП Косова и Метохије започео је од 1999. године и марта 2004. године. Према извештају Комесаријата за избеглице и расељена лица, крајем 2018. године, у Републици Србији налазило се 199.584 регистрованих интерно расељених лица са АП Косова и Метохије[11].
Анализом конкретне ситуације у складу са дефиницијом посредне дискриминације, може се закључити да се циљ који се жели постићи одредбама члана 11. Закона о пребивалишту и боравишту грађана (правна сигурност и евиденција пребивалишта и боравишта која одговара стварном стању) не постиже у случају становника и становница насеља Велики рит с обзиром да неки од њих живе више година у овом насељу у Новом Саду без пребивалишта/боравишта или са пребивалиштем на територији Косова и Метохије. Због тога је неспорно да примена одредби овог закона без сагледавања шире слике и целокупне ситуације у којој се ова лица налазе, не постиже се намера законодавца која се желела постићи одредбама члана 11. наведеног закона.
Оним грађанима и грађанкама који имају пријављено пребивалиште на КиМ треба омогућити пријаву пребивалишта/боравишта, било на адреси центра за социјални рад или на други начин. Уколико се одредба члана 11. Закона о пребивалишту и боравишту грађана не може тумачити на начин да у случају када су у питању интерно расељена лица са КиМ, ова лица могу пријавити боравиште, имајући у виду да је Министартво унутрашњих послова овлашћени предлагач измена и допуна Закона о пребивалишту и боравишту грађана сматрамо да у том случају ово министарство треба да предложи одговарајуће измене и допуне овог закона. Такође, предузимањем мера и активности из надлежности локалне самоуправе и области урбанизма које су препознате Стратегијом за социјално укључивање Рома и Ромкиња у Републици Србији, омогућило би се решавање проблема и стварање предуслова за пријаву пребивалишта на адреси објеката у којима грађани и грађанке Великог рита фактички и живе.
Након целокупне анализе, Повереник за заштиту равноправности закључује да се Роми и Ромкиње који су у лошој материјалној ситуацији због које и живе у нестандардизованим насељима, а поготово они који имају пријављено пребивалиште на КиМ налазе се у тешкој ситуацији и неповољном положају при остваривању права чије остваривање је везано за пребивалиште/боравиште. У оваквој ситуацији се не налазе ни Роми, ни Ромкиње који су због повољније материјалне ситуације у могућности да обезбеде место становања на чијој адреси ће пријавити пребивалиште/боравиште. Неспорно је да наведена лична својства – национална припадност, имовно стање, фактичко пребивалиште (нестандардизовано насеље) и пријављено пребивалиште (територија КиМ) збирно и неодвојиво утичу на неповољну ситуацију у којој се налазе ови грађани и грађанке, што одговара законској дефиницији интерсекцијске дискриминације.
Последице су, поред немогућности пријаве пребивалишта/боравишта, и немогућност уживања права за чије је остваривање потребна пријава пребивалишта/боравишта. Такво право је пре свега право на социјалну и здравствену заштиту, с обзиром да се према пребивалишту/боравишту одређује и матична филијала за здравствено осигурање[12] и месна надлежност центра за социјални рад[13]. Такође, пријава на евиденцију Службе за запошљавање врши се по месту пребивалишта, односно боравишта[14]. Учешће на јавним позивима и конкурсима којима се додељују средства или помоћ за адаптирање стамбених објеката условљено је пријавом пребивалиште и легализацијом објекта, остваривање права на финансијску подршку коју пружа јединице локалне самоуправе увек је условљена пребивалишта или боравишта на територији локалне самоуправе. Последице посебно погађају деца ових расељених Рома и Ромкиња са Косова и Метохије јер, с обзиром да је издавање личних докумената условљено пријавом пребивалишта/боравишта, као и да је за издавање личних докумената надлежан орган на чијој територији је пребивалиште/боравиште подносиоца захтева, онда је јасно да ће и њима бити издата документа са пребивалиштем/боравиштем које не одговара фактичком месту живљења.
Претпоставка за социјалну инклузију и побољшање положаја Рома и Ромкиња у свакој од области које су препознате као стратешки циљеви (образовање, становање, запошљавање, здравље и социјална заштита) јесте пребивалиште или боравиште, на основу којег се могу остваривати права из области образовања, запошљавања и рада, здравствене и социјалне заштите и становања. У том правцу, неопходно је да јединица локалне самоуправе и надлежни ограни пронађу решење за пријаву пребивалишта или боравишта за Роме и Ромкиње који годинама, а неки чак и 20 година, живе у овом насељу. Ови грађани и грађанке су покушали да испуне своју законску дужност и пријаве своје пребивалиште/боравиште имајући у виду да у овом насељу рит стално живе, односно да се ту тренутно налази центар њихових животних активности, професионалних, економских, социјалних и других веза које доказују трајну повезаност с местом у коме су се настанили. Укључивање Рома и Ромкиња у локалну заједницу могуће је једино уколико локалне самоуправе на рационалан и економичан начин ангажују све расположиве капацитете[15].
С обзиром да градска управа града Новог Сада није доставила тражене информације, Поверенику нису познати разлози препрека легализације објеката или које би решење у оквиру закона омогућило макар привремене адресе овим грађанима и грађанкам, а све у циљу обезбеђивања остваривања права за која прописан услов пребивалишта или боравишта. Не треба изгубити из вида ни потребу постојања правне сигурност и интереса надлежних органа да фактичко и правно стање буду уједначени и да постоји тачна евиденција пребивалишта/боравишта грађана и грађанки на теритроји Новог Сада, односно Републике Србије.
С обзиром на све наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да би до усаглашавања правне и стварне ситуације дошло само уколико би Град Нови Сад и Министарство унутрашњих послова сагледали целокупну ситуацију у којој се налазе ови грађани и грађанке. Након дефинисања препрека за решавање ових проблема Град Нови Сад и Министарство унутрашњих послова могу, појединачно свако у оквиру својих надлежности, као и заједничким усаглашеним деловањем, превазићи потешкоће око пријаве или утврђивања пребивалишта/боравишта грађана и грађанки овог насеља. Да ли ће то бити пријавом боравишта или пасивизирањем пребивалишта на Косову и Метохији и утврђивањем пребивалишта или боравишта на адреси сталног становања или центра за социјални рад, легализацијом објеката или неко друго решење, зависиће од конкретне ситуације у којој се налази становница овог насеља у Новом Саду.
Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности, сагласно члану 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности и заштиту од дискриминације.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.
[2] „Службени гласник РС”, број 98/06
[3] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/09 и 52/21), члан 2. став 1. тачка 1
[4] „Службени гласник РС“, бр. 87/11
[5] „Службени гласник РС“, бр. 26/2016
[6] http://www.inkluzijaroma.stat.gov.rs/sr/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B4 приступљено 30. августа 2021. године
[7] http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/wp-content/uploads/2020/12/Mapiranje_podstandardnih_romskih_naselja_prema_rizicima_i_pristupu_pravima_sa_narocitim_osvrtom_na_COVID-19.pdf
[8] Винка Жунић, Удружење ромских студената, Нови Сад, 2021.
[9] „Службени гласник РС“, бр. 18/92, „Сл. лист СРЈ“, бр. 42/2002 – одлука СУС и „Сл. гласник РС“, бр. 30/2010
[10] Стање и потребе интерно расељених лица, Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије, мај 2018, Београд
[11] Извештај о раду Комесаријата за избеглице и миграције за 2018. годину, Београд, април 2019. године
[12] чл. 43. и 44. Закона о здравственом осигурању („Сл. гласнк РС“, бр. 25/2019)
[13] члан 68. Закона о социјалној заштити („Сл. гласнк РС“, бр. 24/2011)
[14] члан 85. Закона о запошљавању и осигурању у случају незапослености („Сл. гласнк РС“, бр. 36/09, 88/10, 38/15, 113/17, 113/17 – др. закон и 49/21
[15] Г. Башић, В. Јовановић, А. Чолак, Ј. Ивановић „Полазна студија за израду Стратегије за инклузију Рома у Србији усаглашене са Стратегијом Европа 2020“, 2014.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Препорука мера за остваривање равноправности граду Новом Саду и Министарству унутрашњих послова 
