бр. 07-00-110/2020-02 датум: 11.3.2020.

ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА
Жалбена комисија судова

11000 БЕОГРАД
Немањина 22-26

Поштовани/а,

Повереник за заштиту равноправности примио је анонимну притужбу лица које је запослено у Првом основном суду у Београду. Наиме, подноситељка притужбе је навела да је у Првом основном суду у Београду запослена на одређено време више од 7 година, на радном месту записничара, и да јој је од 23. 11. 2012. године уговор о раду продужаван на два, три или четири месеца са прекидима од једног дана до 6.6.2017. године када је отишла на трудничко боловање које је трајало до 7.11.2018. године. Даље, навела је да је пре закључења породиљског боловања поново остала трудна па јој је трудничко и породиљско боловање продужено до 17.2.2020. године, као и да је у међувремену 16. 12.2019. године у Првом основном суду у Београду расписан Интерни конкурс за радно место записничара на неодређено време на који је конкурисала. Према даљим наводима, а како то произлази из достављених доказа, 13.1.2020. године Конкурсна комисија за спровођење интерног конкурса за пријем у радни однос на неодређено време на извршилачко место записничар у звању референт одбацила је њену пријаву као недопуштену. У образложењу решење, између осталог, наведено је да је из доказа приложених уз пријаву на конкурс утврђено да „учесница конкурса није била у радном односу у Првом основном суду у Београду због привремено повећаног обима посла најмање две године непрекидно пре оглашавања интерног конкурса, односно најмање две године са прекидима у периоду од три године непрекидно пре оглашавања интерног конкурса, због чега није испунила услове прописане одредбом члана 96. Закона о изменама и допунама Закона о државним службеницима.“  Због свега наведеног, подноситељка притужбе сматра да је у конкретном случају дискриминисана на основу свог пола и брачног и породичног статуса.

Међутим, имајући у виду одредбе  члана 16. став 4. Пословника о раду Повереника за заштиту равноправности којима је прописано да Повереник не поступа по анонимним притужбама, у конкретном случају Повереник није могао да настави поступак.

Поред поступања по притужбама грађана, одредбом члана 33. Закона о забрани дискриминације[1] Повереник је овлашћен да предузима друге мере из своје надлежности. Једна од мера је да прати примену прописа као и да препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности.

С тим у вези, користимо прилику да укажемо на одређене одредбе Устава Републике Србије као и антидискриминационе одредбе из појединих закона.

Одредбом члана 60. став 5. Устава Републике Србије[2], прописано је да се женама, омладини и особама са инвалидитетом омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, док је одредбама члана 66. ст. 1. и 2. прописано да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, те да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја. Одредбом члана 21. Устава Републике Србије прописана је забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, па и по основу пола, брачног и породичног статуса.

Конвенцијом о заштити материнства Међународне организације рада бр. 183. из 2000. године[3] коју је Република Србија ратификовала, прописана је обавеза сваке чланице да усвоји мере како би обезбедила да материнство не буде извор дискриминације у области радних односа.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[4] којим је у члану 2. став 1. тачка 1. овог закона прописано да је дискриминација свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Законом о забрани дискриминације дефинисани су посебни случајеви дискриминације. Одредбом члана 16. прописана је забрана дискриминације у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање, на ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Заштиту од дискриминације из става 1. овог члана ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду. Даље, одредбама члана 20. овог закона прописано је да дискриминација на основу пола постоји ако се поступа противно начелу равноправности полова, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Истим чланом је забрањено ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол.

Законом о равноправности полова[5] прописано је да дискриминација по основу пола јесте свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) које има за циљ или последицу да лицу или групи отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права и слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској, породичној и другој области. Поред тога одредбом члана 16. став 1. Закона о равноправности полова изричито је прописано да одсуствовање са посла због трудноће и родитељства не сме да буде сметња за напредовање на послу.

Закон о изменама и допунама Закона о државним службеницима[6] у члану 96. између осталог прописује да државни орган може у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона да распише интерни конкурс ради попуњавања извршилачког радног места на којем могу учествовати државни службеници на неодређено време у том државном органу и државни службеници који су на дан ступања на снагу овог закона у радном односу на одређено време у том државном органу, ако су у радном односу на одређено време обављали послове у државном органу због привремено повећаног обима посла најмање две године непрекидно пре оглашавања интерног конкурса, односно најмање две године са прекидима у периоду од три године непрекидно пре оглашавања интерног конкурса.

Имајући у виду да антидискриминациони прописи забрањују свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање засновано на личном својству, укључујући и пол и брачни и породични статус, мишљења смо да приликом тумачења прописа и одлучивања у другостепеном поступку  треба имати у виду антидискриминационе одредбе како би се избегла опасност да трудноћа и породиљско одсуство буду сметња да жена која је у дужем временском периоду на трудничком, односно породиљском одсуству буде неоправдано стављена у неповољнији положај само због тог разлога. С тим у вези, приликом тумачења одредбе у погледу тога шта се подразумева под речи непрекидно, сматрамо да не треба узети у обзир период када је жена одсуствовала са рада у вези са трудноћом и порођајем. У конкретном случају подноситељке притужбе, с обзиром да је она радила пуних седам година, не постоји сметња да се време проведено на породиљском одсуству не рачуна, јер законодавац нигде не говори о календарским годинама већ о броју година рада пре оглашавања интерног конкурса.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09, члан 33. став 1. тач. 7. и 9.

[2] „Службени гласник РС”, број 98/06

[3] Закон о потврђивању Конвенције Међународне организације рада бр. 183  о заштити материнства („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 1/10), члан 8. став 2.

[4] „Службени гласник РС”, број 22/09

[5] „Службени гласник  РС”, број 104/09

[6] „Службени гласник  РС”,број 95/2018

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Препорука мера Препорука мера за остваривање равноправности Високом савету судства