бр. 07-00-542/2021-02 датум: 12. 10. 2021. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Министартсву просвете, науке и технолошког развоја
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Министарству просвете, науке и технолошког развоја да:
- предузме мере и активности из своје надлежности у циљу провере одобрених уџбеника из српског језика за осми разред основне школе у погледу садржаја који се односи на језике и његове усклађености са антидискриминационим прописима и ратификованом Европском повељом о регионалним или мањинским језицима.
Министарство просвете, науке и технолошког развоја обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Поверенику за заштиту равноправности се дописом обратио Национални савет хрватске националне мањине у којем је наведено да je хрватска национална мањина изложена дискриминацији негирањем хрватског језика. Наведено је да је Одбор за стандардизацију српског језика дао мишљење према којем у јужнословенске језике треба навести српски, бугарски, македонски и словеначки језик и према којем Хрвати спадају међу народе који се користе српским језиком, али га називају хрватским. Даље је наведено да су овакав став дужне да прате и издавачке куће које објављују уџбенике те да је у неколико уџбеника српског језика за осми разред основне школе наведена оваква дефиниција Одбора за стандардизацију српског језика. Напоменуто је да је Република Србија ратификовала Европску повељу о регионалним или мањинском језицима и тиме прихватила хрватски језик као мањински језик чиме је дужна да штити и предузима активности на подручју његовог очувања.
У прилогу су достављени допис Одбора за стандардизацију српског језика од 9. новембра 2020. године упућен Заводу за унапређивање образовања и васпитања и фотографије три странице из различитих уџбеника.
У допису Одбора за стандардизацију српског језика од 9. новембра 2020. године који је упућен Заводу за унапређивање образовања и васпитања, између осталог, наведено је да је став Одбора да међу јужнословенске језике треба навести бугарски, македонски, словеначки и српски језик и да уз српски језик у напомени треба навести да Хрвати, Бошњаци и неки Црногорци овај језик називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски језик. Даље је наведено да је Одбор у више наврата упозоравао да у српском језику уместо назива босански језик треба употребљавати назив бошњачки језик.
Уз допис је Национални савет хрватске националне мањине доставио фотографије из којих се може видети да у три уџбеника, приликом обрађивања материје језичких група, код српског језика постоји напомена да Хрвати, Бошњаци и неки Црногорци овај језик називају хрватски, босански/бошњачки и црногорски.
Устав Републике Србије[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 48. Устава прописано је подстицање уважавања разлика, односно да мерама у образовању, култури и јавном обавештавању, Република Србија подстиче разумевање, уважавање и поштовање разлика које постоје због посебности етничког, културног, језичког или верског идентитета њених грађана, док је одредбама члана 81. прописано развијање духа толеранције тако што у области образовања, културе и информисања Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива, између осталог и на националној припадности или етничком пореклу и језику. Одредбама члана 24. забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.
Одредбама члана 3. Закона о заштити права и слобода националних мањина[4] забрањен је сваки облик дискриминације, на националној, етничкој, расној, језичкој, верској и свакој другој основи, према националним мањинама и лицима која припадају националним мањинама. Овим законом прописана су и права припадника националних мањина на очување посебности међу којима су и право на употребу матерњег језика, службена употреба језика и писма, објављивање закона на језицима националних мањина, право на неговање културе и традиције, школовање на матерњем језику, јавно обавештавање на језицима националних мањина.
Ратификацијом Европске повеље о регионалним или мањинским језицима[5], Република Србија је прихватила да се за албански, босански, бугарски, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик примењују одређене одредбе ове Повеље[6], односно, препознала је ове језике као регионалне или мањинске језике. Чланом 7. Повеље прописано је да по питању регионалних или мањинских језика, у оквиру територије на којима су ти језици у употреби и у складу са ситуацијом сваког од тих језика, државе чланице граде своју политику, законодавство и праксу на циљевима и начелима међу којима је и признање регионалних или мањинских језика као израз културног богатства. Даље је прописано да државе чланица преузимају обавезу да на одговарајући начин унапреде међусобно разумевање између свих језичких група унутар земље и да ту посебно укључе поштовање, разумевање и трпељивост у односу на регионалне или мањинске језике у оквиру процеса образовања.
Одредбама Закона о уџбеницима[7] прописано је да уџбеник својим садржајем или обликом не сме да дискриминише или доведе у неравноправан положај групе и појединце или да подстиче на такво понашање, у складу са законом којим се уређује забрана дискриминације. У складу са овим законом захтев за одобравање рукописа уџбеника издавач подноси Министарству и уз захтев издавач подноси, између осталог и рукопис уџбеника и елаборат који садржи три стручне оцене квалитета рукописа уџбеника који даје рецензентска комисија издавача. Министарство доставља Заводу за унапређивање образовања и васпитања четири примерка рукописа уџбеника и елабората у штампаној и електронској форми у прописаном року.
Стручну оцену о квалитету рукописа уџбеника, у складу са законом, даје комисија коју из реда запослених образује Завод за унапређивање образовања и васпитања, односно Покрајински завод. Завод, односно Покрајински завод на основу образложене стручне оцене, даје предлог да се прихвати или одбије захтев за одобравање рукописа и доставља га Министарству. Одредбама члана 28. прописано је да министар одобрава рукопис уџбеника на предлог Завода, односно на основу експертског мишљења, ако је спроведен поступак експертизе рукописа уџбеника. Овим законом је прописано и да план уџбеника министар доноси истовремено са доношењем плана и програма наставе и учења, односно када се утврди потреба за изменом постојећег плана уџбеника, да се одобрени уџбеник увршћује у Каталог уџбеника, као и да школа из Катлога уџбеника врши избор уџбеника за период од четири школске године. Као једна од разлога за повлачење уџбеника из употребе прописано је и да је током коришћења уџбеника процењено да се његовом употребом не обезбеђује остваривање циљева и исхода образовања и васпитања, у ком случају Министарство, након подношења захтева за повлачење уџбеника, прибавља мишљење Завода о оцени да ли је захтев за повлачење уџбеника оправдан.
Из процедуре прописане законом и подзаконским прописима евидентно је да Министарство просвете, науке и технолошког развоја одобрава рукопис уџбеника на предлог Завода за унапређивање образовања и васпитања, да одобрене уџбенике увршћује у каталог уџбеника, као и да доноси решење о повлачењу уџбеника или предузима друге радње у циљу покретања поступка измене садржаја уџбеника.
Неспорно је да је ратификовањем Европске повеље о регионалним или мањинским језицима препознат хрватски језик као мањински језик. Хрватској националној мањини призната су права која су Уставом Републике Србије и законом загарантована припадницима националних мањина, међу којима је и право на употребу матерњег језика и писма, школовање на матерњем језику, право на неговање културе и традиције, објављивање закона и јавно обавештавање на језику националне мањина.
Образовним садржајем којим се језик националне мањине изједначава са језиком већинског становништва друге националности не доприноси обавези државе да на одговарајући начин унапреди међусобно разумевање између свих језичких група унутар земље и да ту посебно укључе поштовање, разумевање и трпељивост у односу на регионалне или мањинске језике у оквиру процеса образовања, на шта се Република Србија обавезала ратификацијом Европске повеље.
Имајући увиду наводе Националног савета хрватске националне мањине и наведених прописа, Повереник за заштиту равноправности је дао Министарству просвете, науке и технолошког развоја препоруку мера да предузме мере и активности из своје надлежности у циљу провере одобрених уџбеника из српског језика за осми разред основне школе у погледу садржаја који се односи на језике и његове усклађености са антидискриминационим прописима и ратификованом Европском повељом о регионалним или мањинским језицима.
Министартсво просвете, науке и технолошког развоја обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaчка 9)
[2] „Службени гласник РС”, број 98/06
[3] члан 2.
[4] „Службени лист СРЈ“, бр. 11/2002, „Службени лист СЦГ“, бр. 1/03 – Уставна повеља и „Службени гласник РС“, бр. 72/09 – др. закон, 97/13 – одлука УС и 47/18
[5] Закон о ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 18/05)
[6] Члан 8. став 1. a (iii), a (iv), б (iv), ц (iv), д (iv), e (ii), ф (iii), г; члан 9. став 1. a (ii), a (iii), б (ii), ц (ii), д, став 2. a, б, ц, став 3, члан 10. став 1. a (iv), a (v), ц, став 2. б, ц, д, г, став 3. ц, став 4 ц, став 5. члан 11. став 1. a (iii), б (ii), ц (ii), д, e (i), ф (ii), став 2. и став 3; члан 12. став 1. a, б, ц, ф, став 2; члан 13. став 1. ц; члан 14. a и б
[7] „Службени гласник РС“, бр. 27/18
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Препорука мера Министарству просвете, науке и технолошког развоја 
