бр. 021-01-39/2022-02 датум: 1.2.2022. године
ЈАВНА МЕДИЈСКА УСТАНОВА „РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ“
Драган Бујошевић, генерални директор
11000 БЕОГРАД
Таковска бр. 10
Поштовани господине Бујошевићу,
Поводом обраћања преводитељке за српски знаковни језик и јавног апела Михајла Гордића, потпредседника Извршног одбора Савеза глувих и наглувих Србије и других објава из медија Повереник за заштиту равноправности је дошао до сазнања да Јавни медијски сервис разматра могућност укидања превода информативног програма на српски знаковни језик. У медијиским објавама је наведено да у Србији, према подацима Савеза глувих и наглувих Србије, има око 70.000 особа којима је први језик – српски знаковни језик. Даље је наведено да су Вести на РТС-у кренуле као заједнички пројекат јавног сервиса и Савеза глувих и наглувих Србије. Садржај главних информативних емисија постао је доступан глувим и наглувим особама и путем титла 2017. године. У оквиру телетекста, укуцавањем броја 888, садржај Дневника глуви и наглуви могли су да прате у текстуалној верзији. Похваљен је РТС за титловање нових домаћих играних серија, као и чињеница да се на другом каналу РТС-а, више од деценије, приказује емисија и на српском знаковном језику „Место за нас“, посвећена људима са инвалидитетом, те и да је РТС реализовао и прву домаћу титловану играну ТВ серију „Мансарда“. Указано је и на позитиван пример из Хрватске где се на четвртом каналу Хрватске радиотелевизије (ХРТ), преводе све информативне емисије. Такође, Словенија је у овоме отишла и корак даље, где особе које не чују имају сопствену телевизију.
Као што Вам је познато, Повереник је у време пандемије изазване Ковид-19 вирусом и пред парламентарне изборе у Србији који су одржани 2020. године, Јавној медијској установи „Радио телевизије Србије“ и „Радио телевизија Војводине“ упутио препоруке мера за остваривање равноправности број 021-01-266-2/2020-02 од 11. и 18. марта 2020. године, указујући том приликом на важност да се правовремено и у што већој мери информације учине доступне гледаоцима са оштећеним слухом посредством коришћења титлова и/или знаковног језика.
У случају да је намера ове Јавне медијске установе да укине превод на српски знаковни језик, подсећамо да је Република Србија 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[1], чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[2].
Конвенција у члану 9. став 1. прописује да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе (став 1. тачка б). Истим чланом Конвенције, у ставу 2. тачка ф), прописано је да ће државе стране уговорнице такође предузети одговарајуће мере да подстичу друге одговарајуће облике помоћи и подршке особама са инвалидитетом како би им се обезбедио приступ информацијама.
Чланом 21. Конвенције је регулисано да ће државе стране уговорнице предузети све одговарајуће мере како би обезбедиле да особе са инвалидитетом могу да уживају право на слободу изражавања и мишљења, укључујући слободу да траже, примају и преносе информације и идеје, равноправно са другима, посредством свих облика комуникације по властитом избору, као што је дефинисано у члану 2. ове конвенције, укључујући:
(а) пружање информација особама са инвалидитетом, које су намењене широј јавности, у приступачним форматима и технологијама одговарајућим за различите врсте инвалидитета, благовремено и без додатних трошкова;
(б) прихватање и олакшавање коришћења језика знакова, Брајовог писма, увеличавајуће и алтернативне комуникације и свих других расположивих средстава, начина и формата комуникације по властитом избору, од стране особа са инвалидитетом у званичним интеракцијама;
(ц) позивање приватних правних лица која пружају услуге широкој јавности, укључујући путем интернета, да пружају информације и услуге у приступачном и употребљивом формату особама са инвалидитетом;
(д) подстицање средстава масовног информисања, укључујући пружаоце информација путем интернета, да учине своје услуге приступачним особама са инвалидитетом;
(е) признавање и подстицање коришћења језика знакова.
Устав Републике Србије[3] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Одредбом члана 26. став 1. Устава прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту, јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.
Одредбама члана 35. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[4], прописано је да су органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе надлежни за послове културе и медија дужни да предузму мере, с циљем да се особама са инвалидитетом учине приступачним информације и комуникације путем употребе одговарајућих технологија, док је ставом 2. истог члана прописано да се мером из става 1. овог члана сматра нарочито дневно саопштавање информација намењених и особама са инвалидитетом одговарајућом технологијом симултаног писаног текста.[5]
Одредбама члана 12. Закона о јавном информисању и медијима[6] прописано је да у циљу заштите интереса особа са инвалидитетом и обезбеђивања њиховог равноправног уживања права на слободу мишљења и изражавања, Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, предузима мере којима им се омогућава да несметано примају информације намењене јавности, у примереном облику и применом одговарајуће технологије, и обезбеђује део средстава или других услова за рад медија који објављују информације на знаковном језику или Брајевом писму или на други начин омогућавају тим лицима да несметано остварују права у јавном информисању. Истим законом, у члану 15. став 1. тачка 6. прописано је да је јавни интерес у области јавног информисања информисање особа инвалидитетом и других мањинских група, док је ставом 2. истог члана прописано да се Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе стара о остваривању јавног интереса подстичући разноврсност медијских садржаја, слободу изражавања идеја и мишљења, слободан развој независних и професионалних медија, што доприноси задовољавању потреба грађана за информацијама и садржајима из свих области живота, без дискриминације.
Законом о употреби знаковног језика[7], у члану 17. прописано је да су пружаоци медијских услуга дужни да сагледају могућности и раде на стварању услова за омогућавање праћења аудио-визуелних медијских услуга путем тумача за знаковни језик или применом техника прихватљивих глувој особи у највећој могућој мери, обезбеђивањем дневног праћења доступног програма и садржаја.
Законом о електронским медијима[8], у члану 52. прописано је да је пружалац медијске услуге дужан да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида, док је ставом 2. истог члана прописано да регулатор[9] подстиче пружаоца медијске услуге да свој програм и садржај учини доступним особама из става 1. овог члана.
На крају, Повереник указује да приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота на равноправној основи. То је основни предуслов за пуну инклузију особа са инвалидитетом у све друштвене области, која не треба да буде индивидуална ствар и проблем особа са инвалидитетом, већ циљ целокупног друштва ради остваривања заједничког интереса и просперитета.
У Закључним запажањима Комитета за права особа са инвалидитетом (2016)[10], овај комитет је препоручио Републици Србији да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека; да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, у складу са Општим коментаром број 2. У том смислу, између осталог, препоручено је Републици Србији да повећа титловање и превођење на знаковни језик у медијима као и да укључи организације особа са инвалидитетом у овај процес.
Повереник за заштиту равноправности похваљује досадашње залагање Јавног сервиса Србије да се унапреди положај особа са инвалидитетом, а нарочито глувих и наглувих особа којима је информативни програм био доступан и на знаковном језику, као важан допринос стварању друштва једнаких.
Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности користећи своје надлежности прописане чланом 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, препоручује Јавној медијској установи „Радио телевизија Србије“ да као национални јавни сервис настави емитовање информативног програма на начин доступан особама са инвалидитетом.
Молимо Вас да нас у року од 30 дана од дана достављања ове препоруке обавестите о предузетом.
[1] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09
[2] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[3] „Службени гласник РС“, број 98/06
[4] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16)
[5] Члан 35. став 1. и 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом
[6] Члан 12. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15, 12/16 – Аутентично тумачење)
[7] Члан 17. Закона о употреби знаковног језика („Службени гласник РС“, бр. 38/15)
[8] Члан 52. Закона о електронским медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14 и 6/16-др.закон и 129/21)
[9] Члан 5. Закона о електронским медијима прописује оснивање и надлежност Регулаторног тела
[10] CRPD/C/SRB/CO/1, мај 2016, пара. 17. и 18.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Препорука мара Радио телевизији Србије 
