бр. 021-01-643/2019-02 датум: 10.10. 2019. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује Специјалној болници за рехабилитацију „Русандаˮ Меленци
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Специјалној болници за рехабилитацију „Русандаˮ Меленци:
– да предузме све мере из своје надлежности у циљу обезбеђивања здравствених услуга особама које живе са ХИВ/АИДС-ом без предрасуда и постављања посебних услова за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима.
Специјална болница за рехабилитацију „Русандаˮ Меленци обавестиће Повереника за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом није допуштена жалба, нити било које друго правно средство.
Образложење
Поверенику за заштиту равноправности дописом се дана 10.10.2019. године обратила Унија организација Србије које се баве заштитом особа које живе са ХИВ/АИДС-ом, у којем је скренула пажњу на кршење права пацијента који живи са ХИВ-ом у Специјалној болници за рехабилитацију „Русандаˮ Меленци. Како је у допису указано, након што је доживео шлог, 47-годишњи мушкарац је лечен у Општој болници „Ђорђе Јовановићˮ у Зрењанину. Ова болница је пацијента потом упутила на рехабилитацију у Специјалну болницу „Русандаˮ у Меленцима. Према наводима Уније организација Србије које се баве заштитом особа које живе са ХИВ/АИДС-ом, надлежни здравствени радници, када су по доласку пацијента у специјалну болницу у Бањи Русанди у документацији видели да се ради о особи која живи са ХИВ-ом, сместили су је на инфективно одељење односно собу за изолацију. Пацијент је био смештен на инфективном одељењу односно у соби за изолацију, иако у специјалну болницу није дошао због стања ХИВ-а већ због потребе за рехабилитацијом услед доживљеног шлога. Како је Унија даље указала, приликом доношења овакве одлуке, лекари и здравствено особље се нису консултовали са инфектиолозима Клинике за инфективне болести Клиничког центра Војводине, јер да јесу, знали би да поменути пацијент већ дуже време није инфективан, односно знали би да редовно узима антиретровирусну терапију и да му је већ дужи временски период ПЦР тест на ХИВ негативан (вирус је недетектабилан). На то је надлежнима у Специјалној болници „Русандаˮ указао и сâм пацијент, рекавши да редовно узима терапију, да није заразан и да нема потребе да га изолују. Ипак, према наводима Уније, пацијент је у Меленцима већ неколико дана изолован и према њему се примењују посебне специјалне и видљиве мере заштите због којих се ово лице осећа лоше и нелагодно.
Устав Републике Србије прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета[2].
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода[3] у члану 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу.
Одредбом члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, вери, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности[4]. У Генералном запажању о недискриминацији (број 20, 2009), Комитет за економска, социјална и културна права укључио је здравствено стање, а нарочито ХИВ статус у „другу околност“ из члана 2. став 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да ХИВ статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези […].
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.[5]
Као посебан случај дискриминације, одредбом члана 27. прописана је дискриминација на основу здравственог стања.
Одредбом члана 21. Закона о здравственој заштити[6] прописано је начело правичности здравствене заштите које подразумева забрану дискриминације у пружању здравствене заштите по основу расе, пола, рода, сексуалне оријентације и родног идентитета, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, здравственог стања, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, као и другог личног својства које може бити узрок дискриминације.
Законом о правима пацијената прописано је да подаци о здравственом стању, односно подаци из медицинске документације, спадају у податке о личности и представљају нарочито осетљиве податке о личности пацијента, у складу са законом.[7]Одредбом члана 14. став 1. овог закона прописано је да пацијент има право на поверљивост свих личних информација, које је саопштио надлежном здравственом раднику, односно здравственом сараднику, укључујући и оне које се односе на стање његовог здравља и потенцијалне дијагностичке и терапијске процедуре, као и право на заштиту своје приватности током спровођења дијагностичких испитивања и лечења у целини. Забрањено је да надлежни здравствени радник, односно здравствени сарадник, саопшти другим лицима личне информације из става 1. овог члана.[8]
Кодексом медицинске етике Лекарске коморе Србије прописана је дужност лекара да лекарску помоћ пружа свима једнако, без обзира на године живота, пол, расу, националну припадност, вероисповест, друштвени положај, образовање, социјално порекло, политичко или друго убеђење, имовинско стање, језик, културу, врсту болести, психички или телесни инвалидитет или друго лично својство, поштујући људска права и достојанство сваког човека.[9]
Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту[10] прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера за безбедан и здрав рад на радном месту, а Законом о безбедности и здрављу на раду[11] прописане су мере чијом се применом, односно спровођењем осигурава безбедност и здравље на раду. Одредбом члана 35. овог закона прописана је дужност запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад, да наменски користи средства за рад и опасне материје, да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду и да са њима пажљиво рукује, да не би угрозио своју безбедност и здравље као и безбедност и здравље других лица.
У образложењу пресуде Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије[12]н наведено је и да је у Декларацији о посвећености борби против ХИВ/АИДС-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да суд сматра да су особе које живе са ХИВ-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације.
У Стратегији за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018-2025. године[13] наведено је да је од изузетног значаја поштовање и промоција људских права особа које живе с ХИВ-ом, затим, кључних популација у ризику од ХИВ-а, као и других осетљивих групација становништва. Особе које живе са ХИВ-ом имају право на приватност, нормално школовање, здравствену заштиту, рад, становање и недискриминишући однос у свим подручјима живота. Јавност треба упознати с важношћу превладавања предрасуда, незнања и спречавања дискриминације у циљу успешне контроле ХИВ инфекције и АИДС-а. Посебна одговорност свих запослених у јавним службама, а посебно у здравственим, је у домену уклањања предрасуда и сузбијања страха према особама који живе са ХИВ-ом. Јавно-здравствене мере у погледу здравствене заштите, запослења, образовања, социјалне заштите, становања и других друштвених активности морају се темељити на научним сазнањима о преношењу ХИВ-а, а не на претпоставкама, спекулацијама и страху. Како је у Стратегији даље наведено, чак око 41% здравствених радника у Републици Србији има дискриминаторан став према особама које живе са ХИВ-ом.[14] Већина случајева стигме и дискриминације пријављених од стране ПЛХИВ бива почињено од стране здравствених радника.[15]
Повереник за заштиту равноправности констатује да ХИВ и даље представља један од највећих јавноздравствених изазова у свету,[16] а сагледавајући резултате претходно наведених истраживања, очигледан је степен стигматизације којем су изложене особе које живе са ХИВ-ом. Посебно је проблематичноузнемиравање и понижавајуће поступање које долази од здравствених радника, који имају посебну одговорност у домену уклањања предрасуда и сузбијања страха према особама који живе с ХИВ-ом.
Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности упућује Специјалној болници за рехабилитацију „Русандаˮ Меленци препоруку да предузме све мере из своје надлежности у циљу обезбеђивања здравствених услуга особама које живе са ХИВ/АИДС-ом без предрасуда и постављања посебних услова за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. тaчка 9.
[2]Устав Републике Србије („Службени гласник РСˮ, број 98/06), члан 21.
[3]Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговориˮ, број 12/10 и 10/15)
[4]Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Службени лист СФРЈ“, број 7/71)
[5]Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РСˮ, број 22/09), члан 2. став 1. тачка 1.
[6]„Службени гласник РС“, број25/19
[7]Закон о правима пацијената („Службени гласник РС“, број 45/13 и 25/19 – др. закон), члан 21. став 1.
[8]Закон о правима пацијената („Службени гласник РС“, број 45/13 и 25/19 – др. закон), члан 14. став2.
[9]Кодекс медицинске етике Лекарске коморе Србије („Службени гласник РС“, број 104/16), члан 5.
[10]„Службени гласник РСˮ, број 21/09 и 1/19
[11]„Службени гласник РСˮ, број 101/05, 91/15 и 113/17 – др. закон
[12]Kiyutin v. Russia, представка број2700/10, пресуда од 10. марта 2011. године
[13]„Службени гласник РСˮ, број 61/18
[14]Горан Опачић. Истраживање знања, ставова и понашања здравствених радника у области ХИВ-а. (Београд: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, 2015)http://www.batut.org.rs/index.php?content=1330
[15]Александра Божиновић Кнежевић, Виолета Анђелковић и Радош Керавица. Мониторинг људских права особа које живе са ХИВ/сидом у Србији. (Београд: Човекољубље, Добротворна фондација Српске Православне Цркве, 2016)
[16]Стратегија за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018-2025. године ( „Службени гласник РСˮ, број 61/18)
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Препорука мера за остваривање равноправности Специјалној болници за рехабилитацију „Русандаˮ Меленци
