број: 021-0100500/2017-02 датум: 28.12.2017.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује пружаоцу медијске услуге –_____________.
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереник за заштиту равноправности препоручује пружаоцу медијске услуге – телевизији ________________:
Да у складу са својим финансијским и техничким могућностима свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно особама оштећеног вида, као и да у ради на стварању услова за омогућавање праћења аудио – визуелних медијских услуга обезбеђивањем дневног праћења доступног програма и садржаја у највећој могућој мери.
Пружалац медијске услуге обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.
Образложење
Поступајући по притужби организације цивилног друштва, Повереник за заштиту равноправности је уочио да одређени пружаоци медијских услуга свој програм нису учинили приступачним особама са сензорним инвалидитетом, због чега су ове особе стављене у неравноправан положај и остале ускраћене за могућност праћења медијског садржаја.
Повереник за заштиту равноправности је приступио анализи прописа који регулишу медијску област, а нарочито прописима који обавезују пружаоца медијских услуга у погледу доступности програма и садржаја особама оштећеног слуха.
Повереник за заштиту равноправности најпре констатује, да је Република Србија 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[2], чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[3].
Конвенција у члану 9. став 1. прописује да у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице ће предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, између осталог и информационе и комуникационе технологије и системе, као и друге погодности и услуге које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе (став 1. тачка б). Истим чланом Конвенције, у ставу 2. тачка ф), прописано је да државе стране уговорнице ће такође предузети одговарајуће мере да подстичу друге одговарајуће облике помоћи и подршке особама са инвалидитетом како би им се обезбедио приступ информацијама.
Устав Републике Србије[4] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.[5] Одредбом члана 26. став 1. Устава прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту, јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Одредбама члана 13. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[6], између осталог је прописано да је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга. Под услугом у смислу овог закона сматра се свака услуга коју правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности односно трајног занимања.
Одредбама члана 52. став 1. Закона о електронским медијима[7], прописано је да је пружалац медијске услуге дужан да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида. Ставом 2. овог члана прописано је да регулатор[8] подстиче пружаоца медијске услуге да свој програм и садржај учини доступним оштећеног слуха, односно вида.
Одредбом члана 16. Закона о јавном информисању и медијима[9] прописано је да Република Србија остварује јавни интерес у области јавног информисања суфинансирањем пројеката у области јавног информисања ради остваривања јавног интереса, док је одредбом члана 17. став 1. прописано да Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе обезбеђује из буџета део средстава за остваривање јавног интереса у области јавног информисања и распоређује их на основу спроведених јавних конкурса (у даљем тексту: конкурс) и појединачним давањима, на основу принципа о додели државне помоћи и заштити конкуренције, без дискриминације.
Одредбама члана 17. Закона о употреби знаковног језика[10] прописано је да су пружаоци медијских услуга дужни да сагледају могућности и раде на стварању услова за омогућавање праћења аудио-визуелних медијских услуга путем тумача за знаковни језик или применом техника прихватљивих глувој особи у највећој могућој мери, обезбеђивањем дневног праћења доступног програма и садржаја.
Дакле, из цитираних законских одредаба произлази дужност свих пружаоца медијских услуга, да у складу са својим финансијским могућностима обезбеде особама са сензорним инвалидитетом дневно праћење доступног програма и садржаја. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да је интенција законодавца била да алтернативним одређивањем техника омогући пружаоцима медијских услуга да у складу са својим финансијским и техничким могућностима програм који емитују учине доступним свим друштвеним групама, у пуном обиму, без изузетка.
Правилником о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања[11], прописано је да ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања, који је дефинисан чланом 15. Закона о јавном информисању и медијима, Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, обезбеђују из свог буџета средства за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања. Чланом 5. овог правилника прописано је да орган који расписује општи конкурс ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања, расписује у току календарске године за подручје за које је надлежан, конкурс ради подизања квалитета информисања, између осталог, особа са инвалидитетом.
На овај начин део средстава за производњу медијских садржаја из области јавног информисања могу пружаоци медијских услуга да остваре из буџета Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе. Повереник за заштиту равноправности указује да су на овај начин пружаоци медијских услуга којима су додељена ова средства, посебно дужни да их искористе у складу са наменом расподеле средстава прописаном наведеним правилником и конкурсом, односно, поред осталог на начин којим ће емитовани медијски садржај учинити доступним особама са инвалидитетом.
Са друге стране, имајући у виду антидискриминационе прописе, Повереник за заштиту равноправности указује да неприлагођавање медијског садржаја од стране пружаоца медијских услуга, особе са инвалидитетом доводи у неповољнији положај и неоправдано ускраћује могућност праћења медијског садржаја.
Повереник за заштиту равноправности овом приликом указује на положај особа са инвалидитетом, као и значај информисања ове друштвене групе. Према подацима Републичког завода за статистику, особе са инвалидитетом чине 8% од укупног броја становника, од чега 25,3% чине особе са инвалидитетом са проблемом у вези са слухом, док број особа са инвалидитетом са проблемом у вези са видом чини 41,9% укупне популације особа са инвалидитетом.[12] Пописни подаци о особама с инвалидитетом, иако непотпуни јер питања нису била обавезујућа и није обухваћена читава територија Републике, значајни су са више аспекта – демографских, образовних, економских и других карактеристика, али могу да послуже и као основ за анализу успешности реализације усвојених политика које се односе на унапређење положаја ове групе становништва. Економски и социјални статус особа са инвалидитетом, положај на тржишту рада и у образовном систему, ограничен приступ остваривању права из области здравства, као и друштвена средина богата баријерама и предрасудама, без адекватне подршке, чине окружење које овој групи не пружа једнаке могућности за остваривање права.[13] Такође, у истраживању Повереника за заштиту равноправности „Однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији“[14], особе са телесним и сензорним инвалидитетом су препознате као најчешће дискриминисана група, а чак 66% грађана сматра да друштво у предстојећем периоду много пажње треба да посвети унапређењу равноправности особа са инвалидитетом. Имајући у виду значај овог питања Повереник за заштиту равноправности је у Редовном годишњем извештају за 2016. годину који је поднет Народној Скупштини Републике Србије, дао општу препоруку да је потребно интезивирати рад на уклањању свих врста баријера које особама са инвалидитетом отежавају приступ јавним објектима и површинама, превозу, комуникацијама и услугама.[15]
Сагледавајући све ове околности, а полазећи од значаја и улоге медија у погледу информисања грађана и грађанки, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације упућује ову препоруку мера пружаоцима медијских услуга.
[1] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09), члан 33. став 1. тaч. 7. и 9.
[2] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/09)
[3] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[4] „Службени гласник РС“, број 98/06
[5] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 2. став 2.
[6] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06, 13/16)
[7] Члан 52. Закона о електронским медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 6/16)
[8] Члан 5. Закона о електронским медијима прописује оснивање и надлежност Регулаторног тела
[9] Члан 12. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, бр. 83/14, 58/15, 12/16 – аутентично тумачење)
[10] Члан 17. Закона о употреби знаковног језика („Службени гласник РС“, број 38/15)
[11] Правилник о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања (Службени гласник РС“, бр.16/16, 8/17)
[12] http://www.pod2.stat.gov.rs
[13] Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2016. годину, Београд, март 2017. године
[14] Извештај о истраживању јавног мњења „Однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији“, Београд, децембар 2016. године
[15] Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности за 2016. годину, Београд, март 2017. године, стр. 269
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Општа препорука мера медијима 
