Жива библиотека недавно је остала без једне од најупечатљивијих „књига“ бескућника чика Мишка, чије су приче међу онима које се не заборавља лако. Он је био човек који је знао да остави снажан утисак на свакога чији је живот додирнуо.

Како је и сам често причао, пре страшних ’90-тих, ратова и мука које су донеле, он је имао све, породицу, удобан живот, посао, путовања. Сам је причао како се некада лепо живело, како си могао чак и да направиш грешке па да их и исправиш, како си могао да се забављаш, а да ипак имаш квалитетан живот. Чика Мишко је доста путовао, говорио по мало немачки и енглески, сналазио се и уживао у животу. Онда је дошао рат у Босни и он је изгубио све – кућу, посао, породицу… Доласком у Београд полако је изгубио вољу да се бори даље. Стално је понављао „Не желим ништа да поседујем, како не бих поново ишта изгубио“.

Чика Мишко је постао један од више од 7.000 бескућника у Београду. Седам година је живео у напуштеном вагону, а последњих пар година у шупи једног градског парка. Говорио је да су људи фини и да зато нема проблем да нађе храну и неку стару одећу. И даље су му највећа потреба биле цигарете и кафа, и за то се некако сналазио. Свима је говорио како му је добро и како је то његов избор, и бринуо се да не даје деци лош пример као „задовољни бескућник“. Знајући како је тежак живот бескућника, којима како је говорио такав живот никада није био избор, чика Мишко је желео да са свима подели своју причу и да се заузме за права ових често невидљивих људи. Тако је постао део Живе библиотеке и једна од најчитанијих „живих књига“ у оквиру пројекта Жива библиотека који воде Повереник за заштиту равноправности и Канцеларија Савета Европе у Београду. Чика Мишко се својом искреном и дирљивом причом, коју је храбро и достојанствено делио са свима, борио за права свих оних невидљивих, дискриминисаних људи, и дао свој допринос борби за људска права и људско достојанство у Србији.