бр. 011-00-24/2015-02 датум: 31.8.2015.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (чл. 33. тач. 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, бр. 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје
МИШЉЕЊЕ
о појединим одредбама Нацрта закона о родној равноправности
Повереник за заштиту равноправности, као самосталан и независни државни орган надлежан за сузбијање и заштиту од дискриминације, веома је заинтересован да се питање родне равноправности уреди на начин који ће омогућити да се жене и мушкарци равноправно укључе у све аспекте развоја друштва, те да се спречи и елиминише дискриминација на основу пола и рода, као и родно засновано насиље.
Повереница за заштиту равноправности подсећа на релевантан законски оквир у вези са забраном дискриминације и принципом родне равноправности, који се мора имати у виду приликом доношења новог Закона о родној равноправности. Република Србија преузела је одређене обавезе ратификацијом међународних конвенција – Универзална декларација о људским правима (1948); Конвенција о политичким правима жена („Сл. лист ФНРЈ-Међународни уговори“, бр. 7/54); Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације жена („Сл. лист СФРЈ“, бр. 11/81) и Опциони протокол уз ову конвенцију („Сл. лист СРЈ, Међународни уговори“, бр. 13/02); Пекиншка декларација и Платформа за акцију (1995); Резолуција 1325 Савета безбедности УН (2000); Миленијумска декларација УН (2000); Конвенција о заштити материнства Међународне организације рада бр. 183 („Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 1/2010); Конвенција о једнаким могућностима и једнаком третману радника и радница: радници с породичним обавезама („Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 7/87); Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Сл. лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 9/2003), посебно Протокол бр. 7 (1984) и Протокол бр. 12 (2000); Европска повеља о родној равноправности на локалном нивоу Савета европских општина и региона (2006); Конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици („Сл. гласник РС-Међународни уговори“, бр. 12/2013) и др.
Конвенцијом о елиминацији свих облика дискриминације жена (CEDAW) обавезане су држaве пoтписнице дa прeдузму дoгoвaрajућe мeрe на промени културних oбрaзаца рoдних нejeднaкoсти, односно, отклањању прeдрaсуда и прaкси зaснoвaних нa схвaтaњу o инфeриoрнoсти или супeриoрнoсти jeднoг или другoг пoлa или трaдициoнaлнoj улoзи мушкaрaцa и жeнa. Од држава се захтева да oбeзбeдe рaвнoпрaвнoст у брaку и пoрoдичним oднoсимa, укључујући и oдрeђивaњe минимaлних гoдинa стaрoсти зa ступaњe у брaк и проглашавањем ништавних уговорених бракова, као и да промовишу једнака прaвa и oдгoвoрнoсти супружникa у породичном животу. Такође, CEDAW конвенција је први међународни документ којим је експлицитно указано на дискриминацију жена у политичком и јавном животу. Због тога је прописано да државе чланице треба да прeдузму свe пoдeснe мeрe зa oтклaњaњe дискриминaциje жeнa у пoлитичкoм и jaвнoм живoту зeмљe, што се посебно односи на дужност обезбеђивања, пoд jeднaким услoвимa кao и мушкaрцимa, прaва жeнa дa глaсajу нa свим избoримa и jaвним рeфeрeндумимa, дa буду бирaнe у свa тeлa кoja сe бирajу путeм jaвних избoрa, да учeствуjу у крeирaњу и спрoвoђeњу влaдинe пoлитикe и дa зaузимajу рукoвoдeћe пoлoжaje и oбaвљajу свe jaвнe функциje нa свим нивoимa влaсти, као и да учeствуjу у рaду нeвлaдиних oргaнизaциja и удружeњa кoja сe бaвe jaвним и пoлитичким живoтoм у зeмљи.
У Европској повељи о родној равноправности на локалном нивоу наведено је да локалне самоуправе треба да регулишу сопствене процедуре и стандарде тако да потенцијални кандидати/киње и изабрани представници/це не буду стављени у неповољнији положај због стереотипних облика понашања, језика или узнемиравања. Локалне самоуправе се обавезују да ће се борити против предрасуда, пракси и употребе језика и представа базираних на идеји супериорности или инфериорности једног или оба пола, односно, на стереотипним улогама жена или мушкараца.
Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006) у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Уставном забраном дискриминације, као појаве која је супротна принципима демократског друштва, обезбеђује се остваривање начела једнакости и стварају претпоставке да сви грађани и грађанке остварују права под једнаким условима. Одредбом члана 15. Устава РС прописана је равноправност жена и мушкараца, као и обавеза државе да води политику једнаких могућности како би се обезбедило поштовање и примена начела равноправности полова.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је у члану 4. прописано начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбама чл. 5-14. Закона о забрани дискриминације дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања, па је одредбама члана 20. прописано да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу равноправности полова, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Такође, одредбом става 2. овог члана забрањено је ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол или због промене пола. Забрањено је физичко и друго насиље, експлоатација, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.
У Стратегији превенције и заштите од дискриминације („Сл. гласник РС“, бр 60/2013) препознато је постојање традиционалних, патријархалних друштвених стереотипа о родним улогама жена и мушкараца у породици и неповољнији положај жена у односу на мушкарце у свим областима друштвеног живота. Стратегијом је дефинисан проактиван приступ промени традиционалних, патријархалних стереотипа о родним улогама жена и мушкараца у породици и широј заједници, ради постизања фактичке равноправности. Посебну улогу у том процесу има и образовни систем, кроз садржаје који уче о неприхватљивости свих облика дискриминације жена, укључујући родне стереотипе, кроз курикулуме за основно и средње школско образовање, као и високо образовање. Указано је на неопходност креирања инклузивне политике у образовном систему за девојке и девојчице, посебно за оне из вишеструко угрожених групе и за оне које напуштају редовни образовни систем због ране удаје или трудноће, као и на потребу предузимања мера како би се смањила полна сегрегација образовних профила.
Националном стратегијом за побољшање положаја жена и унапређење родне равноправности („Сл. гласник РС“, бр.15/2009), дефинисано је шест стратешких циљева, између осталог и остваривање родне равноправности у образовању, искорењивање економске неједнакости између мушкараца и жена и успостављање родне једнакости у јавним гласилима, уклањање родних стереотипа и елиминисање говора мржње (мизогиније).
Имајући све ово у виду, а користећи своја законска овлашћења, Повереница за заштиту равноправности даје мишљење о појединим решењима садржаним у Нацрту закона о родној равноправности (у даљем тексту: Нацрт закона), која су релевантна са аспекта прописа о забрани дискриминације. С обзиром да Нацрт закона има осам одељака, мишљење је сачињено тако да прати ову структуру.
1. ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
1.1. Одредбом чл. 2. Нацрта закона појашњена су значења појединих појмова коришћених у закону, па је ставом 1. тачка б) овог члана прописано значење појма „родна припадност“. Повереница за заштиту равноправности сматра да би у складу са прихваћеним међународним стандардима, као и одредбом члана 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације, овај израз требало заменити изразом „родни идентитет“ и додатно појаснити да овај термин представља и начин изражавања рода.
Наиме, у складу са дефиницијом датом у Џогџакарта принципима, под родним идентитетом се подразумева дубоко лично схватање сопственог рода, које може и не мора да се подудара са полом који је особи приписан рођењем. Родни идентитет се односи лични осећај тела (укључујући, уколико особа жели, прилагођавање изгледа или функција тела медицинским, хируршким или другим средствима), као и на друге начине изражавања рода, попут облачења, говора или манира.
Имајући у виду да се термин „родна припадност“ користи у готово свим одељцима Нацрта закона, Повереница сматра да га треба доследно заменити изразом „родни идентитет“. Такође, у неким одредбама Нацрта закона користи се термин родно [или неко друго] лично својство (чл. 2. ст. 1. тач. е). Повереница указује да израз „родно лично својство“ треба изменити, како би се избегле недоумице у вези са потенцијалним значењем овог израза и уједно предлаже коришћење терминологије која се већ користи у Уставу РС и Закону о забрани дискриминације, у одредбама у којима се набрајају основи дискриминације.
1.2. Надаље, одредбом члана 2. став 1. тачка ђ) дефинише се дискриминација на основу рода и родне припадности као свако разликовање, неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), на отворен или прикривен начин, у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица са циљем или последицом да им на основу рода или родне припадности, отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској и свакој другој области, а дискриминацијом се сматра и неповољније поступање него што се поступа или би се могло поступати, према другом лицу, искључиво или углавном што је тражило или намерава да покрене поступак за заштиту од дискриминације, понудило или намерава да понуди доказе о дискриминаторном поступању, дало исказ пред надлежним телом о случају дискриминације или упозорило јавност на случај дискриминације.
Повереница за заштиту равноправности указује да појам дискриминације треба усагласити са дефиницијом прописаном у Закону о забрани дискриминације, који представља основни антидискриминациони закон и којим се уређује општи режим заштите од дискриминације. Стога, посебни закони којим се уређује забрана дискриминације у појединим областима друштвеног живота или у односу на поједине друштвене групе, морају бити у складу са Законом о забрани дискриминације.
Повереница за заштиту равноправности предлаже да се ова одредба измени на следећи начин: „дискриминацијом на основу рода и родног идентитета означава се свако неоправдано прављење разлике, неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), на отворен или прикривен начин, у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица са циљем или последицом да им се на основу рода или родног идентитета, отежа, угрози, онемогући или негира признање, уживање или остваривање људских права у политичкој, економској, друштвеној, културној, грађанској и свакој другој области; дискриминацијом се сматра и неповољније поступање него што се поступа или би се могло поступати према другом лицу, искључиво или углавном што је тражило, покренуло или намерава да покрене поступак за заштиту од дискриминације, понудило или намерава да понуди доказе о дискриминаторном поступању, дало исказ пред надлежним телом о случају дискриминације или упозорило јавност на случај дискриминације.“
Пoвереница за заштиту равноправности указује да је у дефинисању дискриминације на основу рода и родног идентитета изостављено једно од суштинских обележја самог појма дискриминације, а то је да је дискриминација неоправдано прављење разлике. Постоји низ ситуација када је прављење разлике оправдано, те овако дефинисана одредба није у складу са међународним и националним антидискриминационим прописима.
1.3. Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбом члана 2. став 1. тачка ж) посредна дискриминација дефинисана различито од дефиниције из Закона о забрани дискриминације, односно, наведено је да посредна дискриминација постоји ако привидно неутрална одредба, критеријум или поступак може на одређени начин ставити у неповољнији положај неко лице у односу на друга лица, осим ако је та одредба, критеријум, односно поступак објективно оправдан легитимним циљем и ако су средства за постизање тог циља примерена и нужна.
Повереница сматра да дефиницију посредне дискриминације у Нацрту закона треба усагласити са дефиницијом посредне дискриминације из Закона о забрани дискриминације, како би се избегле непрецизности и недоумице у тумачењу овог облика дискриминације.
1.4. Имајући у виду предмет Нацрта закона, Повереница сматра да је поред непосредне и посредне дискриминације, који представљају два основна облика дискриминације, неопходно дефинисати и забранити вишеструку дискриминацију, односно, „дискриминацију по два или више личних својстава“, која представља тежак облик дискриминације.
У прилог томе, Повереница указује на поједине одредбе Стратегије превенције и заштите од дискриминације, којима је прописано да посебну пажњу треба обратити на спречавање дискриминације вишеструко дискриминисаних група жена, а посебно Ромкиња, жена са инвалидитетом, самохраних мајки, избеглих или интерно расељених жена, старијих жена, жена жртава насиља, жена другачије сексуалне оријентације или родног идентитета. Осим тога, вишеструка дискриминација је у Закону о забрани дискриминације (чл. 13. став 1. тачка 5) издвојена као нарочито опасна, односно, прописана као тежак облик дискриминације.
1.5. Одредбама члана 2. став 1. тач. и) и ј), између осталог, прописано је да су узнемиравање и сексуално узнемиравање нежељени акти учињени са намером.
Повереница за заштиту равноправности указује да са аспекта Закона о забрани дискриминације, намера није правно релевантна у случајевима дискриминације, односно, за утврђивање чињенице да ли је неко извршио дискриминацију или не, није од значаја да ли је постојала намера да се друго лице дискриминише. Дискриминација се може извршити и без постојања намере, дакле и у незнању да је акт који се врши дискриминаторан и без постојања свести да се неко дискриминише. То значи да приликом испитивања да ли је одређен акт супротан императивним прописима о забрани дискриминације, намера извршиоца дискриминаторног акта није правно релевантна, што произлази и из одредбе члана 12. Закона о забрани дискриминације, којом је забрањено узнемиравање и понижавајуће поступање, не само када је циљ таквог понашања повреда достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, већ и када такво понашање објективно представља повреду достојанства лица или групе лица. Због тога Повереница за заштиту равноправности сматра да је веома важно да се из ових одредаба уклони израз „намера“.
1.6. Одредбама члана 3. Нацрта закона забрањена је дискриминација на основу рода и родне припадности и дефинисана следећа недозвољена понашања: а) ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на род; б) дискриминаторско поступање због изјашњавања о родној припадности; в) експлоатација, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на родну припадност и сваки неповољнији третман који неко има због одбијања или трпљења таквог понашања, укључујући давање упутства за дискриминацију на основу рода; г) јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања, који су засновани на идеји подређености или надређености родова, односно стереотипних улога припадника родова; д) ускраћивање права на рад код послодавца и пружаоца услуга, као и права на обављање самосталне делатности на основу родне припадности; ђ) узнемиравање и сексуално узнемиравање; е) неповољније поступање у вези са трудноћом и материнством, односно родитељством; ж) родно засновано насиље, односно насиље према женама и насиље у породици (у даљем тексту: насиље).
Повереница за заштиту равноправности сматра да недозвољена понашања треба прецизније формулисати, имајући у виду одредбе Закона о забрани дискриминације, па предлаже да поједине тачке члана 3. став 2. гласе:
а) ускраћивање, искључивање, ограничавање или давање првенства лицу или групи лица у односу на његов или њихов родни идентитет,
б) дискриминаторно поступање према лицу или групи лица због његовог или њиховог изјашњавања о родном идентитету,
г) јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања, који су засновани на идеји подређености или надређености родова, односно родним стереотипима;
д) ускраћивање права на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку зараду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, образовање и ступање у синдикат, као и заштиту од незапослености код послодавца и пружаоца услуга, као и права на обављање самосталне делатности на основу родног идентитета.
Поред тога, Повереница за заштиту равноправности сматра да треба прописати обавезну употребу родно осетљивог (родно диференцираног) језика у службеној комуникацији, а уједно прописати као недозвољено понашање из овог члана непримењивање родно осетљивог језика у свим општим и појединачним актима које доносе државни органи, институције, службе и организације.
Повереница указује да у службеној комуникацији у Републици Србији родно сензитивни језик и даље није широко прихваћен, иако језик има фундаменталну улогу у формирању друштвеног идентитета појединца и појединки и значајно утиче на обликовање друштвених ставова. Употреба језика у којем се присуство, једнак статус и улоге жена у мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности. Изградња модерног друштва никада није потпуна ако се базира само на једном сегменту друштвеног развоја. Развој друштва у Републици Србији не може бити потпун без друштвеног, економског и културног развоја, а побољшање положаја жена мора бити схваћено као неопходан услов напретка. У том смислу, неопходно је предузимати све мере у циљу превазилажења оних културних и обичајних правила која коче друштвени развој и онемогућавају женама уживање свих људских права равноправно са мушкарцима. У прилог томе говори и чињеница да је Савет Европе, усвајањем Препоруке Одбора министара о елиминисању сексизма у језику Р(90)4, препоручио државама чланицама да промовишу употребу језика који одражава принципе равноправности жена и мушкараца, као и да предузму мере које су потребне како би усагласили терминологију која се користи приликом израде правних прописа у јавној администрацији и образовању са принципима родне равноправности.
Као пример родно сензитивне употребе језика, може се навести Устав Републике Аустрије, који у основним одредбама прописује да се службене ознаке могу употребљавати искључиво у облику који изражава пол њиховог носиоца. Такође, позитиван пример је и Закон о родној равноправности Црне Горе, којим је прописано да се дискриминацијом сматра и коришћење речи у мушком роду, као генерички неутрални термин и за мушки и женски род.
Повереница за заштиту равноправности указује да у српском језику, односно, у граматичким правилима српског језика нема утемељења ни оправдања за језичку невидљивост жена. Наиме, у стручној литератури се наводи да „српски језик има доследно уткану категорију граматичког рода и није могуће употребити неку именицу без ознаке граматичког рода (мушког, женског и средњег) … а основно правило за грађење реченице је да се субјекат и предикат морају слагати у роду, броју и лицу“. Употреба језика је везана за друштвени и политички контекст, а питање стандардизације (нормирања) језика увек је политичко питање. Родно осетљивом употребом језика може се утицати на свест оних који се тим језиком користе, а језик „може одражавати и намеру говорника, може убеђивати, похвалити или подржати, наругати се другом или га учинити (не)видљивим“.
Повереница за заштиту равноправности сматра да је у актуелним друштвеним околностима, када су жене у значајној мери укључене у друштвени, политички и јавни живот, неприхватљива употреба назива њихових звања и функција у мушком граматичком роду. На овај начин наставља се са традиционалном и родно стереотипном поделом занимања на „мушка“ и „женска“, не прате се промене које су несумњиво наступиле, одржавају се постојећи стереотипи и предрасуде и отежава равномерно укључивање жена у друштвени и политички живот.
2. МЕРЕ ПРОТИВ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ НА ОСНОВУ РОДА
2.1. Повереница за заштиту равноправности сматра да је одредба члана 7. став 1. тачка а) алинеја 5, која се односи на обавезу послодавца и пружаоца услуга да донесу или унесу у правилнике о раду одредбе којима ће се омогућити усклађивање приватног и професионалног живота, веома значајна и да представља важан корак у успостављању пуне родне равноправности. Међутим, прописана на овај начин, обавеза послодавца је сувише штуро одређена и може довести до недоумица и нејасноћа о начину спровођења у пракси. Повереница указује да и у Републици Србији, као и у многим другим државама, постоји велика тешкоћа у усклађивању радних и породичних обавеза, што нарочито погађа жене за које се и даље сматра да су традиционално носитељке породичних обавеза (брига о домаћинству, деци, старијим и болесним члановима породице).
Због тога Повереница за заштиту равноправности препоручује да ова одредба буде детаљније разрађена и да садржи изричито прописане мере које послодавац треба да унесе у правилник о раду, а које би применом у пракси, заиста помогле запосленима да ускладе приватни и професионални живот. Повереница, у складу са искуствима других земаља, предлаже да послодавци, у складу са својим могућностима и релевантним законодавством, пропишу мере којима ће омогућити различите облике флексибилног радног времена и рада од куће, као и сервисе подршке запосленима у усклађивању приватног и професионалног живота (нпр. вртићи у оквиру објекта послодавца и слично).
2.2. Одредбом члана 8. Нацрта закона прописано је да су послодавац и пружалац услуге који у радном односу имају више од 250 лица дужни да у вези са својим запосленима најкасније до 31. јануара сваке године: а) усвоје план мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености припадника родова за текућу годину; б) сачине извештај о спровођењу плана мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености припадника родова за претходну годину. План мера и извештај из претходног става овог члана послодавац и пружалац услуге који у радном односу имају више од 250 лица дужни су да доставе министарству надлежном за послове родне равноправности, најкасније до 31. марта наредне године у односу на годину обухваћену планом мера и извештајем […]
Повереница за заштиту равноправности сматра да је нејасно из ког разлога је ова дужност наметнута само послодавцима који у радном односу имају више од 250 запослених, имајући у виду чињеницу да веома мали број послодаваца у Србији запошљава више од 250 запослених. Наиме, према подацима Министарства привреде, у Републици Србији 99,8% привредних субјеката спада у категорије микро, малих и средњих предузећа (између осталог, са мање од 250 запослених). Повереница подсећа да је одредбама члана 13. ст. 1. и 2. Закона о равноправности полова („Сл. гласник РС“, бр. 22/2009) прописано да послодавац који има у радном односу више од 50 запослених на неодређено време има дужност да усвоји план мера за отклањање или ублажавање неравномерне заступљености полова, као и да сачини извештај о спровођењу плана ових мера.
Дужност послодавца да води рачуна о равномерној запослености мушкараца и жена је од велике важности за достизање суштинске родне равноправности. Због тога је и обавезивање послодаваца да једном годишње усвајају план мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености мушкараца и жена, као и да сачињавају извештај о спровођењу плана мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености, у том смислу, веома значајна. Од послодаваца се очекује да постепеним реструктурирањем радне снаге успоставе равномерну запосленост жена и мушкараца.
Повереница указује да нема разумног и објективног оправдања да се ова обавеза односи само на предузећа и пружаоце услуга са преко 250 запослених, што је уједно и знатно смањење правних субјеката који имају ову дужност према одредбама Закона о равноправности полова, а посебно ако се има у виду чињеница да у Републици Србији само 0,2% предузећа запошљава преко 250 запоснеих.
Стога, Повереница предлаже да се овим законом пропише дужност послодаваца и пружалаца услуга који имају у радном односу више од 50 запослених да усвајају план мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености мушкараца и жена, као и да сачињавају извештај о спровођењу плана мера за отклањање или ублажавање неравномерне запослености.
2.3. Одредбом члана 9. прописано је подстицање запошљавања, те Повереница за заштиту равноправности сматра да треба унети одредбу којом ће државни органи, институције, службе и организације бити дужне да предузму посебне мере за запошљавање теже запошљивих група жена (нпр. Ромкиње, старије жене, жене са инвалидитетом, самохране мајке, жене жртве родно заснованог насиља, жене другачије сексуалне оријентације или родног идентитета и др).
2.4. Повереница за заштиту равноправности сматра да члан 11. Нацрта закона који гласи: „узнемиравање, сексуално узнемиравање и сексуално уцењивање на раду или у вези са радом које чини запослени према другом запосленом сматра се актом дискриминације регулисаним законом о забрани дискриминације и прописима о спречавању злостављања на раду“, треба да буде преформулисан како би се избегло поистовећивање дискриминације и злостављања на раду. Повереница за заштиту равноправности сматра да овај члан треба изменити, тако да гласи:
Узнемиравање на основу пола и родног идентитета, сексуално узнемиравање и сексуално уцењивање на раду или у вези са радом сматра се актом дискриминације.
Наиме, према Закону о забрани дискриминације, акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Са друге стране, злостављање на раду (мобинг) представља свако активно или пасивно понашање према запосленом или групи запослених код послодавца које се понавља, а које за циљ има или представља повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и које изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће или увредљиво окружење, погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду или други уговор .
Неспорно је да су дискриминација и злостављање на раду, у бројним животним ситуацијама, појаве које су веома сличне и које је понекад веома тешко разликовати. Разлог томе огледа се и у чињеници да ови друштвени феномени немају само једну појавну форму, већ су садржани у бројним различитим облицима недозвољеног понашања, те се једном истом радњом може извршити и дискриминација и злостављање на раду. Међутим, не сме се сметнути са ума чињеница да су у питању две различите појаве, односно, различита противправна понашања, забрањена различитим законима. Основни критеријум разликовања дискриминације и злостављања на раду јесте разлог понашања извршиоца. Код дискриминације, особа се лишава права или ставља у лошији положај само због свог личног својства (нпр. пола или родног идентитета), док је код злостављања на раду основни мотив недозвољеног понашања извршиоца његов лични однос према жртви (нпр. љутња, љубомора, економски интерес, нетрпељивост и сл), који не мора бити заснован ни на једном личном својству запосленог.
Стога, одређена понашања која престављају злостављање (узнемиравање) на раду могу представљати и дискриминацију, али само онда када су заснована на неком личном својству запосленог.
Због тога Повереница указује да се не смеју поистовећивати дискриминација и злостављање на раду, посебно ако се има у виду да је за карактерисање једног акта/понашања као злостављања на раду, потребно испуњење одређених услова (нпр. понављање радње, рок од шест месеци), којих нема у систему заштите од дискриминације. Имајући то у виду, Повереница за заштиту равноправности је препоручила да се члан 11. Нацрта закона измени тако што ће се прецизирати да се актом дискриминације искључиво сматра узнемиравање на раду или у вези са радом на основу пола и родног идентитета, с обзиром да су род и родни идентитет лична својства, а да лично својство (основ дискриминације) преставља један од суштинских и конститутивних елемената дискриминације.
Надаље, Повереница за заштиту равноправности препоручује да се из одредбе члана 11. Нацрта закона уклони дефинисање узнемиравања и сексуалног узнемиравања као акта које чини запослени према другом запосленом. Овако прописана одредба искључује читав низ лица која по било ком основу учествују у раду, а не сматрају се запосленим према одредбама Закона о раду (нпр. лице која обавља привремене или повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању, волонтер и сл.).
2.5. У вези са одредбом члана 12. став 3. Нацрта закона, под рубрумом „Заштита на раду у вези са материнством, односно родитељством“, којом је прописано: „Забрањена је прерасподела радног времена породиљама и трудницама, а самохраним родитељима само уз изричит пристанак […]“, Повереница за заштиту равноправности подсећа да је одредбама члана 92. Закона о раду прописано да послодавац може да изврши прерасподелу радног времена запосленој жени за време трудноће и запосленом родитељу са дететом млађим од три године живота или дететом са тежим степеном психофизичке ометености – само уз писану сагласност запосленог. Повереница поздравља проширење круга запослених (самохрани родитељи) којима се радно време може прерасподелити само уз њихов изричит пристанак, посебно имајући у виду веома тежак тренутни положај самохраних родитеља у Србији. Повереница сматра да је потребно прописати да пристанак мора да буде дат у писаној форми, а уједно, у циљу спречавања могућих недоумица у вези са тумачењем ове одредбе, требало би прописати до ког старосног доба детета самохрани родитељи могу користити ову меру.
Поред тога, Повереница указује да је неопходно изменити ову одредбу у делу који се односи на труднице и породиље, јер им се на овај начин умањују права која имају, према одредбама Закона о раду. Од изузетне је важности да труднице и породиље имају право да бирају да ли желе или не желе да им се радно време прерасподели. Не постоји објективно и разумно оправдање да се запосленој трудници или породиљи ускрати могућност да им се радно време прерасподели, уколико им то одговара, уз њихову писану сагласност.
2.6. Повереница за заштиту равноправности сматра да је веома значајна одредба члана 12. став 5. Нацрта закона да се по повратку на посао, лицу које је одсуствовало због трудноће, материнства, односно родитељства преписује последња оцена везана за напредовање на послу и поздравља регулисање овог питања, имајући у виду да су многе запослене жене које су одсуствовале са посла због трудноће и родитељства често трпеле негативне последице у могућности напредовања на послу, јер нису биле оцењиване током периода одсуства.
Поред тога, потребно је указати и да је пракса Повереника за заштиту равноправности показала да у случајевима када утврђују вишак запослених или одлучују о другим променама радноправног статуса запослених, послодавци често стављају у неједнак положај запослене које одсуствују са рада због трудноће и родитељства, правдајући своје одлуке чињеницом да рад ових запослених није вреднован у време доношења одлуке, јер су били одсутни са рада. Повереница указује да су овакве одлуке послодаваца дискриминаторне, јер не постоје никакве препреке да се запослени који одсуствују са рада због трудноће и родитељства укључе у процес вредновања свог рада, чиме би им се пружила прилика да равноправно са осталим запосленима, активно учествују у доношењу одлуке о свом радноправном статусу.
Због тога Повереница препоручује да се члан 12. допуни одредбом да запослени чији рад није вреднован током трудноће и породиљског одсуства, као и током одсуства са рада ради неге детета и посебне неге детета, не могу били доведени у неједнак положај у односу на остале запослене, уколико им послодавац на било који начин мења радноправни статус током њиховог одсуства са рада.
2.7. Такође, Повереница за заштиту равноправности указује да је потребно прецизирати на који се закон, односно законе односи одредба члана 12. став 1. с обзиром да у нашем правном систему не постоји посебан закон којим се уређује материнство и родитељство.
2.8. Повереница за заштиту равноправности сматра да је веома важно да се у делу закона који се односи на запошљавање и радне односе, пропише обавеза запослених у инспекцијама рада да прођу обуку за препознавање и адекватно реаговање у случајевима дискриминације на основу рода и родног идентитета, на раду и у вези са радом.
2.9. Одредбом члана 13. став 3. Нацрта закона прописана је дужност синдиката да у своје колективне уговоре и друге акте унесу одредбу којом се гарантује заштита од дискриминације на основу рода и родне припадности. У случају повреде начела родне равноправности дужни су да предузму судске поступке за заштиту од дискриминације у складу са законом.
Повереница за заштиту равноправности најпре указује на једну нелогичност садржану у овој одредби Нацрта закона. Наиме, прописана је дужност синдиката да у своје колективне уговоре и друге акте унесу одредбу којом се гарантује заштита од дискриминације на основу рода и родне припадности. С обзиром на природу колективних уговора, односно, имајући у виду чињеницу да су колективни уговори резултат колективних преговарања учесника у преговорима, синдикати могу да се залажу и преговарају у вези са садржином колективног уговора, али од успешности преговора и договора свих страна уговорница искључиво зависи финална садржина колективног уговора. Због тога је неприхватљиво прописивање дужности синдиката да у колективне уговоре унесу одредбу којом се гарантује заштита од дискриминације на основу рода и родне припадности, имајући у виду да уношење било које одредбе у колективни уговор, зависи од воља више страна.
Поред тога, Повереница за заштиту равноправности указује да је неприхватљиво да се једној самосталној и независној организацији запослених, чије се деловање заснива и на принципу добровољности, намеће дужност да покреће судске поступке.
Овакав вид наметања законске дужности покретања судских поступака, осим што је у потпуној супротности са природом синдикалног деловања и принципима рада, веома је тешко остварити у пракси, имајући у виду капацитете већине синдиката. Повереница указује да нема објективног и разумног оправдања да се ова дужност намеће синдикатима, а уједно указује да синдикат, уз сагласност запосленог, може да поднесе тужбу за заштиту од дискриминације, у складу са одредбама Закона о забрани дискриминације и Закона о равноправности полова које се односе на судску заштиту од дискриминације.
2.10. Одредбом члана 14. став. 2. Нацрта закона прописано је да у складу са законима којима се уређује социјална и здравствена заштита, државни органи, институције, службе и организације, а нарочито надлежне за здравствену и социјалну заштиту су дужни да обезбеде поштовање родне равноправности у свим областима социјалне и здравствене заштите, укључујући примену мера за праћење, подршку и унапређење репродуктивног здравља жена, лица са инвалидитетом, лица која су претрпела насиље. Повереница сматра да ову одредбу треба проширити, тако да гласи: У складу са законима којима се уређује социјална и здравствена заштита, државни органи, институције, службе и организације, а нарочито надлежне за здравствену и социјалну заштиту дужни су да обезбеде поштовање родне равноправности у свим областима социјалне и здравствене заштите, укључујући примену мера за праћење, подршку и унапређење репродуктивног здравља жена, нарочито жена из вишеструко дискриминисаних група, посебно жена са инвалидитетом, жена која су претрпеле насиље, Ромкиња, старијих жена, избеглица и интерно расељених жена, жена другачије сексуалне оријентације и родног идентитета и жена које живе са ХИВ/АИДС-ом.
2.11. Повереница за заштиту равноправности сматра да чл. 14. треба допунити, односно, прописати обавезу обезбеђивања једнаке доступности саветовалишту за планирање породице, посебно женама из вишеструко дискриминисаних група, те прописати дужност државних органа, институција, служба и организација, посебно оних које су надлежне за здравствену и социјалну заштиту, да креирају и реализују програме за превазилажење проблема ране удаје и материнства.
Повереница указује да је проблем ране удаје и материнства присутан у Србији, те да често доводи до економске зависности жена од супруга/партнера, тако да жене из вишеструко маргинализованих група, често из ових разлога, чине економски најслабији и друштвено најнемоћнији слој.
2.12. Повереница подсећа на податке из Другог и трећег периодичног извештаја о примени CEDAW конвенције, који показују да се Ромкиње веома често сусрећу са предрасудама у области здравствене заштите, неадекватним лечењем, коришћењем туђих здравствених књижица, као и порођаја у кући, без адекватних услова и стручне помоћи. Због тога је потребно прописати, у делу закона који се односи на здравствену заштиту, обавезу запослених у здравственим установама да прођу обуку у циљу повећања нивоа знања и разумевања дискриминације по основу рода, посебно особа које су вишеструко дискриминисане (Ромкиње, особе другачије сексуалне оријентације и родног идентитета, особе које живе са ХИВ/АИДС-ом). Повереница сматра да у ове обуке треба укључити и саветнике за заштиту права пацијената и чланове локалних савета за здравље, као и запослене у РФЗО и филијалама фонда.
2.13. Одредбом члана 17. Нацрта закона прописано је да установе социјалне и здравствене заштите, као и сервиса за грађанство (установе предшколског и школског образовања, без обзира на власништво, поште, поштанске штедионице, градске и општинске управе) морају свој рад и распоред радног времена прилагодити потребама корисника, организовањем рада у сменама, најкасније три месеца од дана ступања на снагу овог закона. Повереница за заштиту равноправности сматра да је ово значајан корак у обезбеђивању баланса између приватног и професионалног живота за све запослене којима су потребне наведене услуге. Међутим, Повереница указује да треба имати у виду и запослене у овим службама и сервисима за грађанство, те прецизирати да се рад у овим службама може организовати у две смене са пуним радним временом, како би се избегла могућност да запослени буду принуђени да раде двократно. У супротном, запослени у овим службама би били доведени у неједнак положај у односу на запослене који раде код других послодаваца, уз велике тешкоће да ускладе пословни и приватни живот.
2.14. По питању јемчења родне равноправности у спорту, која је регулисана одредбама члана 21. Нацрта закона, Повереница за заштиту равноправности сматра да ове одредбе треба допунити тако да се родна равноправност у спорту јемчи, поред особа које се активно баве спортом и спортским радницима и радницама. Осим тога, потребно је изричито прописати забрану неједнаког третмана мушких и женских спортских клубова, као и њихових играчица и играча, нарочито по питању услова за тренирање, зарада клубова, као и зарада играча и играчица.
Такође, одредбе става 2. овог члана, који се односи на примену афирмативних мера за мање заступљен род у оквиру активног бављења спортом, треба прецизније формулисати, имајући у виду да није потпуно јасно на кога се ове одредбе односе и које мере треба предузети. Повереница указује да учешће жена у спорту није задовољавајуће јер се у Србији мање од 25% жена бави рекреацијом или спортом, а подстицање девојчица на бављење физичком културом и спортом је недовољно. Кључни проблеми који доприносе оваквом стању су недовољно улагање у професионални женски спорт, недовољна афирмација женског аматерског спорта, мањак жена на позицијама одлучивања у спорту, сексуализација и недовољно праћење спортисткиња у медијима, те oдржaвaњу пoдeлe нa „мушкe“ и „жeнскe“ спoртoвe и пoстojaњe прeдрaсудa и трaдициoнaлнoм схвaтaњу улoгe жeнe (кao мajкe, супругe, дoмaћицe), штo oтeжaвa рaзвoj спoртскe кaриjeрe.
Имајући то у виду, Повереница сматра да треба изричито прописати посебне мере за активно укључивање припадника мање заступљеног рода у одређеним спортским дисциплинама, јасним дефинисањем посебних мера и субјекта који ће их спроводити или означавањем субјеката који ће у одређеном року утврдити потребне посебне (афирмативне) мере за повећање учешћа мање заступљеног рода у одређеним спортским дисциплинама.
2.15. Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбама чл. 22. и 23. Нацрта закона, које се односе на политички и јавни живот, прописано процентуално учешће припадника свих родова у складу са њиховим процентуалним учешћем у укупном броју становника Републике Србије у различитим областима друштвеног живота, као што су учешће у управљачким, руководећим и надзорним телима за образовање, науку, културу, информисање и спорт, делегацијама које представљају РС у међународним односима и телима, те у телима државних органа, институција, служби и организација, а посебно извршне и судске власти. Повереница указује да би ради једноставнијег разумевања ових веома важних одредаба, које представљају посебне (афирмативне) мере за равноправно учешће припадника мање заступљеног рода у политичком и јавном животу, неопходно прецизирати квоту изражену у процентима (нпр. 50%) како би се обезбедило учешће мање заступљеног рода у овим важним областима друштвеног живота.
3. ПОРОДИЧНИ ОДНОСИ
3.1. Одредбом члана 28. став 2. Нацрта закона прописано је да су брачна и ванбрачна заједница изједначене у погледу свих права и обавеза које проистичу из тих заједница (родитељство, издржавање, имовински и наследни односи). Повереница сматра да би ову одредбу требало допунити, на начин да се укључе и права из пензијског и инвалидског осигурања. Наиме, према одредби члана 28. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, право на породичну пензију признато је само супружнику умрлог осигураника, а не и његовом ванбрачном партнеру. С обзиром да и у члану 8. Закона о наслеђивању постоји разлика између брачних и ванбрачних партнера, која се овом одредбом Нацрта закона мења, Повереница сматра да брачне и ванбрачне заједнице треба у потпуности изједначити, у свим сферама друштвених односа. Поред тога, треба прописати рок у коме ће се сви закони, у којима брачна и ванбрачна заједница нису у потпуности изједначене, ускладити са овим законом.
3.2. Повереница за заштиту равноправности сматра да у делу закона који се односи на породични живот, треба прописати посебне мере за подстицање очева да користе право на одсуство ради неге детета. Поред тога, потребно је прописати одређене мере (обавезне обуке и слично), намењене запосленима у систему социјалне заштите и правосуђу, а којима ће се утицати на измене стереотипа и предрасуда у вези са родним улогама, односно, које ће допринети измени уобичајене праксе да након престанка заједнице живота родитеља, у већини случајева, децу поверавају мајци на чување и васпитање.
Наиме, У Србиjи ниje пoстигнутa ствaрнa рaвнoпрaвнoст измeђу жeнa и мушкaрaцa кaдa су у питaњу родитељске обавезе. Културни стереотип и друштвену предрасуду да је родитељска улога мајке примарна подржавају не само родитељи, већ и државни органи и институције. У прилог овоме говори чињеница да прaвo на oдсуство сa рaдa рaди нeгe детета, нa гoдишњeм нивoу у Србији, кoристи у просеку oкo 33.000 мајки и око 10–15 очева.
3.3. Одредбом члана 28. став 3. Нацрта закона прописано је да услови за оснивање предузећа између брачних и ванбрачних другова нису рестриктивнији од услова за оснивање предузећа између других физичких лица. Повереница за заштиту равноправности сматра да овај став треба допунити, односно, прописати да нису рестриктивнији услови за оснивање било ког облика организовања које подлеже регистрацији (нпр. пољопривредно газдинство, удружење грађана, разни облици предузетништва и слично).
Повереница указује да је допуна ове одредбе од великог значаја, имајући у виду на пример, прописе који се односе на оснивање, односно, упис породичних пољопривредних газдинстава. Наиме, Правилником о упису у Регистар пољопривредних газдинстава и обнови регистрације, као и о условима за пасиван статус пољопривредног газдинства, прописано је да брачни другови могу да буду уписани само у једно породично пољопривредно газдинство, што је и био основ за давање мишљења са препоруком Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде.
4. РОДНО ЗАСНОВАНО НАСИЉЕ, ОДНОСНО НАСИЉЕ ПРЕМА ЖЕНАМА И НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ
4.1. Повереница за заштиту равноправности сматра да би било од изузетног значаја да се у овом закону дефинише прогањање, као посебан облик родно заснованог насиља и уједно да се пропише као кривично дело. Тиме би Република Србија, између осталог, испунила једну од обавеза које је преузела ратификацијом Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља према женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција) – да ће предузети неопходне законодавне или друге мере и обезбедити да прогањање буде законом забрањено и кажњиво дело.
Прогањање се може дефинисати као праћење или ухођење друге особе или настојање да се са њом, директно или преко треће особе или на други начин, успостави нежељени контакт и тиме код ње изазове промена животних навика, тескоба или страх за њену сигурност или сигурност њој блиских особа. Повереница подсећа на иницијативу Аутономног женског центра и Мреже жена против насиља, организација које већ неколико година указују на проблем прогањања и на неопходност прописивања кривичног дела прогањања у кривичноправном систему Републике Србије. У Србији је све већи број случајева прогањања, од којих су се неки, на жалост, завршили смртним исходом. Истраживање је показало да је сваку пету жену у Војводини прогањао члан породице, садашњи или бивши партнер. Неке жене су прогањали мушкарци са којима никада нису биле у вези и са којима не желе било какав однос.
4.2. Надаље, Повереница за заштиту равноправности указује и на одредбе члана 32. став 1, члана 34. став 1. тачка Г) и члана 35. став 1. тачка Б) Нацрта закона, којима се одређују посебно осетљиве категорије особа које су претрпеле насиље у породици.
„Све специјализоване услуге морају бити примерене узрасту деце и уз поштовање најбољег интереса детета, као и прилагођене посебно осетљивим категоријама сходно њиховом полу, инвалидитету, сексуалној оријентацији, језичкој различитости, руралном животу“;
„Прихватилишта за безбедан смештај и приступ лицима која су претрпела насиље установљена на основу закона којим се уређује социјална заштита морају бити прилагођени посебно осетљивим категоријама сходно њиховом инвалидитету, сексуалној оријентацији, језичкој различитости, руралном животу“,
„обухватити подршку у случају трауме и саветовалиште (24 сата на дан, седам дана у недељи) водећи рачуна о посебно осетљивим категоријама сходно њиховом инвалидитету, сексуалној оријентацији, језичкој различитости, руралном животу“.
У вези са набрајањем личних својстава на основу којих се особе које су биле изложене насиљу у породици сматрају „посебно осетљивим категоријама“, Повереница за заштиту равноправности сматра да листу личних својстава (пол, инвалидитет, сексуална оријентација, језичка различитост, рурални живот), треба проширити и другим личним својствима које особе чине посебно рањивим у ситуацији родно заснованог насиља. Повереница предлаже да се прошири листа посебно рањивих особа које су преживеле родно засновано насиље, тако што ће се посебна пажња посветити и особама које живе са ХИВ/АИДС-ом, трудницама и породиљама, мигрантима и азилантима, самохраним родитељима, старијим и немоћним особама и слично.
4.3. Повереница за заштиту равноправности сматра да је под рубрумом „Родно засновано насиље, односно насиље над женама и насиље у породици“ потребно указати и на проблем трговине женама, с обзиром да је у питању један од облика родно заснованог насиља над женама који доводи до најгрубљег кршења људских права и достојанства жена.
Због тога треба унети одредбу којом ће се прописати дужност надлежних државних органа, институција, служби и организација да предузму све потребне мере из своје надлежности како би обезбедили одговарајући ниво помоћи и подршке женама жртвама трговине људима, спречили њихову секундарну виктимизацију и помогли пуну реинтеграцију жртава, у складу са њиховим индивидуалним потребама.
5. СУДСКА ЗАШТИТА
Имајући у виду да је грађанскоправна заштита од дискриминације целовито регулисана Законом о забрани дискриминације, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да треба изменити одредбу члана 38. став 1. Нацрта закона, тако што ће се прописати да: Свако има право да поднесе тужбу за заштиту од дискриминације на основу рода и родног идентитета, у складу са Законом о забрани дискриминације.
Уколико овај предлог измене члана 38. став 1. Нацрта закона не буде прихваћен, Повереница за заштиту равноправности, не улазећи у разлоге због којих је предложено проширивање круга лица која могу да поднесу тужбу суду за заштиту од дискриминације, указује на положај и улогу Повереника за заштиту равноправности у систему грађанскоправне заштите од дискриминације и на недопустивост сужавања права Повереника за заштиту равноправности на покретање судских поступака за заштиту од дискриминације.
Наиме, одредбом члана 38. став 1. Нацрта закона прописано је да тужбу, уз сагласност дискриминисаног лица, може поднети, између осталих и Повереник за заштиту равноправности. Повереница подсећа да је одредбом члана 33. став 1. тачка 3. Закона о забрани дискриминације, Повереник за заштиту равноправности овлашћен да подноси тужбе за заштиту од дискриминације, при чему је изричито наведено да Повереник то чини у своје име, дакле, као странка у функционалном смислу, а уз сагласност и за рачун дискриминисаног лица. Према одредбама члана 46. став 1. Закона о забрани дискриминације, тужбе за заштиту од дискриминације из члана 43. тач. 1,2,3. и 5. може поднети Повереник и организација која се бави заштитом људских права, односно права одређене групе лица. Услови за подношење тужбе за заштиту од дискриминације од стране трећих лица, тј. од стране организација које се баве заштитом људских права, односно права одређене групе лица и Повереника за заштиту равноправности, ближе су регулисани одредбама члана 46. Закона о забрани дискриминације. Одредбом става 2. овог члана прописан је посебан услов под којим организације које се баве заштитом људских права, односно права одређене групе лица и Повереник за заштиту равноправности могу поднети тужбу за заштиту од дискриминације. Наиме, изричито је прописано: „Ако се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, тужиоци из става 1. овог члана могу поднети тужбу само уз његов пристанак у писменом облику“.
Према томе, из ове сасвим јасне одредбе недвосмислено произлази да је Поверенику за заштиту равноправности потребна сагласност за подношење тужбе за заштиту од дискриминације само када је у питању дискриминација која је искључиво извршена према одређеном (конкретном) лицу. На такав закључак упућује и дикција саме одредбе, која почиње речима „Ако се…“. Ради се, дакле, о посебном услову за подношење тужбе за заштиту од дискриминације који важи само у случајевима дискриминације која је извршена искључиво према одређеном лицу. Разлог оваквог правила је сасвим јасан: ако је конкретно лице искључива жртва дискриминаторног понашања, треба му омогућити да само процени своју позицију и потребу за судском заштитом и да на основу тога донесе аутономну одлуку о томе да ли је вођење парнице у складу са његовим интересима; пошто се дискриминаторно поступање односи искључиво на одређено лице, његова се воља мора поштовати, независно од тога колико су снажни разлози због којих конкретну парницу треба покренути у јавном (општем интересу). Аrgumentum a contrario, пристанак није потребан уколико се исти акт дискриминације односи на два или више лица, и то не само у случајевима када се акт дискриминације односи на групу (индивидуално неодређених) лица, већ и онда када су истим актом дискриминације, истовремено и на основу истог личног својства, дискриминисана два или више индивидуално одређених лица, чланова групе.
Овакав закључак произлази и из саме улоге Повереника за заштиту равноправности у правном систему Републике Србије. Повереник за заштиту равноправности установљен је као самостални и независни државни орган специјализован за спречавање и елиминисање свих облика и видова дискриминације, без обзира на то да ли је врше органи јавне власти или приватна лица и у којим је областима и на који начин је извршена. Ради успешног остваривања овог задатка, одредбама Закона о забрани дискриминације надлежности Повереника су широко постављене, у складу са међународним стандардима, а једно од значајних овлашћења Повереника јесте да покреће парнице за заштиту од дискриминације, које се воде ради пружања судске грађанскоправне заштите од дискриминације. Активна процесна легитимација је Поверенику призната у свим пaрницaмa зa зaштиту дискриминaциje, бeз oбзирa нa тo o кaквoм je oблику и случajу дискриминaциje рeч и дa ли je жртвa дискриминaциje пojeдинaц или групa лицa.
6. КАЗНЕНЕ ОДРЕДБЕ
6.1. Повереница за заштиту равноправности сматра да казнене одредбе Нацрта закона треба допунити, односно, прописати прекршаје за неиспуњавање законом прописаних обавеза и дискриминацију на основу рода у погледу престанка радног односа и радног ангажовања, принципа једнаке зараде за исти рад или рад једнаке вредности, јемчење родне равноправности у спорту, спречавање дискриминације на основу рода у образовању, науци и култури; успостављање и финансирање нон-стоп бесплатне СОС линије за целу територију РС и пружање услуга онима који су претрпели насиље у истој просторији са учиниоцима насиља (чл. 10; чл. 13. ст. 1; чл. 18. ст. 1. и 2. тач. а), б), в) алинеје 1, 2, 5, 6 и 7; чл. 19; чл. 21; чл. 33. и чл. 37. Нацрта закона).
6.2. Као што је већ указано у делу мишљења који се односи на родно засновано насиље, Повереница за заштиту равноправности сматра да је од великог значаја да се прогањање инкриминише и санкционише као кривично дело.
Повереница подсећа да је Заштитиник грађана још 2011. године формулисао кривично дело прогањања, те сматра да се ова формулација, коју су подржале и организације цивилног друштва, може искористити, односно, да у овај одељак закона треба додати нови члан, који гласи:
(1) Ко упорно и кроз дуже време прати или уходи другу особу или с њом директно или преко треће особе или на други начин настоји да успостави нежељени контакт и тиме код ње изазове промену животних навика, узнемиреност или страх за њену сигурност или сигурност њој блиских особа, казниће се казном затвора до три године.
(2) Ако је дело из става 1. овог члана учињено у односу на члана породице или особу с којом је учинилац био у емотивној или сексуалној вези, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до пет година.
(2) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено према малолетном или немоћном лицу, учинилац ће се казнити казном затвора од једне до осам година.
6.3. На крају, Повереница за заштиту равноправности указује на одредбу члана 37. под рубрумом „Денунцијација“, којом је прописано правило да се код сваког изрицања максималних казни из чл. 44–46. овог закона изриче и мера јавног објављивања казне о трошку кажњеника.
Повереница за заштиту равноправности сматра да не постоји оправдани разлог због кога је мера јавног објављивања казне ограничена само на лица којима је изречена максимална казна, нарочито имајући у виду да мера јавног објављивања казне има за циљ да се оствари генерална превенција, те да се дискриминатор подвргне и моралној осуди. Стога, имајући у виду ове чињенице, као и праксу Повереника за заштиту равноправности која показује да судови веома ретко изричу максималне казне у прекршајном поступку због прекршаја прописаних антидискриминационим законодавством, Повереница сматра да овај члан треба изменити тако што ће се оставити могућност суду да, имајући у виду околности датог случаја и природу извршеног прекршаја, одлучи да ли ће изрећи ову меру, без обзира на висину изречене казне, уз обавезу изрицања ове мере у случају изрицања максималне казне.
На крају, Повереница за заштиту равноправности предлаже да се термин „денунцијација“ замени термином „мера јавног објављивања казне“, који је много јаснији и уобичајенији.
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Мишљење о појединим одредбама Нацрта закона о родној равноправности 
