бр. 011-00-7/2014-04 датум: 11. 7. 2014.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (чл. 33. т. 7. Закона о заштити дискриминације, „Службени гласник РС“, бр. 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ
о одредби чл. 70. ст. 2. тач. 4. Нацрта закона о спољним пословима

Одредбом чл. 70. ст. 2. Нацрта закона о спољним пословима (у даљем тексту: Нацрт закона) прописани су општи услови за заснивање радног односа у Министарству спољних послова, између осталог, тачком 4. прописано је да се радни однос може засновати са лицем које је „доброг здравственог и психичког стања“. Овако формулисана одредба чл. 70. ст. 2. тач. 4. Нацрта закона није у складу са прописима о забрани дискриминације и у пракси може изазвати негативне последице у погледу могућности запошљавања и остваривања права на рад одређених лица, с обзиром на њихова лична својства која нису у директној вези са захтевима радног места и могућностима обављања посла.

Дискриминација је забрањена Уставом Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/2006), који у чл. 21. прописује да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Зaкoнoм o зaбрaни дискриминaциje („Сл. глaсник РС“, бр. 22/2009), у чл. 4. прoписaнo je да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно, забрану дискриминације. Сам појам дискриминације дефинисан је у чл. 2. ст. 1. тач. 1. овог закона тако што је прoписано дa дискриминaциja и дискриминaтoрнo пoступaњe oзнaчaвajу свaкo нeoпрaвдaнo прaвљeњe рaзликe или нejeднaкo пoступaњe, oднoснo прoпуштaњe (искључивaњe, oгрaничaвaњe или дaвaњe првeнствa), у oднoсу нa лицa или групe кao и нa члaнoвe њихoвих пoрoдицa, или њимa блискa лицa, нa oтвoрeн или прикривeн нaчин, a кojи сe зaснивa нa рaси, бojи кoжe, прeцимa, држaвљaнству, нaциoнaлнoj припaднoсти или eтничкoм пoрeклу, jeзику, вeрским или пoлитичким убeђeњимa, пoлу, рoднoм идeнтитeту, сeксуaлнoj oриjeнтaциjи, имoвнoм стaњу, рoђeњу, гeнeтским oсoбeнoстимa, здрaвствeнoм стaњу, инвaлидитeту, брaчнoм и пoрoдичнoм стaтусу, oсуђивaнoсти, стaрoснoм дoбу, изглeду, члaнству у пoлитичким, синдикaлним и другим oргaнизaциjaмa и другим ствaрним, oднoснo прeтпoстaвљeним личним свojствимa. Одредбама чл. 16. изричито је забрањена дискриминација у области рада, односно, нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, док је одредбама чл. 27. посебно прописана забрана дискриминације на основу здравственог стања.

Закон о раду Републике Србије („Сл. глaсник РС“, бр. 24/2005, 61/2005 и 54/2009) забрањује дискриминацију у области рада и запошљавања, па је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење као и запослених с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидитет, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуалну оријентацију, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбе о забрани дискриминације нарочито се односе на услове запошљавања и избор кандидата за обављање одређене врсте посла, као и на услове рада, образовање, напредовање и отказ уговора о раду. Законом о раду је прописано да се неће сматрати дискриминацијом прављење разлике, искључење или давање првенства у односу на одређени посао, када је природа посла таква или се посао обавља у таквим условима, да карактеристике које су у вези са неким личним својством представљају стварни и одлучујући услов обављања посла и да је сврха која се тиме жели постићи оправдана.

Закон о државним службеницима („Сл. гласник РС“, бр. 79/2005, 81/2005, 83/2005, 64/2007, 67/2007, 116/2008 и 104/2009) под рубрумом – Једнака доступност радних места, у чл. 9. прописује да се избор кандидата при запошљавању заснива на стручној оспособљености, знању и вештинама, при чему се води рачуна да национални састав, заступљеност полова и број особа са инвалидитетом, у највећој мери ослика структуру становништва, а забрањено је повлашћивање или ускраћивање државног службеника у његовим правима или дужностима, посебно због расне, верске, полне, националне или политичке припадности или због неког другог личног својства.

Повереница за заштиту равноправности указује да је предложена формулација услова за заснивање радног односа из чл. 70. ст. 2. тач. 4 Нацрта закона – добро здравствено и психичко стање – дискриминаторна, јер ускраћује могућност запошљавања свим лицима која нису доброг здравственог стања, без обзира да ли у конкретном случају она могу да обављају послове у Министарству иностраних послова. У складу са тим, постоји опасност да би неоправдано могла бити ускраћена могућност заснивања радног односа лицима са дијагностикованим хроничним болестима, особама са инвалидитетом, особама које живе са ХИВ-ом /АИДС и др, без утврђивања да ли здравствено стање, односно инвалидитет конкретне особе утиче на способност обављања послова које захтева одређено радно место.

Повереница указује на Конвенцију међународне организације рада бр. 111 („Сл. лист ФНРЈ – Међународни уговори“, бр. 3/61), која се односи на дискриминацију у погледу запошљавања и занимања. Наша држава је ратификовала ову конвенцију још 1960. године и преузела обавезу да спроводи националну политику која тежи да унапреди једнакост могућности и поступак у погледу запошљавања и занимања а у циљу отклањања сваке дискриминације. Конвенција о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/09), обавезује државе потписнице да признају право особама са инвалидитетом на рад на основу једнакости са другима, да предузму одговарајуће мере усмерене на забрану дискриминације на основу инвалидитета у односу на сва питања везана за све облике запошљавања, укључујући услове запошљавања и примања на посао, напредовање у служби, услове рада, заштиту здравља и безбедности на раду . Сличне одредбе постоје и у националним прописима, па је Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Сл. глaсник РС“, бр. 33/2006) изричито забрањена дискриминацију због инвалидитета у запошљавању и остваривању права из радног односа према особи са инвалидитетом која тражи запослење , док су Законом о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом („Сл. глaсник РС“, бр. 36/2009), прописане мере којима се подстиче запошљавање особа са инвалидитетом и стварају услови за њихово равноправно укључивање на тржиште рада. Сви ови прописи чине добар правни оквир за активно учешће особа са инвалидитетом у свим сферама друштвеног живота, па би прописивање услова за заснивање радног односа у Министарству спољних послова, на начин како је то предложено у Нацрту закона, било у супротности са важећим прописима.

Надаље, Светска здравствена организација дефинише појам здравља као као стање потпуне физичке (телесне), менталне (психичке) и социјалне добробити (благостања) човека, а не само одсуство болести и изнемоглости . Здравље није пуко непостојање болести, већ стање потпуног физичког, менталног, духовног и социјалног благостања. Разумевање здравља у складу са овом дефиницијом важан је ослонац у тумачењу уопштених појмова попут – добро здравствено стање, посебно ако се има у виду ауторитет и кредибилитет који ужива Светска здравствена организација. С тим у вези, овако уопштене формулације, као што је цитирани услов за заснивање радног односа у Нацрту закона о спољним пословима, доводе до тога да се способност неког лица да обавља послове конкретног радног места, процењује апстрактно, а не конкретно, у односу на захтеве одређеног посла. Дакле, овако непрецизна и прешироко постављена одредба, у пракси може довести до тога да поједина лица буду дисквалификована за радна места у Министарству спољних послова, на основу здравственог и психичког стања које није у вези са њиховим могућностима да остварују резултате рада и одговоре потребама конкретног радног места.

Због начина на који је одредба цитираног члана формулисана, односно кумулативно прописаних услова – добро здравствено и психичко стање, јавља се и недоумица да ли се критеријуми за утврђивање психичког стања лица са којим се заснива радни однос разликују од критеријума за утврђивање здравственог стања, па самим тим и психичког здравља као саставног дела здравственог стања у целини, односно, поставља се питање због чега је психичко стање одвојено од општег здравственог стања. Будући да је у следећем ставу спорне одредбе прописано да се претходне провере о испуњености услова врше према критеријумима и на начин који одређује министар, намеће се питање на који начин ће се утврђивати испуњеност услова за заснивање радног односа са аспекта психичког стања кандидата, ако не провером општег здравственог стања, које подразумева и психичко здравље.

Поређењем са другим законима којима су регулисани услови за заснивање радног односа у појединим органима и установама, такође се може закључити да је ова одредба Нацрта закона о спољним пословима нејасна и недовољно конкретна. Тако, на пример, Закон о основама система образовања и васпитања, одредбом чл. 120. ст. 1. тач. 2. прописује да у радни однос у установи може да буде примљено лице које има „психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима“. На сличан начин, одредбом чл. 110. Закона о полицији прописани су посебни услови за пријем у радни однос у Министарству унутрашњих послова, између осталог да је кандидат „психофизички способан и да испуњава посебне услове за поједина радна места“, а то су она код којих постоји опасност по живот и здравље или код којих природа и услови рада знатно смањују радну способност.

Због свега наведеног, имајући у виду потребу да се избегне и предупреди дискриминација, Повереница је мишљења да је потребно изменити одредбу чл. 70. ст. 2. тач. 4. Нацрта закона о спољним пословима, тако што ће се конкретизовати појам доброг здравственог и психичког стања, као услова за заснивање радног односа у Министарству спољних послова.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

 Мишљење о Нацрту закона о спољним пословима