бр. 011-00-26/2021-02 датум:  13.9. 2021. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности,  даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника

Министарство одбране је дописом број 2504 – 4, од 24.08.2021. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника, са образложењем (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.

Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

Устав Републике Србије^[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да се људска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 4. прописано је начело једнакости тако што је регулисано да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације.

Одредбама чл. 5-14. дефинисани су различити облици повреде начела једнакости, односно дискриминаторног поступања. Одредбом члана 17. став 1. прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица. Одредбом члана 27. став 1. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица. Дискриминација из става 1. овог члана постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи.

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности даје следеће мишљење:

1. 1. Чланом 2. став 1. Нацрта закона дато је значење појмова и наведена лица која остварују права по овом закону, при чему нису обухваћена лица која имају статус ратних војних инвалида, мирнодопских војних инвалида и цивилних инвалида рата. Имајући у виду да се ради о лицима која су инвалидитет стекла на служењу војног рока, у вези са војним дејствима или на други начин учешћем у оружаним акцијама, да су ова лица у највећем броју случајева лечење започела у оквиру војне здравствене службе, као и да је њихово здравствено стање често дуготрајно нарушено услед стеченог инвалидитета, Повереник је мишљења да је потребно још једном размотрити наведену одредбу у циљу обухватања и ових категорија лица, посебно имајући у виду да Нацрт закона представља свеобухватни пропис (којим је обухваћена и здравствена заштита и здравствено осигурање) који први пут, на овакав начин, регулише ову материју.

2. 2. Чланом 5. Нацрта закона уређује се заштита менталног здравља, тако што се, између осталог, наводи и смештај без пристанка лица са менталним сметњама у стационарне и друге здравствене установе. Повереник подсећа да је Комитет за права особа са инвалидитетом Уједињених нација, у својим Закључним запажањима у вези са иницијалним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом[3], указао на потребу забране присилног задржавања деце и одраслих по основу инвалидитета, укључујући присилну хоспитализацију и институционализацију, као и укидање Закона о заштити лица са менталним сметњама и усклађивање законодавства и политика у овој области са одредбама Конвенције. Имајући у виду наведено, одредба члана 5. Нацрта закона би требало само да упућује на прописе којима се уређује област заштите лица са менталним сметњама, без навођења садржаја самог закона, посебно у делу присилног смештаја.

3. У вези са одредбама чл. 22-24. Нацрта закона, којима се прописује стручно усавршавање здравствених радника и здравствених сарадника, према плану стручног усавршавања здравствених радника и здравствених сарадника, Повереник је мишљења да је потребно предвидети да министар надлежан за доношење овог плана, у складу са чланом 22.став 2. Нацрта закона, прeдузме свe мeрe и aктивнoсти из свoje нaдлeжнoсти кaкo би се oбeзбeдило укључивaњe и пoдстицaњe рaвнoмeрнe зaступљeнoсти жeнa и мушкaрaцa у програму стручног усавршавања и критеријумима и ближим условима за одобравање специјализација и ужих специјализација.

4. 4. Одређени број одредаба Нацрта закона (чл. 33 и 35-37.) уређује питања органа и унутрашње организације војне здравствене установе и састава појединих органа у систему војног осигурања (чл. 166,167,168,170. и 173.), као што су, примера ради Управни одбор, Надзорни одбор, разне комисије сл, а одредба члана 33. став 3. Нацрта закона посебно упућује да састав, начин рада и друга питања од значаја за рад релевантних стручних органа уређује министар одбране. Законом о родној равноправности између осталог је прописано да се посебним мерама мора обезбедити уравнотежена заступљеност полова у управним и надзорним телима и на положајима. Мишљења смо да приликом одређивања састава органа који су предвиђени Нацртом закона треба водити рачуна о равноправној заступљености полова (а имати у виду и представнике других осетљивих група) у свим фазама избора.

5. У члану 74. Нацрта закона, (ст. 3. и 4.) уређена су права на здравствено осигурање детета које постане неспособно за самосталан живот и рад у смислу прописа о пензијском и инвалидском осигурању. Пракса Повереника је показала да је Фонд СОВО у циљу остваривања права детета војног осигураника, које је неспособно за самосталан живот и рад, тумачио тако да је дете могло да оствари право на осигурање под условом продужења родитељског права или потпуним лишењем пословне способности. Имајући у виду овакво стање, сматрамо да је потребно у Образложењу Нацрта закона додатно појаснити да право детета и лица из члана 74. овог закона никако нису условљена продужењем родитељског права или лишењем пословне способности, посебно што у Образложењу које је у прилогу овог Нацрта закона не постоје никаква прецизнија објашњења у вези са овом одредбом.

6. Одредбом члана 76. Нацрта закона прописано је право на здравствену заштиту других лица, као и обим те заштите. Друга лица, у складу са овим Нацртом закона (члан 2.став 1. тачка 4.) су војник на служењу војног рока, лице у резервном саставу док се налази на војној дужности у Војсци Србије, ученик и кадет војношколске установе и лице на другом стручном оспособљавању за официре и подофицире. Имајући у виду одредбу члана 81. Нацрта закона (шта обухвата здравствена заштита која се овим законом обезбеђује), и недостајуће образложење члана 76. Нацрта закона, поставља се питање зашто друга лица немају све облике здравствене заштите набројане у члану 81. став 1. Нацрта закона. Повереник скреће пажњу на начела здравствене заштите и здравственог осигурања, као и на неопходност равноправног третмана других лица у односу на кориснике права, а све то у пружању здравственог осигурања и заштите која би се обезбеђивала овим законом. С тим у вези, у члану 77. став 1. Нацрта закона прописано је да друга лица по отпуштању из Војске Србије имају право на здравствену заштиту за повреде или обољења која су добили за време службе у Војсци Србије, која су непосредна последица вршења војне службе, ако то право не остварују по другом основу. Сматрамо да ову одредбу треба прецизирати у смислу да права која би друга лица остварила по другом основу морају бити истог обима и квалитета. У истом смислу треба размотрити и одредбу члана 78. Нацрта закона.

7. Чланом 86. став 1. Нацрта закона прописано је да корисник права за време приватног боравка у иностранству (туристичко путовање и др.) има право на коришћење здравствене заштите на терет средстава здравственог осигурања само у случају хитне медицинске помоћи како би се отклонила непосредна опасност по живот корисника права. Ставом 2. овог члана прописано је да право на коришћење здравствене заштите из става 1. овог члана има корисник права ако је пре одласка у иностранство добио потврду о коришћењу здравствене заштите у иностранству. У вези са овом одредбом указујемо да је у поступку по притужби осигураног лица у складу са Законом о здравственом осигурању уочен проблем код омогућавања услуга дијализе у иностранству на терет Републичког фонда за здравствено осигурање, током приватног боравка грађана који болују од хроничне бубрежне инсуфицијенције и који због одржавања живота хемодијализу морају да обављају доживотно без обзира да ли се налазе у Републици Србији или у иностранству. Републички фонд за здравствено осигурање обратио се Народној скупштини, Одбору за здравље и породицу, у вези представке Удружења бубрежних болесника и инвалида на кућној дијализи РС – РЕНАЛИС, којом је тражено да се пацијентима на хемодијализном програму омогуће услуге хемодијализе у иностранству, током приватног боравка, на терет РФЗО-а, са наводом да не постоји законска обавеза да РФЗО обезбеди и сноси трошкове осигураним лицима за обављање хемодијализе у иностранству, али да је РФЗО на добровољној основи донео Упутство о обављању хемодијализе у иностранству у складу са својим финансијским могућностима и да су ове активности предузете „док Законом о здравственом осигурању не буде регулисана наведена правна ситуација“. Имајући у виду наведено, мишљења смо да је приликом уређивања питања права корисника приликом приватног боравка у иностранству потребно и наведено имати у виду.

8. Поводом одредбе чл. 94. и 103. Нацрта закона, Повереник указује да су са малим изменама ове одредбе садржане и у Закону о здравственом осигурању (члан 78. и 95. Закона). Поводом примене одредаба чл. 78. и 95. Закона о здравственом осигурању Поверенику се обратила организација цивилног друштва наводећи да се неједнаком применом наведених чланова у пракси, родитељи деце оболелих од ретких болести налазе у правном вакуму и доводе у стање правне несигурности. У допису је такође наведено да се као проблем са применом члана 78. Закона о здравственом осигурању јавља чињеница да ни једна филијала Републичког фонда за здравствено осигурање не примењује наведену одредбу на јединствен начин. Појашњено је да поједине филијале фонда упућују родитеље да се поступак по члану 78. Закона о здравственом осигурању покреће прво пред изабраним лекаром, затим пред првостепеном комисијом РФЗО-а и на крају пред другостепеном комисијом, док је чланом дефинисано само поступање пред другостепеном комисијом РФЗО-а. Дописом је указано да је чланом 95. Закона о здравственом осигурању прописано да се накнада зараде родитељима исплаћује у износу од 100%, док према информацијама којима располаже ова организација родитељи и даље примају накнаду зараду у висини од 65%. Иако су одредбе чл. 94. и 103. Нацрта закона на незнатно другачији начин уредиле ове правне ситуације с обзиром на материју коју уређује Нацрт закона, опреза ради, указујемо на проблеме које је Закон о здравственом осигурању, на почетку своје примене изазвао у пракси, како бисте, пре утврђивања коначног текста Нацрта закона додатно посветили пажњу њиховом формулисању, односно њиховом образложењу.

Такође, иако је оваква одредба садржана у појединим законима као што је Закон о здравственом осигурању Повереник сматра да је уместо термина: „телесно или душевно ометено у развоју“ адекватнија употреба термина: „лице са физичким и менталним инвалидитетом“. Формулација „телесно или душевно ометено у развоју“ је неадекватна и није у складу са домаћим и међународним стандардима, те је треба у будућности напуштати, односно избегавати. С обзиром да је наведени термин употребљен у више одредаба Нацрта закона, наведено треба имати у виду уколико се врши његова измена.

Поред тога, указујемо и на одредбу члана 94. став 5. којом је прописано накнада плате за време привремене спречености за рад због неге детета припада професионалном војном лицу ако су оба родитеља детета запослена, ако дете има само једног родитеља или ако један од родитеља није запослен, али је из здравствених разлога неспособан да негује оболело дете. Повереник је мишљења да треба размотрити да се овом одредбом обухвате и родитељи који самостално врше родитељско право.

9. Чланом 98. Нацрта закона уређује се упућивање на оцену радне способности, односно способности за професионалну војну службу уколико се не очекује побољшање здравственог стања осигураника. Чланом 136. Нацрта закона уређено је да виша војнолекарска комисија, између осталог, даје, за професионална војна лица, оцену способности за професионалну војну службу (када је предлог оцене способан и ограничено способан), као и да даје предлог у вези са оценом способности за професионалну војну службу и упућује на даљу надлежност у организацију надлежну за пензијско и инвалидско осигурање у случајевима када је предлог оцене неспособан за професионалну војну службу. С обзиром да у достављеном Образложењу не постоје прецизнија појашњења, а имајући у виду да лица могу бити делимично способна за рад, без обзира да ли се ради о војној служби или не, поставља се питање да ли се овим лицима процењује радна способност и могућност запослења или одржања запослења у складу са прописима о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом ради остваривања права на рад (у војној служби или ван ње) или се ради искључиво о вештачењу губитка радне способности у складу са прописима о пензијском и инвалидском осигурању и остваривању права на пензију. Посебно напомињемо да је потребно водити рачуна о чињеници да се процена радне способности и могућност запослења или одржања запослења врши сагледавањем медицинских, социјалних и других критеријума којима се утврђују способности особе са инвалидитетом у циљу укључивања на тржиште рада и обављања конкретних послова самостално или уз службе подршке, као и да се при томе сагледавају телесне функције и степен оштећења тих функција као и оцена социјалних, психолошких и других фактора који утичу на радну способност и могућност запослења или одржања запослења сваког појединца ради укључивања на тржиште рада. Имајући у виду наведено, мишљења смо да је и ову одредбу потребно још једном размотрити.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09 и 52/21, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.

[3] Доступно на интернет страници: https://www.ljudskaprava.gov.rs/sr/node/155

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Нацрт закона о здравственој заштити и здравственом осигурању војних осигураника