бр.  011-00-00053/2017-02  датум: 3. октобар 2017.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности, даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о запосленим у јавним службама

Министарство државне управе и локалне самоуправе је у прилогу дописа број: 011-00-299/2017-20 од 14. септембра 2017. године, који је Повереник за заштиту равноправности  примио 18. септембра 2017. године, доставило Нацрт закона о запосленим у јавним службама (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.

Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

Устав Републике Србије^[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Одредбама члана 20. став 1. Устава прописано је да људска и мањинска права зајамчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајамченог права, док је ставом 2. истог члана прописано да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1) прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 16. став 1. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Такође, члан 17. Закона о забрани дискриминације, поред осталог, забрањује дискриминацију у пружању јавних услуга.

Устав Републике Србије^[3] јемчи право на рад, гарантује сваком лицу право на слободан избор рада и прописује да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места. Поред права на избор посла и његове једнаке доступности Устав гарантује и низ права која се остварују након заснивања радног односа и којих се лице не може одрећи.

Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада (МОР) бр. 111 о дискриминацији (запослење и занимање)^[4], прописано је да дискриминација представља и свако прављење разлике, искључење или давање првенства које има за последицу укидање или нарушавање једнаких могућности или третмана у запослењу или занимању.

Законом о раду^[5] забрањује се дискриминација, односно, сваки облик дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама члана 20. овог закона забрањује се дискриминација, између осталог, и у односу на услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла, услове рада и сва права из радног односа, образовање, оспособљавање и усавршавање, као и напредовање на послу.

Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности поводом појединих решења садржаних у Нацрту закона, даје следеће мишљење:

1. Према члану 8. став 1. Нацрта закона, предвиђена је обавеза професионалног и примереног односа према корисницима јавних служби тако да запослени, односно лице ангажовано по основу уговора ван радног односа у јавној служби је у обавези да се професионално и примерено односи према корисницима јавних услуга при чему се руководи правилом једнаког поступања независно од личних или других својстава и особина корисника, док је ставом 2. наведеног члана одређено да се здравствено стање корисника услуга јавних служби не сматра личним својством у смислу става 1. овог члана Нацрта закона. Одредбама члана 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминаторно поступање је свако неоправдано прављење разлике или нејаднако поступање, односно пропуштање у односу на лица или групе лица и на чланове њихових породица или њима блиских лица које је засновано на неком стварном односно претпостављеном личном својству, при чему Закон изричито прописује да је једно од личних својстава у смислу Закона о забрани дискриминације и здравствено стање. Поред тога одредбама члана 27. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање као и чланова њихових породица. Ставом 2. наведеног члана прописано је да овај вид дискриминације постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање здравствених услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или намераваним мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи. Имајући у виду цитиране одредбе закона, Повереник је мишљења да одредбе члана 8. и то посебно става 2. треба још једном размотрити и ускладити са наведеним антидискриминационим прописима.
2. Одредба члана 40. став 1. Нацрта закона уређује промену места рада услед премештаја и одређује да ако због привременог или трајног премештаја долази до промене места рада, премештај се може извршити без сагласности запосленог само ако је место рада на које се запослени премешта удаљено мање од 50 km од места рада на којем је запослени радио пре премештаја. С тим у вези овом приликом желимо да укажемо на Закона о раду[6] који уређује питање премештаја запослених на детаљнији начин. Наиме, према члану 171, а у вези са чланом 173. Закона о раду, поред осталог, послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада, односно анекс уговора ради премештаја у друго место рада код истог послодавца ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља у местима ван седишта послодавца, односно његовог организационог дела, односно ако је удаљеност од места у коме запослени ради до места у које се премешта на рад мања од 50 km и ако је организован редован превоз који омогућава благовремени долазак на рад и повратак са рада и обезбеђена накнада трошкова превоза у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Запослени може да буде премештен у друго место рада ван наведених случајева само уз свој пристанак (члан 173. став 2). Имајући у виду наведено предлажемо да се одредба члана 40. став 1. Нацрта закона још једном размотри.
3. Такође, указујемо да је при уређивању радноправног статуса запослених у јавним службама потребно посебно узети у обзир заштиту права осетљивих група као што су труднице, самохрани родитељи, особе са инвалидитетом и сл. У том смислу посебно указујемо на решење предложено чланом 83. Нацрта закона које уређује приправност. Наиме, ставом 3. наведеног члана одређено је да трудници, мајци са дететом до три године живота, самохраном родитељу детета до седме године живота или детета са инвалидитетом и умерено или тешко ометеног у развоју, може се одредити приправност само уз његову сагласност. Имајући у виду одредбе члана 7. Породичног законика којима је прописано да родитељско право припада мајци и оцу заједно и да су родитељи равноправни у вршењу овог права сматрамо да је потребно ускладити члан 83. став 3. Нацрта закона са одредбама Породичног закона и речи: мајци са дететом до три године заменити речима: родитељима детета до три године. Поред тога предлажемо да се размотри увођење посебног става којим би било изричити прописано да наведена лица не могу имати штетне последице у погледу свог радноправног статуса уколико не дају сагланост на приправност.
4. Одредбама члана 86. став 2. Нацрта закона је прописано да запослени са дететом до седме године живота има право да на свој захтев, из радног односа са пуним пређе у радни однос са непуним радним временом најмање са половином радног времена. С тим у вези предлажемо да се размотрити могућност да се право на прелазак из радног односа са пуним у радни однос са непуним радним временом прошири и на друге категорије лица као што су родитељи деце са инвалидитетом.
5. 5. Поводом одредба члана 129. Нацрта закона којима се уређује питање права на наканду трошкова превоза указујемо да је при уређењу наведеног питања потребно имати у виду посебан положај појединих категорија лица, као што су особе са инвалидитетом које нису у могућности да и поред постојања јавног превоза користе овај вид превоза већ за долазак и одлазак са рада, користе примера ради сопствени превоз. С тим у вези сматрамо да је у том смислу наведену одредбу потребно још једно размотрити.

6. 6. У погледу заштите права особа са инвлидитетом и особа са здравственим сметњама, сматрамо да је потребно ускладити решења која се односе на отказ због радне способности запосленог из чл. 140. и 141. Нацрта закона, са антидискриминационим одредбама, првенствено одредбама Закону о раду.

Наиме, чланом 140. тачка 1) Нацрта закона предвиђено је да запосленом престаје радни однос ако постоје оправдани разлози који се односе на његову радну способност и понашање, и то ако се у току радног односа утврди да не испуњава услове у погледу здравствене (психичке и физичке) способности које су као посебан услов за рад на радном месту за које је запослени закључио уговор о раду, утврђене законом, односно Правилником, а нема другог одговарајућег радног места на које може бити премештен и за које испуњава услове за рад. Према члану 141. став 1. Нацрта закона, у наведеном случају послодавац даје отказ запосленом у року од 30 дана од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа.

Закон о раду, поред опште забране дискриминације утврђене у члану 18, посебно прописује да је дискриминација забрањена у односу на отказ уговора о раду. Наведене одредбе су даље разрађене, тако да је чланом 101. Закона о раду прописано је да је запосленом – особи са инвалидитетом и запосленом са здравственим сметњама, утврђеним од стране надлежног здравственог органа у складу са законом, који не може да обавља послове који би изазвали погоршање његовог здравственог стања или последице опасне за његову околину, послодавац дужан да обезбеди обављање послова према радној способности, у складу са законом. Уколико запослени одбије да прихвати посао у смислу члана 101. Закона о раду, послодавац може да откаже уговор о раду. У члану 102. став 2. наведеног закона изричито је прописано да ако послодавац не може запосленом да обезбеди одговарајући посао у смислу члана 101. овог закона, запослени се сматра вишком и може да му престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца, и то акo услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла. С тим у вези, сматрамо да решења предложено у члану 141. Нацрта закона је потребно још једном додатно размотрити.

7. На крају указујемо да Нацрт закона не садржи одредбу о родно диференцираном језику, односно да су употребљене речи у мушком роду (нпр. запослени, кандидат, директор и сл.), као генерички неутрални термини и за мушки и женски род, чиме се нарушава принцип равноправности полова. Употреба језика, у којем се присуство, једнак статус и улоге жена и мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности полова. Имајући у виду наведено, по нашем мишљењу, потребно је да се у Нацрт закона унесе одредба према којој сви појмови који се користе у том закону у мушком роду обухватају исте појмове у женском роду.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. тачка 7)

[2] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 21.

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06) члан 60.

[4] „Службени лист ФНРЈ – Међународни уговори”, број  3/61

[5] „Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 и 24/17 – УС, члан 18.

[6] Закон о раду („Службени гласник РСˮ, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 и 13/17 – УС)

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљeњe на Нацрт закона о запосленим у јавним службама