Бр. 011-00-502016-02  датум:  20. јануар 2017.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереница за заштиту равноправности,  даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о родној равноправности

Кабинет потпредседника Владе, дописом 32 Број: 011-12554/2016 од 26. децембра 2016. године, доставио је Поверенику за заштиту равноправности (у даљем тексту: Повереник), Нацрт закона о родној равноправности (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења. Поступајући по овом захтеву, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности, дајемо следеће мишљење.

Пре улажења у анализу одредаба Нацрта закона, а имајући у виду да је у питању материја која уређује родну равноправност, начелно указујемо на то да је неопходно да Нацртом закона буду обухваћене све манифестације рода, укључујући и родни идентитет. С тим у вези, у Нацрту закона  дефиниција родно засноване дискриминације полази од личних својстава – пола и рода, при чему је дефиниција рода различито дефинисана од дефиниције тог појма у Конвенцији Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици^[2]. Одредбама члана 3. ове конвенције, прописано је да род означава друштвено одређене улоге, понашања, активности и атрибуте, које дато друштво сматра прикладним за жене и мушкарце.

Са друге стране, Закон о забрани дискриминације, као кровни закон, приликом дефинисања појма дискриминације, као лична својства која су у вези са родном равноправношћу наводи пол и родни идентитет.

Према Џогџакарта принципима^[3], под родним идентитетом подразумева се дубоко лично схватање сопственог рода,  које може и не мора да се подудара са полом који је особи приписан рођењем. Родни идентитет се односи на лични осећај тела (укључујући, уколико особа жели, прилагођавање изгледа или функција тела медицинским, хируршким или другим средствима), као и на друге начине изражавања рода, попут облачења, говора или манира.

Имајући у виду наведено, Повереник сматра да би, у складу са прихваћеним међународним стандардима, као и одредбом члана 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације,  чланом 4. став 1. Нацрта закона требало обухватити и родни идентитет, било путем ширег дефинисања рода било експлицитним навођењем и овог личног својства, што треба доследно спровести у целом тексту Нацрта закона, а нарочито у делу који се односи на дефинисање појмова.

Поред тога начелно указујемо да Нацрт закона нигде не помиње тежак облик дискриминације  вишеструку или укрштену дискриминацију, прописану чланом 13. тачка 5. Закона о забрани дискриминације, где су негативне последице које изазива овај облик дискриминације много веће. Пракса Повереника показује да је овај облик дискриминације управо најприсутнији у односу на жене. Посебно је тежак положај жена припадница осетљивих друштвених група (жене са инвалидитетом, другачије сексуалне оријентације, Ромкиње, жене са села, и сл.). С тим у вези мишљења смо да је Нацрт закона потребно допунити овим одредбама, а нарочито имајући у виду да се Нацрт закона бави уродњавањем јавних политика те је у том смислу потребно водити рачуна о томе да није исти положај жена из опште популације и жена из посебно осетљивих друштвених група, које могу бити дискриминисане по више основа у једној или више области.

Такође, истичемо и поједине примедбе на терминолошку неусклађеност текста Нацрта закона у целини.

Наиме, термин „родно засновано насиљеˮ, иако се користи у целом тексту Нацрта закона појашњен је у члану 43. став 2. Нацрта закона и гласи: „Забрањена су сва дела физичког, сексуалног, психичког и економског насиља које се врши према лицу због његове припадности одређеном полу, без обзира да ли се дешавају у приватном или јавном животу (родно засновано насиље).ˮ

Повереник указује да је наведену дефиницију родно заснованог насиља потребно прописати у члану 7. Нацрта закона, при чему треба имати у виду разлику између пола и рода јер се ради о појмовима са различитим значењем. Стога, Повереник указује да би у дефиницији  израза „родно засновано насиљеˮ реч: „полˮ требало заменити речју: „родˮ, с обзиром на то да је родно засновано насиље усмерено против одређене особе због њеног рода, односно, родног идентитета.

Поводом појединих решења садржаних у Нацрту закона, Повереник указује на следеће:

1. Чланом 26. Нацрта закона прописано је да је „Забрањено сексуално узнемиравање на раду или у вези са радом које чини запослени према другом запосленомˮ. Повереник сматра да је потребно проширити круг лица на које се наведена одредба односи, тако да је забрањено сексуално узнемиравање на раду или у вези са радом које чине запослени или друга радно ангажована лица према другим запосленима или другим радно ангажованим лицима.

2. 2. Одредбом члана 31. тачка 1) Нацрта закона,прописано је да су органи јавне власти који обављају послове у области здравствене и социјалне заштите дужни да обезбеде поштовање родне равноправности у пружању социјалне и здравствене заштите, укључујући примену посебних мера за праћење, подршку и унапређење репродуктивног здравља становништва, лицима са инвалидитетом, лицима која су претрпела насиље, старијим, избеглим и расељеним лицима, лицима која живе са ХИВ/АИДС-ом, трудницама и породиљама, самохраним родитељима, жртвама трговине људима, узимајући у обзир језичку различитост и средину у којој живе, бораве или из које долазе.

Повереник је у ранијем Мишљењу о појединим одредбама Нацрта закона о родној равноправности (бр. 011-00-24/2015-02 од 31. августа 2015. године) навео, а сада поново подсећа на податке из Другог и трећег периодичног извештаја о примени CEDAW конвенције, који показују да се Ромкиње веома често сусрећу са предрасудама у области здравствене заштите, неадекватним лечењем, коришћењем туђих здравствених књижица, као и порођаја у кући, без адекватних услова и стручне помоћи.

Имајући у виду наведено мишљења смо да наведеном одредбом нису обухваћене све рањиве групе, као и вишеструко дискриминасана лица, те би је у том смислу требало допунити.

3. 3. Чланом 33. уређено је сузбијање дискриминације по основу рода у образовању и науци. Тачком 2) подтачка (1) овог члана органи јавне власти који обављају послове у области образовања, науке и технолошког развоја су дужни да предузимају мере које обухватају „интегрисање родне равноправности, укључујући и родно засновано насиље и насиље према женама и препознавање и охрабривање за пријаву ових видова насиља у наставне планове и програме у оквиру а) редовних наставних предмета и ваннаставних активности, б) планирања и организације различитих облика обуке у образовним установама, центрима или организацијама у којим се школује насатвни кадарˮ. Повереник сматра да је наведена одредба нејасна и да би требало да гласи: „Интегрисање родне равноправности у наставне планове и програме, укључујући препознавање и охрабривање за пријаву родно заснованог насиља и насиља према женама у оквиру а) редовних наставних предмета и ваннаставних активности, б) планирања и организације различитих облика обуке у образовним установама, центрима или организацијама у којим се школује наставни кадарˮ.

Затим, тачком 2) податчка (4) истог члана предложено је да су органи који обављају послове у области образовања, науке и технолошког развоја дужни да предузимају мере које обухватају „континуирано стручно усавршавање и оспособљавање запослених у образовању за подстицање родне равноправности, повећање осетљивости на садржај наставних материјала, људских права, родне дискриминације, положаја и заштите особа са инвалидитетом, вршњачког насиља, родно заснованог насиља и родно заснованог насиља према женама и сл.ˮ. Повереник предлаже да се поменутом законском одредбом предвиди да стручно усавршавање и оспособљавање запослених у образовању подразумева препознавање и заштиту од дискриминације, како по основу рода тако и по другим личним својствима.

Наиме, одредбама члана 44. Закона о основама система образовања и васпитања[4], поред осталог, прописано је да су у установи образовања и васпитања забрањене активности којима се угрожавају, омаловажавају, дискриминишу или издвајају лица, односно групе лица, по основу: расне, националне, етничке, језичке, верске или полне припадности, физичких и психичких својстава, сметњи у развоју и инвалидитета, здравственог стања, узраста, социјалног и културног порекла, имовног стања, односно политичког опредељења и подстицање или неспречавање таквих активности, као и по другим основима утврђеним законом којим се прописује забрана дискриминације.

Под дискриминацијом лица или групе лица, у смислу наведеног закона, сматра се свако непосредно или посредно, на отворен или прикривен начин, искључивање или ограничавање права и слобода, неједнако поступање или пропуштање чињења, односно неоправдано прављење разлика повлађивањем или давањем првенства.

Важно је напоменути да су наведена законска решења детаљно разрађена и кроз подзаконски акт[5] којим су ближе прописани критеријуми за препознавање облика дискриминације од стране запосленог, ученика или трећег лица у установи образовања и васпитања.

4. 4. Чланом 44. Нацрта закона дефинисане су посебне мере и програми који се неће сматрати дискриминацијом, а које су, поред осталог, намењене жртвама насиља, учиниоцима насиља и другим лицима. Повереник је мишљења да наведену одредбу треба ускладити са чланом Закона о забрани дискриминације којим су дефинисане посебне мере и прописано да се не сматрају дискриминацијом посебне мере уведене ради постизања пуне равноправности, заштите и напретка лица, односно групе лица која се налазе у неједнаком положају.
5. 5. Чланом 65. став 3. прописано је да „Министарство подноси најмање једном годишње извештај о стању заштите и унапређивања родне равноправности Влади и надлежном одбору Народне скупштине.ˮ

Повереник сматра да је наведни члан потребно изменити тако да се пропише обавеза надлежног министарства да овај извештај доставља и Поверенику за заштиту равноправности, с обзиром да Повереник има обавезу да извештава Народну скупштину о стању у области заштите равноправности. Повереник подноси редован годишњи извештај који садржи оцену стању у области заштите равноправности и који поред осталог садржи и све релевантне извештаје у овој области.

6. 6. Повереник посебно указује да је одредбама члана 48. важећег Закона о равноправности полова прописано ослобођење тужиоца претходног плаћања трошкова поступка у парницама за остваривање грађанскоправне заштите од дискриминације који се исплаћују из средстава суда, што је у Нацрту закона изостављено. Имајући у виду да ће ступањем на снагу новог закона престати да важи Закон о равноправности полова поставља се питање да ли се на овај начин смањује обим права утврђен Законом о равноправности полова. Повереник је мишљења да ово питање треба уредити или овим или посебним законом.

7. Иако то није у надлежности Повереника за заштиту равноправности указујемо и на  неусклађеност главе IX Нацрта закона (казнене одредбе) са одредбама Закона о прекршајима^[6], како у погледу техничке грешке која се поткрала у прописивању минимума новчане казне за прекршај органа јавне власти који имају статус правног лица (члан 62. став 1. Нацрта закона), тако и у погледу прекршајне одговорности ових органа. С тим у вези указујемо да је у погледу прекршајне одговорности органа јавне власти потребно имати у виду одредбу члана 17. став 2. Закона о прекршајима, којом је, између осталог, прописано да Република Србија, територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе и њихови органи не могу бити одговорни за прекршај.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број  22/09, члан 1. и члан 33. тачка 7)

[2] „Службени гласник РС-Међународни уговори”, број 12/13

[3] Yogyakarta Principles (2006) http://yogyakartaprinciples.org/ http://data.unaids.org/pub/Manual/2007/070517_yogyakarta_principles_en.pdf

[4] („Службени гласник РСˮ, бр. 72/09, 52/11, 55/13, 35/15 – аутентично тумачење, 68/15 и 62/16 – УС)

[5] Правилник о ближим критеријумима за препознавање облика дискриминације од стране запосленог, детета, ученика или трећег лица у установи образовања и васпитања [5] („Службени гласник РСˮ, број 22/16)

[6] „Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – УС

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Мишљење на Нацрт закона о родној равноправности