Дел. бр. 011-00-63/2018-03 датум: 27.12.2018. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1], Повереник за заштиту равноправности, даје
МИШЉЕЊЕ
на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о приступу информацијама од јавног значаја
Министарство државне управе и локалне самоуправе је дописом број 011-00-00461/2018-28 од 17. децембра 2018. године, доставило Поверенику за заштиту равноправности Нацрт закона о изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (у даљем тексту: Нацрт закона), ради давања мишљења.
Поступајући по овом допису, дајемо мишљење на Нацрт закона, са аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.
Повереник најпре указује да је Уставом Републике Србије у члану 20. утврђено да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати, као и да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Такође, Устав Републике Србије у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
Даље, чланом 46. Устава Републике Србије јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје и да се она може ограничити законом, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Устав Републике Србије у члану 51. утврђује да свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право поштују, као и да свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом.
Повереник указује и на одредбу која је прописана у члану 19. став 2. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, дефинише слободу изражавања на следећи начин: „Свако има право на слободу изражавања; то право подразумева слободу тражења, примања и ширења обавештења“.[2] Такође, од држава потписница захтева се да саме учине доступним информације од јавног значаја и да уложе сваки напор како би се обезбедио лак, брз, ефективан и практичан приступ таквим информацијама.
Смернице Европске уније о праву на слободу изражавања из 2014. године наглашавају да право на слободу изражавања укључује слободу да се тражи и добије информација. Оно је кључна компонента демократског управљања с обзиром на то да је процес партиципативног одлучивања недостижан без адекватног приступа информацијама.[3] У Смерницама се истиче да је слобода изражавања приоритет за земље кандидате и да ће Европска комисија пратити стање у овој области, те да ово питање треба отворити у раној фази преговора у оквиру Поглавља 23 – Правосуђе и основна права, а да ће Европска унија осудити свако ограничење права на слободу изражавања.
Европска Конвенција о приступу званичним документима из 2009. године предвиђа да ће свака држава потписница гарантовати право свакоме, без дискриминације по било ком основу, да има приступ званичним документима у поседу органа власти.[4] Ова Конвенција је први обавезујући међународни уговор који препознаје опште право на приступ службеним документима у поседу органа јавне власти. Република Србија је потписала ову Конвенцију, али је још увек није ратификовала. Међутим, у складу са Бечком конвенцијом о међународним уговорима, Република Србија је као потписница дужна да се уздржи од аката противних предмету и циљу ове конвенције.[5]
Европскa конвенције за заштиту људских права и основних слобода у члану 10. предвиђа да свако има право на слободу изражавања и да ово право укључује слободу мишљења и слободу примања и преношења информација и идеја. Ово право може изузетно бити оповргнуто само када је (1) такво ограничење превиђено законом, који мора бити прецизан, (2) то неопходно у демократском друштву и (3) у интересу националне безбедности, заштите права других, итд. Осим тога, ограничење мора бити пропорционално легитимном циљу који држава жели постићи том мером и мора бити образложено „довољним и релевантним разлозима“.[6]
Закон о забрани дискриминације дефинише дискриминацију као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.
Имајући у виду наведено, а након извршене детаљне анализе Нацрта закона, Повереник за заштиту равноправности упућује примедбе на поједина законска решења и предлаже да се ове одредбе Нацрта закона још једном размотре, како би се обезбедила равноправност и једнако поступање за грађане и грађанке Републике Србије.
С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности поводом појединих решења садржаних у Нацрту закону, даје следеће мишљење:
- Одредбом члана 17. тачка 6) Нацрта закона којим се мења члан 31. важећег Закона, као разлог за престанак дужности Повереника наведено је наступање трајне физичке или менталне неспособности за обављање функције, што се утврђује на основу документације релевантне медицинске установе. Повереник најпре указује да је на овај начин формулисан разлог за престанак дужности Повереника у супротности са чланом 21. Устава Републике Србије који забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито између осталог по основу психичког или физичког инвалидитета, као и са одредбама које су прописане Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом[7]. Такође, предложена законска формулација у супротности је и са чланом 2, као и са чланом 16. Закона о забрани дискриминације којим је забрањена дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности како за заснивање радног односа, тако и за уживање под једнаким условима свих права у области рада. Ставом 2. овог члана утврђено је да заштиту од дискриминације ужива између осталих и лице које обавља јавну функцију. Такође, Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[8] у члану 21. утврђена је забрана дискриминације због инвалидности у запошљавању и остваривању права из радног односа, како према особи са инвалидитетом која тражи запослење, тако и запосленој особи са инвалидитетом. Сагласно наведеном, Повереник за заштиту равноправности предлаже да се не врши измена законске формулације из сада важећег Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Службени гласник РС”, бр. 120/04, 54/07, 104/09 и 36/10), који у члану 31. став 3. прописује као један од разлога за разрешење дужности Повереника трајни губитак радне способности. Ова формулација прописана је у члану 176. Закона о раду[9], којим је утврђено да запосленом престаје радни однос независно од његове воље и воље послодавца ако је између осталог, на начин прописан законом, утврђено да је код запосленог дошло до губитка радне способности – даном достављања правноснажног решења о утврђивању губитка радне способности.
- Чланом 22. Нацрта закона којим је предложена измена члана 38. важећег Закона, предвиђено је између осталог брисање ст. 4 – 8. овог члана. Предлагач у образложењу Нацрта закона, објашњавајући поједина законска решења није дао јасне разлоге за брисање наведених ставова. Повереник најпре указује да је чланом 38. ст. 4 – 8. важећег закона предвиђена заштита запосленог у органу јавне власти који омогући приступ информацији од јавног значаја за коју се не може ограничити приступ, односно да се запослени због тога не може позвати на одговорност, нити трпети штетне последице, под условом да информација указује на постојање корупције, прекорачење овлашћења, нерационално располагање јавним средствима и незаконит акт или поступање органа јавне власти. Повереник је мишљења да је брисање одредаба које утврђују заштиту запосленог, односно овлашћеног лица органа јавне власти, у супротности са чланом 20. Устава Републике Србије којим је утврђено да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати. Напомињемо, да ће предложеном изменом члана 38. важећег Закона запослени, односно овлашћено лице органа јавне власти, које је у складу са чланом 38. став. 1. важећег Закона, одредило одговорно лице у органу јавне, задржати све обавезе утврђене у ставу 2. овог члана, а остати без заштите која је предвиђена ставовима чије се брисање предлаже чланом 22. Нацрта закона. Сагласно наведеном Повереник предлаже измену члана 22. Нацрта закона на начин којим ће бити обезбеђена заштита овлашћеног лица органа јавне власти.
- Такође, указујемо да Нацрт закона не садржи одредбу о родно диференцираном језику, односно да су употребљене речи у мушком роду, као генерички неутрални термини и за мушки и женски род, чиме се нарушава принцип равноправности полова. Употреба језика, у којем се присуство, једнак статус и улоге жена и мушкараца у друштву равноправно одражавају и третирају са једнаком вредношћу и достојанством, суштински је аспект родне равноправности и од значаја је за постизање фактичке равноправности полова. Имајући у виду наведено, потребно је да се у Нацрт закона унесе одредба према којој сви појмови који се користе у том закону у мушком роду обухватају исте појмове у женском роду.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09, члан 1. и члан 33. став 1. тачка 7)
[2] Међународни пакт о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“ бр. 7/71)
[3] Савет Европске Уније, Смернице о људским правима о праву на слободу изражавања onlajn и oflajn, усвојене 12. маја 2014. године, стр. 3, доступно на http://eeas.europa.eu/delegations/documents/eu_human_rights_ guidelines_on_freedom_of_expression_online_and_offline_en.pdf
[4] Европска конвенција о приступу званичним документима, 18. мај 2009. године, члан 2, доступно на http:// paketpomociocd.bos.rs/uploads/library/1400153089_seopristupuzvanicnimdoklat.pdf
[5] Бечка конвенција о уговорном праву, члан 18, (потписана 23. марта 1969. године у Бечу, ратификована и објављена у „Сл. листу СФРЈ – Међународни уговори и други споразуми“ бр. 30/72, ступила на снагу 27. јануара 1980.)
[6] Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“ бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 12/10)
[7] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/09)
[8] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16)
[9] Закон о раду („Службени гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – одлука УС и 113/17)
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
Мишљење на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о приступу информацијама од јавног значаја
