бр. 011-00-34/2015-03   датум: 22.12.2015.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације (члан 33. тачка 7. Закона о забрани дискриминације „Службени гласник РС“, број 22/09), Повереница за заштиту равноправности даје

МИШЉЕЊЕ

на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о државним службеницима

Дописом од 15. децембра 2015. године, Министарство за државну управу и локалну самоуправу затражило је мишљење Повереника за заштиту равноправности о Нацрту закона о изменама и допунама Закона о државним службеницима. Поступајући по захтеву министарства и користећи своја законска овлашћења, Повереница за заштиту равноправности даје мишљење о појединим решењима садржаним у Нацрту закона о изменама и допунама Закона о државним службеницима (у даљем тексту: Нацрт закона), која су релевантна с аспекта делокруга рада Повереника за заштиту равноправности.

Пре уласка у оцену конкретних законских решења, Повереница за заштиту равноправности пружа подршку настојању да се изменама и допунама овог закона иде ка примени принципа деполитизације и професионализације државних службеника, што би допринело изградњи модерне, ефикасне и стручне државне управе. Међутим, како би се успоставио службенички система заснован на начелима транспарентности, конкурентности, пријема и напредовања у служби на основу заслуга, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је поједине одредбе Нацрта закона потребно још једном размотрити.

Устав Републике Србије прописује да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују. Уставом се јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито прописано или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права. Јемства неотуђивих људских и мањинских права у Уставу служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права.

Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права. Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати. При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.

Устав Републике Србије забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 16. став 1. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.

Устав Републике Србије јемчи право на рад, гарантује сваком лицу право на слободан избор рада и прописује да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места. Поред права на избор посла и његове једнаке доступности Устав гарантује и низ права која се остварују након заснивања радног односа и којих се лице не може одрећи.

Уредбом о ратификацији конвенције Међународне организације рада (МОР) бр. 111 о дискриминацији (запослење и занимање), прописано је да дискриминација представља и свако прављење разлике, искључење или давање првенства које има за последицу укидање или нарушавање једнаких могућности или третмана у запослењу или занимању, које утврди заинтересована чланица након саветовања са репрезентативним организацијама послодаваца и радника, уколико постоје и других одговарајућих тела.

Законом о раду забрањује се дискриминација, односно, сваки облик дискриминације лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Одредбама члана 20. овог закона забрањује се дискриминација, између осталог и у односу на  услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла, услове рада и сва права из радног односа, образовање, оспособљавање и усавршавање, као и напредовање на послу.

Имајући у виду наведене одредбе Устава и закона, Повереница за заштиту равноправности сматра да је потребно још једном размотрити одредбу члана 21. Нацрта закона којом се ограничава  број државних службеника чији рад може бити вреднован са оценама „истиче се“ и „нарочито се истиче“. Као образложење измена закона наведено је да је „у досадашњем систему оцењивања евидентан велики број највиших оцена, што је нарушило сврху и смисао процене и вредновања њиховог учинка“. Међутим, усвајање ових измена довело би до повреде права из области рада, као и до могућег прављења разлике, искључења односно давање првенства појединим државним службеницима што би довело до нарушавања једнаких могућности за остваривање права. Увођењем ограничења, поједини запослени не би били вредновани највишом оценом иако то заслужују, чиме би били онемогућени у остваривању права из радног односа која су условљена постигнутим оценама, односно, вредновањем рада запослених.

Уколико се изменама и допунама Закона о државним службеницима жели унапредити систем оцењивања државних службеника, односно жели постићи уједначено и праведно оцењивање које мотивише запослене и увећава продуктивност, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да је уместо увођења квота у поступак оцењивања, потребно успоставити механизам подизања капацитета оцењивача у смислу објективног мерења ефикасности процеса рада, успостављањем стандарда и јасних мерила која би се примењивала приликом оцењивања. С обзиром да Закон о државним службеницима прописује само могућност напредовања, а не и обавезу напредовања запослених који су у одређеном периоду оцењени оценама подобним за напредовање, нису јасни разлози за увођење наведених квота. Увођење ограничења колики број запослених може бити оцењен оценом „истиче се“ и „нарочито се истиче“ не значи да ће вредновање рада бити квалитетније и праведније.

Такође, Повереница за заштиту равноправности указује да је потребно још једном размотрити одредбе Нацрта закона које се односе на различите врсте оцена, односно различито вредновања рада државних службеника на положају и државних службеника на извршилачким радним местима. Предложеним изменама и допунама није прописано како се вреднују оцене државног службеника на положају, када државном службенику престане рад на положају и када буде распоређен на извршилачко радно место у државном органу. Поставља се питање да ли се предложеним изменама и допунама државни службеници на положају стављају у неповољнији положај у односу на државне службенике на извршилачким радним местима, из разлога што остају без могућности за напредовање, јер у периоду када су били на положају нису оцењени оценама подобним за напредовање. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности указује на потребу да се прецизира и одредба члана 13. Нацрта закона јер је нејасно да ли оцена „задовољавајући“ обухвата оцене „делимично задовољава“, „добар“, „истиче се“ и „нарочито се истиче“ или само оцене „добар“, „истиче се“ и „нарочито се истиче“, које су подобне за напредовање државних службеника на извршилачким радним местима.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић

 Мишљење на Нацрт закона о државним службеницима