бр. 07-00-061/2018-02  датум: 22. 5. 2018.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Ј.Ч. против Основног суда у Сомбору и притужбе Ц.С.О.С.И.С., поднете против Вишег суда у Сомбору, због дискриминације на основу инвалидитета као личног својства. У притужбама је наведено да зграда Основног и Вишег суда у Сомбору није приступачна за особе са инвалидитетом због постојања архитектонских баријера. У изјашњењу Основног суда у Сомбору, између осталог, наведено је да зграда у којој се налази Основни суд нема рампу за особе са инвалидитетом, нити лифт и да зградом управља Виши суд у Сомбору као суд највишег ранга. У изјашњењу Вишег суда у Сомбору, између осталог, наведено је да да на самом улазу постоји један степеник испред улазних врата и даље још шест степеника са укупним нагибом од 45 степени до уласка у приземље-хол зграде. Такође је наведено да је Виши суд у Сомбору током протеклих година (2013, 2014. и 2015.) указивао Министарству правде на проблем у вези са приступачношћу Вишег суда у Сомбору особама са инвалидитетом, али да му нису обезбеђена средства за инвестиционо одржавање зграде за намену постављања рампе и уређаја за олакшан приступ особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ колица. Након пријема дописа Повереника за заштиту равноправности, председник Вишег суда у Сомбору донео је Одлуку о набавци алуминијумске телескопске рампе, која ће бити уграђена на улазу у зграду суда лицима која се крећу уз помоћ колица. У образложењу наведене одлуке, као и у изјашњењу Вишег суда у Сомбору наведено је да је набавка и уградња ове рампе једино тренутно могуће привремено решење за лакши приступ и улазак у зграду суда особа са инвалидитетом. У току постпука је утврђено да улаз у објекат који користе Основни и Виши суд у Сомбору није приступачан особама са инвалидитетом, као и да још увек није обезбеђена приступачност објекту у јавној употреби који користе Основни и Виши суд у Сомбору. Закон о забрани дискриминације, као и Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ступио је на снагу 2009. године. Применом правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације, Виши суд у Сомбору није пружио доказе да се и пре 2013. године обраћао захтевом за обезбеђивање средстава у погледу приступачности објекта, односно да је предузео све активности у погледу обезбеђивања приступачности зграде коју користе Основни и Виши суд у Сомбору. На основу увида у Извештај о раду Вишег суда у Сомбору за период од 2010. до 2013. године, број СУ III-19/2013-13 од 27. фебруара 2013. године и утврђено је да је Виши суд у Сомбору извршио низ радова везаних за адаптацију судске зграде, при чему нису извршени радови у циљу обезбеђивања приступачности улаза у зграду суда. Одредбама члана 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије. Чланом 84. став 5. Судског пословника прописано је да ако је у истој згради смештено више судова, судском зградом управља суд највишег ранга. Стога, Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да улаз објекат у јавној употреби, који користе Основни и Виши суд у Сомбору није приступачан особама са инвалидитетом, чиме је дошло до повреде одредаба чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, те је препоручио Вишем суду у Сомбору да настави активности на постављању алуминијумске телескопске рампе и обезбеђивању приступачности објекта који користе Основни и Виши суд у Сомбору, како би се омогућило да особе са инвалидитетом имају једнак приступ објекту у јавној употреби.

1. ТОК ПОСТУПКА

• Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу Ј.Ч. против Основног суда у Сомбору и притужбу Ц.С.О.С.И.С. против Вишег суда у Сомбору, због дискриминације на основу инвалидитета као личног својства. Имајући у виду да је се ради о истом правном основу и чињеничном стању, вођен је један поступак.
• У притужбама Ј.Ч. и Ц.С.О.С.И.С., између осталог, наведено је:

• да зграда Основног и Вишег суда у Сомбору није приступачна за особе са инвалидитетом због постојања архитектонских баријера.
  • У прилогу притужби достављене су фотографије улаза у објекат Основног и Вишег суда у Сомбору.
  • У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], у току поступка прибављено je изјашњење Основног суда у Сомбору, као и изјашњење Вишег суда у Сомбору.
  • У изјашњењу Основног суда у Сомбору на притужбу, између осталог, наведено је:
• да је провером кроз електронски уписник предмета, који се у овом суду води од 2010. године утврђено да се подноситељка притужбе Ј.Ч. ни у једном предмету не појављује као странка у поступку;
• да се од 1. марта 2017. године у Основном суду у Сомбору не обављају послови овере потписа, рукописа и преписа јер ове послове обављају јавни бележници који су именовани за подручје града Сомбора и општину Апатин и Оџаци;
• да су у периоду када се оверавање обављало у суду странке имале могућност да у складу са чланом 118. Судског пословника поднесу молбу председнику суда ради изласка запосленог на лице места ради предузимање радње овере уз давање на увид медицинске документације;
• да се сходно члану 86. ст. и 3. Судског пословника пријемна канцеларија и сви кабинети у којима се одржавају рочишта за расправљање заоставштине налазе у приземљу зграде суда, непосредно поред улазних врата;
• да зграда у којој се налази Основни суд у Сомбору нема рампу за особе са инвалидитетом, нити лифт;
• да зградом у којој се налази Основни суд у Сомбору, сходно члану 84. став 5. Судског пословника, управља Виши суд у Сомбору као суд највишег ранга и да је он такође надлежан за инвестиционо одржавање зграде;
• да се предаја поднесака врши лично или путем овлашћеног лица у згради суда, односно у пријемној канцеларији која се налази непосредно поред улаза у зграду суда, али да се може вршити и посредно путем поште или електронске поште;
• да се издавање службених докумената може извршити непосредно у самој згради суда предајом лицу које документа захтева или посредно путем судских достављача, путем поште или електронске пошту – уколико то странка назначи у захтеву или молби;
• да подноситељка притужбе није дискриминисана из разлога што је своја права (предаја поднесака, подизање судских докумената, овера потписа, преписа и рукописа и давање наследничке изјаве) могла да оствари ако не непосредно у згради суда, изласком овлашћеног лица суда на лице места уз обавезу да приложи доказе о здравственом стању.

• У изјашњењу Вишег суда у Сомбору на притужбу, између осталог, наведено је:

• да је Виши суд у Сомбору, на упит Министарства правде у оквиру попуњавања „табела потреба“, током протеклих година (2013, 2014 и године) истицао проблем у вези са приступачношћу Вишег суда у Сомбору особама са инвалидитетом;
• да Вишем суду у Сомбору нису обезбеђена средства за инвестиционо одржавање зграде за намену постављања рампе и уређаја за олакшан приступ особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ колица;
• да је у предлозима финансијских планова које председник суд доставља Министарству правде сваке године, сваки пут планирано да се изврши уређење главног улаза у зграду и да се изврше одређене промене које би олашале приступ особама са инвалидитетом;
• да је у 2017. години Вишем суду у Сомбору одобрен износ за инвестиционо одржавање, али у делу који се односи на израду пројектне документације, а у вези са „Пројектом процене судске инфраструктуре у Србији“, који финансира Делегација Европске уније у Републици Србији, те је Виши суд у Сомбору одабран као објекат за који ће се радити техничка документација за реконструкцију;
• да је реч о пројекту који актуелно у току на нивоу Министарства правде и у којем је предвиђено трајније решење приступачности зграде суда лицима која се крећу уз помоћ колица;
• да је након пријема дописа Повереника за заштиту равноправности, председник суда као једино могуће привремено решење донео одлуку СУ IV – 28-2/2018 од фебруара 2018. године о набавци алуминијумске телескопске рампе, која ће бити уграђена на улазу у зграду и која ће олакшати приступ и улазак у зграду суда лицима која се крећу уз помоћ колица;
• да ће правосудни стражар имати обавезу да отвара улазна врата лицима која се крећу уз помоћ колица, као и обавезу да помогне особама са инвалидитетом приликом коришћења рампе, имајући у виду конструкцију улаза у зграду суда, где постоји један степеник на 45 степени од уласка у приземље, што представља објективну немогућност другачијег решења овог проблема.
  • У прилогу изјашњења достављени су: 1) табеле потреба које је попуњавао Виши суд у Сомбору за 2013, 2014. и 2015. годину; 2) Одлука председника Вишег суда у Сомбору посл. бр. СУ IV-2-28/18 од 21. фебруара 2018. године; 3) фотокопија мејла од 18. априла 2017. године који је М. Т. упутио Управи Вишег суда у Сомбору.
  • Имајући у виду изјашњења Основног и Вишег суда у Сомбору, као и Одлуку Вишег суда у Сомбору број СУ IV-28-2/2018 од 21. фебруара 2018. године о набавци алуминијумске телескопске рампе, Повереник за заштиту равноправности је упутио допис подноситељима притужби да се изјасне да ли остају при поднетим притужбама. С тим у вези, Ј.Ч., председница Ц.С.О.С.И.С. доставила је потписан и оверен допис од 22. марта 2018. године у којем је наведено: „Овим путем вас обавештавамо да не одустајемо од притужби у вези са приступачношћу поднетим против Основног суда Сомбор и Вишег суда Сомбор, Венац Степе Степановића бр. 13 у Сомбору.“
  • У складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, а у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, на захтев Повереника за заштиту равноправности, Министарство правде доставило је допис, у којем је између осталог, наведено:
• да је зграда правосудних органа у улици Венац Степе Степановића бр. 13 у Сомбору у јавној својини Аутономне покрајине Војводине, а да су корисници те зграде Основни и Виши суд у Сомбору;
• да Министарство правде, у сарадњи са правосудним органима који су непосредни корисници објеката, предузима потребне мере ради уподобљавања прилаза службеним објектима потребама особа са инвалидитетом, као и да је до сада извршена реконструкција 44 објекта;
• да правосудни органи користе више од 200 објеката у Републици Србији, те се њихова реконструкција врши по плану реконструкција који је направљен у складу са приоритетним проблемима и расположивим средствима.

1.10. У прилогу дописа достављен је списак објеката правосудних органа у којима постоји прилаз за особе са инвалидитетом.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Увидом у фотографије које су доставњене у прилогу притужби, утврђено је да је на фотографијама приказан улаз у зграду Основног и Вишег суда у Сомбору, те да се између тротоара и улаза у зграду налази степеник.

2.2. Увидом у допис Министарства правде број: 07-00-002/2018-12 од 15. јануара 2018. године утврђено је да је зграда правосудних органа у улици Венац Степе Степановића број 13 у Сомбору у својини Аутономне покрајине Војводине, а да су корисници зграде Основни и Виши суд у Сомбору. Такође, увидом у прилог достављен уз наведени допис, утврђено је да се објекат који користе Основни и Виши суд у Сомбору не налази на листи правосудних објеката који су приступачни особама са инвалидитетом.

2.3. Увидом  у Извештај о раду Вишег суда у Сомбору за период од 2010. до 2013. године, број СУ III-19/2013-13 од 27. фебруара 2013. године и утврђено је да је у периоду од 2010. до 2013. године Виши суд у Сомбору извршио низ радова везаних за адаптацију судске зграде, при чему у листи изведених радова нема радова који се односе на обезбеђивање приступачности улаза у објекат суда. Наиме, у 2010. години извршена је реконструкција крова целокупне зграде суда, реконструкција електричне мреже, уведена је нова телефонска централа. Током 2011. године услед дотрајале столарије извршена је замена једног дела столарије судске зграде са ПВЦ прозорима, уведен је видео надзор у суду, извршена је делимична замена дотрајалог канцеларијског намештаја, направљена је нова канцеларија у ходнику где се налази расправна сала, стављена и окречена фасада на целокупну зграду, док је у 2012. години реконструисана је судска писарница и обновљен је намештај, извршена је замена дотрајалог намештаја, направљена је просторија у којој се смештају ЦД-ови (корпора деликти) и извршена је комплетна реконтрукција санитарних чворова.

2.4. Увидом у Одлуку Вишег суда у Сомбору број СУ IV-28-2/2018 од 21. фебруара 2018. године, утврђено је да је Виши суд у Сомбору донео одлуку да ће се извршити куповина ивентара – алиминијумске телескопске рампе за лакши приступ згради суда лицима са инвалидитетом. У образложењу наведене одлуке истакнуто је да се за текуће потребе Вишег суда у Сомбору, указала, као неопходна, куповина ивентара алуминијске телескопске рампе, јер је улаз у зграду Основног и Вишег суда у Сомбору потпуно неприступачан за особе са инвалидитетом, а набавка и уградња алуминијске телескопске рампе показује се као једино тренутно могуће решење за лакши приступ и улазак у зграду лица са инвалидитетом.

2.5. Увидом у мејл од 18. априла 2017. године који је М.Т. (тим лидер – правосудне инфраструктуре) послао управи Вишег суда у Сомбору утврђено је да је у оквиру пројекта  „Процена судске инфраструктуре у Србији“ коју финансира Делегација Европске уније у Републици Србији, правосудни објекат – Виши суд у Сомбору одређен као објекат за који ће се радити техничка документација за реконструкцију.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе садржане у притужби и изјашњењима, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.1. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[3].

3.2. Устав Републике Србије[4] прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета[5].

3.3. Република Србија је ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[6], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[7]. Ратификацијом ове Конвенције, држава се обавезала да предузима одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеди приступачност физичког окружења, равноправно са другима, у циљу самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота. Те мере, између осталог, укључују идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ зградама, путевима, превозним средствима и другим објектима у затвореном и отвореном простору, укључујући ту и приступ информацијским и комуникацијским технологијама, као и приступ другим услугама и објектима намењеним јавности. Република Србија се, такође, обавезала да ће предузети одговарајуће мере да утврди, промовише и прати минималне стандарде и смернице за приступачност објеката и услуга које су отворене, односно, које стоје на располагању јавности[8].

3.4. У Општем коментару број 2 (2014) Комитет за права особа са инвалидитетом истиче да особе са инвалидитетом треба да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним јавности на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Овакав приступ проистиче из идеје забране дискриминације. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом.[9]

3.5. Од значаја за права особа са инвалидитетом су и Стандардна правила УН о изједначавању могућности за особе са инвалидитетом из 1993. године које је Република Србија прихватила 1995. године. Иако ова правила нису правно обавезујућа, постоји морална и политичка обавеза држава чланица УН да их спроводе. Сврха стандардних правила јесте да обезбеде да особе са инвалидитетом уживају иста права и обавезе као и остали чланови друштва, у чему посебан значај има и приступачност физичког окружења. Наиме, да би се постигла приступачност, потребно је да се пројектовање и изградња физичког окружења планирају од почетка самог процеса, уз консултације организација особа са инвалидитетом у иницијалној фази планирања, односно, у фази планирања и изградње јавних објеката у локалним заједницама[10].

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Поред тога, одредбом члана 6. овог закона прописано је да непосредна дискримнација постоји ако се лице или група лица, због његовог одноно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем стављају или су стављена у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбама члана 17. став 2. прописано јe да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби у складу са законом. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

3.7. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[11], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбама члана 13. став 1. изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је ставом 2. истог закона прописано да се под услугом, у смислу овог закона сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије.

3.8. Одредбама члана 5. Закона о планирању и изградњи[12] прописано је да се зграде јавне и пословне намене морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

3.9. Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[13] се ближе утврђују технички стандарди приступачности за несметано кретање особа са инвалидитетом. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којим се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбама члана 3. прописано је да су особе смањене покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Одредбама члана 5. прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Даље, правилником је објашњено на које начина превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге).

3.10. Судским пословником^[14] у члану 84. ст. 1. и 2. је прописано је да свим судским зградама и непокретностима које су наменски додељене суду на коришћење управља суд, а да се поједина одељења једног суда могу се налазити и у другим зградама на подручју тог суда. У истој згради може бити смештено више судова или одељења тих судова. Ставом 5. овог члана прописано је да ако је у истој згради смештено више судова, судском зградом управља суд највишег ранга чија је судска управа смештена у згради суда.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.11. Имајући у виду предмет притужби, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је необезбеђивањем, односно пропуштањем обезбеђивања приступачности улаза у објекат у јавној употреби који користе Основни и Виши суд у Сомбору у улици Венац Степе Степановића 13, дошло до повреда одредаба Закона о забрани дискриминације.

3.12. Анализа навода из притужбе и изјашњења показује да је неспорно да улаз у објекат који користе Основни и Виши суд у Сомбору није приступачан особама са инвалидитетом. Наиме, у притужбама је наведено да улаз у Основни и Виши суд у Сомбору није приступачан за особе са инвалидитетом и да им је на тај начин онемогућено да уђу у зграду суда. Са друге стране, у изјашњењу Основног суда у Сомбору је наведено да зграда у којој се налази Основни суд нема рампу за особе са инвалидитетом, нити лифт. Даље, у изјашњењу Вишег суда у Сомбору, између осталог, је наведено да на самом улазу постоји један степеник испред улазних врата и даље још шест степеника са укупним нагибом од 45 степени до уласка у приземље-хол зграде.

3.13. У изјашњењу Основног суда у Сомбору наведено је да Ј. Ч. није дискриминисана и поред чињенице да зграда у којој се налази Основни суд у Сомбору не поседује рампу за особе са инвалидитетом и лифт. Истакнуто је да уколико подноситељка притужбе није могла, или јој је то било отежано због здравственог стања, да оствари своја права непосредно у згради суда (предаја поднесака, подизање судских докумената, овера потписа, преписа и рукописа и давање наследничке изјаве), могла је своја права да оствари тако што би приложила суду доказе о свом здравственом стању, након чега би овлашћено лице суда изашло на лице места и извршило захтевану радњу. Повереник за заштиту равноправности наглашава да особе са инвалидитетом које користе колица за кретање нису немоћне особе, и у могућности су да лично и непосредно користе јавне површине и објекте, користе услуге и обављају активности под предусловом да је испуњена законска обавеза да такви објекти и површине буду приступачни. Другим речима, поштовање личности и достојанства особе са инвалидитетом захтева обезбеђивање услова за самосталност особе са инвалидитетом у коришћењу јавних услуга и простора. Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом, коју је Република Србија ратификовала, захтева од држава чланица да предузимају одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом обезбедиле приступачност физичког окружења, равноправно са другима, у циљу самосталног живота и пуног учешћа у свим сферама живота. Те мере, између осталог, укључују идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ зградама.

3.14. Повереник за заштиту равноправности је анализирао наводе из изјашњења Основног суда да зградом, сагласно члану 84. став 5. Судског пословника, управља Виши суд у Сомбору као суд највишег ранга и да је он надлежан за инвестиционо одржавање зграде. С тим у вези Повереник истиче да је чланом 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом прописано да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије. Имајући у виду наведено Повереник је разматрао и одредбе члана 84. став 5. Судског пословника којим је прописано да ако је у истој згради смештено више судова, судском зградом управља суд највишег ранга. Из изјашњења Основног и Вишег суда у Сомбору неспорно је да зградом у којој су смештени Основни суд и Виши суд управља Виши суд у Сомбору, који је у складу са тим надлежан и за инвестиционо одржавање наведене зграде, као и за обезбеђивање приступачности и потребних средстава за те намене. С тога, Повереник констатује да је предузимање активности на обезбеђивању приступачности објекта у надлежности Вишег суда у Сомбору, као суда највишег ранга.

3.15. Повереник је приступио анализи навода из изјашњења Вишег суда у Сомбору да је Виши суд у Сомбору током протеклих година (2013, 2014. и 2015. године) указивао Министарству правде на проблем у вези са приступачношћу Вишег суда у Сомбору особама са инвалидитетом, али да му нису обезбеђена средства за инвестиционо одржавање зграде за намену постављања рампе и уређаја за олакшан приступ особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ колица, као и да је у 2017. години Вишем суду у Сомбору одобрен износ за инвестиционо одржавање, али у делу који се односи на израду пројектне документације, а у вези са „Пројектом процене судске инфраструктуре у Србији“, који финансира Делегација Европске уније у Републици Србији, те да је Виши суд у Сомбору одабран као објекат за који ће се радити техничка документација за реконструкцију. Повереник истиче да је Закон о забрани дискриминације, као и Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ступио на снагу 2009. године. Применом правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације, Виши суд у Сомбору није пружио доказе да се и пре 2013. године обраћао захтевом за обезбеђивање средстава у погледу приступачности објекта, односно да је предузео све активности у погледу обезбеђивања приступачности зграде суда коју користе Основни и Виши суд у Сомбору. Повереник је извршио увид у Извештај о раду Вишег суда у Сомбору за период од 2010. до 2013. године, број СУ III-19/2013-13 од 27. фебруара 2013. године и утврдио je да je Виши суд у Сомбору извршио низ радова везаних за адаптацију судске зграде, при чему нису извршени радови у циљу обезбеђивања приступачности улаза у зграду суда. Међутим, Повереник такође констатује да је након пријема дописа Повереника за заштиту равноправности, председник Вишег суда у Сомбору донео Одлуку о набавци алуминијумске телескопске рампе, која ће бити уграђена на улазу у зграду и која ће као привремено решење олакшати приступ и улазак у зграду суда лицима која се крећу уз помоћ колица. Повереник поздравља ову одлуку суда и показану спремност, након подношења притужбе у овом предмету, у циљу обезбеђивања приступачности објекта суда, обезбеђивањем средстава за набавку алуминијумске телескопске рампе. Повереник такође констатује да ће постављање алуминијумске телескопске рампе олакшати приступ објекту који користе Основни и Виши суд у Сомбору до окончања пројкта реконструкције зграде коју користе Основни и Виши суд у Сомбору. С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности сматра да су даље активности Вишег суда на постављању рампе, као и активности које ће се предузимати у циљу реконструкције објeкта и обезбеђивања приступачности правосудног органа за све грађане и грађанке од изузетне важности јер приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота на равноправној основи. Пуна инклузијa особа са инвалидитетом у све друштвене области треба да буде циљ целокупног друштва ради остваривања заједничког интереса и просперитета, а не индивидуална ствар и проблем особа са инвалидитетом.

4. МИШЉЕЊЕ

Улаз у објекат у јавној употреби, који користе Основни и Виши суд у Сомбору није приступачан особама са инвалидитетом, чиме је дошло до повреде одредаба чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом,

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Вишем суду у Сомбору:

5.1. Да настави активности на постављању алуминијумске телескопске рампе и обезбеђивању приступачности објекта који користе Основни и Виши суд у Сомбору, како би се омогућило да особе са инвалидитетом имају једнак приступ објекту у јавној употреби.

Потребно је да Виши суд у Сомбору обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Виши суд у Сомбору не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[3] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33.

[4] „Службени гласник РС“, број 98/06

[5] Члан 21. Устава Републике Србије

[6] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[7] Конвенција о правима особа са инвалидитетом,  члан 1. став 1.

[8] Конвенција о правима особа са инвалидитетом,  члан. 9. ст. 1 и 2.

[9] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ –Међународни уговори“, број 7/71)

[10] Поглавље II, правило 5, ст. а), тач. 3 и 4. Стандардних правила УН о изједначавању могућности за особе са инвалидитетом

[11] „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16

[12] „Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14 и 145/14

[13] „Службени гласник РС“, број  22/15

[14] „Службени гласник РС“, бр. 110/09, 70/11, 19/12, 89/13, 96/15, 104/15, 113/15 – исправка, 39/16, 56/16, 77/16 и 16/18

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Ј.Ч. и Ц.С.О.С.И.С. против Основног и Вишег суда у Сомбору због дискриминације на основу инвалидитета у области пружања јавних услуга или при коришћењу објеката и површина