бр. 07-00-425/2026-02 датум: 21.9.2026.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да поступа по притужбама због повреда одредаба Закона о забрани дискриминације[1], даје мишљења и препоруке и изриче законом утврђене мере, на основу члана 33. став 1. тачка 2. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), поводом притужбе које су поднели АA и ББ, против ВВ, због дискримиације на основу претпостављеног политичког уверења и политичке припадности, Повереник за заштиту равноправности доноси
МИШЉЕЊЕ
У поступку који је спроведен по притужбама АА и ББ, против ВВ, а поводом његове објаве/текста на facebook и X профилу 13.5.2026. године, због дискриминације на основу политичког уверења, односно претпостављеног политичког уверења и политичке припадности или другог стварног или претпостављеног личног својства подносилаца притужби, нису повређене одредбе Закона о забрани дискриминације.
Имајући у виду да су након објаве која је предмет притужбе на налогу ВВ уследили коментари других корисника друштвених мрежа који садрже увредљиве и омаловажавајуће наводе о подносиоцима притужбе, Повереник, користећи једно од законом прописаних овлашћења из члана 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује Јанку Баљку:
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Да предузме одговарајуће мере и уклони увредљиве коментаре који су уследили након његове објаве од 13. 5. 2026. године на друштвеним мрежама facebook и X профилу, као и да убудуће води рачуна о томе да правовремено уклања увредљиве коментаре којима се подстичу мржња, дискриминација или насиље према било ком лицу или групи лица, уколико такви коментари буду објављивани на његовом налогу, имајући у виду одговорност имаоца налога за управљање садржајем на самом налогу.
Ова препорука не доводи у питање право на слободу изражавања, укључујући право на изношење критичких ставова о питањима од јавног интереса, већ се односи на потребу да се приликом коришћења тог права води рачуна о његовим могућим последицама по остваривање равноправности и заштиту од дискриминације.
ВВ обавестиће Повереника за заштиту равнопарвности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
О б р а з л о ж е њ е
Повереник за заштиту равноправности је примио притужбе АА и ББ, изјављене против ВВ, а поводом његове објаве/текста на facebook и X профилу 13.5.2026. године, због дискриминације на основу политичког уверења, односно претпостављеног политичког уверења и политичке припадности. Подносиоци притужбе наводе да их је након њиховог гостовања на телевизији Г, 12.5.2026. године, Јанко Баљак јавно политички етикетирао и представио као припаднике или подржаваоце одређене политичке опције. Истичу да су у његовој објави представљени као лица која свој професионални рад стављају у службу „најгорих пропагандиста режима“, при чему се њихово професионално деловање доводи у директну везу са претпостављеном политичком лојалношћу. Даље наводе да спорна објава не садржи само њихово политичко етикетирање већ и моралну дискредитацију. Наводом да се „уписују у низ уметника који су само радили свој посао“ сматрају да им је ВВ приписао политички идентитет који немају, а затим их је кроз историјску аналогију морално дискредитовао као особе које служе пропаганди и оправдавају зло. Такође, истичу да је након објављивања спорног текста уследио велики број коментара и реакција других корисника друштвених мрежа, у којима су били изложени увредама, политичком етикетирању, омаловажавању и јавном таргетирању, а поједини коментари односили су се на њихову претпостављену политичку припадност, а поједини и на њихову националну припадност. Стално јавно таргетирање и представљање као припадника политичке опције, којој не припадају створило је код њих осећај страха за личну безбедност и безбедност породице. Сматрају да је спорна објава довела до стварања непријатељског, понижавајућег и увредљивог окружења према њима и да представља јавно етикетирање засновано на претпостављеном политичком уверењу и политичкој припадности.
Повереник за заштиту равноправности је у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, доставио притужбу на изјашњење ВВ на адресу факултета, са захтевом да се у року од 15 дана изјасни на наводе из притужбе. Према повратници која је достављена Поверенику наведен је датум 19.6.2026. године, али како у прописаном року Повереник није примио изјашњење, захтев за изјашњење је поновљен на наведену адресу, као и електронску адресу. ВВ је дописом од 16.9.2026. године, Поверенику за заштиту равноправности доставио изјашњење на притужбу у којем је, између осталог навео да у свом тексту није изнео ни једну увредљиву квалификацију, нити је подносиоце притужбе довео у везу са било којом политичком организацијом на власти или у опозицији, због чега су притужбе неосноване. Даље је навео да је у тексту изнео своје професионално и политичко мишљење о уметницима који учествују у „привиду нормалности“ у друштву, као и свој став о одговорности уметника у тренутку када актуелна власт грубо урушава установе културе, цензурише и укида фестивале и спречава слободу уметничког стваралаштва укидањем државне подршке на јавним конкурсима у култури. Тема одговорности уметника је једна од најважнијх тема којом се бави на својим предавањима и у својим јавним наступима, а овој теми је посветио и последњу колумну на порталу недељника Р. Истиче да су му подносиоци притужбе, у посту који је предмет ове притужбе послужили као пример за понашање оних уметника који пристају да учествују у привиду нормалности у култури. У одсуству здраве конкуренције они користе простор који је ускраћен уметницима који имају критички однос према актуелној власти. Као пример у овој објави, навoди чињеницу да Министарство културе већ трећу годину не расписује конкурсе за нове домаће филмове о чему, без успеха, негодују струковна филмска удружења. На тај начин је огромном броју уметника угрожена равноправност и право на рад о чему се ово Повереништво још увек није изјаснило. У изјашњењу даље истиче да подносиоцима притужбе није спочитао ни претпостављено политичко уверење, нити чланство у политичким организацијама, већ је изнео став да их за легитимизацију болесног стања културе и уметности у нашем друштву, воде искључиво лукративни разлози. Такође, је навео да са гнушањем одбацује притужбе на основу националне припадности и етничког порекла, верске или политичке припадности и имовног стања, и да сви који прате његове јавне иступе и текстове знају колико презире сваки облик националне и верске мржње. Даље је навео да не пориче да је у тексту употребио израз „ћаци аутори“. Додаје да је реч „ћаци“ спонтано настала током последњих година студентске и грађанске побуне. Она не означава припадност ниједној политичкој организацији и није по правилу увредљива. Познато је и да се неки важни учесници политичког и јавног живота радо идентификују са овим појмом. И сам Председник Републике се више пута појављивао у јавности у мајици „И ја сам ћаци“ у сасвим афирмативном контексту. Тако је, на пример, 4.4.2025. године у мајици с овим натписом честитао студентима Дан студената. Даље истиче да у његовој реченици „да се уписују у низ уметника који су само радили свој посао“ подносиоци притужбе погрешно препознају изјаву са суђења у Нирнбергу која се приписује нацистичким злочинцима. Наводи да у посту није писао о злочинцима већ о уметницима, а „Само радити свој посао“ је универзалан изговор за одрицање од личне моралне одговорности унутар било ког система, а користи се још од средњег века. Психолошким феноменом послушности, људима који су „само радили свој посао“, бавио се у свом експерименту амерички психолог Стенли Милграм, а он је о томе сам писао у својој колумни на порталу недељника Р., на примеру играног филма Екпериментатор. У изјашњењу даље наводи да је на основу уметничких радова подносилаца притужби, током последње деценије, у тексту изразио став и жаљење што су свој таленат ставили у службу најгорих пропагандиста овог режима. Рећи за неког да је пропагандиста није увредљиво, осим што је тешко спојиво са бићем уметности, и не сматра да је констатовање ове чињенице основ за било какву дискриминацију. У свом изјашњењу даље наводи да поводом комантара који је његов пост изазвао, а од којих су неки садржавали и увреде на националној и верској основи, наводи да није био упознат с коментарима, нити има било какав утицај на то шта ће трећа, анонимна лица написати у секцији за коментаре, нити има техничку могућност да одобрава коментаре пре објављивања. Наводи да изражава жаљење што су неки коментари, које није писао „изазвали осећај несигурности и узнемирености“ код АА и ББ. Истиче да је и он као јавна личност, због својих политичких ставова, свакодневно „узнемирен“, изложен увредама, претњама, таргетирању и организованим ботовским нападима, да је нажалост то ризик сваког јавног ангажмана у токсичном свету друштвених мрежа. Ако би по логици подносиоца притужбе за сваки увредљив коментар упућен њему и његовој породици писао притужбе Поверенику, канцеларија би свакодневно била засута његовим притужбама.Тако је, на пример, пре неколико месеци, на гледаној приватној провладиној телевизији, проглашен за блиског рођака суровог усташког кољача из Јасеновца. Повереник за заштиту равноправности је могао, а није реаговао јавним оглашавањем и упозоравањем јавности. На крају наводи да друштвене мреже никада није користио како би јавно дискриминисао било коју особу, већ на њима најчешће изражава своје политичке, професионалне и моралне ставове, а у тој намери је био написан и објављен и пост од 13.5.2026. године.
Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације. Поред тога, Повереник је овлашћен да органима јавне власти и другим лицима упућује препоруке мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације. [3]
Устав Републике Србије[4] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Законом о забрани дискриминације прописано је да акт дискриминације означава свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (члан 2).
Чланом 25. овог закона прописано је да је забрањена дискриминација лица, односно групе лица, с обзиром на њихова политичка уверења или припадност, односно неприпадност политичкој странци, односно синдикалној организацији.
Да би у конкретном случају био извршен акт дискриминације, потребно је да је неоправдано прављење разлике или неједнако поступање засновано на неком основу дискриминације (личном својству), као и да постоји узрочно-последична веза између личног својства наведеног у члану 2. Закона о забрани дискриминације и учињеног акта дискриминације.
Одредбом члана 50. став 3. Устава Републике Србије[5] прописано је да у Републици Србији нема цензуре, а надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то у демократском друштву неопходно ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије, спречавања пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље или ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље.
Чланаом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода[6], регулисана слобода изражавања, тако што је у ставу 1. прописано да свако има право на слободу изражавања, а да то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, док су ставом 2. прописана ограничења, односно, да с обзиром да коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.
У објави ВВ на facebook и X профилу од 13.5.2026. године, испод заједничке слике подносилаца притужби наведено је:
„Никакав проблем да Т. С. ©..Србија уради пријатељски интервју са АА и њеним партнером ББ поводом евента у К. Али ови ћаци аутори, осим friendly питања дугују много озбиљније одговоре на друга лукративна питања. Зашто учествују у привиду нормалности у тренутку када српска кинематографија више не постоји осим за потписнике В. подршке? Када већ две године нема конкурса ФЦС и ни динара подршке ауторима? Зашто су свој таленат ставили у службу најгорих пропагандиста овог режима попут Г. А. који им је најдражи клијент и зашто их сва ова питања осим самопромоције не дотичу? Да ли и због чега желе да се упишу у низ уметника који су само „радили свој поса“? Како гледају на то да се у званичној селекцији овогодишњег Канског фестивала без динара подршке и упркос хапшењима и прогонима овог режима два филма Факултета драмских уметности? Да ли су икада рекли једну реч против хапшења, батињања и репресије над студентима? Све то сам након friendly приче волео да чујем на … Србија. А нисам.“
Из садржине објаве која је предмет притужбе, може се закључити да ВВ износи сопствени вредносни суд о подносиоцима притужби, односно о њиховом односу према стању у кинематографији и хапшењима студената. У том смислу, потребно је имати у виду да политичко уверење, као лично својство, односно претпостављено политичко уверење, ужива заштиту од дискриминације. Међутим, приликом оцене да ли одређено изражавање представља дискриминацију на основу политичког уверења, неопходно је узети у обзир и стандарде слободе изражавања. С тим у вези Повереник је имао у виду и до сада развијене стандарде у пракси Европског суда за људска права.[7]
Европски суд за људска права у својој пракси доследно истиче да слобода изражавања представља један од основних темеља демократског друштва, један од основних услова за његов напредак и развој сваког појединца. Због тога се заштита из члана 10. Европске конвенције не односи само на информације и идеје које се повољно прихватају или које се сматрају неувредљивим и не изазивају реакције, већ и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају, будући да су плурализам, толеранција и широкоумност неопходни елементи демократског друштва.[8]
Европски суд је, у више својих одлука заузео став да су границе критике шире када је реч о јавним личностима, укључујући уметнике, новинаре и политичаре, него када је реч о приватним лицима. Јавне личности, самим тим што су изложене јавности и учествују у јавном животу, морају показати већи степен толеранције према критикама које су усмерене на њихов рад и јавно деловање. С тим у вези, државне власти морају имати нарочито убедљиве разлоге за ограничење слободе изражавања у контексту критике јавних личности, политичара или питања од јавног интереса.[9] Суд је указао на разлику између чињеница, чије се постојање може доказивати, и вредносних судова, чија се истинитост по својој природи не може доказивати на исти начин. Захтев да се докаже истинитост вредносног суда може представљати повреду саме слободе мишљења, која представља један од темеља права на слободу изражавања.[10]
Приликом оцене садржине спорног изражавања, поред тога, важно је имати у виду и разлику између оштре, увредљиве или провокативне критике, с једне стране, и говора мржње, с друге стране. Чињеница да је одређено изражавање оштро, грубо, провокативно или увредљиво сама по себи није довољна за закључак да је реч о говору мржње или да је прекорачена граница слободе изражавања.[11] Повереник указује и на ставове Европског суда за људска права према којима, у случајевима када изражени ставови не представљају подстицање на насиље, не позивају на насилне радње или крваву освету, не оправдавају извршење терористичких кривичних дела и не представљају вероватно подстицање на насиље изражавањем дубоко укорењене и ирационалне мржње према јасно идентификованим лицима, ограничење права јавности да буде обавештена и да чује одређене ставове мора бити посебно пажљиво образложено.[12]
Полазећи од наведених стандарда, Повереник је оценио да сама објава ВВ која је предмет притужбе, посматрана у свом контексту и у целини, представља изношење критичког става о професионалном деловању подносилаца притужбе и њиховом односу према питањима од јавног интереса. При томе, Повереник не занемарује чињеницу да су поједини наводи из објаве оштри и да могу бити доживљени као увредљиви или омаловажавајући. Међутим, увредљивост или оштрина одређеног израза сама по себи није довољна за утврђивање дискриминације, уколико није повезана са неким актом неједнаког поступања, искључивања, ограничења или ускраћивања права заснованог на личном својству које је заштићено антидискриминационим прописима. Стога Повереник није нашао да је самим текстом објаве повређено право подносилаца притужбе на равноправност. Наиме, из саме објаве не произлази да су подносиоци притужбе због свог стварног или претпостављеног политичког уверења стављени у неповољнији положај, нити да им је ускраћено или ограничено неко право. Објава, у том делу, представља изношење критичког политичког и друштвеног става, које ужива заштиту слободе изражавања. Наведено не значи да објавом нису повређена друга права подносилаца притужби или интереси заштићени законом, укључујући прописе којима се уређује област јавног информисања. С тим у вези, уколико подносиоци притужбе сматрају да су спорном објавом повређена њихова друга права, заштиту могу потражити пред надлежним органима у одговарајућем поступку.
Повереник даље указује да су након објаве на налогу ВВ уследили коментари других корисника друштвених мрежа, међу којима су и следећи коментари: „В поставља суштинско питање.Чекамо одговор“; „Браво“ „Сагласна. Ћацад… У обланди“; „Тако је, њих политика не занима, само лова“; „Супер, али тема су ово двоје и чињеница да су постали ћацад…то је тема поста…и да их је неко питао и да није, то не мења њихово понашање, кад си убица културе, то си, све једно да ли те неки новинар, који год, пита о томе или не…то не умањује злочин“; „Па они нису ни Срби, шта очекујете“, „Е не лупај сад…много Срба чистокрвних су ћацад“; „Е тако треба са љигавцима“; „Тужно је гледати ове сад квази уметнике који се батргају у блату и калу овог накарадног режим, служећи му…а врло “благ и пријатељски“ осврт новинара у интервјуу са овим ћаци паром који је слеп над дешавањима и голготама студената је баш поражавајуће…Просто, није требало и да га буде“.
Ови коментари за разлику од саме објаве ВВ, садрже изразе којима се подносиоци притужбе вређају, омаловажавају и, у појединим деловима, доводе у везу са њиховим личним својствима, на начин који превазилази границе дозвољене критике.
Неспорно је, као што је и наведено у изјашњењу, да аутор ових коментара није ВВ, већ трећа лица, против којих није поднета притужба. Међутим, Повереник указује да су ови коментари остављени на налогу ВВ, односно испод објаве чији је он аутор, те да је као ималац налога на друштвеној мрежи имао могућност да, након објављивања коментара, управља коментарима који су објављени на том налогу. У том смислу, одговорност ВВ не заснива се на садржини изјава других корисника, нити на претпоставци да је он сагласан са њиховим ставовима што је и он сам у изјашњењу навео да није, већ на његовом пропуштању да, након што су коментари објављени на његовом налогу, предузме расположиве мере ради њиховог уклањања. Европски суд за људска права је у својој новијој пракси указао на потребу да правила која успостављају одговорност приватних лица за коментаре трећих лица на друштвеним мрежама буду довољно прецизна и да јасно утврђују околности под којима таква одговорност може постојати.[13] С тим у вези, Повереник је имао у виду да се у конкретном случају коментари не појављују у потпуно одвојеном простору, већ као реакција на објаву ВВ и у оквиру комуникације која се одвија на његовом налогу. Имајући у виду наведено, Повереник је у конкретном случају разликовао две радње: прву, која се односи на саму објаву ВВ и која, имајући у виду њен садржај, контекст и предмет, представља изражавање које ужива заштиту слободе говора, и другу, која се односи на његово пропуштање да уклони коментаре трећих лица који су били доступни на његовом налогу. Слобода изражавања не подразумева право да се на сопственом налогу, након сазнања о њиховом постојању и уз могућност њиховог уклањања, неограничено одржавају садржаји којима се подстиче или производи понижавајуће, увредљиво или непријатељско окружење за лица која су предмет објаве. При томе, Повереник је посебно имао у виду да је циљ примене Закона о забрани дискриминације да се обезбеди стварна и делотворна заштита од дискриминације, укључујући спречавање стварања окружења у којем се лица због свог личног својства вређају, понижавају или излажу непријатељском поступању.
На основу свега изложеног, Повереник је утврдио да самом објавом ВВ није повређено право подносилаца притужбе на равноправност, али да су након објаве која је предмет притужбе уследили коментари других корисника друштвених мрежа који садрже увредљиве и омаловажавајуће наводе о подносиоцима притужбе.
С тим у вези, Повереник је, користећи једно од законом прописаних овлашћења, у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, ВВ упутио препоруку мера којом му је препоручено да предузме одговарајуће мере и уклони увредљиве коментаре који су уследили након његове објаве од 13. 5. 2026. године на друштвеним мрежама, као и да убудуће води рачуна о томе да правовремено уклања увредљиве коментаре којима се подстичу мржња, дискриминација или насиље према било ком лицу или групи лица, уколико такви коментари буду објављивани на његовом налогу, имајући у виду одговорност имаоца налога за управљање садржајем на самом налогу.
Што се тиче одговорности имаоца налога, Повереник указује да је 2026. године упутио препоруке мера свим регистрованим медијима које се тичу уклањања спорних коментара коијма се подстиче, мржња, дискриминација или насиље. Ова препорука у којој је представљен и правни оквир који се односи на обавезу уклањања увредљивих коментара доступна је на интернет страници Повереника за заштиту равноправности, на линку: https://ravnopravnost.gov.rs/551-26-preporuka-mera-za-ostvarivanje-ravnopravnosti-data-medijima/). Повереник такође подсећа и на једну од пресуда Европског суда за људска права[14] у којој је Суд, између осталог, за комерцијални интернет портал нашао да тај портал, иако је могао и знао да спречи клевете, то није урадио, притом је клевете оставио на интернет страници шест недеља, што је довело до ширења потенцијално клеветничке и реторике пуне мржње. Суд је зато изрекао обавезу њиховог уклањања и блокирања без одлагања.
Повереник истиче да ова препорука не доводи у питање право на слободу изражавања, укључујући право на изношење критичких ставова о питањима од јавног интереса, већ се односи на потребу да се приликом коришћења тог права води рачуна о његовим могућим последицама по остваривање равноправности и заштиту од дискриминације.
Поводом навода из изјашњења ВВ, да је годинама, као јавна личност, свакодневно изложен увредама, таргетирању, због својих политичких ставова, Повереник указује да свако лице које сматра да је претрпело дискриминацију може поднети притужбу Поверенику за заштиту од дискриминације у складу са одредбом члана 35. Закона о забрани дискриминације.
Против правних аката које Повереник доноси у оквиру своје надлежности, у складу са законом, није прописана могућност изјављивања жалбе или приговора.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21) члан 33. став.1. тачка.1.
[2] Закон о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, број 22/09 и 52/21), члан 1. став 2.
[3] Закон о забрани дискриминације, члан 33.
[4] Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21 и 16/2022)
[5] Устав Републике Србије („Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21)
[6] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Сл. лист СЦГ – Међународни уговори“, – бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 – испр. и „Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/2010)
[7] Члан 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода; члан 2. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, бр. 22/2009 и др.), којим су прописани заштићени основи, укључујући политичка убеђења.
[8] Европски суд за људска права, Бодрожић против Србије, представка бр. 32550/05, пресуда од 23. јуна 2009. године, § 46. Суд је навео да је слобода изражавања један од суштинских основа демократског друштва и да се заштита односи и на изражавања која „вређају, шокирају или узнемиравају“.
[9] Бодрожић против Србије, цитирано дело, § 54–56; видети и Бодрожић и Вујин против Србије, представка бр. 38435/05, пресуда од 23. јуна 2009. године, § 34. У предмету Бодрожић против Србије Суд је посебно указао да су границе прихватљиве критике шире у односу на политичаре и јавне личности, као и да постоји мало простора за ограничење расправе о питањима од јавног интереса.
[10] Бодрожић против Србије, цитирано дело, §§ 46, 53–57. Суд је посебно разликовао чињеничне тврдње од вредносних судова и указао да се истинитост вредносних судова не може доказивати, али да вредносни суд мора имати довољну чињеничну основу.
[11] Европски суд за људска права, Перенчек против Швајцарске [Велико веће], представка бр. 27510/08, пресуда од 15. октобра 2015. године, §§ 204–208, 230. Суд у овој области примењује контекстуални приступ, узимајући у обзир садржину изражавања, контекст у којем је дато, начин на који је формулисано и његове могуће последице
[12] Бодрожић против Србије, цитирано дело, § 56. Суд је у том предмету посебно узео у обзир чињеницу да спорне изјаве нису имале за циљ подстицање насиља и да су биле део јавне расправе о питању од општег интереса
[13] Европски суд за људска права, Alexandru Pătrașcu против Румуније, 2025, у делу који се односи на одговорност за коментаре трећих лица на приватној Фејсбук страници. Суд је посебно указао да правила којима се успоставља таква одговорност морају бити довољно прецизна и да се морају ценити конкретне околности случаја.
[14] Delfi против Estonije (VV), предствака бр. 64569/09, 16. јун 2015.
ПОВЕРЕНИК ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Милан Антонијевић
435-26 Дискриминација на основу претпостављеног личног својства 
