бр. 011-00-19/2024-02   датум: 31. 10. 2025.

УСТАВНИ СУД

 11000 БЕОГРАД

Булевар краља Александра 15

На основу члана 168. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06, 115/21 и 16/22), члана 29. став 1. тачка 1. и члана 50. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Повереник за заштиту равноправности подноси

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ

члана 114. Закона о здравственом осигурању („Службени гласник РС“ бр. 25/2019 и 92/2023)

Одредбама члана 114. Закона о здравственом осигурању је прописано да право на коришћење здравствене заштите у иностранству, на терет средстава обавезног здравственог осигурања, има осигурано лице ако је његово здравствено стање пре његовог одласка у иностранство такво да је утврђено да не болује, односно да није боловало од акутних или хроничних болести у акутној фази, у последњих 12 месеци, за које је потребно дуже или стално лечење, односно да се осигурано лице не налази у стању које би убрзо по доласку у иностранство захтевало лечење, односно, смештај у стационирану здравствену установу, укључујући и друге здравствене услуге.

Поверенику за заштиту равноправности су се обратили грађани указујући на неповољан положај здравствених осигураника са хроничним болестима приликом коришћења здравствене заштите на терет средстава обавезног здравственог осигурања у случајевима хитне медицинске помоћи за време привременог боравка у иностранству, тражећи од Повереника да предузме мере из своје надлежности.

Грађани указују на немогућност остваривања права на здравствено осигурање појединих здравствених осигураника у хитним случајевима када се нађу у иностранству. Наводе да на основу потврде изабраног лекара РФЗО издаје потврду која се у иностранству може користити као основ за хитну здравствену услугу на терет РФЗО. Уколико је лице боловало од акутне или хроничне болести у акутној фази у последњих 12 месеци ово лице у складу са законом не може да оствари право на здравствену заштиту у иностранству за време свог боравка што сматрају неоправданим и неуставним. Даље наводе да се у пракси под хроничним болестима рачунају све од чега је неко боловао у последњих 12 месеци, те да хронична болест не пролази с протеком времена због чега примера ради људи са артритисом, лимфодемом, лупусом, псоријазом, на дијализи и сл. практично не могу никада више да остваре здравствену заштиту у иностранству на терет РФЗО. Грађани и организације цивилног друштва указују да је овакво искључивање једног броја грађана на основу здравственог стања неоправдано, неправедно и дискриминаторно јер уколико примера ради ово лице доживи саобраћајну несрећу или тровање храном или водом, не може да добије медицинску помоћ о трошку РФЗО-а иако хитно стање ради којег је затражило лечење у иностранству није у вези са основном болешћу. Такође указују да особе са развојним потешкоћама или хроничним или ретким болестима или старије особе практично никада не могу да остваре право у иностранству на ту врсту здравствене заштите, и поред здравственог осигурања које плаћају као и сви други грађани који за разлику од њих могу да остваре ово право. Сматрају да наведено представља „извргавање руглу“ једног легитимног механизма који треба да буде у служби грађана у складу са постављеним циљевима и сврхом здравствене заштите, а не да на овај начин, захваљујући „неуставној одредби корист имају само осигуравајуће куће“. Даље сматрају да само 5% грађана који су „здрави као дрен“ могу да остваре право на осигурање што указује да је држава „поставила лествицу“ толико високо коју „огромна већина грађана никада не може прескочити“. У својим обраћањима су указали да је наведено представљало велики проблем у остваривању неких других права као што је на пример добијање дозволе привременог боравка. Сматрају да је неоправдано да само из разлога јер су имали хируршку интервенцију на зубу или интервенцију ултразвучне терапије разбијања камена у бубрегу, или пре више година рак штитне жлезде због чега су на константној терапији буду искључени из овог облика здравствене заштите.

Министарство здравља је дописом број 011-00-52/2025-05 од 12. септембра 2025. године, изјашњавајући се на питања Повереника, обавестило Поверника за зaштиту равноправности да је одредба члана 114. став 1. Закона о здравственом осигурању (у даљем тексту: Закон) решење које je садржано и у претходном Закону о здравственом осигурању[1], тада уређено чланом 65, који je престао да важи доношењем новог Закона о здравственом осигурању[2] и да, сходно наведеном, следи да je у питању законско решење које je дуги низ година у примени и у овом моменту није могуће прецизно навести све смернице за припрему неког закона у датом временском оквиру. Даље је напоменуто да се приликом предлагања законских решења води рачуна о реалним капацитетима у систему обавезног здравственог осигурања, што се односи и на средства из којих се финансира остваривање права у том систему, те се у складу са тим предлажу и наоптималнија решења, a којима би се такође спречиле и могуће злоупотребе у остваривања права у том систему, што поводом конкретне теме као што je остваривање хитне медицинске помоћи за време привременог боравка у иностранству, значи да се спречи могућност да остваривање наведеног права представља заправо циљано лечење осигураног лица у иностранству, супротно подзаконском акту којим се уређује лечење осигураних лица у иностранству. Даље је на питање из којих разлога je опредељен рок од 12 месеци, a не неки други рок, као на пример неки краћи рок који се односи на период пре путовања, указано да је тешко дати прецизан одговор, имајући у виду период од када датира овај члана Закона, али се може поћи од тога да je „период од 12 месеци примерен рок у коме се може сагледати здравствено стање пацијента ради издавања потврде“. Такође је указано да се период од 12 месеци узима у обзир и за нека друга решења у Закону (нпр. основ за израчунавање накнаде зараде чини просечна зарада коју je осигураник остварио у претходних 12 месеци, пре месеца у којем je наступила припремена спреченост за рад). На питање Повереника шта се подразумева под стандардом „за које je потребно дуже или стално лечење“ и да ли се таква чињеница цени искључиво уз то да се осигурано лице не налази у стању које би убрзо no доласку у иностранство захтевало лечење, односно смештај у стационарну здравствену установу, у допису Министарства здравља је наведено да се Законом не уређују сами стандарди лечења, обзиром да су то стручна питања и да зависе од медицинских индикација пацијента, с једне стране, a са друге стране и од савремених научних достигнућа у области медицине. Указано је да за осигурано лице за које се на основу налаза и мишљења изабраног лекара утврди да је у последњих 12 месеци пре одласка у иностранство, нпр. 11 месеци пре тражења потврде, боловао од акутних или хроничних болести у акутној фази, лекарска комисија доноси оцену да нису испуњени услови за издавање потврде за коришћење здравствене заштите у иностранству, образлажући медицинске разлоге за такву оцену у сваком појединачном случају. Ha основу тако донете оцене лекарске комисије матична филијала нема основа за доношење потврде за коришћење здравствене заштите у иностранству, као и да лекарска комисија оцену доноси на основу налаза и мишљења изабраног лекара, a пo потреби и на основу медицинске документације и увида у извод здравственог картона. Према подацима којима располаже Републички фонд за здравствено осигурање приватна пракса нема могућност да уписује у здравствени картон интервенције и ток лечења, већ се налаз и мишљење изабраног лекара даје искључиво на основу медицинске документације коју je изабрани лекар уписао у здравствени картон осигураног лица, без обзира на чињеницу да ли je ту документацију издала „приватна пракса“ или здравствена установа из Плана мреже здравствених установа.

У допису Министарства здравља је још и појашњено да се одредба члана 114. став 1. Закона о здравственом осигурању односи на сва осигурана лица која путују у иностранство без обзира да ли je у питању држава са којом Република Србија има закључен споразум о социјалном осигурању или не, као и да се примењује и на запослене у дипломатско-конзуларним представништвима Републике Србије у државама са којима имамо споразум о социјалном осигурању, као и у оним државама са којима Република Србија нема закључен споразум о социјалном осигурању. Даље је наведено да у периоду од 1. јануара 2024. године до 31. децембра 2024. године организационе јединице Републичког фонда за здравствено осигурање издале су укупно 76.886 потврда о праву на коришћење здравствене заштите током боравка у иностранству и то 4.994 образаца 03-12 (за државе са којима немамо закључен споразум о социјалном осигурању), 4212 потврда о праву на коришћење здравствене заштите лицима упућеним на рад у другу државу уговорницу и 67.680 потврда о праву на коришћење здравствене заштите током привременог боравка у другој држави уговорници, као и да је на дан 31. децембра 2024. године у филијалама Републичког фонда за здравствено осигурање било je укупно 6.684.586 осигураних лица. Још је наведено да су одредбу којом се утврђује претходна испуњеност услова у погледу здравственог стања, a ради издавања потврде о праву на здравствену заштиту у иностранству у својим законодавствима предвиделе Босна и Херцеговина, Црна Гора и Северна Македонија, док државе чланице Европске Уније немају овакве одредбе.

Устава Републике Србије^[3] у члану 21. прописује да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.). Поред тога, чланом 68. Устава прописано је да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода^[4] коју је Република Србија ратификовала у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[5], који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 8. Закона о забрани дискриминације се прописује да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, осим ако је то оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Чланом 27. овог закона прописано је да је забрањена дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица.

Законом о здравственом осигурању^[6] у глави VI Коришћење здравствене заштите у иностранству и упућивање на лечење у иностранство, прописано је право на коришћење здравствене заштите на терет средстава обавезног здравственог осигурања. Одредбама члана 111. прописано је да здравствени осигураник кога послодавац упути на рад, стручно усавршавање или школовање у државу са којом је закључен међународни уговор о социјалном осигурању има право на коришћење здравствене заштите на терет средстава обавезног здравственог осигурања у складу са закљученим уговором. Одредбама члана 112. прописано да у случају да је осигураник упућен у државу са којом није закључен међународни уговор о социјалном осигурању, има право на коришћење здравствене заштите само у случају хитне медицинске помоћи како би се отклонила непосредна опасност по живот осигураног лица, ако je осигураник: деташирани радник; упућен на рад као запослен у домаћинству домаћег држављанина на службу у тој земљи, код међународних и страних организација, односно послодавца; упућен на школовање, стручно усавршавање и специјализацију и на службеном путу.

Одредбама члана 113. је прописано да осигурао лице за време приватног боравка у иностранству има право на коришћење здравствене заштите на терет средстава обавезног здравственог осигурања само у случају хитне медицинске помоћи како би се отклонила непосредна опасност по живот осигураног лица.

Одредбама члана 114. овог закона је прописано да право на коришћење здравствене заштите у иностранству, на терет средстава обавезног здравственог осигурања, има осигурано лице ако је његово здравствено стање пре његовог одласка у иностранство такво да је утврђено да не болује, односно да није боловало од акутних или хроничних болести у акутној фази, у последњих 12 месеци, за које је потребно дуже или стално лечење, односно да се осигурано лице не налази у стању које би убрзо по доласку у иностранство захтевало лечење, односно, смештај у стационирану здравствену установу, укључујући и друге здравствене услуге. Даље је прописано да здравствено стање из става 1. овог члана утврђује стручно-медицински орган Републичког фонда на основу налаза и мишљења изабраног лекара, о постојању услова из става 1. овог члана, а филијала издаје потврду за коришћење здравствене заштите у иностранству (у даљем тексту: потврда за коришћење здравствене заштите) (став 2.). Ради издавања потврде за коришћење здравствене заштите, стручно-медицински орган Републичког фонда може наложити да осигурано лице обави одређене врсте медицинских прегледа, с циљем утврђивања здравственог стања осигураног лица (став 3.). Давање налаза и мишљења изабраног лекара, односно утврђивање здравственог стања од стране стручно-медицинског органа Републичког фонда, односно издавање потврде за коришћење здравствене заштите, обезбеђује се осигураном лицу из средстава обавезног здравственог осигурања (став 4). Потврда за коришћење здравствене заштите издаје се на основу непосредног прегледа осигураног лица од стране изабраног лекара, као и на основу медицинске документације, и то: увида у здравствени картон, увида у извод здравственог картона, налаза и мишљења изабраног лекара да осигурано лице не болује и да није боловало од акутних или хроничних болести у акутној фази у последњих 12 месеци за које је потребно дуже или стално лечење, односно да се осигурано лице не налази у стању које би убрзо по доласку у иностранство захтевало дуже лечење, односно смештај у стационарну здравствену установу, укључујући и друге здравствене услуге, као и потврде изабраног лекара – стоматолога о стању зуба (став 5). Министар, на предлог Републичког фонда, ближе уређује услове и начин за коришћење здравствене заштите осигураних лица у иностранству (став 6) и филијала издаје потврду за коришћење здравствене заштите на обрасцу који прописује министар (став 7).

Одредбама члана 116. Закона о здравственом осигурању је прописано да осигурано лице коме је за време боравка у иностранству пружена хитна медицинска помоћ, а које је боравило у тој држави без претходно издате потврде за коришћење здравствене заштите, нема право на накнаду трошкова који су настали коришћењем хитне медицинске помоћи за време боравка у иностранству, укључујући и трошкове превоза за повратак до места становања у Републици Србији. Ставом 2. овог члана, прописано је да трошкове хитне медицинске помоћи пружене осигураном лицу у држави са којом је закључен међународни уговор о социјалном осигурању, а које је боравило у тој држави без претходно издате потврде за коришћење здравствене заштите, укључујући и трошкове превоза за повратак до места становања у Републици Србији, плаћа Републички фонд, а сноси их осигурано лице по поднетом захтеву за накнаду трошкова од стране Републичког фонда.

Неспорно је да је у складу са Уставом Републике Србије (члан 21) и Законом о забрани дискриминације дискриминација забрањена и да дефинише као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на личном својству, укључујући и здравствено стање као основ дискриминације. Да би се одговорило на питање да ли су читаве групе осигураника стављене у неоправдано неповољнији положај на основу свог здравственог стања као личног својства у односу на друге осигуранике који овакво здравствено стање немају, неопходно је сагледати да ли се постављеним ограничењем ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, те да ли је овакво ограничење оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.

Анализом наведених законских одредби може се констатовати да закон познаје различите ситуације зависно од тога да ли осигураник одлази у државу са којом је закључен међународни уговор о социјалном осигурању или не. Када послодавац упућује осигураника на рад, стручно усавршавање или школовање у државу са којом је закључен међународни уговор о социјалном осигурању, осигураник има право на коришћење здравствене заштите на терет средстава обавезног здравственог осигурања у складу са уговором (члан 111). Друга ситуација је када послодавац упућује осигураника на рад, усавршавање или школовање у државу са којим није закључен међународни уговор о социјалном осигурању (члан 112.) или када осигураник приватно борави у иностранству (члан 113). Међутим, одредбе члана 114. се примењују на све осигуранике који путују у иностранство без обзира да ли са конкретном државом Република Србија има закључен споразум о социјалном осигурању или не.

Имајући у виду прописан услов из члана 114. Закона о здравственом осигурању неспорно је да овај члан велику групу осигураника ставља у неједнак положај и онемогућава им право на коришћење здравствене заштите у иностранству на терет средстава обавезног здравственог осигурања, у случају хитне потребе како би се отклонила непосредна опасност по живот осигураника, на основу њиховог здравственог стања. Односно неспорно је да уколико осигураник нема акутну или хроничну болест у акутној фази у последњих 12 месеци, моћи ће да оствари хитну медицинску заштиту у иностранству у складу са наведеним чланом. Дакле неспорно је да је испуњен први услов да би се могло говорити о дискриминацији а то је да се наведеним ограничењем ускраћују права односно намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица на основу здравственог стања као личног својства. Да би се утврдило да ли је овакво ограничење, односно искључивање дозвољено неопходно је сагледати да ли је то оправдано легитимним циљем и да ли су средства за постизање тог циља примерена и нужна.

Европски суд за људска права у својој богатој пракси доследно заузима становиште „да је једнакост поступања прекршена уколико не постоји објективно и разумно оправдање разликовања те да се постојање таквог оправдања мора ценити у односу на циљ и последице разматране мере уз узимање у обзир начела која најчешће преовлађују у демократском друштву“. Европски суд је заузео становиште да је прекршен члан 14. Конвенције који се односи на забрану дискриминације, када се установи да нема „разумног односа сразмерности између употребљених средстава и циља чијем се остварењу тежило“[7]. Дакле, став суда је да се сваки критеријум који може довести до дискриминације мора пажљиво размотрити и оправдати. Сви критеријуми који могу довести до дискриминације морају бити пропорционални и оправдани објективним разлозима.[8]

Законом о здравственом осигурању прописано је да се обавезно здравствено осигурање организује на начелима: обавезности, солидарности и узајамности, јавности, заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса, сталног унапређивања квалитета обавезног здравственог осигурања и економичности и ефикасности обавезног здравственог осигурања. Начело солидарности и узајамности подразумева систем обавезног здравственог осигурања у којем трошкове обавезног здравственог осигурања сносе осигураници и други обвезници уплате доприноса уплатом доприноса на остваривање прихода, а права из обавезног здравственог осигурања користе она осигурана лица код којих је наступила болест или други осигурани случај. Начело заштите права осигураних лица и заштите јавног интереса подразумева дужност Републичког фонда да, приликом остваривања права из обавезног здравственог осигурања, омогући осигураним лицима да што лакше остваре и заштите своја права, водећи рачуна да остваривање њихових права не буде на штету права других лица нити у супротности са законом утврђеним јавним интересом, док начело економичности и ефикасности подразумева да се права из обавезног здравственог осигурања, у пуном обиму, садржају и стандарду, остварују уз што мање финансијских и других средстава (члан 5).

Дакле, осигураници обавезног здравственог осигурања у Србији, који службено или приватно бораве у иностранству у држави са којом није закључен уговор о социјалном осигурању, имају право на здравствену заштиту на терет средстава обавезног здравственог осигурања, само у случају хитне медицинске помоћи како би се отклонила непосредна опасност по живот осигураног лица. У складу са Законом о здравственој заштити, Републички фонд има дужност да приликом остваривања права из обавезно здравственог осигурања, омогући осигураним лицима да што лакше остваре и заштите своја права, водећи рачуна да остваривање њихових права не буде на штету права других лица нити у супротности са законом утврђеним јавним интересом. Опредељење да се здравствена заштита у иностранству ограничи само на хитне случајеве ради отклањања непосредне опасности по живот осигураника се може сматрати оправданом и сразмерном у складу са наведеним начелима заштите јавног интереса и економичности и ефикасности. Ово посебно јер је Законом о здравственом осигурању регулисано и упућивање на лечење у иностранство, односно да се осигураном лицу може, изузетно одобрити лечење, спровођење дијагностичких поступака, односно успостављање дијагнозе у иностранству, на терет средстава обавезног здравственог осигурања, за лечење обољења, стања или повреде који се не могу успешно лечити у Републици Србији, односно за дијагностичке поступке који се не могу спроводити у Републици Србији, односно за успостављање дијагнозе која се не може успоставити у Републици Србији, а у држави у коју се осигурано лице упућује постоји могућност за успешно лечење тог обољења, стања или повреде, односно за спровођење дијагностичког поступка или за успостављање дијагнозе (члан 120).

Међутим, Повереник указује да је споран други део одредбе члана 114. Закона о здравственом осигурању којим је прописано ограничење у остваривању права на пружање хитне медицинске заштите у иностранству на терет РФЗО-а: „ако је његово здравствено стање пре његовог одласка у иностранство такво да је утврђено да не болује, односно да није боловало од акутних или хроничних болести у акутној фази, у последњих 12 месеци, за које је потребно дуже или стално лечење“.

Из наведене одредбе произлази да је на овај начин искључен велики број осигураника обавезног здравственог осигурања који у складу са Уставом и Законом о здравственом осигурању имају правo на здравствену заштиту која се обезбеђује из доприноса за здравствено осигурање. У складу са одредбама члана 8. Закона о забрани дискриминације, потребно је анализирати постојање сразмере између предузетих мера и циља који се овим мерама жели постићи. Као што је већ речено, опредељење да се здравствена заштита у иностранству ограничи само на хитне случајеве ради отклањања непосредне опасности по живот осигураника се може сматрати оправданом и сразмерном с обзиром да се односи на све осигуранике и да је евидентно да средства Фонда нису неограничена, те да их треба пажљиво планирати и користити у складу са поменутим начелима здравствене заштите. Међутим, поставља се питање оправданости и сразмерности ограничења права на здравствену заштиту о трошку обавезног осигурања у хитним случајевима у иностранству само за одређену групу осигураника, односно осигураника који имају или су имали акутну или хроничну болест у акутној фази, у последњих 12 месеци, за које је потребно дуже или стално лечење. Анализом одредбе као спорно се поставља првенствено питање постављеног временског оквира од 12 месеци који аутоматски доводи до искључења из права уз прописивање најширег могућег услова, а то је да лице има акутну или хроничну болест у акутној фази за коју је потребно дуже или стално лечење.

Према доступним дефиницијама у медицинској литератури акутна болест се претежно дефинише као болест која се развија брзо и обично кратко траје за разлику од хроничне болести које су најчешће дуготрајне и могу трајати месецима, годинама или чак доживотно. Сама реч „хронично“ указује да таква болест захтева стално или дуже лечење како би се болест држала под контролом.

Из одредбе се не може сагледати оправданост оваквог услова, јер здравствено стање особе која је имала акутну болест или хроничну болест у акутној фази у последњих 12 месеци може бити стабилно и под контролом. Чак може представљати и мањи ризик у смислу остваривања осигураног случаја или ризика у односу на лице које је остварило право и добило потврду о испуњености услова за остваривање здравствене заштите у иностранству, јер је особа која има хроничну болест је чешће подвргнута сталном праћењу од стране лекара због природе своје болести или та особа сама посвећује више пажње сопственом здрављу јер је свесна евентуалних ризика који носи хронична болест уколико се не лечи.

Повереник даље указује да, Републички фонд издаје потврду о коришћењу здравствене заштите на основу непосредног прегледа изабраног лекара и на основу медицинске документације: увид у здравствени картон, увид у извод здравственог картона, као и налаз и мишљење изабраног лекара. С обзиром да у Републици Србији још увек не постоји јединствена здравствена евиденција у коју се уноси сваки преглед или захват који осигураник обави у установи здравствене заштите, и то како оној из Плана мреже здравствених установа, тако и оној основаној из средстава која нису државна (тзв. приватна пракса) отворена је могућност добијања потврде која омогућава здравствену заштиту у иностранству у хитним случајевима на терет Фонда и лицима која имају тј. имала су акутну или хроничну болест у акутном стању која захтева дуже или стално лечење у последњих 12 месеци али им та чињеница није уписана у картон. У истом положају су и осигураници који се ређе обраћају лекару и који ће медицинску заштиту у иностранству остварити из средстава Фонда без обзира на њихово здравствено стање у претходном периоду, за која опет указујемо да се обезбеђују плаћањем доприноса свих осигураника.

Такође, спорна одредба закона доводи у већи ризик од дискриминације и особе слабијег имовног стања с обзиром на њихову ограничену финансијску могућност да користе услуге тзв. приватне праксе, већ су у потпуности усмерени на здравствену заштиту која се финансира из буџета.

Ова одредба би се евентуално могла разумети када би услов остваривања права на терет Фонда био једнак за све осигуранике у смислу да ниједан осигураник чија болест захтева стационарно лечење пред пут не добије потврду о праву на здравствену заштиту у иностранству, међутим тренутно важећи члан трајно искључује читаве групе лица од остваривања права на здравствену заштиту у иностранству због чињенице да је њихова болест трајног односно хроничног карактера у смислу класификације болести.

Повереник је мишљења да овако искључујући услов није нити сразмеран нити пропорционалан циљу који се желео постићи и да је исти циљ могао бити постигнут мање рестриктивним средствима, посебно имајући у виду да се о трошку Фонда покрива само хитна здравствена заштита како би се отклонила непосредна опасност по живот осигураног лица, а не лечење у иностранству.

Повереник даље указује да се не може сагледати ratio норме у погледу рока од 12 месеци пре путовања и чиме се законодавац руководио када је одабрао баш овај рок. Ово нарочито ако је особа имала акутну болест коју је излечила примера ради пре 11 месеци, па дванаестог месеца жели да путује у иностранство. Поставља се питање зашто би та особа била искључена из здравственог осигурања о трошку Фонда за случај хитне медицинске помоћи која је неопходна да би се отклонила опасност по живот осигураника. И обрнуто, осигураник који у последњих 12 месеци пред одлазак у иностранство није боловао, није изузет од ризика да се након доласка у другу државу укаже потреба за хитним здравственом заштитом, при чему ће његове трошкове Фонд покрити и то из средстава која обезбеђује уплатом доприноса свих осигураника (како оних који имају акутну или хроничну болест у акутној фази тако и оних који ово здравствено стање немају). Грађани су Поверенику у обраћањима указали да примера ради, лице које болује од дијабетеса, реуматоидног артритиса, због природе и сталности своје болести никада неће моћи да оствари здравствену заштиту у иностранству у случају хитне медицинске болести јер их члан 114. Закона о здравственој заштити искључује од овакве могућности. Такође, из животних примера на које указују грађани и грађанке у својим обраћањима Поверенику, ситуације у којима је потребна хитна медицинска помоћ углавном и нису узроковане хроничном болешћу већ несрећним случајем (нпр. повреде при паду, тровања и сл.) који се не може предвидети и који се може догодити како лицу које нема никакву болест тако и лицу које се пре више месеци излечило или лицу са хроничном болешћу које је под сталном терапијом.

У вези са свим наведеним, Повереник је мишљења да прописан услов које се односи на здравствено стање осигураника искључује велики број осигураника Републичког фонда за здравствено осигурање из могућности коришћења права на здравствену заштиту у иностранству на терет средстава обавезног здравственог осигурања, није примерен и нужан за постизање законитог циља да се осигураницима омогући да што лакше остваре и заштите своје право.

На основу свега наведеног, користећи своја законска овлашћења да поднесе предлог за оцену уставности и законитости, према члановима 50. став 1. Закона о Уставном суду, Повереник за заштиту равноправности предлаже да Уставни суд, након спроведеног поступка, донесе следећу

О Д Л У К У

Утврђује се да одредбе члана 114. Закона о здравственом осигурању нису у сагласности са Уставом Републике Србије и Законом о забрани дискриминације.

[1] „Сл.гласник РС“, бр. 107/05, 109/05-исправка,…10/16-др. закон

[2] „Сл.гласник РС“, бр. 25/19

[3] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21

[4] „Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05, 7/05 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15

[5] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[6] „Службени гласник РС“, бр. 25/2019 и 92/2023

[7] Affaire „relative a certains aspects du regime linguistique de l’enseignement en belgique“ C. Belgique (au principal), представка бр. 1474/62 и др, пресуда од 23. јула 1968. https://hudoc.echr.coe.int/fre#{%22itemid%22:[%22001-62083%22]}

[8] ² Ferrero Quintana protiv Španije (2024), бр. 2669/19 od 26. novembra 2024. https://hudoc.echr.coe.int/#{%22itemid%22:[%22001-238103%22]}

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

453-24 Предлог за оцену уставности и законитости Закона о здравственом осигурању