07-00-520/2024-02 датум: 26.8.2024.

„НОВОСТИ“А.Д.

Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник

11000 БЕОГРАД

Трг Николе Пашића 71

ПРЕДМЕТ: ПРЕПОРУКА МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Поштовани господине Вучелићу,

Поверенику за заштиту равноправности, обратио се дописом Национални савет бошњачке националне мањине, поводом текста на интернет страници листа „Вечерње новости“ од 6. и 7.8.2024. године, под називом: „Анализа Новости: Шта се крије иза покушаја измене програма на универзитету у Новом Пазару“. У допису се наводи да оба дела „Анализе Вечерњих новости“ као и изјаве саговорника садрже повреде бројних правних регулатива које су уредиле статус и права националних мањина у Републици Србији, међу којима су Устав Републике Србије, Закон о јавном информисању, Закон о ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима и др. Сматрају да су негирањем босанског језика грубо прекршена права Бошњака на властити национални и језички идентитет.

Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[1] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације.

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Чланом 79. Устава прописано је да припадници националних мањина имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма; да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа; да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом. У складу са Уставом, на основу закона, покрајинским прописима могу се установити додатна права припадника националних мањина.

Законом о ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима[3] и то чланом 3.  прописано је да приликом предаје ратификационог инструмента, Србија и Црна Гора ће дати следеће изјаве: 1. У складу са чланом 2. став 2. Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, Србија и Црна Гора прихвата да се у Републици Србији за албански, босански, бугарски, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик примењују члан 8. став 1. а (iii), а (iv), б (iv), ц (iv), д (iv), е (ii), ф (iii), г; члан 9. став 1 а (ii), а (iii), б (ii), ц (ii), д, став 2. а, б, ц, став 3, члан 10. став 1. а (iv), а (v), ц, став 2. б, ц, д, г, став 3. ц, став 4 ц, став 5. члан 11. став 1. а (iii), б (ii), ц (ii), д, е (i), ф (ii), став 2. став 3. члан 12. став 1. а, б, ц, ф, став 2. члан 13. став 1. ц. члан 14. а, б, а у Републици Црној Гори за албански и ромски језик примењују члан 8. став 1. а (iii), а (iv), б (ii), б (iv), ц (iii), ц (iv), д (iv), е (ii), ф (iii), г, х; члан 9. став 1. а (ii), а (iii), а (iv), б (ii), б (iii), ц (ii), ц (iii), д, став 2. а, б, ц, став 3, члан 10. став 1. а (iii), а (iv), а (v), ц, став 2. б, д, г, став 3. а, став 4. а, ц, став 5. члан 11. став 1. а (iii), б (ii), ц (ii), д, е (i), ф (ii), став 2. став 3. члан 12. став 1. а, б, ц, ф, став 2. члан 13. став 1. ц.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.  Одредбом члана 11. Закона о забрани дискриминације забрањено је изражавање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица на основу њиховог личног својства, у јавним гласилима или другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, исписивањем и приказивањем порука или симбола и на други начин. Одредбом члана 12. став 1. забрањено je узнемиравање и понижавајуће поступање и полно и родно узнемиравање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљиво окружење. Чланом  24. став 1. прописано је да је забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика, док је ставом 2. истог члана прописано је да начин остваривања и заштите права припадника националних мањина уређује се посебним законом.

Закон о заштити права и слобода националних мањина  у члану 10. прописује да припадници националних мањина могу слободно употребљавати свој језик и писмо, приватно и јавно, док је чланом 17. став 1. прописано да припадници националних мањина имају право на потпуно и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући право на изражавање, примање, слање и размену информација и идеја путем штампе и других средстава јавног обавештавања.

Законом о националним саветима националних мањина[4] прописано је чланом 19. да национални савет може да оснује установе и привредна друштва ради остваривања права на јавно информисање на језику националне мањине, односно фондације ради остваривања општекорисног циља унапређења јавног информисања на језику националне мањине, у складу са законом, док је ставом 2. истог члана прописано да акти о оснивању установе, привредног друштва односно фондације, која је издавач медија, морају бити усаглашени са законима којима се уређује област јавног информисања и медија.

Такође, одредбама Закона о јавном информисању и медијима^[5] у члану 43. став 1. прописано је да импресум медија садржи: назив медија, назив и седиште издавача, адресу електронске поште или интернет странице, лична имена главног уредника медија и одговорних уредника за поједина издања, рубрике, односно програмске целине, податке о надлежним регулаторним, односно надзорним телима, као и регистрациони број медија. Чланом 45. Закона о јавном информисању и медијима између осталог прописано је да Регистар медија и Евиденцију произвођача медијских садржаја води Агенција за привредне регистре, док је чланом 47. став 1. тачка 2. између осталог прописано да се у Регистру регуструје лично име и ЈМБГ домаћег физичког лица или број пасоша и држава издавања пасоша страног физичког лица које је главни уредник медија. Чланом 63. став 1. Закона о јавном информисању и медијима прописано је да медиј мора имати главног уредника. Ставом 2. исте одредбе прописано је да главни уредник медија има својство одговорног уредника тог медија, док је ставом 3. исте одредбе закона прописано да уредник за поједино издање, рубрику, односно програмску целину одговара главном уреднику за садржај који уређује. На крају је ставом 6. прописано да се за главног уредника именује лице које име пребивалиште на територији Републике Србије.  Одредбом члана 86. овог закона прописано је да се идејама, мишљењима, односно информацијама које се објављују у медијима не сме се подстицати дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, због њихове сексуалне оријентације, родног идентитета или другог личног својства без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело. Такође, одредбама члана 114. овог закона прописано је да се тужба из става 112. овог закона подноси против главног уредника медија у коме је информација, односно записан објављен^[6]. Одредбе закона које прописује пасивну легитимацију лица против којих се подноси тужба у споровима против медија, аналогно треба имати у виду и у поступку пред Повереником за заштиту равноправности.

Имајући у виду да се Национални савет бошњачке националне мањине обратио Поверенику за заштиту равноправности дописом поводом текстова на интернет страници листа „Новости“ од 6. и 7.8.2024. године, Повереник констатује да наведени текстови садрже наводе аутора текста као и изјаве саговорника који се наводе у тексту, односно њихове исказе. Тако је, између осталог, у поднаслову првог текста наведено: „На државном универзитету у Новом Пазару узбуркале су се страсти због језика који не постоји.“ док се у уводу наставка наводи „увођење непостојећег језика“. Не улазећи у анализу ставова науке по питању разлике у језицима и стандардима које један језик треба да достигне, Повереник је у конкретном случају имао у виду правни аспект, односно да су ратификацијом Европске повеље о регионалним и мањинским језицима, уз ратификацини инструмент, у члану 3. Закона о ратификацији Повеље, побројани језици на које ће се одредбе ове Повеље примењивати, а које се односе на право коришћења језика у различитим сферама живота, а међу којим језицима је наведен и босански језик. Стога, имајући у виду да је ова повеља ратификована, односно да је она постала саставни део правног система Републике Србије, иста је правно обавезујућа за све.

Имајући у виду да у конкретном случају није поднета прутужба, а полазећи од наведених прописа као и чињенице да је држава преузела обавезу да приликом ратификације Повеље прецизира сваки од регионалних и мањинских језика на који ће се одредбе односити, те да је приликом предаје ратификациног инструмента држава дала изјаву да ће се одредбе примењивати и за босански језик, Повереник за заштиту равноправности, на основу овлашћења из члана 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискримианције препоручује „Новости“ а.д. да приликом објављивања садржаја поштује одредбе Закона о ратификацији Европске повеље о мањинским и регионалним језицима као и одредбе Закона о забрани дискриминације којим је забрањено изношење идеја, ставова и мишњења која вређају достојанство лица или подстичу дискриминацију на основу националне припадности.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС” бр. 22/09 и 52/21), члан 1. став 2.

[2] „Сл. гласник РС“, бр. 98/2006 и 115/2021

[3] „Службени лист СЦГ – Међународни уговориˮ, бр. 18/05

[4] „Службени гласник РСˮ, бр. 72/09, 20/14, ослука УС 55/14 и 47/18;

[5]„Службени гласник РС”, број 92/2023

[6] Члан 112.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

597-24 Препорука мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације