бр. 021-01-01070/2024-02 датум: 24.7. 2024. године
МИНИСТАРСТВО ПРАВДЕ
Маја Поповић, министарка
11000 НОВИ БЕОГРАД
Немањина 22-26
Предмет: Иницијатива за измене и допуне члана 181. Закона о извршењу кривичних санкција
Поштована госпођо Поповић,
Повереник за заштиту равноправности у оквиру надлежности прописаних Законом о забрани дискриминације[1] прати спровођење закона и других прописа и иницира доношење или измену прописа у циљу унапређења равноправности и заштите од дискриминације. С тим у вези, Повереник је у претходном периоду Министарству правде поднео више иницијатива са образложењем, које су се односиле на измену и/или допуну више закона чије предлагање, односно израда нацрта је у надлежности Министарства. Једна од иницијатива односила се и на измену и допуну члана 181. Закон о извршењу кривичних санкција[2] бр. 011-00-13/2024-02 од 14. маја 2024. године. Иницијатива коју смо Вам поднели у мају ове године представљала је поновљену и допуњену иницијативу за измену овог закона у односу на ону коју смо Вам поднели 11.4.2022. године (Иницијатива бр. 011-00-8/2022-02).
Повереник је поднео наведену иницијативу за измену члана 181. Закона о кривичним санкцијама, како би се размотрило увођење обавезе за надлежне органе да, по службеној дужности у случајевима родно заснованог и породичног насиља, онако како је оно дефинисано у Закону о спречавању насиља у породици, обавесте жртву о отпуштању осуђеног или његовом бекству из затвора, без обзира на процену ризика од стране завода у конкретном случају, како је наведено у ставу 2. овог члана. Имајући у виду директиве Европске уније које обавезују државе чланице да омогуће жртви да буде обавештена о наведеним чињеницама као и о свакој мери која је изречена у циљу њихове заштите, у случају пуштања или бекства починиоца кривичног дела, Повереник је предложио да уколико се не усвоји иницијатива да жртва у случајевима родно заснованог и породичног насиља буде обавезно обавештена, да се пропише обавеза за надлежне органе да у свакој фази поступка укажу жртви како и на који начин може да добије односно да затражи добијање обавештења из члана 181. став 1. Закона. Такође, Повереник је у иницијативи предложио да је и први став члана 181. Закона потребно допунити упућивањем на одредбе Закона о спречавању насиља у породици (члан 4) којим су прописана кривична дела у којима се овај закон примењује и који члан закона обухвата већи број кривичних дела од оних прописаних чланом 181. став 1. Закона о извршењу кривичних санкција.
С обзиром да иницијатива још увек није усвојена, подносимо допуну ове иницијативе на начин да је потребно члан 181. Закона о извршењу кривичних санкција, поред већ предложеног изменити и допунити тако да овим чланом буду обухваћене и жртве трговине људима.
Повереник за заштиту равноправности примио је допис који су заједно потписала удружења „Атина“ и „Астра“ која се баве пружањем подршке и заштите жртава трговине људима. У допису је, између осталог, наведено да би проширење обима Иницијативе за измене члана 181. Закона о извршењу кривичних санкција[3], на начин да се обавештење о отпуштању из затвора прошири и на жртве трговине људима, имало далекосежне позитивне ефекте на безбедност, опоравак и реинтеграцију жртава у друштво. Истакнуто је да члан 30. Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима[4] додатно афирмише мере заштите жртава, сведока и лица која сарађују са судским органима, и наглашава обавезу страна уговорница да усвоји законодавне или друге мере како би се током судских поступака обезбедила заштита приватности жртве као и безбедност и заштита од застрашивања. Кривични законик Републике Србије[5] у члану 388. и 389. дефинише кривично дело трговине људима, као тешко кршење људских права, те предвиђа казне од 3 до 10 година када је кривично дело почињено над одраслим лицима, и од 5 до 12 година када је почињено над малолетним лицима, односно децом. Због чињенице, како се наводи у допису, да жртве немају информацију о томе да је починилац изашао из затвора, жртве страхују да ће се починилац појавити испред места где жртва живи, ради или иде у школу. Удружења наводе да током рада са женама и девојкама, корисницама програма подршке за жртве трговине људима, многе су истакле да страхују од тога да ће их сви из система подршке заборавати када се суђење оконча. Њихова перцепција је да су подршка и помоћ пре свега од стране полиције и тужилаштва за време трајања истраге и судског поступка, а да се одмах потом заувек завршава. Пропуст да се пренесе информација да се насилник више не налази у затвору, како је наведено, доводи до одсуства системске подршке што често води интезивирању депресивног афекта у оквиру трауматске симптоматологије и значајно умањује спремност жртве да се обрати професионалцима. У допису даље наводе да је важно да систем упути поруку жртвама да знају да ће на време добити информацију о изласку осуђеника на слободу. Ово је посебно важно уколико се ради о члановима породице, родитељима, партнерима или људима из блиског окружења. Најважније је да жртва буде унапред припремљена и да је безбедна.
Повереник истиче да је Република Србија је потписала и ратификовала најважнија међународна документа у вези са трговином људима, пре свега Конвенцију Уједињених нација против транснационалног организованог криминала и допунске протоколе[6], као и већ поменуту Конвенцију Савета Европе о борби против трговине људима[7].
Чланом 3. Закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима[8] прописано је да примена одредби ове конвенције од стране страна уговорница, а посебно коришћење мера за заштиту и унапређење права жртава, треба да се обезбеди без дискриминације по било ком основу као што су пол, раса, боја, језик, вероисповест, политичко или неко друго уверење, национално или социјално порекло, припадност некој националној мањини, имовина, рођење или неки други статус.
Када је реч о заштити и унапређењу права жртава, у чл. 9. до 11. наглашене су обавезе држава потписница које се односе на идентификацију и помоћ жртвама, као и на заштиту њихове приватности.
Такође, одредбом члана 12. став 1. прописана је помоћ жртвама, тако да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне за пружање помоћи жртвама у њиховом физичком, психолошком и социјалном опоравку. Таква помоћ треба да обухвати бар:
а) животни стандард који може да им обезбеди егзистенцију путем таквих мера као што су: прикладан и сигуран смештај, психолошка и материјална помоћ;
б) приступ хитној медицинској заштити;
в) услуге превођења и тумачења, у случају потребе;
г) саветовање и информисање, посебно о њиховим законским правима и услугама које су им доступне, на језику који разумеју;
д) помоћ која ће да им омогући да се њихова права и интереси изнесу и размотре у одговарајућим фазама кривичног поступка који се води против извршилаца;
ђ) приступ образовању за децу.
Ставом 2. истог члана овог закона прописано је да свака страна уговорница треба да поклони одговарајућу пажњу потреби да се обезбеди сигурност и заштита жртве, док је одредбом става 4. и 7. истог члана прописано да свака страна уговорница треба да усвоји правила према којима ће жртве које законито бораве на њеној територији имати право на приступ тржишту рада, стручном усавршавању и образовању, као и да у циљу спровођења одредби из овога члана, свака страна уговорница треба да обезбеди да се услуге пружају на основу договора и добијених информација, водећи рачуна о посебним потребама угрожених лица и правима деце на смештај, образовање и адекватну здравствену заштиту.
У члану 17. ове конвенције додатно је наглашено да примењујући мере из овог поглавља, стране уговорнице треба да теже унапређењу родне равноправности. Поред тога, у глави В Конвенције Савета Европе која се односи на истраге, кривично гоњење и процесно право, додатно се афирмишу мере заштите жртава, сведока и лица која сарађују са судским органима, и наглашава се обавеза страна уговорница да усвоје законодавне или друге мере како би се током судских поступака обезбедила заштита приватности жртве и, по потреби, њеног идентитета; као и безбедност жртве и заштита од застрашивања (члан 30).
Заштита жртава, сведока и лица која сарађују са судским органима прописана је одредбом члана 28. став 1. тако да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне да би се обезбедила ефикасна и одговарајућа заштита од могуће одмазде или застрашивања, посебно у току и после истраге и кривичног гоњења извршилаца, и то:
а) за жртве;
б) по потреби, за оне који пријаве кривично дело утврђено у складу са чланом 18. ове конвенције или који на неки други начин сарађују са истражним органима и тужилаштвом;
в) за сведоке који сведоче о кривичним делима утврђеним у складу са чланом 18. ове конвенције;
г) по потреби, за чланове породице лица из тачке а) и в).
Наведеним чланом такође је прописано да свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне да би се омогућиле и понудиле различите врсте заштите. То би могло да обухвати физичку заштиту, пресељење, промену идентитета и помоћ у проналажењу послова, као и да дете жртва трговине људима добиће посебне мере заштите које ће водити рачуна о његовим најбољим интересима. Такође, свака страна уговорница треба да усвоји законодавне или друге мере које су потребне како би се, уколико је неопходно, пружила одговарајућа заштита од могуће одмазде или застрашивања, посебно током и након истраге и кривичног гоњења извршилаца, за чланове група, фондација, удружења или невладиних организација и да свака страна уговорница треба да размотри могућност да закључи уговоре или споразуме с другим државама у циљу примене овог члана.
Неспорна је важност правовременог санкционисања свих видова и облика насиља, али што се тиче заштите жртава ту не треба да буде крај системске подршке. Поред чињенице да последице учињеног дела погађају жртву, не треба занемарити чињеницу да оне погађају и чланове породице и непосредно окружење жртве због чега је потребно обезбедити континуирану и благовремену подршку и заштиту, као и могућност да жртве добију одговоре на питања која се отварају пуштањем или у случају бекства учиниоца са одслужења казне.
Имајући у виду све наведено Повереник Министарству подноси допуну већ раније поднете Иницијативе Повереника за измене члана 181. Закона о извршењу кривичних санцкија (бр. 011-00-13/2024-02 од 14. маја 2024. године) на начин да се измена овог члана обухвате и жртве трговине људима, као и кривична дела која се на то односе.
[1] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.
[2] „Службени гласник РСˮ, бр. 55/14 и 35/19
[3] „Службени гласник РС“, бр. 55/14 и 35/19
[4] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 19/09
[5] „Службени гласник РС“, бр. 85/05- испр., 107/058 – испр., 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19
[6] Закон о потврђивању Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала и допунских протокола („Службени лист СРЈ – Међународни уговори”, број 6/01)
[7] Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 19/09)
[8] „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 19/09
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
480-24 Иницијатива за измене и допуне члана 181. Закона о извршењу кривичних санкција 
