дел. бр. 021-01-339/2021-02 датум: 16. јули 2021. године

НАЦИОНАЛНА СЛУЖБА ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ

Краља Милутина 8

11000 Београд

Предмет: Иницијатива за креирање и спровођење мера активне политике запошљавања усмерених искључиво ка појединим категоријама теже запошљивих жена

Поштовани Г-дине Мартиновић,

Пракса Повереника за заштиту равноправности, као независног органа за заштиту од дискриминације и унапређење равноправности, као и бројна истраживања и извештаји, говоре да су жене у Републици Србији у неповољнијем су положају у односу на мушкарце у свим областима друштвеног живота. Подаци указују^[1] да у Републици Србији живи чак 180.000 жена више него мушкараца, међутим упркос чињеници да су бројније и образованије, жене се теже запошљавају, лакше отпуштају и имају мању плату од мушкараца. Такође 971.000 жена у односу на 1.333.000 мушкараца има посао, а јаз у зарадама износи 8,8% у корист мушкараца. То значи да би жена морала да ради додатних 35 дана сваке године како би имала исту зараду као мушкарац.

Област рада и запошљавања налази се у врху по броју поднетих притужби Поверенику од оснивања институције (трећина од укупног броја свих примљених притужби је у области рада и запошљавања) због чега је сачињен и Народној скупштини предат Посебан извештај Повереника за заштиту равноправности о дискриминацији у области рада и запошљавања. Право на рад као једно од основних људских права је под једнаким условима загарантовано свима. Узроци дискриминације на тржишту рада су разноврсни, а најчешће су то негативна предубеђења да су неки радници мање продуктивни од других, на основу неког њиховог личног својства, да би запошљавање неког лица довело до чешћих одсуствовања са рада и већих трошкова. Као најдискриминисанија друштвена група, која је истовремено и најбројнија на тржишту рада, издвајају се жене, како по основу пола, тако и по основу брачног и породичног статуса. Узроци који доводе до подређености или надређености полова, односно стереотипне улоге полова, производе неједнакости и на тржишту рада, а и даље је присутна пракса појединих послодаваца да у пријавама, на конкурсима и интервјуима за посао неоправдано укључују питања о породичном и брачном статусу, или аутоматски искључују жене због претпоставке о немогућности усклађивања приватних и пословних обавеза. Такође је приметна и пракса да жене након повратка са одсуства у вези са трудноћом и родитељством бивају премештене на нижа радна места, или не напредују, нити су на местима одлучивања због чињенице да имају децу о којој се старају. Поред тога, пракса је показала да није редак случај и да послодавци уцењују запослене жене да потпишу бланко споразум о раскиду радног односа за случај да остану трудне или да им доприноси за обавезно социјално осигурање не буду уплаћени што се одражава и на друга права у вези са трудноћом и родитељством. Посебно је тежак положај појединих категорија жена, као што су жене са инвалидитетом, Ромкиње, жене са села или из неразвијенијих подручја, оне које су нижег образовања, младих, „старих“ односно старијих од 55 година живота неформално запослених и сл.

У вези са наведеним, а користећи своја законска овлашћења из члана 33. став 1. тачка 7. Закона о забрани дискриминације[2] Повереник упућује иницијативу за креирање и спровођење посебних мера активне политике запошљавања усмерених према теже запошљивим женама.

У Стратегији запошљавања у Републици Србији за период од 2021. до 2026. године[3] су као теже запошљива лица пре свих препознате жене и, између осталог, констатовано да је последњих пет година обележило побољшање апсолутног и релативног положаја жена, тако да су жене повећале стопу активности (за 5,7 п.п.) и стопу запослености (за 9,4 п.п.). Без обзира на ове помаке, родни јаз и даље је присутан према свим индикаторима тржишта рада Републике Србије односно жене су у знатно неповољнијој ситуацији него мушки део популације. Стопа активности жена од 61,3% је нижа од стопе активности мушкараца која износи 74,9%, што представља разлику од 13,6 п.п. Стопа запослености жена од 54,3% је нижа од стопе запослености мушкараца која износи 67,1%, што представља разлику од 12,8 п.п. Оваква ситуација је још израженија када се посматрају младе жене, жене са инвалидитетом, Ромкиње, дугорочно незапослене и др.

У Акционом плану за период од 2021. до 2023. годинe за спровођење Стратегије запошљавања у Републици Србији за период од 2021. до 2026. године[4] жене су посебно препознате у мери 2.4. Унапређење положаја жена на тржишту рада, за коју су везани показатељи у односу на реализацију мера активне политике запошљавања. Предвиђене активности код ове мере се односе на: Укључивање незапослених жена из посебно осетљивих категорија у мере АПЗ, Анализу предуслова за усклађивање радног и породичног живота и Спровођење посебних мера за активацију и подстицање запошљавања неактивних жена у мање развијеним и девастираним подручјима (информативне кампање, каравани запошљавања и др).

Имајући у виду прецизно наведене показатеље о положају жена на тржишту рада, а посебно имајући у виду да одређен, не мали број жена, спада у категорију теже запошљивих лица по више основа, како је наведено у поменутим документима, Повереник је мишљења да је при креирању специфичних мера потребно размотрити све могућности које стоје на располагању нарочито рањивим категоријама жена и креирати такве мере које ће у већој мери допринети подизању њихове запошљивости, запошљавању и самозапошљавању. У тексту Стратегије запошљавања је констатовано да је родни јаз присутан према свим индикаторима тржишта рада Републике Србије односно да су жене у знатно неповољнијој ситуацији него мушки део популације. Жене које су неформално запослене жене у већини су ангажоване као помажући чланови домаћинства, не остварују никаква права по основу свог рада ни зараду, учешће незапослених жена у укупном броју незапослених лица се повећало за 3 п.п. – са 51,2% у 2015. на 54,2% у 2019. години, а и да се незапосленост мушкараца се смањила више него незапосленост жена (за око 120 хиљада лица или 33,1%).

У смислу наведеног, а између осталих мера активне политике запошљавања, поред предности које имају жене код укључивања у поједине мере, могле би бити креиране и специфичне мере које су искључиво усмерене на жене и то пре свега оне које живе у неразвијенијим подручјима, сеоским срединама, које су мање образоване, дугорочно незапослене и сл. Тако би се могло подстицати самозапошљавање и запошљавање жена које се баве старим занатима (попут веза, кукичања, ткања, шивења, али и кувања традиционалних јела, спремања зимнице, оснивања сеоских домаћинстава и сл) и тиме, поред подстицања запошљавања жена утицати и на очување традиције нашег народа. Пример рада и удруживања је и функционисање Етно мреже путем које се постижу важни резултати на очувању традиционалног наслеђа, као и оспособљавању и економском оснаживању жена и младих за тржишну производњу, а чије производе користи Протокол Владе и бројне државне институције као пословне и дипломатске поклоне. Етно мрежа се, у вези са организовањем јавних радова за жене и маргинализоване групе, обратила дописом Поверенику.

Истовремено би се могла размотрити и могућност пружања менторске подршке код оснивања оваквих облика делатности, односно запошљавања одређеног броја жена у већ постојећим формама. Менторска подршка би подразумевала субвенционисано запошљавање такође жена које би се бавиле повезивањем оваквих делатности и тиме омогућавања заједничке набавке потребних сировина и пласмана производа на тржиште, уз маркетинг и промоцију ових делатности, што би могло допринети одрживости њихових делатности и даљем развоју. Менторска подршка би обухватала и књиговодствене послове, измиривање различитих обавеза (пореза, доприноса и сл), као и помоћ код обезбеђивања банкарских и других услуга и могла би бити обезбеђена одређени временски период у зависности од индивидуалних потреба и развоја сваке конкретне делатности. Могла би се размотрити и могућност организовања јавних радова у већ постојећим предузећима које се баве оваквим делатностима, а на којима би биле ангажоване претежно жене.

За обављање оваквих делатности би, у зависности од потреба и могућности, уз додатну подршку од стране јединица локалне самоуправе, могли бити обезбеђени и пословни простор, интернет конекција, субвенције локалних такси и друге врсте подршке на нивоу локалних заједница. Имајући у виду разгранату мрежу служби и филијала Националне службе за запошљавање, као и финансирање мера активне политике запошљавања на нивоу локалних заједница, овакви подстицаји би могли бити обезбеђени у разумном временском периоду, а ефекат би свакако био позитиван и одразио би се на унапређење равноправности жена у сваком конкретном случају.

Имајући у виду наведено, верујемо да ћете, у сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања као надлежним за област запошљавања, предузети одговарајуће активности и, у складу са ситуацијом на тржишту рада, у наредном циклусу креирати одговарајуће мере активне политике запошљавања усмерене ка теже запошљивим женама. Напомињемо да смо допис исте садржине послали и Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

[1]Жене и мушкарци у Републици Србији, Републички завод за статистику, Београд, 2020, доступно на интернет страници: https://www.stat.gov.rs/vesti/20210305-republicki-zavod-za-statistiku-objavio-publikaciju-zene-i-muskarci-u-republici-srbiji-2020/?a=0&s=0

[2] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[3] „Службени гласник РСˮ, бр. 18/21 и 36/21 – исправка

[4] „Службени гласник РС“, број 30/21

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Иницијатива за креирање мера активне политике запошљавања усмерених искључиво ка појединим категоријама теже запошљивих жена НСЗ