бр. 021-01-520/2019-02       датум:  5. 7. 2019. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности упућује банци

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Повереник за заштиту равноправности препоручује банци:

– Да предузме све неопходне радње и мере у циљу омогућавања удружењима грађана, као и члановима удружења, запосленим у удружењу да равноправно са другим правним и физичким лицима користе банкарске услуге које нуди банка укључујући и кредитне позајмице, односно да у складу са законом врши процену кредитне способности и кредитног ризика које је заснована на квантитативним и квалитативним критеријумима, у односу на сваког појединачног клијента, како би на основу објективних критеријума утврдила карактеристике одређеног потенцијалног будућег дужника и донела одлуку о евентуалном кредитирању која није заснована на било којем стварном или претпостављеном личном својству.

Банка обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Поверенику за заштиту равноправности обратила се грађанка наводећи да банка не разматра кредитну способност клијента који је поднео захтев за кредит из разлога што је у питању лице запослено у удружењу грађана као облику организовања. Наиме, према расположивим сазнањима до којих је Повереник дошао банка је електронским дописом од 30. маја 2019. године обавестила клијенткињу да није могуће финансирање запослене у удружењима јер се не може проценити кредитна способност удружења, те да, у случају да се запосли код другог послодавца, тада најбоље провери са својим личним банкаром могућност аплицирања. На овај начин се претпоставља имовинско стање клијента без претходне провере кредитне способности удружења, односно члана удружења. Грађанка која се обратила Поверенику се након добијања електронског дописа банке обратила другој банци, која је извршила процену њене кредитне способности, након чега јој је одобрен кредит.

Устав Републике Србије[2] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.

Закон о забрани дискриминације[3] дефинише дискриминацију као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 8. Закона о забрани дискриминације је прописано да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације прописани су посебни случајеви дискриминације, па је тако чланом 17. став 1. прописано да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

Законом о банкама[4], одредбом члана 2, прописано је да кредит има значење утврђено у закону којим се уређују облигациони односи. Oдредбом члана 10. Законa о облигационим односима[5], прописано је да су стране у облигационим односима слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.

Одредбом члана 2. став 1. Закона о удружењима[6] прописано је да удружење, у смислу овог закона, јесте добровољна и невладина недобитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица, основана ради остваривања и унапређења одређеног заједничког или општег циља и интереса, који нису забрањени Уставом или законом, док је одредбом члана 37. став 2. овог закона прописано да удружење може непосредно да обавља и привредну или другу делатност којом се стиче добит у складу са законом којим се уређује класификација делатности, под следећим условима: 1) да је делатност у вези са његовим статутарним циљевима; 2) да је делатност предвиђена статутом и 3) да је делатност мањег обима, односно да се делатност обавља у обиму потребном за остваривање циљева удружења. Затим, одредбом члана 40. став 1. овог закона прописано је да за своје обавезе удружење одговара целокупном својом имовином. Одредбом члана 38. став 1. Закона о удружењима прописано је да се средства за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма (у даљем тексту: програм) које реализују удружења, а који су од јавног интереса обезбеђују у буџету Републике Србије. Према одредбама става 2. овог члана, Влада, односно министарство надлежно за област у којој се остварују основни циљеви удружења додељује средства из става 1. овог члана на основу спроведеног јавног конкурса и закључује уговоре о реализовању одобрених програма. Под програмом од јавног интереса из става 1. овог члана нарочито се сматрају програми у области: социјалне заштите, борачко-инвалидске заштите, заштите лица са инвалидитетом, друштвене бриге о деци, заштите интерно расељених лица са Косова и Метохије и избеглица, подстицање наталитета, помоћи старима, здравствене заштите, заштите и промовисања људских и мањинских права, образовања, науке, културе, информисања, заштите животне средине, одрживог развоја, заштите животиња, заштите потрошача, борбе против корупције, као и хуманитарни програми и други програми у којима удружење искључиво и непосредно следи јавне потребе.[7] Одредбе ст. 1-4. овог члана сходно се примењују и на средства која се удружењима додељују из буџета аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Одредбом члана 38. став 1. Одлуком о управљању ризицима банке[8] прописано је да је кредитни ризик могућност настанка негативних ефеката на финансијски резултат и капитал банке услед неизвршавања обавеза дужника према банци. Затим, одредбом члана 40. став 1. ове одлуке прописано је да је банка дужна да, при доношењу одлуке о одобравању пласмана, процени финансијско стање и кредитну способност дужника, као и вредност и правну сигурност његове кредитне заштите, те друге релевантне факторе. Коначно одредбом члана 41. став 1. прописано је да је банка дужна да врши процену кредитног ризика која је заснована на квантитативним и квалитативним критеријумима који узимају у обзир карактеристике одређеног дужника и пласмана и омогућавају јасно рангирање пласмана у одговарајуће ризичне категорије према степену наплативости. Банка је дужна да обезбеди континуирано праћење и проверу адекватности рангирања пласмана у ове категорије, док је ставом 3. истог члана прописано да је банка дужна да процену кредитног ризика јасно документује.

Став банке да за запослене у удружењима није могуће финансирање, и околност да је ова грађанка упућена на проверу „могућности аплицирањаˮ у случају да се запосли код другог послодавца, указује на закључак да банка има одређену претпоставку о финансијској (не)могућности и кредитној (не)способности лица запослених у удружењима грађана, као недобитних организација. Ова претпоставка резултирала је ускраћивањем могућности кредитирања лица запослених у удружењима грађана. Очигледно је да се овакав став банке базира на генeралној претпоставци да су удружења због начина остваривања прихода, односно због свог имовинског стања, практично кредитно неспособна, те се лица, запослена у удружењима, упућују на проверу „могућности аплицирањаˮ у случају промене послодавца. С тим у вези, Повереник констатује да је неспорно да банка (као и све друге банке), има овлашћење да слободно одлучује о избору клијента, као и дужност да врши процену кредитног ризика, те да у сваком појединачном случају врши процену кредитне способности клијената, јер има легитиман и на закону заснован интерес да пласирањем средстава обезбеди одговарајућу добит. Остваривање легитимног и на закону заснованог интереса банке подразумева, дакле, њено овлашћење да врши процену финансијске могућности сваког клијента да ефикасно и благовремено исплаћује кредит. Ово овлашћење банке се ни на који начин не доводи у питање, односно, оно је допуштено и оправдано, и у складу са Законом о банкама и Одлуком о управљању ризицима банке.  Одлуком о управљању ризицима банке, банка је дужна да своје одлуке заснива на процени финансијског стања и кредитне способности дужника, као и вредности и правне сигурности његове кредитне заштите, те других релеватних фактора. У складу са овом одлуком банка је дужна да врши ову процену узимајући у обзир карактеристике одређеног (конкретног) дужника, након чега се процена кредитног ризика јасно документује[9]. Дакле, имајући у виду наведене одредбе, може се закључити да кредит заправо представља банкарску услугу која се нуди неограниченом броју потенцијалних клијената и која је дизајнирана да задовољи одређени интерес који је типичан за широк круг субјеката. Сагласно томе, с аспекта Закона о забрани дискриминације, али и Закона о облигационим односима, кредитирање правних лица и грађана представља банкарску услугу, која, као таква, мора бити доступна свим лицима под једнаким условима, што не значи да ће свако лице и добити кредит, али му, као клијенту банке, мора бити доступна могућност да његова кредитна способност и финансијско стање буду процењени у складу са критеријумима предвиђеним за одобравање одређене врсте кредита, што се процењује у сваком конкретном случају и у односу на сваког појединачног клијента.

Повереник истиче да је одредбом члана 17. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано да  дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, (неоправдано) одбије пружање услуге (…), док је одредбом члана 10. Закона о облигационим односима прописано да су стране у облигационим односима слободне да своје односе уреде по својој вољи, али у границима принудних прописа (…). Из наведеног јасно произлази да одлуке банке ни у ком случају не смеју довести до неоправданог неједнаког третмана клијената на основу било ког њиховог стварног или претпостављеног личног својства, већ се процена банке мора заснивати искључиво на упоредивим и објективним критеријумима везаним за сваког појединачног клијента. Само такав приступ и начин поступања обезбеђују да сва лица, под једнаким условима, могу да користе банкарске услуге.

Поводом претпоставке банке да су удружења грађана (а тиме и лица запослена у удружењима грађана) практично кредитно неспособна, Повереник указује да треба имати у виду да удружења грађана, фактички, могу имати боље финансијско стање и кредитну способност од многих правних лица која нису регистрована као удружења грађана. Наиме, чињеница да је одређено лице организовано као удружење грађана не значи сама по себи да ово правно лице има нестабилне приходе. Ово нарочито, имајући у виду да је Законом о удружењима прописано да удружење може непосредно да обавља и привредну и другу делатност којом се стиче добит. Такође, одређена удружења грађана, путем непосредног обављања привредне и друге делатности, остварују добит која превазилази приходе многих правних лица и предузетника, а могу да поседују и некретнине и/или другу својину на коју се могу ставити терети на основу којих се, у зависности од облика и услова предвиђених одређеним кредитом, такође може обезбедити кредитна заштита. Када су у питању удружења која реализују програме од јавног интереса, Повереник указује на одредбе члана 38. Закона о удружењима којим је прописано да се средства за подстицање ових програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма, обезбеђују у буџету Републике Србије. Имајући у виду наведено, претпоставка банке да сва удружења грађана, а самим тим и њихови запослени имају нестабилне приходе, односно да је њихово имовинско стање такво да се одражава на њихову кредитну способност, услед чега лица запослена у удружењима не могу да користе на равноправан начин као и лица запослена код других послодаваца кредитне услуге банке, довела је до неоправданог неједнаког третмана ову групу лица.

Сагледавајући све околности, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упућује препоруку мера за остваривање равноправности банци уз обавезу обавештавања о предузетим мерама у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33. став 1. тaчка 9

[2] „Службени гласник РС“, број 98/06

[3] „Службени гласник РС“, број 22/09

[4] „Службени гласник РС“, број 107/05, 91/10 и 14/15

[5] „Службени лист СФРЈ“, број 29/78, 39/85, 45/89 – одлука УСЈ и 57/89, „Службени лист СРЈ“, број 31/93 и „Службени лист СЦГ“, број 1/03 – Уставна повеља

[6] „Службени гласник РС“, број 51/09, 99/11 – др. закони и 44/18 – др. закон

[7] Закон о удружењима („Службени гласник РС“, број 51/09, 99/11 – др. закони и 44/18 – др. закон), члан 38. став 3.

[8] „Службени гласник РС“, број 45/11, 94/11, 119/12, 123/12, 43/13, 92/13, 23/13 – др. одлука, 33/15, 61/15, 61/16, 103/16, 119/17 и 76/18

[9] Одлука о управљању ризицима банке („Службени гласник РС“, број 45/11, 94/11, 119/12, 123/12, 43/13, 92/13, 23/13 – др. одлука, 33/15, 61/15, 61/16, 103/16, 119/17 и 76/18), чл. 40. и 41.

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Препорука мера банци