бр. 07-01-7/2015-02 датум: 26. 1. 2015.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности (чл. 33. ст. 1. тaч. 7. и 9. Закона о забрани дискриминације, „Сл. гласник РС“, бр. 22/2009), Повереница за заштиту равноправности даје Министарству здравља Републике Србије

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Потребно је да Министарство здравља Републике Србије изда обавезно упутство свим здравственим установама у Србији, односно, на други начин их обавести да:

1. Податке о ХИВ статусу пацијената и пацијенткиња не уписују ван рубрике која је у медицинској документацији предвиђена за уписивање оваквих података.

2. Уколико су од значаја за медицински третман, подаци о ХИВ статусу треба да буду уписани у рубрику у медицинској документацији која је предвиђена за уписивање дијагноза (или осталих дијагноза), истом величином и бојом слова којом се уобичајено уписују дијагнозе и стања од значаја за медицински поступак, коришћењем латинског назива и шифре болести према Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти.

Министарство здравља Републике Србије обавестиће Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њоме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

О б р а з л о ж е њ е

Поступајући у оквиру надлежности прописаних чл. 33. Закона о забрани дискриминације , Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да се у здравственим установама у Србији, подаци о ХИВ статусу пацијаната/киња често уписују ван рубрика које су за то предвиђене у медицинској документацији, и то тако што се посебно наглашавају, па се неретко уписују на предњој страни картона, на маргинама, да се подвлаче, исписују црвеном бојом, крупнијим словима или обележавају знаком узвика на крају.

Повереница за заштиту равноправности указује да овакав начин уписивања ХИВ статуса представља кршење антидискриминационих прописа и доводи до даље стигматизације особа које живе са ХИВ-ом, а према којима већ постоји изражена социјална дистанца.
Особе које живе са ХИВ-ом представљају једну од највише маргинализованих и стигматизованих друштвених група у Србији, што доводи до њихове изолације и дискриминације. Свакодневно се сусрећу са одбацивањем, искључивањем, осудом и другим проблемима. Истраживања које је 2012. године и на крају 2013. године спровео Повереник за заштиту равноправности показала су да у Србији постоји велика социјална дистанца према особама које живе са ХИВ-ом. Примера ради, четири петине испитаних особа изјавило да никада не би пристало на заједнички живот са особом која живи са ХИВ-ом . Такође, квалитативна студија коју су спровели Imperial College и Фонд Уједињених нација за развој (UNDP) показује да је дискриминација особа које живе са ХИВ-ом најизраженија у систему здравствене заштите, те да стигма у оквиру сектора здравствене заштите за многе особе које живе са ХИВ-ом представља већи извор бриге од несигурности медицинске прогнозе ХИВ/АИДС. Многе особе које живе са ХИВ-ом у Србији наводе да не могу да добију здравствене услуге (изван Центра за ХИВ/АИДС) због њиховог ХИВ статуса. Анализе показују да здравствени радници/це осећају страх од особа које живе са ХИВ-oм, што уз недостатак знања о ХИВ -у, доводи до дискриминације особа које живе са ХИВ-oм . С друге стране, особе које живе са ХИВ-oм, због страха од дискриминације, осећају се несигурно и одбачено, што доводи до самоизолације и несигурности да потраже здравствену заштиту ван клиника специјализованих за здравствену негу особа које живе са ХИВ-oм.

Повереница за заштиту равноправности указује и на истраживања која су спроведена међу здравственим радницима/цама, чији се резултати не разликују много од истраживања јавног мњења. Институт за јавно здравље спровео је студију међу здравственим радницима о ставовима, знању и перцепцији ризика здравствених радника у вези са ХИВ/АИДС-ом. Скоро две трећине испитаних (63%) сматра да сви хоспитализовани пацијенти треба да буду тестирани на ХИВ, 77% сматра да је важније заштитити здравствене раднике него поверљивост, а 34% сматра да здравственим радницима који живе са ХИВ-ом не треба дозволити да раде. Више од половине здравствених радника (52%) никада није похађало едукацију о ХИВ/АИДС-у. Ово истраживање је показало да чак 30% здравствених радника не предузима мере заштите приликом рада са пацијентима, а у ситуацији када им је познат ХИВ статус пацијента, чак 83% здравствених радника предузима мере заштите које превазилазе типичне заштитне мере.

Друго истраживање међу здравственим радницима показало је висок ниво стигматизујућих ставова и уверења. У истраживању у коме је учествовало 87 здравствених радника Института за заштиту здравља пацијената и Дома здравља у Земуну, 11 испитаника је изразило уверење да је могуће инфицирати се уколико пољубите у образ особу која живи са ХИВ-ом, скоро 40% сматра да је могуће инфицирати се уколико особа која живи са ХИВ-ом кашље у њиховом правцу, а више од 30% да се инфекција може пренети уједом комарца. Већина испитаних здравствених радника сматра да се вирус може пренети употребом јавних тоалета.

Повереница за заштиту равноправности констатује да бројни међународни и домаћи правни прописи забрањују дискриминацију на основу здравственог стања.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Одредбом чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима гарантовано је да ће сва права која су у њему формулисана бити остваривана без икакве дискриминације засноване на раси, боји коже, полу, језику, политичком или каквом другом мишљењу, националном или социјалном пореклу, имовном стању, рођењу или каквој другој околности. У Генералном запажању о недискриминацији Комитет за економска, социјална и културна права укључио је здравствено стање, а нарочито ХИВ статус у „другу околност“ из чл. 2. ст. 2. Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. У Генералном запажању изричито је наведено да HIV статус не може да буде основ за различит третман у погледу приступа образовању, запослењу, здравственој нези […].
Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 8. прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог, односно, њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује. Као посебан случај дискриминације, одредбом чл. 27. прописана је дискриминација на основу здравственог стања.

Законом о здравственој заштити у чл. 20. прописано је начело правичности здравствене заштите, које се остварује, између осталог и забраном дискриминације приликом пружања здравствене заштите на основу расе, пола, старости, националне припадности, социјалног порекла, вероисповести, политичког или другог убеђења, имовног стања, културе, језика, врсте болести, психичког или телесног инвалидитета, док се одредбом чл. 73. ст. 2. гарантује тајност података из медицинске документације.

Одредбама чл. 21. Закона о правима пацијената прописано је да подаци о здравственом стању пацијената, односно, подаци из медицинске документације, спадају у податке о личности и представљају нарочито осетљиве податке о личности пацијента.
Закон о евиденцијама у области здравствене заштите у чл. 4. прописује да се при вођењу евиденција у области здравствене заштите примењују јединствени методолошки принципи и статистички стандарди које установљава Републички завод за заштиту здравља. На основу чл. 4 ст. 2 Закона о евиденцијама у области здравствене заштите, Републички завод за заштиту здравља прописао је Упутство о јединственим методолошким принципима и статистичким стандардима за вођење евиденција у области здравства, којим је одређено да се дијагнозе болести или повреде уписују на латинском језику и шифрирају према Међународној класификацији болести, повреда и узрока смрти, према важећој ревизији.

Правилник о вођењу медицинске документације, начину уписивања података и састављања извештаја у чл. 24. прописује обавезу придржавања Упутства о јединственим методолошким принципима и статистичким стандардима за вођење евиденција у области здравства , приликом уписивања података у основну медицинску документацију.

Кодекс професионалне етике Лекарске коморе Србије , у чл. 19. ст. 5. прописује да је право пацијента да очекује да ће његов лекар поштовати поверљивост свих информација личне и медицинске природе. Правилником о превентивним мерама за безбедан и здрав рад на радном месту , прописани су минимални захтеви које је послодавац дужан да испуни у обезбеђивању примене превентивних мера при коришћењу средстава и опреме за личну заштиту на раду, а Законом о безбедности и здрављу на раду прописане су мере које се предузимају ради спречавања повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом. Одредбом чл. 35. прописана је обавеза запосленог да примењује прописане мере за безбедан и здрав рад и да користи прописана средства и опрему за личну заштиту на раду да не би угрозио своју безбедност и здравље као и безбедност и здравље других лица.

Повереница за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Kiyutin против Русије, у којој суд наводи да, упркос знатном напретку у превенцији ХИВ-а и бољем приступу третману у вези са вирусом последњих година, стигма и дискриминација особа које живе са ХИВ/АИДС-ом остала је предмет велике забринутости свих међународних организација које су активне у овом домену. У образложењу пресуде наведено је да је у Декларацији о посвећености борби против ХИВ/АИДС-а назначено да је стигма погоршала последице епидемије за појединце, породице, заједнице и нације, те да суд сматра да су особе које живе са ХИВ-oм осетљива група која је већ дуго времена жртва предрасуда и стигматизације . Стога, Повереница за заштиту равноправности сматра да сви друштвени актери, посебно здравствени радници/це који, због природе свог посла, први сазнају за ХИВ позитиван статус особа, морају да пруже подршку и омогуће особама које живе са ХИВ-oм пружање здравствених услуга без дискриминације и под истим условима као и за особе које не живе са ХИВ-oм.

Дакле, адекватном применом важећих прописа, истовремено се штити безбедност и здравље на раду, као и достојанство и интегритет особа које живе са ХИВ-ом. Свако другачије понашање као што је примена додатних мера заштите у присуству особа које живе са ХИВ-ом или посебно наглашавање и упозоравање на њихов здравствени статус, нема утемељења у научним чињеницама нити оправдања у важећим правним прописима. Напротив, такво понашање подржава стереотипе и предрасуде, који додатно погоршавају положај ове јако осетљиве групе, и свакако се не очекују од медицинских радника/ца, који би требало да буду промотери подршке која је овим особама неопходна и предводници у рушењу предрасуда према њима.

Сагледавајући све ове околности, Повереница за заштиту равноправности има овлашћење и законску дужност да Министарство здравља Републике Србије обавести о уоченој повреди права и препоручи предузимање адекватних мера којима ће се обезбедити остваривање начела једнакости.

Повереница изражава наду и очекује да ће Министарство здравља препознати важност и значај пуног поштовања међународних и домаћих прописа и остваривања пуне равноправности у свим друштвеним областима а нарочито у тако значајној као што је здравствена заштита и пружање здравствених услуга.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Препорука мера Министарству здравља