бр. 07-00-69/2017-02  датум: 23. 6. 2017.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Л.Т. против Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа за град Б. због дискриминације на основу пола. У притужби је наведено да је Л.Т. од 2009. године обављала послове заменице командира у Полицијској испостави за безбедност на железници, Управа полиције ПУ за град Б, као и да је 27. јуна 2016. године распоређена на ниже радно место – радно место извршиоца – остали послови полиције у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници у Управи полиције са нижим коефицијентом плате, у односу на претходно радно место, са задржаним звањем – самостална полицијска инспекторка, те да је на радно место заменик командира распоређен мушкарац. У изјашњењу Полицијске управе за град Б. наведено је да је Управа полиције била мишљења да би распоређивање Л.Т. на радно место извршиоца остали послови полиције у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници у Управи полиције допринело знатно бољем односу према раду и бољим резултатима рада Л.Т, као и да је на радно место заменика командира Полицијске испоставе за безбедност на железници распоређен М.Г. због његове самоиницијативности и посвећености, ефикасности, стручности и професионализма које је показао у свакодневном обављању послова и задатака. У току поступка Повереник за заштиту равноправности утврдио је да чињенице и докази које је Полицијска управа за град Б. понудила, не пружају довољно основа за закључак да је распоређивање Л.Т. засновано на објективним и оправданим разлозима који нису у вези са њеним полом. Повереник за заштиту равноправности донео је мишљење да је распоређивањем Л.Т. на ниже радно место Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа за град Б. извршило акт дискриминације на основу личног својства Л.Т. – пола. Због тога је Министарству унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа за град Б. препоручено да предузме мере у оквиру своје надлежности да отклони последице дискриминаторног поступања према Л.Т, као и да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

ТОК ПОСТУПКА

• Поверенику за заштиту равноправности обратила се Л.Т. из Б.а притужбом против Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа за град Б. због дискриминације на основу пола.
• У притужби Л.Т, између осталог, наведено је:

• да је завршила Вишу школу унутрашњих послова у Земуну и Факултет цивилне одбране – садашњи Факултет безбедности у Б. и да је полицијска службеница у Министарству унутрашњих послова Републике Србије од 1994. године;
• да је у периоду од 15. децембра 2009. године до 27. јуна 2016. године обављала послове заменице командира у Полицијској испостави за безбедност на железници, Управа полиције ПУ за град Б, а од 8. јануара 2016. године до 27. јуна 2016. године послове заменице командира и послове командира Полицијске испоставе за безбедност на железници јер је то радно место било непопуњено;
• да јој је 27. јуна 2016. године, без претходног образложења, уручено решење од 1. маја 2016. године о распоређивању на ниже радно место – радно место извршиоца – остали послови полиције у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници у Управи полиције са нижим коефицијентом плате, у односу на претходно радно место, са задржаним звањем – самостална полицијска инспекторка;
• да је послове заменице командира обављала шест година и још непуних шест месеци послове и заменице и командира, да је за три последње године оцењена годишњим оценама 4, 5 и 5, као и да је била једина жена распоређена на радном месту старешине заменика командира у полицији опште надлежности;
• да је на руководећем радном месту, командира и заменика у 23 полицијске испоставе у Б, била једина жена, што је сметало њеном непосредном старешини;
• да је на њено радно место заменика командира постављен мушкарац;
• да је на решење о распоређивању са радног места заменика командира на ниже радно место, 4. јула 2016. године, поднела жалбу Жалбеној комисији Владе, која је усвојила њену жалбу и поништила првостепено решење и предмет вратила првостепеном органу на поновни поступак;
• да је 12. јануара 2017. године обавештена да је донето ново решење којим је од 1. маја 2016. године распоређена на исто радно место – остали послови полиције, као и да је и на то решење уложила жалбу;
• да је још један доказ дискриминације и то што су за увећање коефицијента плате за новембар 2016. године били предложени она и колега, међутим одлуком начелника Управе полиције предлог је уважен само за колегу.
  • У прилогу притужбе достављено је: 1) решење МУП-а, Полицијске управе за град Б, број 112-1608 од 11. децембра 2009. године; 2) решење МУП-а, Полицијске управе за град Б. 01 број 112-5416 од 10. јуна 2012. године; 3) решење МУП-а, Полицијске управе за град Б. 03/16 број 112-4787 од 27. маја 2016. године; 4) решење МУП-а, Полицијске управе за град Б. 03/16 број 112-7085 од 27. децембра 2016. године; 5) решење Жалбене комисије Владе број: 112-01-822/2016-01 од 16. септембра 2016. године.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка затражено изјашњење Полицијске управе за град Б. Посебно је затражено да се Полицијска управа изјасни из којих разлога је Л.Т. распоређена са радног места заменице командира Полицијске испоставе за безбедност на железници на радно место остали послови полиције у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници у Управи полиције; да ли је укинуто радно место на којем је Л.Т. била распоређена до 27. маја 2016. године и, ако није укинуто, односно уколико су послови тог радног места прерасподељени, ко је сада распоређен на то радно место; применом ког критеријума је лице које сада обавља послове радног места на којем је била распоређена Л.Т. имало предност у распоређивању у односу на Л.Т; колико има запослених жена у Полицијској управи за град Б, а колико на руководећим позицијама, као и да ли је било других организационих промена у Полицијској управи за град Б. по доношењу новог Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству унутрашњих послова, Пов. 01 број: 2149/16 од 2. марта 2016. године.
  • Полицијска управа за град Б. доставила је извештај Одељења за контролу законитости у раду Полицијске управе за град Б, у којем је, између осталог наведено:
• да је Одељење за контролу законитости у раду затражило од Управе полиције и Одељења за људске ресурсе Полицијске управе Б. изјашњење на наводе притужбе и захтев Повереника за заштиту равноправности, чије наводе је изнела у извештају који је достављен Поверенику;
• да је ступањем на снагу новог Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места запослених у Министарству унутрашњих послова 01 пов. број 2149/16 од 2. марта 2016. године, дошло до организационих промена у МУП-у и формирана су радна места која нису била предвиђена изменама последњег Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места запослених у МУП-у, због чега су одређени полицијски службеници предложени на одговарајућа, новоформирана радна места;
• да се приликом доношења предлога за распоређивање Л.Т. водило рачуна о пословима које је радила пре ступања на снагу новог правилника, о нивоу знања, вештинама, стручној спреми, компетенцији, искуству, радним способностима и распону звања предвиђеним за наведено радно место, као и специфичности послова и задатака који се обављају у полицијској испостави за безбедност на железници и Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници Управе полиције Полицијске управе за град Б;
• да је Управа полиције била мишљења да би распоређивање Л.Т. на радно место извршиоца остали послови полиције у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници у Управи полиције допринело знатно бољем односу према раду и бољим резултатима рада Л.Т;
• да је Л.Т. распоређена у звању које је имала и пре распоређивања на ново радно место, да је задржала исту категорију бенефицираности и исти статус (УОСЛ) који је имала;
• да је распоређивање запослених извршено првенствено ценећи потребе и организацију Полицијске управе за град Б, а узевши у обзир специфичност и проблематику рада Полицијске управе за град Б, односно Управе полиције као организационе јединице са сложеном организационом структуром;
• да је на радно место заменика командира Полицијске испоставе за безбедност на железници, распоређен М.Г. који је до тог распоређивања био на радном месту помоћник командира ПИ за безбедност на железници;
• да је М.Г. предложен за радно место заменик командира ПИ након процене његовог рада и остварених резултата на радном месту помоћника командира ПИ, његове самоиницијативности и посвећености, ефикасности, стручности и професионализма које је показао у свакодневном обављању послова и задатака;
• да су четири руководиоца, односно шефова одсека у Управи полиције, Полицијска управа за град Б. полицијски службеници женског пола, као и да је велики број полицијских службеника у Управи полиције женског пола, што указује да не постоји родна неравноправност и дискриминација жена у овој организационој јединици;
• да је Одељење за људске ресурсе Полицијске управе Б, на основу кадровске евиденције, утврдило да је у Полицијској управи за град Б. запослено 1475 жена, од којих је 76 на руководећим позицијама.

• У прилогу изјашњења достављени су: 1) извештај Полицијске управе за град Б, Управа полиције 03/16/3 број 214-447/17 од 17. марта 2017. године и 2) изјашњење Одељења за људске ресурсе Полицијске управе Б. 08/8/1 број 112-1716/17 од 22. марта 2017. године.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Увидом у решење Министарства унутрашњих послова, Дирекција полиције, Полицијска управа за град Б, број 112-1608 од 11. децембра 2009. године, утврђено је да је Л.Т. распоређена на радно место заменице командира Полицијске испоставе за безбедност на железници (1. категорија)/Управа полиције/Полицијска управа за град Б, утврђено под редним бројем 1.2.78 у Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП-у СТ 01 стр. пов. број: 4911/2006-5 од 10. маја 2006. године, СТ 01 стр. пов. број: 1532/07-29 од 11. априла 2007. године и СТ 01 стр. пов. број 11513/07-5 од 4. децембра 2007. године, као и да је стекла звање самосталне полицијске инспекторке.
• Увидом у решење Министарства унутрашњих послова, Дирекција полиције, Полицијска управа за град Б. 01 број 112-5416 од 10. јула 2012. године, утврђено је да је Л.Т. распоређена на радно место заменице командира Полицијске испоставе за безбедност на железници (1. категорија)/Управа полиције/Полицијска управа за град Б, утврђено под редним бројем 1.2.88 у Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП-у 01 стр. пов. број: 3328/2012-5 од 3. априла 2012. године, у звању самосталне полицијске инспекторке.
• Увидом у решење Министарства унутрашњих послова, Дирекција полиције, Полицијска управа за град Б. 03/16 број 112-4787 од 27. маја 2016. године, утврђено је да је Л.Т. распоређена на радно место Остали послови полиције /УОСЛ/, Одељење за превенцију и рад полиције у заједници/Управа полиције/Полицијска управа за град Б, утврђено под редним бројем 03.16.3.13 у Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП-у Пов. 01 број: 2149/16 од 2. марта 2016. године, у звању самосталне полицијске инспекторке. Такође, неспорно је да је на радно место заменика командира Полицијске испоставе за безбедност на железници распоређен мушкарац – М.Г.
• Увидом у решење Жалбене комисије Владе број 112-01-822/2016-01 од 16. септембра 2016. године, утврђено је да је усвојена жалба Л.Т. и поништено решење Министарства унутрашњих послова, Дирекције полице Полицијске управе за град Б, 03/16 број 112-4787 од 27. маја 2016. године, и да је предмет враћен првостепеном ограну на поновни поступак. У образложењу решења Жалбене комисије Владе наведено је да је првостепени орган пропустио да у потпуности утврди одлучне чињенице и да их образложи на начин да се може утврдити да ли су постојале и које су то чињенице које упућују на то да су потребе службе, односно потребе рада првостепеног органа налагале да се Л.Т. распореди на друго радно место у односу на оно радно место на којем је била распоређена до доношења ожалбеног првостепеног решења.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
• Повереник за заштиту равноправности, најпре, констатује да је Савет безбедности УН, 31. октобра 2000. године, усвојио Резолуцију „Жене, мир и безбедност“ бр. 1325 која прописује гаранцију према којој државе чланице треба да укључе већи број жена у процесу доношења одлука на свим нивоима, посебно мировним мисијама. Даље, закључком Владе усвојен је Национални акциони план за примену Резолуције 1325 Савета безбедности УН – „Жене, мир и безбедност“ у Републици Србији (2017 – 2020)[3] који прописује посебан циљ број 3. Повећана заступљеност, укљученост и одлучивање жена у свим процесима који се тичу очувања мира и безбедности, у оквиру којег је активност 3.2. која подразумева унапређење ситема планирања, организације и управљања људским ресурсима у институцијама система безбедности како би се обезбедила већа заступљеност и напредовање жена.
• Повереник за заштиту равноправности указује да Устав Републике Србије[4] прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета[5].
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима[6]. Одредбама члана 16. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености.
• Одредбама члана 11. Закона о равноправности полова[7] прописано је да је послодавац дужан да запосленом, без обзира на пол, обезбеди једнаке могућности и третман, а у вези са остваривањем права из радног односа и по основу рада, у складу са законом којим се уређује рад. Такође, овим законом прописано је и да припадност полу не може да буде сметња напредовању на послу (члан 16. став 1).
• Забрана дискриминације прописана је и одредбама члана 18. Закона о раду[8], тако што је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица које траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидитет, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Даље, одредбом члана 20. прописано је да је дискриминација забрањена у односу на услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла, услове рада и сва права из радног односа, образовање, оспособљавање и усавршавање, напредовање на послу и отказ уговора о раду.
• Национална стратегија за родну равноправност за период од 2016. до 2020. године[9] усмерена је на успостављање пуне равноправности жена и мушкараца у свим областима јавног и приватног живота. Стратегија прописује као посебни стратешки циљ под бројем 2.4. унапређење улоге жена у систему безбедности.

Анализа навода из притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају задатак Повереника је да испита да ли је Л.Т, распоређивањем са радног места заменице командира на ниже радно место, дискриминисана на основу пола, односно да ли је на одлуку Полицијске управе да Л.Т. распореди на ниже радно место од значаја било њено лично својство – пол.
• Да би се одговорило на питање да ли је у конкретном случају поступање Полицијске управе за град Б. било дискриминаторно, важна је и примена правила о прерасподели и пребацивању терета доказивања из члана Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подноситељка притужбе треба да учини вероватним да је Полицијска управа за град Б. извршила акт дискриминације, а уколико то учини, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнаких права и обавеза, лежи на Полицијској управи за град Б. Наиме, према подацима из притужбе и изјашњења неспорно је да је Л.Т. са радног места заменице командира распоређена на ниже радно место, као и да је на радно место заменика командира распоређен мушкарац. Међутим, да би овај поступак Полицијске управе за град Б. био дискриминаторан потребно је утврдити да ли је заснован на личном својству Л.Т.
• Стога, приликом разматрања да ли је подноситељка притужбе учинила вероватним акт дискриминације, Повереник за заштиту равноправности узео је у обзир статистичке податке и резултате истраживања о броју и положају жена у Министарству унутрашњих послова, поготово о броју жена на руководећим позицијама, као и истраживања ставова о улози жене у полицији. Наиме, у првом Националном акционом плану за примену Резолуције 1325 Савета безбедности УН – Жене, мир и безбедност у Републици Србији[10] у делу опис стања, наведено је да је према доступним подацима, мали број жена на руководећим местима у безбедносним структурама и жене су ретко биране на руководећа места са којих се битно може утицати на креирање политике и доношење одлука. У Закључку Владе Републике Србије, којим се усваја Национални акциони план за примену Резолуције 1325 Савета безбедности УН – Жене, мир и безбедност у Републици Србији (2017-2020)[11], наведено да је повећана укупна заступљеност жена у систему безбедности за 4,13% (од 27,40% 2010. године на 31,53% 2015. године), док је заступљеност жена у одлучивању (командовању/руковођењу) повећана за 5,21% (од 14,47% 2010. године на 19,68% 2015. године). И поред повећања, Национални акциони план за период 2017-2020 прописује посебан циљ број 3. који подразумева повећање заступљености, укљученост и одлучивање жена у свим процесима очувања мира и безбедности, што потврђује да су жене у недовољној мери заступљене на руководећим местима у сектору безбедности.
• Сагласно свему наведеном, Повереник за заштиту равноправности констатује да је акт дискриминације учињен вероватним, у смислу члана став 2. Закона о забрани дискриминације, стога терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси Полицијска управа за град Б. У складу са тим, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице и докази које је Полицијска управа за град Б. понудила пружају довољно основа за закључак да распоређивање Л.Т. на друго радно место није засновано на њеном личном својству.
• Повереник за заштиту равноправности анализирао је наводе из изјашњења Полицијске управе за град Б. да се приликом распоређивања Л.Т. водило рачуна о „пословима на којима је именована радила пре ступања на снагу новог правилника, о нивоу знања, вештинама, стручној спреми, компетенцији, искуству, радним способностима и распону звања предвиђеним за наведено радно место, као и специфичности послова и задатака који се обављају у полицијској испостави за безбедност на железници и Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници Управе полиције Полицијске управе за град Б.“ и „да је Управа полиције била мишљења да би распоређивање Л.Т. на радно место извршиоца – остали послови полиције у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници у Управи полиције допринело знатно бољем односу према раду и бољим резултатима рада Л.Т.“. У достављеном изјашњењу, Полицијска управа није образложила које су то чињенице које упућују на то да су потребе службе, односно потребе рада, налагале да се Л.Т. распореди на ниже радно место у односу на радно место заменице командира полицијске испоставе за безбедност на железници, нити је објашњено на који су начин њен ниво знања, вештине, стручна спрема, компетенције, искуство и радне способности утицале на овакву одлуку. Наводи да би распоређивање на радно место извршиоца „допринели знатно бољем односу према раду и бољим резултатима рада Л.Т.“ наговештавају да су однос Л.Т. према раду и резултати рада на претходном радном месту разлог за распоређивање на ниже радно место. Међутим, овакви наводи нису поткрепљени доказима који би доказали да рад Л.Т. на радном месту заменице командира полицијске испоставе није био задовољавајући, поготово јер је Л.Т. послове заменице командира обављала у континуитету од децембра 2009. године и како наводи, за свој рад је добијала одличне оцене. Стога, из изјашњења Полицијске управе се не може закључити да ли је Л.Т. распоређена на друго радно место зато што својим радним способностима, вештинама и знањем није испунила радне задатке и циљеве на претходном радном месту на адекватан начин, или су њене радне способности и искуство били потребни на новом радном месту, због специфичности послова и задатака који се обављају у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници.
• Такође, Повереник за заштиту равноправности ценио је наводе Полицијске управе за град Б. да је ступањем на снагу новог правилника о унутрашњем уређењу дошло до организационих промена. У изјашњењу је наведено да су формирана нека нова радна места која нису била предвиђена ранијим правилником, као и да радно место на којем је била распоређена Л.Т. није укинуто. Међутим у изјашњењу није наведено да су новим правилником прописани другачији услови за обављање послова на овом радном месту, односно, да Л.Т. не испуњава услове за радно место заменика командира који су прописани новим правилником.
• Поред тога, у притужби је наведено да је „још један доказ дискриминације“ на основу пола и то што је Л.Т. била, заједно са колегом, предложена за увећање коефицијента за плате за новембар 2016. године, а да је одлуком начелника Управе полиције предлог уважен само за колегу. Повереник је ценио околност да се Полицијска управа за град Б. у свом изјашњењу није осврнула на ове наводе притужбе, ни у смислу образложење овакве одлуке, ни у смислу да су наводи оспоравани. Такође, Полицијска управа се на исти начин односи и према наводима притужбе да је Л.Т. три пута узастопно оцењена изузетно високим оценама 4, 5 и 5. Овакво поступање Полицијске управе наводи на закључак да не постоји оправдан разлог што није прихваћен предлог за повећање коефицијента подноситељке притужбе и чини вероватним наводе притужбе за распоређивање Л.Т. на нише радно место не постоје оправдани и објективни разлози, већ да је донета под утицајем стереотипа и предрасуда везаних за њен пол.
• Повереник је, такође, анализирао наводе из изјашњења Полицијске управе за град Б. који садрже одговоре на два питања: 1) из којих разлога је Л.Т. распоређена на ниже радно место и 2) применом ког критеријума је М.Г. имао предност у односу на Л.Т. приликом распоређивања на радно место заменика командира. Наиме, на прво питање је дат врло уопштен одговор који не говори конкретно о способностима, стручности и квалитетима Л.Т. Наведено је да се водило рачуна о њеном ранијем искуству, о нивоу знања, вештинама, стручној спреми, компетенцији, радним способностима и захтевима радног места на које се распоређује, али није одговорено на који начин и у којој мери су ови параметри утицали на одлуку о распоређивању. С друге стране, приликом давања одговора на питање везано за критеријуме који су превагнули да се на радно место заменика командира распореди М.Г, наведене су конкретне карактеристике и разлози: његова самоиницијативност и посвећеност, ефикасност, стручност и професионализам које је показао у свакодневном обављању послова и задатака. Стога, на основу наведеног, не може се закључити какве су разлике у резултатима рада и компетенцијама Л.Т. и М.Г, нити су наведени конкретни разлози на основу којих је одлучено да ће послове заменика командира М.Г. обављати успешније и ефикасније од подноситељке притужбе, која је тај посао обављала скоро седам година. Према мишљењу Повереника за заштиту равноправности, све наведено указује на непостојање објективних и оправданих разлога за распоређивање Л.Т. на ниже радно место.

• Имајући у виду да је терет доказивања да дискриминација није извршена пребачен на Полицијску управу за град Б, Повереник за заштиту равноправности је става да чињенице и докази које је Полицијска управа за град Б. понудила, не пружају довољно основа за закључак да је распоређивање Л.Т. на ниже радно место засновано на објективним и оправданим разлозима који нису у вези са њеним полом. Као што је већ указано, у изјашњењу Полицијске управе за град Б. нису наведени конкретни разлози због којих је Л.Т. распоређена на ниже радно место и на који начин то доприноси њеном „бољем односу према раду и бољим резултатима рада“, нити је на било који начин објашњено шта је утицало на одлуку да Л.Т. више не буде на радном месту заменице командира полицијске испоставе, посебно имајући у виду да радно место заменика командира полицијске испоставе за безбедност на железници, на које је Л.Т. била распоређена од 2009. до 2016. године, није укинуто, већ је на то место распоређен полицијски службеник – мушкарац. Стога, Повереник за заштиту равноправности сматра да детаљна анализа овог предмета иде у прилог тврдњи подноситељке притужбе да је премештена са руководеће позиције због тога што је жена, те је Повереник става да је премештање притужиље на ниже радно место засновано на стереотипима и предрасудама о улози жена у полицији, односно предрасуди да мушкарци боље обављају полицијски посао.
• Повереник за заштиту равноправности истиче да су предрасуде и стереотипи у вези с поделом занимања један од кључних проблема када је у питању напредовање жена у полицији. И поред повећаног броја жена у полицији током последњих година, рад у полицији се и даље доживљава као мушко занимање, у којем преовладавају традиционална и патријахална схватања[12]. У истраживању о препрекама са којима се сусрећу жене запослене у полицији и војсци[13] закључује се да постоји неписано правило да мушкарци имају предност при унапређивању, а као један од основних разлога који спутава жене у напредовању наводе се предрасуде и стереотипи да су мушкарци бољи руководиоци од жена. Жене у полицији се сусрећу и са феноменима „стаклени плафон“ и „стаклена узбрдица“. „Стаклени плафон“ представља немогућност жена у полицији да напредују преко неког нивоа. Оне могу да буду унапређене само до одређеног нивоа када им каријера не иде више узлазном линијом него стагнира. „Стаклена узбрдица“ подразумева да жена у полицији, и када добије унапређење, често буде под присмотром својих колега, пуно више и критичније него колеге мушкарци на истим позицијама и свака њена грешка се схвата озбиљније и са више последица по њену каријеру. Оба ова феномена су последица стереотипа и предрасуда о улози жена у полицији и предрасуда да мушкарци боље обављају полицијски посао[14].
• Такође, интервјуи који су рађени са женама запосленим у полицији показују да мали број интервјуисаних жена у полицији сматра да је њихова каријера ишла узлазном путањом и да се на том путу нису сусретале са препрекама или изазовима. Већина жена тврди управо супротно. То јест, жене сматрају да су се у напредовању у каријери суочавале са много изазовних ситуација и да им се чинило да никада неће имати проходност ка вишим позицијама. Већина жена се слаже да је много више рада и одрицања потребно женама да би напредовале у систему, те да у полицији важи неписано правило да мушкарци имају предност при унапређивању. Када је реч о сталном доказивању једна од саговорница сматра да је полицијски посао „посао где се и мушкарци у полицији доказују сваким даном, где томе нема краја, а за жену важи то исто, а можда чак и за степен више“. Без обзира колико се доказивале у раду, жене запослене у полицији сматрају да оно што их спречава на путу ка вишим радним местима јесте преовлађујуће мишљење да „високи руководилац не може бити жена, јер мушкарци боље обављају тај посао“. Чак и у управама у којима жене чине 85%, за руководиоца се у већини случајева бира мушкарац[15].
• Повереник за заштиту равноправности указује да иако је, по подацима Владе Републике Србије[16], дошло до повећања заступљености жена на руководећим позицијама у сектору безбедности, па самим тим и у полицији, очигледно је да је проценат жена на руководећим позицијама и даље значајно мањи у односу на проценат мушкараца руководилаца. Подаци о броју запослених жена и жена на руководећим позицијама у Полицијској управи за град Б. који су достављени у изјашњењу, потврђују наведену статистику. У изјашњењу је наведено да су четири руководиоца у Управи полиције, Полицијска управа за град Б. женског пола, док је Одељење за људске ресурсе Полицијске управе Б. навело да је у Полицијској управи за град Б. запослено 1475 жена, од којих је 76 на руководећим позицијама.
• Повереница за заштиту равноправности подсећа на пресуду Европског суда за људска права у предмету Boyraz против Турске, у којој суд наводи да држава има врло уску слободу приликом одређивања разлога који оправдавају разлику у поступању која се заснивају на полу и да је равноправност полова један од најважнијих циљева држава чланица^[17].
• Имајући у виду претходно наведено, Повереник за заштиту равноправности сматра да је неповољније распоређивање Л.Т. на радно место Остали послови у Одељењу за превенцију и рад полиције у заједници засновано на њеном њеном личном својству – полу, с обзиром да из навода изјашњења и достављених прилога није утврђен ни један објективан и оправдан разлог за овакво поступање послодавца.

1. МИШЉЕЊЕ

Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа за град Б. је распоређивањем Л.Т. на ниже радно место извршило акт дискриминације на основу њеног личног својства – пола, чиме је прекршило одредбе Закона о забрани дискриминације.

1. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Министарству унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа за град Б.:

• Да предузме све потребне мере из своје надлежности да отклони последице дискриминаторног поступања према Л.Т;
• Да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа за град Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа за град Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] члан 33. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09)

[3] „Службени гласник РС“, број 53/2017

[4] „Службени гласник РС“, број 98/06

[5] члан 21. Устава Републике Србије

[6] члан 2. Закона о забрани дискриминације

[7] „Службени гласник РС“, број 104/09

[8] „Службени гласник РС“, број 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 и 13/17 – одлука УС

[9] „Службени гласник РС“, број 4/16

[10] „Службени гласник РС“, број 102/2010

[11] „Службени гласник РС“, број 53/17

[12] Посебан извештај Повереника за заштиту равноправности о дискриминацији жена, Б., 2015

[13] „Увек жена, никад колегиница“, Б.ски центар за безбедносну политику, 2012.

[14] „Увек жена, никад колегиница – квалитаивна студија препрека са којима се суочавају жене запослене у полицији и војсци Србије“, Маја Бјелош, Горана Одановић и Соња Стојановић Гајић, Б., 2012. године

[15] Исто

[16] Закључак Владе Републике Србије којим се усваја Национални акциони план за примену Резолуције 1325 Савета безбедности УН – Жене, мир и безбедност у Републици Србији (2017-2020), „Службени гласник РС“, број 53/17

[17] Case of Emel Boyraz v. Turkey, application no. 61960/08,  2. март 2015. године

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

Притужба Л.Т. против Полицијске управе града Б. због дискриминације по основу пола у области рада