дел. бр. 34-00-1/2013-02 датум: 5. 3. 2013.

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ

Мишљење је донето у оквиру законом прописане надлежности Повереника за заштиту равноправности да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, у поступку који је вођен на основу сазнања да у Градском саобраћајном предузећу „Београд“ постоји одређен број возила, која су прилагођена за улазак особа са инвалидитетом, али и поред тога, овим особама није омогућено да их користе.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Поступајући у оквиру надлежности прописаних чл. 33. Закона о забрани дискриминације , а у сарадњи са организацијама особа са инвалидитетом, Повереница за заштиту равноправности дошла је до сазнања да у Градском саобраћајном предузећу „Београд“ постоји одређен број возила, која су прилагођена за улазак особа са инвалидитетом, односно, која на средњем улазу имају рампу која се спушта, али да и поред тога, особама са инвалидитетом које користе колица није омогућен улазак у та возила.

1.2. На основу ових сазнања затражено је обавештење од Градског саобраћајног предузећа „Београд“.

У обавештењу Градског саобраћајног предузећа „Београд“, између осталог, наведено је:

– да у свом саставу ГСП има: 221 трамвај, 131 тролејбус и 819 аутобуса;
– да је аутоматским рампама опремљено 22 трамваја новог типа (биће их укупно 30), да 83 тролејбуса имају механичку рампу и 135 аутобуса имају рампе (100 старог, механичког типа и 35 новог аутоматског типа);
– да је у сврху безбедног коришћења рампе, неопходно да буду испуњени саобраћајно – безбедносни услови инфраструктуре, односно, да је потребно да буду испуњени сви услови да особе са инвалидитетом које користе колица безбедно приђу стајалишту, сачекају на њему, маневром уђу у возило, а такође и да безбедно из њега изађу;
– да то значи да поред прилаза стајалишту са тротоара (или дела коловоза код трамваја који су у средини улице), стајалиште мора бити довољно широко да омогући отварање рампе на стајалишту и манипулацију колицима за улазак на саму рампу, мора постојати одговарајућа висина стајалишног платоа, како би се добио одговарајући нагиб рампе да особа са инвалидитетом, која има слабост руку, може да увезе колица у возило, односно, да при силаску из возила може сигурно да управља колицима, а не да она „слете“ низ рампу;
– да је код стајалишта која су у средини коловоза или су на тротоару, ако је иза тротоара нижи терен, обавезна заштитна ограда на стајалишту (која у случају незгоде мора да задржи колица на простору стајалишта);
– да за све ове елементе постоје стандарди са којима ГСП није упознат;
– да, с обзиром да су стајалишта у надлежности Дирекције за јавни превоз, а остали елементи (пешачки прелази, прилазне стазе и тротоари) у надлежности Градског секретаријата за саобраћај, они заједнички са представником особа са инвалидитетом Д. И, утврђују линије, односно, стајалишта која ће опремити по стандардима и уврстити их у списак за обавезно коришћење рампи;
– да по испуњењу техничких услова, Дирекција за јавни превоз врши провере на терену и даје налог да се на стајалишту обележи тачна позиција на којој се отвара рампа, како би сви који стоје на стајалишту знали да не заузимају тај простор, а то такође показује позицију путнику у колицима где он треба да стане да би био што ближе рампи;
– да је позиција рампе одређена према правилу да чеони део возила буде заустављен у висини станичног стуба;
– да испуњењем свих техничких услова и завршном контролом на терену, Дирекција за превоз издаје налог превознику да отпочне са коришћењем рампе на одређеном стајалишту;
– да тек тада превозник, у овом случају ГСП, почиње рад са возачима;
– да се у ГСП прво почело са коришћењем рампи код тролејбуса;
– да је за сада корекција и прилагођавање стајалишта једино урађено на линији 22 (Студентски трг – Крушевачка), док на осталим тролејбуским стајалиштима није вршено прилагођавање;
– да су на линији 22 постојали асистенти – контролори у сваком возилу у договореном интервалу од 8.00 до 22.00 сата и да је њихов задатак био да перманентно врше контролу путника у возилу, а када се на неком стајалишту појави особа са инвалидитетом, да брину о њему, од уласка до изласка;
– да од када је контрола путника отишла изван ГСП, асистенти више не постоје, тако да су возачи који раде на линији 22 од 22. марта 2012. године добили задатак да обезбеђују помоћ особама са инвалидитетом;
– да код механичких рампи возач мора по заустављању возила на стајалишту да угаси мотор, обезбеди возило од самопокретања подметањем клинастих подметача испод точкова возила, замоли путнике да се помере из зоне рампе и простора предвиђеног за колица, одбрави рампу специјалним кључем, отвори рампу, увезе колица, специјалним појасом привеже особу са инвалидитетом, забрави рампу, покупи клинасте подметаче, упали мотор и покрене возило. Приликом изласка процедура је иста;
– да се према детаљној евиденцији овом линијом превозе од 8 до 12 особа са инвалидитетом током целог месеца и то углавном на релацији до и од „Београђанке“ у којој се налази канцеларија Д. И;
– да је доласком нових трамваја који имају две покретне рампе вршено прилагођавање стајалишта на траси линије 7 (Блок 45 – Устаничка).;
– да је осим окретница Блока 45 и Устаничке утврђено још 5 пари стајалишта која користе оба смера: Агостина Нета, Сава центар, Главна железничка станица, Стари ђерам и Батутова, а стајалиште Омладинских бригада се користи само у смеру ка Устаничкој;
– да су након обележавања прилагођавања свих других елемената, обележена тачна места на стајалишту (жутом бојом), која заузима рампа која се отвара, како ни колица ни путници не би стали на тај простор, а како би особе са инвалидитетом знале тачно место где је рампа, да би стали близу ње;
– да, како је касније нови трамвај пуштен на линију 13, Блок 45 – Баново брдо, путници са ове линије такође могу да користе стајалишта: Омладинских бригада, Агостина Нета, Сава центар и Главна железничка станица;
– да је Дирекција за јавни превоз, по извршеном прилагођавању и обележавању на терену, обавестила ГСП о списку стајалишта, који је тог тренутка отпочео са применом;
– да у кабинама возача у новим трамвајима постоји попис свих стајалишта на којима возачи смеју да отворе рампу;
– да је увођењем аутоматских рампи начињен велики помак јер се оне отварају када возило стане на стајалиште, пре отварања врата, уз јак звучни сигнал упозорења, да се путници на стајалишту склоне са места где рампа излази;
– да тек када се рампа отвори потпуно, отварају се и врата, чиме је омогућено да прво особа са инвалидитетом са колицима уђе, па тек потом остали путници (за разлику од механичке, где прво сви уђу док дође возач, па тек онда он мора да их моли да испразне простор око врата, да би на крај ушла особа која користи колица). Такође, при изласку, кад путник најави да хоће на следећој станици да сиђе, прво излази рампа док су врата затворена, па се потом врата отварају да би путник који користи колица изашао, па тек онда остали путници излазе. Рампа се, такође, отвара уз звучни сигнал да би се путници на стајалишту, који чекају, размакли и направили простор за рампу;
– да што се тиче аутобуских линија, за сада не постоје ни на једној линији означена стајалишта;
– да је било неких договора у лето 2011. године да се означе аутобуска стајалишта, али се од тога одустало;
– да је веома компликован поступак коришћења механичких рампи (описан код тролејбуса);
– да посебно морамо имати у виду чињеницу да су та возила набављена ранијих година када су и стандарди били другачији, тако да те рампе имају мању ширину, која укупно износи 82 цм, али су бочне стране оборене ка спољашњој ивици, тако да је корисна равна површина само 67 цм;
– да по киши или снегу, када су точкови колица влажни, оборена бочна ивица не осигурава да точкови случајно не слете са бочне рампе, што би свакако довело до катастрофе;
– да је дужина каишева за везивање колица у аутобусима знатно мања, што у одређеним случајевима може бити велики проблем за корисника;
– да је, коначно, и процедура отварања и затварања рампе дуготрајна, што би довело до задржавања возила на стајалишту и „испадања“ из реда вожње;
– да на 35 возила, која су набављена ове године, постоје аутоматске рампе, али Дирекција за јавни превоз још увек није одредила линије односно стајалишта на којима би требало ове рампе да се користе;
– да су ове рампе боље од механичких, равне су целом површином, њихова корисна површина је 86 цм и не постоји бочни нагиб;
– да је начин отварања и затварања идентичан као и код трамваја, а такође постоји и исти звучни сигнал;
– да је потребно и код аутобуса са аутоматском рампом означити стајалишта и обележити их жутом бојом;
– да независно од коришћења рампи, ГСП у договору са удружењима особа са инвалидитетом, на састанцима код Д. И, договара трасе где су потребна нископодна возила, која одређеном броју особа са инвалидитетом омогућава бољу комуникацију;
– да су тако утврђене аутобуске линије: 95, 96, 33, 39, 79, 401, 402 и још неке, за које се шаље удружењима (преко Д. И.) ред вожње са тачно назначеним повластицама која могу да се остваре и бројем телефона где то могу потврдити;
– да многе особе са инвалидитетом то знају и пре поласка зову од куће диспечере да питају да ли можда због гужви у саобраћају или радова није промењено време поласка нископодних возила;
– да се независно од тога улажу напори да на скоро свакој линији буде бар по неко нископодно возило како би се старијим путницима и мајкама са децом побољшала приступачност превоза;
– да је битно напоменути како ГСП врши поверен превоз особа са инвалидитетом за Секретаријат за социјалну заштиту још од 1994. године са комби возилима по принципу „од врата до врата“, а од септембра ове године вози децу мини-бусевима од куће до дневних боравака на 16 „рута“;
– да је увођење нових линија, промена трасе постојећих линија, одређивање броја возила на линијама, отварање, укидање и измештање стајалишта, опремање стајалишта надстрешницама као и реконструкција окретница у надлежности Дирекције за јавни превоз и да ГСП, као један од превозника, организује превоз по њиховим решењима и налозима;
– да и код приватних превозника постоји одређени број нископодних возила са рампом;
– да ако сматрамо да заједнички можемо побољшати нешто у условима превоза особа са инвалидитетом или по било ком другом питању које је у надлежности овог предузећа, ГСП стоји на располагању.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка утврђено је да је Одлуком о промени оснивачког акта јавног комуналног предузећа Градско саобраћајно предузеће „Београд“ , претежна делатност коју ово предузеће обавља градски и приградски копнени превоз путника.

2.2. Утврђено је и да је одредбама Одлуке о градској управи града Београда Дирекција за јавни превоз, која се налази у саставу Секретаријата за саобраћај, надлежна за послове који се односе на организацију, начин обављања и коришћења јавног линијског превоза. Такође, истом одредбом, Секретаријат за саобраћај је овлашћен да врши надзор над радом јавних комуналних предузећа и субјеката којима је поверена делатност јавног линијског превоза.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ ПРЕПОРУКЕ

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе садржане у изјашњењу Градског саобраћајног предузећа „Београд“, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Република Србија је 29. маја 2009. године ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом , чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства . Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да „усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом .“

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Уставном забраном дискриминације, као појаве која је супротна принципима демократског друштва, обезбеђује се остваривање начела једнакости и стварају претпоставке да правни субјекти остварују права под једнаким условима.

3.4. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације који у чл. 2. ст. 1. т. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама чл. 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољан положај, или би могли бити стављени у неповољан положај. Одредбама чл. 15-27. Закона о забрани дискриминације предвиђени су посебни случајеви дискриминације, па је тако чл. 26. ст. 1. забрањено поступање противно начелу једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

3.5. Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом чл. 13. прописана је забрана дискриминације на основу инвалидности у погледу доступности услуга. Под услугом се сматра свака услуга коју уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Одбијање пружања услуга из овог члана представља дискриминацију особа са инвалидитетом, осим ако би пружање услуге угрозио живот и здравље саме особе са инвалидитетом или живот и здравље другог лица. Одредбом истог члана прописано је и да дискриминација представља неизвршавање техничке адаптације објекта, неопходне да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Такође, одредбама чл. 27. истог Закона забрањено је вршити дискриминацију због инвалидности у превозу у свим гранама саобраћаја, а прописано је и да се дискриминацијом сматра: одбијање да се превезе путник са инвалидитетом, одбијање посаде превозног средства да пружи физичку помоћ путнику са инвалидитетом ако без такве помоћи путник са инвалидитетом не може да користи превозилачку услугу, осим у случају ако би се пружањем помоћи угрозио живот и здравље саме особе са инвалидитетом, живот и здравље другог лица или безбедност саобраћаја.

Анализа прилога са аспекта антидискриминационих прописа

3.6. Повереница за заштиту равноправности констатује да непружање могућности особама са инвалидитетом да користе возила Градског саобраћајног предузећа „Београд“ која су прилагођена, укључујући ту и она возила са „механичком“ и са „аутоматском“ рампом, није допуштено и представља дискриминацију особа са инвалидитетом у погледу доступности услуга.

3.7. Такође, Секретаријат за саобраћај, Дирекција за јавни превоз је у обавези да изврши безбедносне провере и техничке адаптације свих стајалишта јавног градског превоза. Неизвршавање безбедносних провера и техничких адаптација стајалишта јавног градског превоза представља дискриминацију особа са инвалидитетом у погледу коришћења објеката и површина.

3.8. Повереница за заштиту равноправности ценила је наводе Градског саобраћајног предузећа „Београд“ да ово предузеће не може омогућити особама са инвалидитетом да користе возила која су прилагођена све док од Секретаријата за саобраћај, Дирекције за јавни превоз, која претходно треба да изврши све безбедносне провере и техничка прилагођавања, за то не добије налог, као и наводе да је коришћење „механичких рампи“ повезано са великим тешкоћама која проузрокују „испадања из реда вожње“.

3.9. Повереница за заштиту равноправности констатује да је једини разлог због кога Градско саобраћајно предузеће „Београд“ може да одбије пружање услуге особи са инвалидитетом јесте угрожавање живота и здравља саме особе са инвалидитетом, угрожавање живота и здравља неког другог лица и угрожавања безбедности у саобраћају.

3.10. Пружање услуге јавног градског превоза особама са инвалидитетом на технички адаптираним стајалиштима и коришћењем модерних „аутоматских“ рампи, представља висок стандард, како у погледу безбедности, тако и у погледу квалитета пружања услуга превоза. Градско саобраћајно предузеће „Београд“ и Секретаријат за саобраћај, Дирекција за јавни превоз су обавезни да учине све напоре да тај стандард што пре и достигну.

3.11. Међутим, тренутна немогућност у достизању тако високог стандарда не може бити разлог да Градско саобраћајно предузеће „Београд“ особама са инвалидитетом одбије пружање услуге, поготово ако за то постоје елементарни услови и ако су задовољени основни безбедносни стандарди. Такође, потешкоће које имају возачи возила Градског саобраћајног предузећа „Београд“ приликом коришћења „механичких“ рампи, односно дугачка процедура због које може доћи до „испадања из реда вожње“, не може бити разлог за непружање могућности особама са инвалидитетом да користе ова возила.

3.12. Повереница за заштиту равноправности подсећа да су институције и установе Републике Србије дужне да поступају на начин који у највећој могућој мери олакшава уживање свих права особа са инвалидитетом, уз уважавање њихових потреба, жеља и мишљења, сагласно општем принципу пуне социјалне укључености особа са инвалидитетом.

3.13. С тим у вези, доступност услуга јавног градског превоза је особама са инвалидитетом неопходна, јер представља предуслов за остваривање већине других права. Због тога је неопходно да се особама са инвалидитетом, без одлагања, омогући редовно коришћење свих врста јавног градског превоза, јер без тога не може да се говори о остваривању начела пуне социјалне укључености ових особа.

3.14. Повереница указује да је похвално то што Градско саобраћајно предузеће „Београд“ обавља специјализован превоз особа са инвалидитетом по принципу „од врата до врата“, за потребе Градског секретаријата за социјални рад. Ова услуга је свакако од виталног значаја за оне особе које је свакодневно користе и захваљујући којој могу да задовоље свакодневне потребе.

3.15. Повереница за заштиту равноправност, међутим, констатује да и поред тога, особама са инвалидитетом мора да се омогући коришћење свих врста редовног јавног превоза, посебно узимајући у обзир ограниченост капацитета специјалног превоза за особе са инвалидитетом.

4. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује Градском саобраћајном предузећу „Београд“:

4.1. Потребно је да Градско саобраћајно предузеће „Београд“, без одлагања предузме све потребне мере како би особама са инвалидитетом било омогућено да на свим стајалиштима градског превоза користе прилагођена возила овог јавног предузећа, укључујући и она возила која на средњем улазу имају „механичку“ рампу.
Повереница за заштиту равноправности препоручује Секретаријату за саобраћај, Дирекцији за јавни превоз:

4.2. Потребно је да Дирекција за јавни превоз без одлагања изврши безбедносне провере и адаптације стајалишта јавног градског превоза, које су потребне да би особе са инвалидитетом што лакше и безбедније могле да користе све услуге јавног градског превоза.

Потребно је да Градско саобраћајно предузеће „Београд“ и Секретаријат за саобраћај, Дирекција за јавни превоз, обавесте Повереницу за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

др Невена Петрушић

Препорука мера за остваривање равноправности ГСП Београд и Секретаријату за саобраћај за омогућавање коришћења јавног градског превоза особама са инвалидитетом