бр. 021-01-02314/2024-02  датум: 13.12.2024.

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује свим здравственим установама специјализованим за рехабилитацију

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује здравственим установама специјализованим за рехабилитацију да:

– предузму све потребне мере и активности у циљу обезбеђивања приступачности објекта који користе и услуга које пружају у овим објектима како би се обезбедило да особе са инвалидитетом, посебно оне које за кретање користе колица могу самостално да бораве и равноправно са другима користе терапијске услуге.

Здравствене установе специјализоване за рехабилитацију ће у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке.

Против ове препоруке мера, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

Поверенику за заштиту равноправности су се обраћали грађани, као и организације цивилног друштва указујући на неприступачност објеката које користе специјалне болнице за рехабилитацију особама са инвалидитетом, посебно оним које за кретање користе колица. Примера ради, истицано је да поред недостатка приступачног и обележеног паркинг места за особе са инвалидитетом, најчешће ни сам улаз у бјекат, а последично и сам објекат није приступачан. Особа са инвалидитетом која је у стању да функционише без туђе асистенције, често је принуђена да због неприступачности објекта које користе специјалне болнице за рехабилитацију, посебно хотелског дела (непостојање приступачне собе са приступачним тоалетом, неприступачан улазак у базен и неприступачност терапијских услуга) прихвати смештај у стационарном делу бањског комплекса, иако по свом општем стању нема потребу за таквим смештајем. У смислу приступачности терапеутског дела стационара указивано је на препреке у виду степеница између спратова, тешко приступачних уских пролаза и улаза као и стрмих нагиба које особе које за кретање користе колица не могу самостално да савладају. У погледу приступачности терапијског базена, указивано је на непостојање дизалица за улазак у базен, који чак и када постоји није у употреби или је  неисправан.

Пракса Повереника у поступању по притужбама које се односе на приступачност је показала да неретко решење проблема не захтева велика финансијска средства, него препознавање проблема и добру вољу да се проблем реши, због чега је неопходно изградити свест да је приступачност свима важна, а у једном тренутку живота и неопходна, али и изнад свега, да онемогућавање приступачности представља кршење закона.

Неприхватљиво је и тешко разумљиво да здравствене установе специјализоване за рехабилитацију не буду приступачне, јер је ова врста услуге најбитнија управо за особе са здравственим тешкоћама и инвалидитетом. Поред наведеног, Повереник користи прилику да укаже да приступачни центри за рехабилитацију могу снажно да утичу и на развој бањског и медицинског туризма, а самим тим и на развој локалне заједнице и места у којем се оваква услуга пружа. На наведено најбоље указују налази Истраживања о доступности бањских услуга особама са инвалидитетом у Републици Србији^[2]. Ово истраживање, кроз пројекат „Живот је бања“ обухватило је две кључне компоненте. У оквиру прве компоненте реализован је обилазак изабраних бањских комплекса у Републици Србији, а у оквиру друге компоненте спроведено је истраживање међу представницима организација особа са инвалидитетом са циљем испитивања каква су њихова искуства у погледу приступачности услуга. Према овом истраживању ниједна бања која је била предмет истраживања није у потпуности приступачна. Поред тога, у истраживању је наведено да уколико би се решило питање приступачности бањских капацитета, пре свега у хотелским деловима смештаја, део анкетираних особа са инвалидитетом би био спреман да плати боравак у бањи једном годишње, док је осталима новац и даље непремостива препрека због чега услуге рехабилитационог центра користе посредством надлежног фонда.

У истраживању је истакнуто да су спроведени обиласци шест бања у Србији, при чему је уочено да ниједна не поседује у потпуности одговарајуће услове за боравак особа са инвалидитетом и да је потребно донети свеобухватан план прилагођавања бањских комплекса особама са инвалидитетом и старијим особама, као и другим особама које из здравствених или других разлога се отежано крећу или се крећу помоћу колица. Иако су неке бање реконструисале своје објекте, нису узеле у обзир стандарде приступачности који су по закону обавезни, па тако у већини случајева недостају столице за улазак у базен, нема приступачних соба за кориснике у инвалидским колицима, не постоје приступачни тоалети, већина нема обележена паркинг места за особе са инвалидитетом. Истраживање је показало да је неприступачност услуга и капацитета једнако велика препрека особама са инвалидитетом да бораве у бањама, колико и финансирање тог боравка јер је правилницима отежано, односно ограничено остваривање овог права.

Повереник је и ранијих година, након спроведених поступака по притужбама, указивао на овакво стање ствари, дајући у конкретним случајевима препоруке које мере је потребно предузети  како би се ово стање поправило.

С обзиром да проблем и даље постоји, као и да је рехабилитација изузетно битна у процесу побољшавања и унапређења здравственог стања особа са инвалидитетом, на основу члана 33. став 1. тачка 9) Закона о забрани дискриминације, Повереник упућује ову препоруку мера у циљу унапређења приступачности свих здравствених установа специјализованих за продужену рехабилитацију и то како оних који су скоро у потпуности приступачни, тако и оних који треба још пуно тога да ураде по питању обезбеђивања приступачности и то не само физичке, већ и информационо-комуникационе за особе са сензорним инвалидитетом.

С тим у вези, Повереник указује на поједине одредбе прописа које се односе на обавезност обезбеђивања приступачности.

Уставом Републике Србије  прописана забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Република Србија ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом, чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Те мере, које укључују и идентификацију и уклањање препрека и баријера приступачности, односе се, између осталог на зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места. Чланом 25. став 1. Конвенције прописано је да државе стране уговорнице признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету, као и да ће државе стране уговорнице предузети све одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле приступ здравственим услугама, водећи рачуна о полу, укључујући и рехабилитацију у вези са здрављем.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације , којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбама члана 17. став 1. овог закона прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица, док је ставом 2. истог члана између осталог прописано да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Такође, чланом 26. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Одредбама члана 27. забрањена је дискриминација лица или групе лица с обзиром на њихово здравствено стање, као и чланова њихових породица.

Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом  у члану 13. став 1. прописује да  је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама. Ставом 2. исте одредбе прописано је да се под услугом, у смислу овог закона, сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања, док је ставом 3. исте одредбе закона прописано да се под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично. Одредбама члана 13. став 5. прописано је да дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга нарочито обухвата, између осталог, одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Чланом 16. став 1. истог закона, између осталог, прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеде приступ објекту у јавној употреби, односно јавној површини свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности, док је ставом 2. исте одредбе прописано да обавезу из става 1. овог члана има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорило другачије. Одредбама члана 15. став 3. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.

Одредбом члана 23. Закона о здравственој заштити^[3] прописано је да начело приступачности здравствене заштите подразумева обезбеђивање одговарајуће здравствене заштите грађанима, која је физички, комуникацијски, географски и економски доступна, односно културолошки прихватљива, а посебно особама са инвалидитетом.

Одредбом члана 30. Уредбе о плану мреже здравствених установа^[4] прописано је да се продужена рехабилитација у стационарним установама специјализованим за рехабилитацију обезбеђује за следећа индикациона подручја 1) неуролошких обољења; 2) обољења срца и крвних судова: (а) обољења периферних крвних судова; 3) реуматска обољења; 4) обољења респираторног система; 5) повреде и обољења локомоторног система; 6) ендокринолошка обољења. Продужену рехабилитацију из области поменутих индикационих подручја обезбеђују следеће здравствене установе специјализоване за рехабилитацију: 1) Специјална болница за рехабилитацију Меленци, 300 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 2) Специјална болница за рехабилитацију Бања Кањижа, 140 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 3) Специјална болница за рехабилитацију „Јунаковић“ Апатин, 140 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система и ендокринолошка обољења;4) Специјална болница за неуролошка и посттрауматска стања Стари Сланкамен, 295 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 5) Специјална болница за рехабилитацију Врдник, 90 постеља за рехабилитацију – за реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 6) Специјална болница за рехабилитацију Бања Ковиљача, 200 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитацију деце; 7) Специјална болница за рехабилитацију „Буковичка Бања“, Аранђеловац, 50 постеља за рехабилитацију – за реуматска обољења, обољења респираторног система, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитацију деце; 8) Специјална болница за неспецифичне плућне болести „Сокобања“, Сокобања, 165 постеља за рехабилитацију – за реуматска обољења, обољења респираторног система, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитацију деце; 9) Специјална болница за рехабилитацију „Гамзиград“, Зајечар, 90 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, обољења периферних крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 10) Специјална болница за болести штитасте жлезде и болести метаболизма „Златибор“, Чајетина, 70 постеља за рехабилитацију – за реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система, ендокринолошка обољења и рехабилитацију деце; 11) Специјална болница за рехабилитацију Ивањица, 90 постеља за рехабилитацију – за реуматска обољења, обољења респираторног система и повреде и обољења локомоторног система и онколошку рехабилитацију деце; 12) Специјална болница за лечење и рехабилитацију „Меркур“ Врњачка Бања, 300 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система и ендокринолошка обољења; 13) Специјална болница за рехабилитацију „Агенс“, Матарушка Бања, Краљево, 140 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 14) Специјална болница за прогресивне мишићне и неуромишићне болести Нови Пазар, 100 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења, повреде и обољења локомоторног система и рехабилитацију деце; 15) Специјална болница за рехабилитацију „Рибарска Бања“, Крушевац, 260 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 16) Институт за лечење и рехабилитацију „Нишка Бања“, Ниш, 350 постеља за рехабилитацију – за обољења срца и крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 17) Специјална болница за рехабилитацију „Гејзер“, Сијаринска Бања, Медвеђа, 50 постеља за рехабилитацију – за реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 18) Специјална болница за рехабилитацију Бујановац, 40 постеља за рехабилитацију – обољења периферних крвних судова, реуматска обољења и повреде и обољења локомоторног система; 20) Институт за рехабилитацију, Београд, 370 постеља за рехабилитацију – за неуролошка обољења, обољења срца и крвних судова, реуматска обољења, обољења респираторног система и повреде, обољења локомоторног система и рехабилитацију деце, укључујући и онколошку рехабилитацију.

Закон о планирању и изградњи[5] у члану 2. став 1. тачка 40. прописује да стандарди приступачности јесу обавезне техничке мере, стандарди и услови пројектовања, планирања и изградње којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. Одредбама члана 5. став 1. овог закона прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу морају пројектовати, градити и одржавати тако да се свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогући несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[6]  се ближе утврђују технички стандарди приступачности за несметано кретање особа са инвалидитетом. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којим се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана 2. овог правилника наведени су објекти који се могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају објекти у области здравства. Одредбом члана 3. став 1. тачка 2. прописано је да су особе смањене покретљивости, особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањења услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је тачком 6. утврђено да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или у раду. Тачком 8. наведеног члана утврђено је да приступачан објекат, његов део или опрема јесте онај објекат, део објекта или опреме која осигурава испуњавање обавезних елемената приступачности прописаних овим правилником. Одредбом члана 5. овог правилника као обавезни елементи приступачности између осталих утврђени су и елементи приступачности за савладавање висинских разлика, који подразумевају обезбеђивање приступачности прилаза до објеката, улаза у објекат и слично и елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекте за јавно коришћење, који подразумевају обезбеђивање несметаног кретања и боравка у простору, савладавање етажних разлика, обезбеђивање приступачности тоалета и слично,  док је чланом 9. утврђено да су обавезни елементи приступачности елементи за пројектовање, грађење, реконструкцију, доградњу и адаптацију којима се одређује величина, својства, инсталације, уређаји и друга опрема на јавним површинама и објектима ради осигурања приступа, кретања, боравка и рада за све потенцијалне кориснике, а у складу са овим правилником.

Република Србија се определила за унапређење приступачности, па је тако у оквиру Стратегије за унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији за период од 2020. до 2024. године[7] дефинисано да државе треба да идентификују препреке и баријере у приступачности, између осталог и у односу на: (а) зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места; (б) информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе. Поменуте „друге погодности у затвореном и на отвореном простору” требало би, између осталог, да обухватају зграде органа јавног реда, правосудне објекте и затворе, социјалне установе, просторе и објекте за друштвене интеракције, рекреацију, културне, верске, политичке и спортске активности, као и трговинске објекте, док „друге услуге” треба да обухватају, између осталог, поште, банке, телекомуникацијске и информативне услуге и сервисе. Даље је наведено да се особе са инвалидитетом и даље се суочавају са препрекама у приступу здравственим услугама, услед архитектонске, комуникацијске и техничке неприступачности здравствених услуга, као и због недостатка особља сензибилисаног за рад са особама са инвалидитетом што може да доведе до неједнакости у остваривању права на здравствену заштиту. Истраживање о праћењу индивидуалних искустава особа са инвалидитетом показује да је област здравља и рехабилитације једна од најважнијих за испитане особе са инвалидитетом. Искуства у ограничењима у коришћењу здравствених услуга и рехабилитације због неприступачности или рестриктивних критеријума за остваривање појединих права из области здравствене заштите, доживело је 45% испитаника. Дискриминацију у овој области доживело је 28,3% испитаника, а у области остваривања права на заштиту репродуктивног здравља 43,3%.

У редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2023. годину[8] указано је да је инвалидитет као лично својство трећи основ дискриминације по броју поднетих притужби, а особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих група у свим областима друштвеног живота када говоримо о дискриминацији. Највећи број притужби поднет је због неприступачности различитих објеката и услуга. Такође, Повереник је у извештају навео да је нарочито важно да су приступачне установе у којима грађани најчешће остварују права и услуге, као што су на пример образовне институције, установе здравствене, социјалне заштите, здравствене установе специјализоване за рехабилитацију, објекти које користе јединице локалних самоуправа и комунална предузећа, судови, али и установе културе, биоскопи и позоришта и др. Имајући у виду значај приступачности, Повереник је упутио Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре три иницијативе, и то, две за измене Закона о планирању и изградњи, а једну за израду системског дугорочног плана на националном нивоу за отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности свих објеката у јавној употреби и јавним површинама. Указано је да је нужно да приступачност буде стално у врху приоритета како би објекти у јавној употреби били што пре приступачни, нарочито оне установе које су од кључне важности за свакодневно функционисање и живот, као што су објекти здравствене, социјалне заштите, образовне институције и сл.

О положају особа са инвалидитетом говоре и резултати истраживања Однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији[9], које је Повереник спровео током 2023. године. Наиме, учесници истраживања сматрају да је међу најприсутнијим дискриминација по основу инвалидитета као личног својства (54%). Такође, значајна већина од 82% испитаника верује да особе са инвалидитетом, уколико добију адекватну подршку, могу да се укључе у живот заједнице, док 80% сматра да јавни објекти и саобраћај треба да буду прилагођени особама са инвалидитетом и другим лицима која се отежано крећу.

Повереник за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за равноправно учешће особа са инвалидитетом у свим сферама друштвеног живота. Неприступачношћу јавних површина и објеката особе са инвалидитетом се доводе у ситуацију у којој им је онемогућено или веома отежано остваривање основних људских права, која су доступна другим грађанима. У циљу развијања инклузивног друштва заснованог на принципима једнакости, пружаоци услуга треба да преузму део одговорности тако што ће свако у својој области деловања особама са инвалидитетом олакшати приступ својим услугама.

Имајући у виду важност здравствених установа специјализованих за рехабилитацију, Повереник за заштиту равноправности је користећи овлашћење из члана 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упутио ову препоруку мера свим здравственим установама специјализованим за рехабилитацију.

Здравствене установе специјализоване за рехабилитацију обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.

[2]Резултати истраживања о доступности бањских услуга особама са инвалидитетом у Републици Србији, Црвени крст Србије и Савез за приступачност Србије, 2023, доступно на интернет страници: https://saps.rs/preuzimanja/Dostupnost%20banjskih%20usluga%20osobama%20sa%20invaliditetom%20u%20Republici%20Srbiji_2023.pdf

[3] „Службени гласник РС“, бр. 25/2019 и 92/2023 – аутентично тумачење

[4] „Службени гласник РС“, бр. 5/2020, 11/2020, 52/2020, 88/2020, 62/2021, 69/2021, 74/2021 и 95/2021

[5] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09, 64/10- Одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – Одлука УС, 50/13 – Одлика УС, 98/13 – Одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – др. закон, 9/20, 52/21 и 62/23

[6] „Службени гласник РС“, број  22/15

[7] „Службени гласник РС“, број  44/20,  https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/vlada/strategija/2020/44/1

[8] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

[9] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaj-o-percepciji-gradjana-i-gradjanki-o-diskriminaciji-u-srbiji/

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

964-24 Препорука мера бањама поводом приступачности