бр. 07-00-575/2022-02  датум: 17.3.2023.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе АА, поднете против Јавног комуналног предузећа ББ, због дискриминације на основу инвалидитета. У притужби је наведено да је АА 1.12.2022. године у 14 и 30 часова покушао да се са својим аутомобилом који има „инвалидску налепницу“ паркира на јавном паркиралишту, да ово јавно паркиралиште нема посебно обележено паркинг место за особе са инвалидитетом, да улаз на ово јавно паркиралиште нема адекватну ширину тако да не постоји могућност да истовремено уђу једна, а изађу друга кола, као и да сматра да особе са инвалидитетом имају право приступа објекту у јавној употреби и јавним површинама, док на наведеном јавном паркиралишту није омогућен приступ особама са инвалидитетом. Повереник је у току поступка затражио изјашњење од директора ЈКП ББ. У изјашњењу директора ЈКП ББ, између осталог, наведено је да су одредбама градских прописа регулисани начин и услови под којима се особама са инвалидитетом издају посебне паркинг налепнице на основу којих могу користити услуге паркирања под повољнијим условима, да су тачни наводи подносиоца притужбе да на јавном паркиралишту не постоји посебно обележено паркинг место за особе са инвалидитетом, али да је подносилац притужбе користио услуге паркирања користећи остала паркинг места, да је подносиоцу притужбе, с обзиром на то да на посебном паркиралишту нема обележеног паркинг места за особе са инвалидитетом, било на располагању да без плаћања користи Решењем о јавним паркиралиштима одређена посебна паркинг места за особе са инвалидитетом у неколико оближњих улица, као и да подносилац притужбе није имао важећу „ИПК“ налепницу на основу које би остварио право на паркирање под повољнијим условима. Повереник најпре констатује да предмет анализе није била чињеница да ли подносилац притужбе има издату важећу „ИПК“ налепнуцу већ је предмет анализе био то да ли је јавно паркиралиште приступачно особама са инвалидитетом, односно да ли има обележена паркинг места за паркирање возила особа са инвалидитетом. Анализирајући наводе из притужбе и изјашњења, као и доказе који су приложени уз притужбу, Повереник је утврдио да међу странкама није спорно да на Јавном паркиралишту не постоји посебно обележено паркинг место за особе са инвалидитетом. С тим у вези, Повереник је посебно указао на одредбе члана 36. Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама, којима је прописано, између осталог да јавне гараже, јавна паркиралишта, као и паркиралишта уз објекте за јавно коришћење и стамбене и стамбено пословне зграде са десет и више станова, морају имати најмање 5 % места од укупног броја места за паркирање, а најмање једно место за паркирање возила особа са инвалидитетом. Будући да је у поступку утврђено да Јавно паркиралиште, нема посебно обележено паркинг место за особе са инвалидитетом, Повереник за заштиту равноправности је дао мишљење да је у конкретном случају дошло до повреде одредаба члана 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Повереник је препоручио ЈКП ББ, као предузећу које обавља комуналну делатност управљања јавним паркиралиштима на територији Града …, да предузме све потребне мере у циљу обезбеђивања приступачности услуга Јавног паркиралишта особама са инвалидитетом, обезбеђивањем неопходног броја посебно обележених паркинг места за особе са инвалидитетом, као и да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу АА, поднету против Јавног комуналног предузећа ББ (у даљем тексту: ЈКП ББ), због дискриминације по основу инвалидитета.
   • У притужби је, између осталог, наведено:

• да је АА 1.12.2022. године у 14 и 30 часова покушао да се са својим аутомобилом који има „инвалидску налепницу“ паркира на јавном паркиралишту;
• да га је радница јавног паркиралишта обавестила да на том јавном паркиралишту не постоје обележена паркинг места за особе са инвалидитетом и да паркирање „мора да плати“;
• да на улазу у ово јавно паркиралиште постоји „кућица само са десне стране тако да особе које користе колица за кретање не могу да узму паркинг карту, јер би морали да изађу из возила;
• да улаз на ово јавно паркиралиште нема адекватну ширину тако да не постоји могућност да истовремено уђу једна, а изађу друга кола;
• да сматра да особе са инвалидитетом имају право приступа објекту у јавној употреби и јавним површинама, док на наведеном јавном паркиралишту није омогућен приступ особама са инвалидитетом.
  • Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка затражено изјашњење од директора ЈКП ББ.
  • У изјашњењу директора ЈКП ББ, између осталог, наведено је:
• да су Одлуком о јавним паркиралиштима[1] уређени услови и начин обављања комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима;
• да је чланом 4. наведене Одлуке прописано да Градско веће на предлог Градске управе надлежне за послове саобраћаја, одређује Решењем која су то јавна паркиралишта и јавне гараже на којима се плаћа паркирање, као и да наведено Решење садржи врсту паркиралишта, зоне паркирања, назив улице, ближи опис локације, трајање паркирања, категорију возила, врсту корисника, начин плаћања, коришћење по повлашћеним условима паркинг места за особе са инвалидитетом, родитеље деце са сметњама у развоју и родитеље деце оболеле од аутизма, на општим и посебним паркиралиштима, локације за паркирање бицикала и друга питања која се односе на обављање ове комуналне делатности;
• да је чланом 7а став 1. Одлуке о јавним паркиралиштима дефинисано да особе са инвалидитетом имају право на коришћење посебно обележеног паркинг места на општим и посебним паркиралиштима, а уколико је заузето, имају право на коришћење свих паркинг места на општим паркиралиштима уз поседовање повлашћене карте;
• да је Правилником о начину и поступку остваривања права на коришћење обележеног паркинг места на јавним паркиралиштима за особе са инвалидитетом и друга лица[2] уређено право и услови за коришћење посебно обележеног паркинг места на општим и посебним паркиралиштима, право на коришћење свих паркинг места на општим паркиралиштима уз поседовање повлашћене карте – посебне налепнице као и право на резервацију паркинг места на општим паркиралиштима на територији Града … у складу са Одлуком о јавним паркиралиштима;
• Да је чланом 16. наведеног правилника дефинисано да право на повлашћену паркинг карту у складу са условима прописаним овим правилником, може се користити на свим посебно обележеним паркинг местима на општим паркиралиштима и то временски неограничено у оквиру зоне „I“ и „II”, док се у зони „О“ на општим паркиралиштима мора поштовати режим временског ограничења паркирања од 180 минута;
• Да особа са инвалидитетом и друго лице које је остварило право на повлашћену паркинг карту, исту може користити и на посебно обележеном паркинг месту на посебном паркиралишту, искључиво на месту обележеном за особе са инвалидитетом, временски неограничено;
• Да из свега наведеног произлази да су наводи подносиоца притужбе да му је ускраћен приступ посебном паркиралишту као особи са инвалидитетом нетачни, јер је подносилац притужбе имао приступ паркиралишту и користио га је, о чему сведочи признаница о плаћеном коришћењу;
• Да је подносиоцу притужбе, с обзиром на то да на посебном паркиралишту нема обележеног паркинг места за особе са инвалидитетом, било на располагању да без плаћања користи Решењем о јавним паркиралиштима одређена посебна паркинг места за особе са инвалидитетом у неколико оближњих улица;
• да су наводи подносиоца притужбе, у вези са тиме да паркинг кућица на овом паркиралишту није позиционирана на одговарајући начин, тачни, али да технички услови у конкретном случају не дозвољавају другачије решење;
• да подносилац притужбе приликом коришћења услуге паркирања није имао валидну „ИПК“ налепницу коју издаје надлежни орган јединице локалне самоуправе, осим посебне карте која је издата 2010. године, док се поменуте налепнице користе од 1.1.2012. године.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ
   • Увидом у одредбу члана 6. став 1. Одлуке о јавним паркиралиштима утврђено је да ЈКП ББ обавља комуналну делатност управљања јавним паркиралиштима на територији Града …
   • Увидом у копију документа који је достављен уз притужбу, утврђено је да подносилац притужбе има издату инострану паркинг карту за особе са инвалидитетом, бр. 082636 од 25.3.2010. године.

• МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности је приликом одлучивања у овом предмету имао у виду наводе из притужбе и изјашњења, доказе који су приложени, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир  

• Повереник за заштиту равноправности установљен je Законом о забрани дискриминације^[3]као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтеве за покретање прекршајног поступка због повреда одредаба којима се забрањује дискриминација. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
• Устав Републике Србије[4] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
• Повереник за заштиту равноправности указује да је Република Србија ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом^[5], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства^[6]. Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да предузима одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеди приступачност физичког окружења, равноправно са другима, у циљу самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота. Те мере, између осталог, укључују идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ зградама, путевима, превозним средствима и другим објектима у затвореном и отвореном простору, укључујући ту и приступ информацијским и комуникацијским технологијама, као и приступ другим услугама и објектима намењеним јавности. Република Србија се, такође, обавезала да ће предузети одговарајуће мере да утврди, промовише и прати минималне стандарде и смернице за приступачност објеката и услуга које су отворене, односно, које стоје на располагању јавности^[7].
• У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву, као и да без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Такође, Комитет је навео да особе са инвалидитетом треба да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним јавности на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље, је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима^[8] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације^[9] (члан 5 ф).
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Поред тога одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби у складу са законом. Овом праву кореспондира дужност надлежних органа јавне власти да предузму мере ради уклањања баријера које особама са инвалидитетом ометају или отежавају приступ објектима у јавној употреби, што је само један од елемената ширег права на приступ, које подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности да уживају људска права и слободе, као и све друге особе. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[10], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби.  Ставом 3. овог члана прописано је да се под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично. Истим чланом забрањено је одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије. Ставом 3. истог члана, прописано је да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.
• Законом о планирању и изградњи^[11] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу (улице, тргови, паркови и сл.), морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.
• Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама^[12] детаљно се прописују услови за планирање простора и пројектовање објеката за јавно коришћење за особе са инвалидитетом, као и посебних уређаја у њима. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којима се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана Правилника регулисано је који се објекти могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају, банке, болнице, домови здравља, домови за старе, објекти културе, објекти за потребе државних органа, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе, пословни објекти, поште, рехабилитациони центри, саобраћајни терминали, спортски и рекреативни објекти, угоститељски објекти, хотели, хостели, школе и други објекти. Одредбама члана 3. прописано је да су особе смањене покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Истим чланом прописано је да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. У одељку II овог правилника прописани су услови за планирање, пројектовање и изградњу приступачног простора у складу са техничким стандардима приступачности. Одредбама члана 5, а у оквиру наведеног одељка, прописани су обавезни елементи приступачности, међу којима се налазе и елементи приступачности јавног саобраћаја. Ставом 2. истог члана прописано је да се обавезни елементи приступачности примењују одабиром најповољнијег решења у односу на намену, ако није другачије предвиђено међународним стандардима који уређују област јавног саобраћаја. Одредбама члана 36. Правилника, ближе су одређени услови за планирање, пројектовање и изградњу приступачног простора и складу са техничким стандардима приступачности када су у питању места за паркирање. Ставом 1. овог члана прописано је да се места за паркирање возила која користе особе са инвалидитетом предвиђају у близини улаза у стамбене зграде, објеката за јавно коришћење и других објеката. Ставом 2. истог члана ближе су одређени технички услови паркинг места намењеног за особе са инвалидитетом који морају бити испуњени. Поред услова из става 2. овог члана, ставом 3. је између осталог, прописано да јавне гараже, јавна паркиралишта, као и паркиралишта уз објекте за јавно коришћење и стамбене и стамбено пословне зграде са десет и више станова, морају имати најмање 5 % места од укупног броја места за паркирање, а најмање једно место за паркирање возила особа са инвалидитетом
• Анализа навода из притужбе и изјашњења и достављених прилога са аспекта антидискриминационих прописа
• Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је приступачно Јавно паркиралиште особама са инвалидитетом, односно да ли су у конкретном случају повређени антидискриминациони прописи.
• Повереник најпре констатује да предмет анализе није била чињеница да ли подносилац притужбе има издату важећу „ИПК“ налепнуцу већ је предмет анализе био то да ли је јавно паркиралиште приступачно особама са инвалидитетом, односно да ли има обележена паркинг места за паркирање возила особа са инвалидитетом. По питању признавања односно важења налепница које су издате особама са инвалидитетом Повереник је већ поступао у ранијем периоду по притужбама АА и то у предмету бр. 07-00-131/2018-02 и 07-00-560/2016-02. Без обзира на важење налепнице у Републици Србији коју је издала страна држава, неспорно је да је подносилац притужбе особа са инвалидитетом.
• Увидом у поднете доказе уз притужбу, Повереник констатује да је подносилац притужбе 12.2022. користио услуге паркирања у Јавној гаражи. Узимајући у обзир да је подносилац притужбе навео да Јавно паркиралиште нема посебно обележено паркинг место за особе са инвалидитетом, те да то у свом изјашњењу директор ЈКП ББ није оспорио, утврђено је као неспорно да на Јавном паркиралишту, не постоји посебно обележено паркинг место за особе са инвалидитетом, те да је подносилац притужбе био приморан да се паркира на друго паркинг место које није обележено као посебно паркинг место за особе са инвалидитетом.
• Како међу странама није спорно да Јавна гаража нема обележено паркинг место за особе са инвалидитетом, Повереник за заштиту равноправности указује да је ЈКП ББ, као предузеће које обавља комуналну делатност управљања јавним паркиралиштима, у складу са одредбама члана 36. Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама, било дужно да изврши адаптацију простора Јавног паркиралишта, тако што би омогућило да се на наведеном паркиралишту обезбеди одређени број посебних паркинг места за особе са инвалидитетом, односно најмање 5% од укупног броја паркинг места.

• С тим у вези, Повереник указује да није могао уважити наводе из изјашњења директора ЈКП ББ, у којима је указао на одредбе Решења о јавним паркиралиштима Града …, којима је таксативно наведено у којим улицама се налазе посебна паркинг места за паркирање особа са инвалидитетом, из разлога што се ради о пропису који је ниже правне снаге у односу на Правилник о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. Другим речима, одредбе аката градских органа не могу дерогирати одредбе републичких прописа. С тим у вези, поред одредаба Решења о јавним паркиралиштима Града …, којима је приписано у којим се улицама налазе посебно обележена паркинг места за паркирање особа са инвалидитетом, Повереник указује да свако јавно паркиралиште, као објекат за јавну употребу, мора испуњавати услове напред наведеног правилника, па самим тим и услове из члана 36. правилника, у погледу обавезе постојања најмање 5% паркинг места за паркирање особа са инвалидитетом.

• Што се тиче навода из изјашњења ЈКП ББ, у којима се оспоравају наводи из притужбе, позивајући се на одредбе члана 7а Одлуке Града … о јавним паркиралиштима, Повереник указује да одредбе овог члана прописују право особа са инвалидитетом да користе посебно обележено паркинг место на општим и посебним паркиралиштима, а уколико је такво место заузето, да могу користити остала слободна паркинг места, уз поседовање повлашћене карте. Дакле, наведене одредбе члана 7а Одлуке града … су у конкретном случају правно ирелевантне, из разлога што предмет притужбе није немогућност паркирања подносиоца притужбе на јавном паркиралишту, већ чињеница да на овом јавном паркиралишту уопште нема обележеног паркинг места за паркирање возила особа са инвалидитетом.

• На крају, Повереник користи прилику да укаже и да наводи из изјашњења директора ЈКП ББ, који се односе да подносилац притужбе није имао важећу налепницу на превозном средству, како би могао да користи погодности паркирања за особе са инвалидитетом, такође нису правно релевантне у конкретном случају, јер не умањују одговорност овог предузећа у погледу предузимања свих мера како би јавно паркиралиште било приступачно особама са инвалидитетом, како у погледу постојања адекватног броја посебно обележених паркинг места за паркирање особа са инвалидитетом, тако и погледу других услова приступачности прописаних Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

4. МИШЉЕЊЕ

Јавно паркиралиште, није приступачно за особе са инвалидитетом, чиме су повређене одредбе члана 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама члана 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује ЈКП ББ:

• Да предузме све потребне мере у циљу обезбеђивања приступачности услуга Јавног паркиралишта особама са инвалидитетом, обезбеђивањем неопходног броја посебно обележених паркинг места за особе са инвалидитетом.
• Да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да ЈКП ББ, као предузеће које обавља комуналну делатност управљања јавним паркиралиштима на територији Града …, обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико ЈКП ББ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени лист града …“, бр. 18/14 – пречишћен текст, 21/15, 29/15, 14/17, 11/18, 27/19, 14/20, 16/21 и 40/21

[2] „Службени лист града …“, бр. 19/17, 16/19 и 2/20

[3] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06 и 115/21)

[5] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 42/09)

[6] члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[7] члан. 9. ст. 1 и 2. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[8] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)

[9] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)

[10] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[11] „Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – др. закон, 9/20 и 52/21

[12] „Службени гласник РС“, број  22/15

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

938-22 Притужба због дискриминације по основу инвалидитета приликом пружања јавних услуга