бр. 021-01-2173/2024-02 датум: 7.2.2025.
РЕПУБЛИЧКИ ФОНД ЗА ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ
Сања Радојевић – Шкодрић, в.д. директора
Поштована госпођо Радојевић – Шкодрић,
Поверенику за заштиту равноправности су се обратиле представнице два удружења, указујући на изазове у приступу лековима и терапијама особа које живе са мултиплом склерозом. Према наводима ових удружења, иако је пре две године уведена пракса да особе које живе са мултиплом склерозом примају ињекционе терапије умерене ефикасности у здравственим центрима у својим локалним заједницама, и даље је неопходно да оралне терапије преузимају у клиничким центрима, као и једну ињекциону терапију – Офатумумаб (Кесимпта). Ово често значи да особе са инвалидитетом, које се већ боре са озбиљним здравственим тешкоћама, морају путовати и више од шездезет километара како би преузеле потребне лекове. Додатно, како су удружења даље навела, ове особе су присиљене да чекају у редовима приликом преузимања, што повећава ризик од вирусних инфекција, нарочито у условима боравка у затвореним просторима са великим бројем људи. Ова удружења сматрају да би било не само практичније, већ и праведније, да особе које живе са мултиплом склерозом могу преузимати наведене терапије у локалним здравственим центрима. Тиме би се омогућио лакши и сигурнији приступ лечењу, посебно за особе са инвалидитетом, које се суочавају са додатним изазовима током путовања на веће удаљености. Удружења су посебно напоменула да се током преузимања оралне терапије оболели не подвргавају додатним прегледима или консултација са лекарима. Верујући да би измена досадашње праксе допринела већој равноправности и очувању достојанства особа са инвалидитетом, ове организације су од Повереника за заштиту равноправности тражиле да подржи њихову иницијативу за промену начина дистрибуције оралних терапија и лека Кесимпта.
С тим у вези користимо прилику да укажемо на одредбе Конвенције Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом[1]. Одредбама члана 25. Конвенције државе стране уговорнице обавезале су се да признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег здравственог стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету. Наиме, државе стране уговорнице посебно ће обезбедити оне здравствене услуге које су конкретно потребне особама са инвалидитетом због њиховог инвалидитета, укључујући рано откривање и интервенцију, по потреби, и услуге намењене свођењу на најмању меру и спречавању даљег инвалидитета, укључујући међу децом и старијим особама. Такође, одредбама члана 26. Конвенције државе стране уговорнице су се обавезале да ће предузети ефикасне и одговарајуће мере, укључујући путем подршке особа са сличним тегобама, како би се особама са инвалидитетом омогућило да постигну и очувају максималну независност, пуну физичку, менталну, социјалну и стручну способност, као и пуно укључивање и учешће у свим аспектима живота. У том циљу, државе стране уговорнице су се обавезале да ће организовати, ојачати и пружити свеобухватне услуге и програме одржавања и рехабилитације, посебно у области здравља, запошљавања, образовања и социјалних услуга, тако да ове услуге и програми отпочну у најранијој могућој фази и да се заснивају на мултидисциплинарној процени индивидуалних потреба и способности.
У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима[2] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације[3] (члан 5 ф).
Уставна забрана дискриминације ближе је дефинисана Законом о забрани дискриминације[4], који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 17. став 2. овог закона прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Чланом 26. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[5], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбом члана 13. став 1. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је ставом 2. истог члана прописано да се под услугом, у смислу овог закона сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.[6] Одредбама члана 17. став 2. прописано је да се под дискриминацијом особа са инвалидитетом приликом пружања здравствених услуга сматра постављање посебних услова за пружање здравствених услуга особама са инвалидитетом ако ти услови нису оправдани медицинским разлозима.
Одредбом члана 23. Закона о здравственој заштити[7] прописано је начело приступачности здравствене заштите које подразумева обезбеђивање одговарајуће здравствене заштите грађанима, која је физички, комуникацијски, географски и економски доступна, односно културолошки прихватљива, а посебно особама са инвалидитетом.
Закон о правима пацијената[8] прописује права пацијената приликом коришћења здравствене заштите, начин остваривања и начин заштите тих права, као и друга питања у вези са правима и дужностима пацијената. Пацијентима се гарантује једнако право на квалитетну и континуирану заштиту, као и једнак приступ здравственој служби, без дискриминације.
У редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2023. годину[9] указано је да је инвалидитет као лично својство трећи основ дискриминације по броју поднетих притужби, а особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих група у свим областима друштвеног живота када говоримо о дискриминацији. Највећи број притужби поднет је због неприступачности различитих објеката и услуга. У оквиру Препорука за унапређивање равноправности и сузбијање дискриминације Повереник је истакао да је потребно унапредити доступност и приступачност услуга здравствене заштите на читавој територији.
Стратегија јавног здравља у Републици Србији 2018 – 2026. године[10] предвиђа омогућавање људима да достигну пун здравствени потенцијал и једнакост у здрављу. Један од циљева Стратегије су унапређење здравља и смањење неједнакости у здрављу, а као посебне мере су планиране унапређење здравља осетљивих друштвених група путем развоја и имплементације додатних мера ради смањења неједнакости у здрављу, као и обезбеђење једнаке доступности и приступачности здравствене службе за целокупно становништво.
Право на здравље је једно од основних људских права, али се припадници и припаднице група у повећаном ризику од дискриминације суочавају са ограниченим приступом здравственим службама због комбинације различитих узрока, наведено је у Стратегији превенције и заштите од дискриминације за период од 2022. до 2030. године.[11] Примера ради, старије жене чешће пријављују да им је отежан приступ здравственим услугама, посебно оне које живе у сеоским срединама.
Имајући у виду досадашње активности Фонда и поступању овог органа по препорукама и иницијативама Повереника у проналажењу адекватних решења и обезбеђивању здравствене заштите на приступачан и доступан начин, обраћамо Вам се са иницијативом да размотрите предлоге удружења која су нам се обратила а која би према њиховим наводима значајно допринела побољшању положаја особа које болују од мултипле склерозе.
Молимо Вас да нас и након овог обраћања и спроведене анализе обавестите о предузетом.
[1] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 42/09
[2] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)
[3] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)
[4] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21
[5] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16
[6] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16), члан 13. став 3.
[7] „Службени гласник РС“, бр. 25/19 и 92/23 – аутентично тумачење
[8] „Службени гласник РС”, бр. 45/13 и 25/19 – др. закон
[9] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
[10] „Службени гласник РС”, број 61/18.
[11] „Службени гласник РС“, бр. 12/22
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
913-24 РЕПУБЛИЧКИ ФОНД ЗА ЗДРАВСТВЕНО ОСИГУРАЊЕ 
