бр. 021-01-1868/2024-02 датум: 31.10.2024.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује, свим домовима здравља
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Дому здравља да предузме све потребне мере и активности у циљу обезбеђивања приступачности задравствене установе и здравствених услуга особама са инвалидитетом, и то:
– физичке приступачности објекта који користи Дом здравља за особе са инвалидитетом које за кретање користе колица или се отежано крећу. У случају да је само један улаз приступачан, Дому здравља се препоручује да предузме активности на обезбеђивању приступачности што већег броја улаза, као и да постави одговарајуће и видљиво обавештење, односно путоказ до приступачног улаза.
– информационe и комуникационe приступачностi здравствених услуга особама са сензорним инвалидитетом, првенствено обезбеђивањем приступачности информација како у Дому здравља, тако и на званичним интернет презентацијама, како би се омогућило потпуно и правовремено информисање ових особа у погледу остваривања права на здравствену заштиту и коришћење здравствених услуга.
Дом здравља ће у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности обавестити Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке
Против ове препоруке мера, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
Поверенику за заштиту равноправности су се обраћали грађани, као и организације цивилног друштва указујући на неприступачност појединих објеката у јавној употреби, међу којима су и објекти које користе здравствене установе указујући да им то додатно отежава коришћење здравствених услуга које су од суштинске важности за њихов живот и свакодневно функционисање. Примера ради, истицано је да на улазу у дом здравља не постоји коса рампа, или да је она под таквим углом и косином да представља непремостиву препреку за безбедно кретање и приступ објекту. Такође су указивали да чак и када је објекат који користи дом здравља приступачан, до улаза је тешко доћи због оштећења прилазног пута или високо постављених ивичњака, прагова или других препрека које ометању кретање, да улазна врата нису прилагођена, да не постоји лифт а да се поједине здравствене услуге пружају на спрату, као и да на пракинзима уз објекат нема или има мало паркинг места која су резервисана за особе са инвалидитетом и сл. Један од проблема на који указују је и да поједине здравствене установе имају само један приступачан улаз што им додатно отежава положај, при чему не постоји обавештење, односно путоказ из којег би особа која за кретање користи колица или се отежано креће могла да сазна за његово постојање, као и да на сајту дома здравља не постоје прилагођени формати, односно доступност информација особама са сензорним инвалидитетом.
Наведено потврђују и налази појединих истраживања. Иако је напредак последњих година евидентан у погледу изградње и адаптације здравствених установа, још увек је одређени број објеката које користе здравствене установе примарне здравствене заштите делимично или у потпуности неприступачан, при чему већина домова здравља нема обезбеђену комуникациону и информациону приступачност, што битно отежава особама са сензорним инвалидитетом приступ здравственим услугама.
Имајући у виду овакво стање ствари, на основу члана 33. став 1. тачка 9) Закона о забрани дискриминације Повереник упућује ову препоруку мера у циљу унапређења равноправности свим домовима здравља и то како онима који су приступачни како би тај стандард у потпуности одржавали тако и онима код којих је овај стандард потребно додатно унапредити, с обзиром на велику важност установа примарне здравствене заштите у приступу грађана здравственим услугама.
Наиме, у стратешким документима, Република Србија се определила за унапређење приступачности, па је тако у оквиру Стратегије јавног здравља у Републици Србији 2018–2026. године[2] као један од циљева наведено je унапређење приступачности здравствених услуга и доступности здравствене заштите осетљивим друштвеним групама на територији јединица локалне самоуправе, континуирано. Такође, у оквиру циља подршка развоју доступне, квалитетне и ефикасне здравствене заштите у тачки 4.5.1. дефинисано је унапређење доступности и приступачности здравствене службе, док је у тачки 4.5.1.7. дефинисано континуирано унапређивање доступности и приступачности здравствене службе за осетљиве популационе групе. У Стратегији за унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији за период од 2020. до 2024. године[3] дефинисано је да државе треба да идентификују препреке и баријере у приступачности, између осталог и у односу на: (а) зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места; (б) информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе. Поменуте „друге погодности у затвореном и на отвореном простору” требало би, између осталог, да обухватају зграде органа јавног реда, правосудне објекте и затворе, социјалне установе, просторе и објекте за друштвене интеракције, рекреацију, културне, верске, политичке и спортске активности, као и трговинске објекте, док „друге услуге” треба да обухватају, између осталог, поште, банке, телекомуникацијске и информативне услуге и сервисе. Даље је наведено да се особе са инвалидитетом и даље се суочавају са препрекама у приступу здравственим услугама, услед архитектонске, комуникацијске и техничке неприступачности здравствених услуга, као и због недостатка особља сензибилисаног за рад са особама са инвалидитетом што може да доведе до неједнакости у остваривању права на здравствену заштиту. Истраживање о праћењу индивидуалних искустава особа са инвалидитетом показује да је област здравља и рехабилитације једна од најважнијих за испитане особе са инвалидитетом. Искуства у ограничењима у коришћењу здравствених услуга и рехабилитације због неприступачности или рестриктивних критеријума за остваривање појединих права из области здравствене заштите, доживело је 45% испитаника. Дискриминацију у овој области доживело је 28,3% испитаника, а у области остваривања права на заштиту репродуктивног здравља 43,3%.
У једном истраживању које је рађено на крају 2020. године наведено је да мање од половине, односно 41% здравствених установа има могућност да здравствену заштиту пружи особама са инвалидитетом. Овај став потврђује се и чињеницом да само 37% здравствених установа на главном улазу поседује рампу, док на споредним улазима 83% здравствених установа уопште нема рампу за особе са инвалидитетом. Важан податак јесте тај да велики проценат, односно 79% здравствених установа нема прилагођена улазна врата за особе са инвалидитетом. Од укупног броја надзираних здравствених установа у примарној здравственој заштити само 21% поседује улазна врата прилагођена особама са инвалидитетом. Према налазима овог истраживања од 43% здравствених установа које се налазе у вишеспратним објектима у 33% не постоји лифт. Резултати истраживања интернет страница показују да ниједан од посматраних домова здравља нема опцију за аудио читање текста слепим и слабовидим особама. Са друге стране, само 3% домова здравља на својој интернет страници има предвиђену опцију подешавања текста у смислу повећања/смањења текста, сиве скале и негативног контраста.[4]
На интернет презентацији Савеза за приступачност Србије – за друштво без баријера је наведено да је приступачност од суштинског значаја за 15% популације, а да је неопходна за 40% популације, при чему је приступачност значајна за све.[5]
Такође, према подацима Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање[6] из маја 2024. године, 230.798 лица су корисници инвалидске пензије, 13.761 лице је корисник новчане накнаде за помоћ и негу другог лице по основу права из пензијског и инвалидског осигурања, 38.994 лица су корисници права на новчане накнаде за телесно оштећење. Још 5.024 лица прима накнаде по другим основима у вези са инвалидитетом, а 758 накнада се исплаћује за децу са инвалидитетом. Уколико би се овом броју додао и податак о броју корисника права на помоћ и негу другог лица на основу прописа из области социјалне заштите, добио би се податак који је приближан или сличан броју лица која су се, кроз Попис становништва, изјаснила као особе са инвалидитетом.
На основу резултата последњег Пoписа стaнoвништвa[7], према званичним подацима, 356.404 грaђaнa се изјаснило кao oсoбe сa инвaлидитeтoм, штo прeдстaвљa 5,4% укупнe пoпулaциje. Oд овог броја 58% чинe жeнe, а најбројнија старосна група особа сa инвaлидитeтoм је са 65 и више гoдинa живота. Међу овим особама нajвишe њих имa прoблeм сa хoдoм (60%), дoк je нajмaњи удeo оних који имajу прoблeмe вeзaнe зa кoмуникaциjу (12,8%).
Имајући у виду важност приступачности, Повереник указује на поједине одредбе прописа које се односе на ово питање.
С тим у вези, Повереник за заштиту равноправности указује да је Уставом Републике Србије[8] прописана забрана дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Република Србија је ратификовала Конвенцију Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом[9], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[10]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Те мере, које укључују и идентификацију и уклањање препрека и баријера приступачности, односе се, између осталог и на зграде.
У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву, као и да без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље, је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима[11] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације[12] (члан 5 ф).
Комитет за права особа са инвалидитетом Уједињених нација је у својим Закључним запажањима на Иницијални извештај Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом изразио забринутост због непостојања националне стратегије обезбеђивања приступачности и законских прописа који би садржавали делотворне санкције за непоштовање прописа, због ниског степена могућности приступа јавним објектима, институцијама и услугама. Из ових разлога, Комитет је између осталог препоручио да се развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека; промоцију универзалног дизајна за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт.
Уставна забрана дискриминације ближе је дефинисана Законом о забрани дискриминације[13], који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Даље, одредбом члана 17. став 2. овог закона прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Такође, чланом 26. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[14], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбом члана 13. став 1. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је ставом 2. истог члана прописано да се под услугом, у смислу овог закона сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.[15] Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета.
Одредбом члана 23. Закона о здравственој заштити[16] прописано је да начело приступачности здравствене заштите подразумева обезбеђивање одговарајуће здравствене заштите грађанима, која је физички, комуникацијски, географски и економски доступна, односно културолошки прихватљива, а посебно особама са инвалидитетом.
Одредбама члана 5. Закона о планирању и изградњи[17] прописано је да се зграде јавне и пословне намене морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.
Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[18] се ближе утврђују технички стандарди приступачности за несметано кретање особа са инвалидитетом. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којим се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана 2. овог правилника наведени су објекти који се могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају објекти у области здравства. Одредбом члана 3. став 1. тачка 2. прописано је да су особе смањење покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањења услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је тачком 6. утврђено да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или у раду. Тачком 8. наведеног члана утврђено је да приступачан објекат, његов део или опрема јесте онај објекат, део објекта или опреме која осигурава испуњавање обавезних елемената приступачности прописаних овим правилником. Одредбом члана 5. овог правилника као обавезни елементи приступачности између осталих утврђени су и елементи приступачности за савладавање висинских разлика, који подразумевају обезбеђивање приступачности прилаза до објеката, улаза у објекат и слично и елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекте за јавно коришћење, који подразумевају обезбеђивање несметаног кретања и боравка у простору, савладавање етажних разлика, обезбеђивање приступачности тоалета и слично, док је чланом 9. утврђено да су обавезни елементи приступачности елементи за пројектовање, грађење, реконструкцију, доградњу и адаптацију којима се одређује величина, својства, инсталације, уређаји и друга опрема на јавним површинама и објектима ради осигурања приступа, кретања, боравка и рада за све потенцијалне кориснике, а у складу са овим правилником.
У редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности за 2023. годину[19] указано је да је инвалидитет као лично својство трећи основ дискриминације по броју поднетих притужби, а особе са инвалидитетом су једна од најугроженијих група у свим областима друштвеног живота када говоримо о дискриминацији. Највећи број притужби поднет је због неприступачности различитих објеката и услуга. Такође, Повереник је у извештају навео да је нарочито важно да су приступачне установе у којима грађани најчешће остварују права и услуге, као што су на пример образовне институције, установе здравствене, социјалне заштите, бањска лечилишта и рехабилитациони центри, објекти које користе јединице локалних самоуправа и комунална предузећа, судови, али и установе културе, биоскопи и позоришта и др. Имајући у виду значај приступачности, Повереник је упутио Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре три иницијативе, и то, две за измене Закона о планирању и изградњи, а једну за израду системског дугорочног плана на националном нивоу за отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности свих објеката у јавној употреби и јавним површинама. У оквиру Препорука за унапређивање равноправности и сузбијање дискриминације Повереник је истакао да је потребно унапредити доступност и приступачност услуга здравствене заштите на читавој територији, као и да је потребно израдити системски дугорочни план на националном нивоу за отклањање архитектонских баријера и унапређење приступачности свим објектима у јавној употреби и јавним површинама. Нужно је приступачност буде стално у врху приоритета како би објекти у јавној употреби били што пре приступачни, нарочито оне установе које су од кључне важности за свакодневно функционисање и живот, као што су објекти здравствене, социјалне заштите, образовне институције и сл.
О положају особа са инвалидитетом говоре и резултати истраживања Однос грађана и грађанки према дискриминацији у Србији[20], које је Повереник спровео током 2023. године. Наиме, учесници истраживања сматрају да је међу најприсутнијим дискриминација по основу инвалидитета као личног својства (54%). Такође, значајна већина од 82% испитаника верује да особе са инвалидитетом, уколико добију адекватну подршку, могу да се укључе у живот заједнице, док 80% сматра да јавни објекти и саобраћај треба да буду прилагођени особама са инвалидитетом и другим лицима која се отежано крећу. На крају, када се посматра пракса Повереника у периоду 2015-2023. године у раду по притужбама грађана, имајући у виду лична својства која су као основ диксриминације наведена у поднетим притужбама по којима су вођени поступци (поред многих других врста обраћања) највише притужби је поднето управо због дискриминације по основу инвалидитета, као и старосног доба.
Повереник за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за равноправно учешће особа са инвалидитетом у свим сферама друштвеног живота. Неприступачношћу јавних површина и објеката особе са инвалидитетом се доводе у ситуацију у којој им је онемогућено или веома отежано остваривање основних људских права, која су доступна другим грађанима. Неприхватљиво је здравствене установе, бање, а посебно рехабилитациони центри, не буду приступачни, јер је ова врста услуге једна од најбитнијих за особе са здравственим тешкоћама и инвалидитетом.
Сагледавајући потешкоће са којима се сусрећу особе са инвалидитетом, а имајући у виду да је приступачност резултат примене техничких стандарда помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне, интелектуалне карактеристике, или године старости, осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад у објектима у јавној употреби, у које као једне од најважнијих спадају установе здравствене заштите, Повереник истиче да необезбеђивање само једног од прописаних обавезних елемента приступачности може довести особе са инвалидитетом у ситуацију тзв. „прекинутог ланца кретања” а самим тим и до онемогућавања самосталног остваривања загарантованих права.
Дакле, у складу са наведеним прописима, неопходно је да корисници јавних објеката и површина предузму адекватне мере и активности како би идентификовале и уклониле баријере које ометају или отежавају приступ објектима здравствене заштите на начин да овим објектама и услугама које се у њима пружају може да приступи сваки грађанин, без дискриминације.
Имајући у виду важност установа примарне здравствене заштите, Повереник за заштиту равноправности је користећи овлашћење из члана 33. став 1. тачка 9. Закона о забрани дискриминације, упутио ову препоруку мера свим домовима здравља.
Дом здравља обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.
[2] „Службени гласник РС“, број 61/18, https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/vlada/strategija/2018/61/1/reg
[3] „Службени гласник РС“, број 44/20, https://pravno-informacioni-sistem.rs/eli/rep/sgrs/vlada/strategija/2020/44/1
[4] Правни скенер „Стање примарне здравствене заштите у Србији“, новембар 2020. године
[5] Савез за приступачност Србије, линк: https://saps.rs/
[6] Доступно на: https://www.pio.rs/sites/default/files/Statistike/Bilten/2024/Statisticki%20bilten%20maj2024.pdf
[7]Попис становништва, домаћинстава и станова 2022. године, Републички завод за статистику, доступно на интернет страници: https://data.stat.gov.rs/ Home/Result/3104020901?languageCode=sr-Cyrl
[8] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21
[9] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)
[10] Конвенција о правима особа са инвалидитетом, члан 1. став 1.
[11] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)
[12] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)
[13] „Службени гласник РС“, број 22/09 и 52/21
[14] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16
[15] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16), члан 13. став 3.
[16] „Службени гласник РС“, бр. 25/2019 и 92/2023 – аутентично тумачење
[17] „Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14, 83/18, 31/19, 37/19 – др. закон, 9/20, 52/21 и 62/23
[18] „Службени гласник РС“, број 22/15
[19] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/
[20] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaj-o-percepciji-gradjana-i-gradjanki-o-diskriminaciji-u-srbiji/
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
715-24 Препорука мера здравственим установама 
