бр. 021-01-969/2024-02 датум: 24. мај 2024. године
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује Републичком јавном медијском сервису – Јавној медијској установи „Радио-телевизија Србије“ (у даљем тексту: РТС), Покрајинском јавном медијском сервису – Јавној медијској установи „Радио-телевизија Војводине“ (у даљем тексту: РТВ), телевизији Пинк, Националној телевизији Happy, телевизији Б92, и Првој телевизији, односно свим телевизијским кућама са националном фреквенцијом
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Републичком јавном медијском сервису – Јавној медијској установи „Радио-телевизија Србије“ (у даљем тексту: РТС), Покрајинском јавном медијском сервису – Јавној медијској установи „Радио-телевизија Војводине“ (у даљем тексту: РТВ), телевизији Пинк, Националној телевизији Happy, телевизији Б92, и Првој телевизији, односно телевизијским медијским кућама са националном фреквенцијом да:
– омогуће, у што већем обиму емитовање садржаја у приступачним форматима особама оштећеног слуха односно вида, коришћењем српског знаковног језика, отвореног и затвореног титла и звучног описа и начина извештавања, како би се обезбедило њихово несметано остваривање права на потпуно и благовремено јавно информисање.
Потребно је да ове медијске куће о предузетом обавесте Повереника у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
Образложење
У складу са одредбама Закона о забрани дискриминације[2] Повереник за заштиту равноправности прати спровођење закона и других прописа и упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације. Имајући у виду досадашњу праксу Повереника, као и резултате појединих истраживања и извештаја који се односе на анализу медијског садржаја може се уочити да поједини медијски сервиси не емитују или недовољно емитују садржај у приступачним форматима особама оштећеног слуха односно вида, коришћењем српског знаковног језика, отвореног и затвореног титла и звучног описа и начина извештавања како би се обезбедило несметано остваривање права на јавно информисање овим лицима.
С тим у вези, Повереник најпре користи прилику да укаже на релевантан правни оквир у овој области.
Устав Републике Србије[3] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.[4] Одредбом члана 26. став 1. Устава прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту, јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
Република Србија је ратификовала и УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[5] чији је циљ да унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства. Ратификацијом ове Конвенције, Република Србија се обавезала да усвоји одговарајуће законодавне, административне и друге мере за остваривање права признатих Конвенцијом; предузме све одговарајуће мере у циљу мењања или укидања постојећих закона, прописа, обичаја и праксе који представљају дискриминацију према особама са инвалидитетом; да се уздржава од свих поступака или пракси који нису у складу са Конвенцијом, као и да обезбеди да државни органи и институције делују у складу са Конвенцијом[6]. Конвенција у члану 9. став 1. прописује да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односиће се, између осталог, и на информације, комуникације и друге услуге, укључујући и електронске услуге и хитне службе (став 1. тачка б). Истим чланом Конвенције, у ставу 2. тачка ф), прописано је да ће државе стране уговорнице такође предузети одговарајуће мере да подстичу друге одговарајуће облике помоћи и подршке особама са инвалидитетом како би им се обезбедио приступ информацијама. Чланом 11. Конвенције је регулисано да ће државе стране уговорнице предузети, у складу са својим обавезама према међународним правом, укључујући међународно хуманитарно право и међународно право везано за људска права, све потребне мере како би се обезбедила заштита и сигурност особа са инвалидитетом у ризичним ситуацијама, укључујући ситуације оружаног сукоба, хуманитарне катастрофе и елементарне непогоде. Чланом 21. Конвенције је регулисано да ће државе стране уговорнице предузети све одговарајуће мере како би обезбедиле да особе са инвалидитетом могу да уживају право на слободу изражавања и мишљења, укључујући слободу да траже, примају и преносе информације и идеје, равноправно са другима, посредством свих облика комуникације по властитом избору, као што је дефинисано у члану 2. ове конвенције, укључујући: (а) пружање информација особама са инвалидитетом, које су намењене широј јавности, у приступачним форматима и технологијама одговарајућим за различите врсте инвалидитета, благовремено и без додатних трошкова; (б) прихватање и олакшавање коришћења језика знакова, Брајовог писма, увеличавајуће и алтернативне комуникације и свих других расположивих средстава, начина и формата комуникације по властитом избору, од стране особа са инвалидитетом у званичним интеракцијама; (ц) позивање приватних правних лица која пружају услуге широкој јавности, укључујући путем интернета, да пружају информације и услуге у приступачном и употребљивом формату особама са инвалидитетом; (д) подстицање средстава масовног информисања, укључујући пружаоце информација путем интернета, да учине своје услуге приступачним особама са инвалидитетом; (е) признавање и подстицање коришћења језика знакова.
Одредбама члана 35. став 1. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[7], прописано је да су органи државне управе, територијалне аутономије и локалне самоуправе надлежни за послове културе и медија дужни да предузму мере, с циљем да се особама са инвалидитетом учине приступачним информације и комуникације путем употребе одговарајућих технологија, док је ставом 2. истог члана прописано да се мером из става 1. овог члана сматра нарочито дневно саопштавање информација намењених и особама са инвалидитетом одговарајућом технологијом симултаног писаног текста.[8]
Одредбама члана 12. Закона о јавном информисању и медијима[9] прописано је да у циљу заштите интереса особа са инвалидитетом и обезбеђивања њиховог равноправног уживања права на слободу мишљења и изражавања, Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, предузима мере којима им се омогућава да несметано примају информације намењене јавности, у примереном облику и применом одговарајуће технологије, и обезбеђује део средстава или других услова за рад медија који објављују информације на знаковном језику или Брајевом писму или на други начин омогућавају тим лицима да несметано остварују права у јавном информисању. Истим законом, у члану 15. став 1. тачка 9. прописано је да је јавни интерес у области јавног информисања, између осталог наведеног, и подршка производњи медијских садржаја намењених особама са инвалидитетом и прилагођавању садржаја на српски знаковни јези, Брајево писмо, аудиодескрипцију и друге примерене облике особама са сензорним и интелектуалним инвалидитетом. Ставом 2. истог члана прописано је да се Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе стара о остваривању јавног интереса подстичући разноврсност медијских садржаја, слободу изражавања идеја и мишљења, слободан развој независних и професионалних медија, и подстицајно окружење за одрживост медија, што доприноси задовољавању потреба грађана за информацијама и садржајима из свих области живота, без дискриминације.
Законом о употреби знаковног језика[10], у члану 17. прописано је да су пружаоци медијских услуга дужни да сагледају могућности и раде на стварању услова за омогућавање праћења аудио-визуелних медијских услуга путем тумача за знаковни језик или применом техника прихватљивих глувој особи у највећој могућој мери, обезбеђивањем дневног праћења доступног програма и садржаја.
Законом о електронским медијима[11], у члану 73. прописано је да је пружалац медијске услуге дужан да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида и да константно ради на укључивању спрског знаковног језика, отвореног и затвореног титла и звучног описа. Ставом 2. истог члана прописано да регулатор[12] подстиче пружаоца медијске услуге да свој програм и садржај учини доступним особама из става 1. овог члана. Иако је ова законска обавеза неспорна, законодавац је, одредбама члана 122. овог закона још једном истакао важност заступљености програмског садржаја који су доступни, односно омогућавају приступ особама оштећеног слуха, односно вида тако што је управо ове садржаје означио као једно од мерила којим ће се потврдити да један медијски садржај остварује јавни интерес у области електронских медија и јавног информисања.
Одредбама Закона о јавном медијским сервисима (РТС и РТВ) прецизирано је на које начине јавни медијски сервис, кроз програмске садржаје, треба да остварује јавни интерес, те је одредбама члана 7. став 5. истакнуто да је једна од обавеза задовољавање потреба у информисању свих делова друштва без дискриминације, водећи рачуна нарочито о друштвено осетљивим групама као што су деца, омладина и стари, мањинске групе, особе са инвалидитетом, социјално и здравствено угрожени и др.
Поред тога, Повереник користи прилику да укаже да је недавно усвојен Правилник о доступности програмских садржаја особама ошетећеног слуха односно вида[13] којим су ближе уређене обавезе пружалаца услуга телевизије да своје програмске садржаје учине доступним особама оштећеног слуха односно вида, начин коришћења српског знаковног језика, отвореног и затвореног титла и звучног описа и начина извештавања, како би се обезбедило несметано остваривање права на јавно информисање овим лицима. Ступањем на снагу овог правилника престале су да важе: Препорука о већој доступности програмских садржаја особама са инвалидитетом (објављена на сајту Регулаторног тела за електронске медије 24. маја 2019. године) и Препорука о начину коришћења титлова и знаковног језика (објављена на сајту Регулаторног тела за електронске медије 9. фебруара 2015. године).
Повереник даље указује да је чланом 3. овог правилника уређена доступност програмских садржаја особама оштећеног слуха односно вида тако што је прописано да пружалац медијске услуге је дужан да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, свој програм и садржај учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида и да константно ради на укључивању српског знаковног језика, отвореног и затвореног титла и звучног описа (аудио-дескрипција). Поред тога чланом 4. Правилника прописан је начин коришћења титлова и знаковног језика. Наиме, овим чланом је прописано да слова и знаци који се користе у оквиру титлова треба да буду јасно видљиви, с обзиром на њихову величину и боју, боју визуелног садржаја уз који се чине доступним, као и боју њихове подлоге ако се иста користи. Титлови се чине доступним у доњем делу екрана, осим у случајевима када се на тај начин заклањају уста лица које говори или друга значајна информација или активност. Осим говора, титлови јасно саопштавају и друге емитоване звукове, као што су расположење, односно темпо емитоване музике и текст песме, реакције публике у студију итд. Простор на екрану намењен тумачу за знаковни језик који путем знаковног језика интерпретира звукове програмских садржаја треба да буде смештен у доњи десни угао екрана и не треба да буде мањи од 1/6 емитоване слике и преко њега не смеју да се објављују други садржаји (потписи, текст у кајрону и сл.). Позадина иза тумача треба да буде једнобојна и без ометајућих садржаја. Тумач за знаковни језик примењује технике којима ће глувима указати на то чији се говор преводи у српски знаковни језик, као и технике којима ће њихову пажњу усмерити на друге важне звукове. Тумач за знаковни језик мора носити тамнију једнобојну одећу, не сме носити упадљив накит нити сме имати упадљиве детаље на ноктима и рукама који ометају праћење превода на знаковни језик. Дозвољено је да виртуелни тумачи изгледају другачије, посебно у дечијем програму. Имајући у виду изборе који су расписани за 2. јун 2024. године, Повереник указује на одредбе члана 5. овог правилника које се односе на доступност програмског садржаја у изборној кампањи. Овим чланом је прописана обавеза јавних медијских сервиса и комерцијалних пружаоца медијских услуга који су имаоци дозволе за пружање медијске услуге на подручју целе Републике Србије, да су дужни, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, да изборни програм приказан у централној информативној емисији, учине доступним особама оштећеног слуха односно вида. Ова обавеза примењује се и на комерцијалне пружаоце медијске услуге који су стекли право да услугу пружају путем друге електронске комуникационе мреже (кабловски, односно сателитски дистрибутивни систем, ИПТВ и др.), чији број корисника услуге дистрибуције медијског садржаја прелази 1.000.000. У складу са ставом 3. овог члана пружаоци медијских услуга који су имаоци дозволе у појединачној или збирним сервисним зонама, а која није подручје целе Републике Србије, дужни су да, у складу са својим финансијским и техничким могућностима, у току дана садржај најмање једне информативне емисије, која се у целости или у делу бави изборном кампањом, учине доступним особама оштећеног слуха односно вида. Ова обавеза примењује се и на пружаоце медијске услуге који су стекли право да услугу пружају путем друге електронске комуникационе мреже (кабловски, односно сателитски дистрибутивни систем, ИПТВ и др.), чији број корисника услуге дистрибуције медијског садржаја не прелази 1.000.000. Повереник такође указује да је одредбама члана 6. прописана доступност хитних информација од значаја за живот и здравље. Наведеном одредбом је прописано да је пружалац медијске услуге дужан да приликом преношења хитних информација од значаја за живот и здравље, исте учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида (став 1). Обавеза из става 1. овог члана састоји се у приказивању отвореног титла који је истакнут светлосним знаком и трептањем у јаркој боји, праћен истовремено аутентичним звучним сигналом, све док траје опасност (став 2). Пружалац медијске услуге, који је у свом програмском елаборату предвидео пружање медијске услуге на језицима националних мањина, дужан је да приликом преношења хитних информација од значаја за живот и здравље, исте учини доступним особама оштећеног слуха, односно вида те националне мањине, на начин прописан ставом 2. овог члана (став 3). Овим правилником уређена је и обавеза извештавања до 31. јануара текуће године, Регулаторног тело за електронске медије о извршавању обавеза из овог правилника за претходну годину, тако што ће поднети следеће податке: 1) о врсти програмског садржаја доступног особама оштећеног слуха односно вида; 2) датум емитовања, називу емисије, трајању емисије; 3) начин доступности програмског садржаја особама оштећеног слуха односно вида; 4) недељни, месечни и годишњи удео програмског садржаја прилагођеног особама оштећеног слуха односно вида.
У Извештају Службе за надзор и анализу Регулаторног тела за електронске медије за 2022. годину о начину испуњавања законских и програмских обавеза Јавног медијског сервиса РТС[14] истакнуто је да „удео програма који је намењен друштвено осетљивим групама, програма прилагођеног глувим и наглувим особама, као и програма са сликовно знаковним језиком у укупном емисионом времену на РТС 2 у актуелној 2022. години је 2,77%, што је мањи проценат него претходне 2021. године када је остварен удео од 3,16%. Што се тиче програма на РТС 1 „удео програма који је посвећен друштвено осетљивим групама и програма прилагођеног глувим и наглувим особама у укупно емитованом програму на РТС 1 у 2022. години износи 4,33%, што је готово идентична вредност коју су ови садржаји остварили и претходне 2021. године. Највећи проценат у оквиру програма намењеног друштвено осетљивим групама, као и глувим и наглувим особама припада информативним садржајима (3,53%), међу којима су најзаступљеније биле свакодневно бележене емисије вести на сликовно знаковном језику“.
У Извештају Службе за надзор и анализу Регулаторног тела за електронске медије (РЕМ) за 2019. годину (последњи извештај до сада) под називом Програм приступачан особама са инвалидитетом[15] наведено је следеће: „Обзиром да је утврђено да на програмима комерцијалних телевизија са националном фреквенцијом нема садржаја прилагођених особама са инвалидитетом, предмет истраживања били су програм Радио – телевизије Србије 1 и 2 и Радио – телевизије Војводине 1. Статистичком анализом обухваћене су емисије које су биле приступачне особама са инвалидитетом, у периоду од 1. јануара до 31. децембра 2018. године, а коришћењем компјутерског софтвера за мониторинг програма дошло се до података о трајању и учесталости ових садржаја, њиховој структури и уделу у укупном програму“.
Имајући у виду све наведено, Повереник користи прилику да укаже на важност приступачности која представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота на равноправној основи. Приступачност не подрзумева само физичку приступачност већ и информациону и комуникациону приступачност. Поједине медијске куће са националном фреквенцијом су уложиле напоре да омогуће приступачан садржаја, док поједине уопште не обезбеђују овакав садржај. Имајући у виду овакво стање ствари Повереник упућује ову препоруку мера и указује да је неопходно да у што краћем року све медијске куће са националном фреквенцијом предузму активности на обезбеђивању приступачног садржаја, посебно информативног програма и сервисних информација и услуга, односно на емитовању што већег броја приступачног садржаја гледаоцима са оштећеним слухом и видом у складу са законом и донетим правилником.
[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тачка 9)
[2] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21, члан 33. став 1. тачка 7, а у вези тачке 5.
[3] „Службени гласник РС“, број 98/06
[4] Закон о забрани дискриминације, члан 2. став 2.
[5] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09
[6] Члан 4. Конвенције о правима особа са инвалидитетом
[7] Члан 4. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ( „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16)
[8] Члан 35. став 1. и 2. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом
[9] Члан 12. Закона о јавном информисању и медијима („Службени гласник РС“, број 92/23)
[10] Члан 17. Закона о употреби знаковног језика („Службени гласник РС“, број 38/15)
[11] Члан 73. Закона о електронским медијима („Службени гласник РС“, број 92/23)
[12] Члан 6. Закона о електронским медијима прописује оснивање и надлежност Регулаторног тела
[13] „Службени гласник РС“, број 43/24
[14]https://www.rem.rs/uploads/files/izvestaji%20o%20nadzoru/Izve%C5%A1taj%20o%20ispunjavanju%20zakonskih%20i%20programskih%20obaveza%20Radio-televizije%20Srbije%20za%202022%20godinu.pdf
[15]https://www.rem.rs/uploads/files/izvestaji%20o%20nadzoru/Izve%C5%A1taj%20o%20pristupacnosti%20programa%20osobama%20sa%20invaliditetom%202019.pdf
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
441-24 Препорука мера Републичком јавном медијском сервису 
