НАЦИОНАЛНО АКРЕДИТАЦИОНО ТЕЛО

-Национално тело за акредитацију и обезбеђивање квалитета у високом образовању-

11000 Београд

Булевар Михајла Пупина 2

Предмет: Иницијатива за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа

Повереник за заштиту равноправности обратио вам се, дописом број 110-00-10/2018-02 од 1. новембра 2018. године, и у складу са својим надлежностима, поднео иницијативу измену стандарда за акредитацију високошколских установа.

Наиме, Поверенику се обратила народна посланица Љупка Михајловска, у то време, координаторка  Радног пакета 3 у оквиру ТЕМПУС пројекта „Једнак приступ за све – оснаживање социјалне димензије у циљу јачања Европског простора високог образовања“, EQUIED, који је реализован у периоду 2012-2015. године. У оквиру поменутог пројекта је, полазећи од тога да је квалитетно и доступно високо образовање кључни елемент у развоју и напретку једне земље, односно друштва у целини, а ослањајући се на међународни и домаћи правни оквир, сагледана приступачност високошколских установа у Републици Србији. У циљу обезбеђивања приступачности и равноправних услова за стицање високог образовања за студенте из осетљивих друштвених група, првенствено за студенте са инвалидитетом Комисији за акредитацију и проверу квалитета је упућена иницијатива за измену тада важећих правилника о стандардима за акредитацију високошколских установа и студијских програма. Ипак, иновирање релевантних прописа у том тренутку (Закон о високом образовању[1] и нови правилници), није обухватило и унапређење релевантних стандарда, што студентима са инвалидитетом и другим особама смањене покретљивости практично онемогућава похађање наставе, а самим тим и високо образовање.

С тим у вези, Повереник је извршио анализу Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа[2], Правилника о стандардима за почeтну акрeдитацију високошколских установа и студијских програма[3], Правилника о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма[4], Правилника о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа[5] и Правилника о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа[6], и упутио иницијативу за измену и допуну постојећих релевантних стандарда који су прописани наведеним правилницима.

У међувремену донети су нови правилници:

• Правилник о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа[7],
• Правилник о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма[8],
• Правилник о стандардима за почетну акредитацију високошколских установа и студијских програма[9],
• Правилник о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа и студијских програма[10], и
• Правилник о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа[11],

Повереник за заштиту равноправности, анализом важећих правилника, утврдио је да стандарди за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа, а на основу већине предложених измена од (стране) Повереника за заштиту равноправности, нису унапређени, те подсећа на следеће:

Чланом 21. став 3. Устава Републике Србије[12] прописана је забрана сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Ставом 4. овог члана прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима. Устав такође, у одредби члана 71. став 3. прописује да сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском образовању, а у одредби члана 69. став 4, утврђено је да све особе са инвалидитетом уживају посебну заштиту, у складу са законом.

Конвенција о правима особа са инвалидитетом[13] која, полазећи од потребе обезбеђивања и унапређења остваривања свих људских права и основних слобода за све особе са инвалидитетом без дискриминације било које врсте, поред осталог обухвата: једнакост и забрану дискриминације; приступачност; слободу кретања, мишљења и изражавања; самосталан живот; образовање; рад и запошљавање; услове живота и социјалну заштиту; учешће у политичком, јавном, културном животу и др. Чланом 24. Конвенције уређено је право на образовање и наведене мере које је потребно да државе предузму у циљу остваривања овог права без дискриминације и на основу једнаких могућности, те обезбеђења инклузивног система образовања на свим нивоима и доживотног учења. Државе стране уговорнице треба да обезбеде да особе са инвалидитетом имају приступ општем терцијерном образовању, стручној обуци, школовању одраслих и доживотном учењу без дискриминације и равноправно са другима. Конвенцијом је прописано да ће, у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности. Комитет УН за права особа са инвалидитетом усвојио је у априлу 2014. године две опште препоруке од којих се Општа препорука број 2, која је у вази са чланом  9. Конвенције, односи на приступачност. У овој препоруци је, већ у уводном делу наведено да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у друштву. Без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Право сваког грађанина да има приступ, под општим условима једнакости, јавним сервисима и услугама у својој земљи, као и приступ физичком окружењу део су Универзалне декларације о људским правима и Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Посебан значај, када је у питању међународни оквир у овој области има и нова глобална развојна агенда – Агенда одрживог развоја УН до 2030. године, којом је, између осталог, предвиђено подстицање економског раста, искорењивање сиромаштва и дискриминације жена, подстицај свеукупном образовању и др. Инвалидитет се наводи у бројним деловима Агенде одрживог развоја УН до 2030. године а посебно у деловима који се односе на образовање, раст и запошљавање, једнакост, доступност одговарајућег смештаја, као и редовно праћење примене овог документа. На пример, циљ 4. односи се на обезбеђивање једнаког приступа свим нивоима образовања и стручног оспособљавања за угрожене, укључујући и особе са инвалидитетом, циљ 10. настоји да смањи неједнакост унутар ЕУ и између појединих земаља јачањем и промовисањем друштвене, економске и политичке инклузије свих, укључујући и особе са инвалидитетом, итд.

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[14], а одредбом члана 4. прописано је да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 14. овог закона прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебне мере уведене ради постизања пуне равноправности, заштите и напретка лица, односно групе лица која се налазе у неједнаком положају. Одредбом члана 17. став 2. овог закона прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства,социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом. Законом о забрани дискриминације се, одредбом члана 19. прописује да свако има право на предшколско, основно, средње и високо образовање и стручно оспособљавање под једнаким условима, у складу са законом, као и да је забрањено лицу или групи лица на основу њиховог личног својства,отежати или онемогућити упис у васпитно-образовну установу, или искључити их из ових установа, отежати или ускратити могућност праћења наставе и учешћа у другим васпитним, односно образовним активностима, разврставати ученике по личном својству, злостављати их и на други начин неоправдано правити разлику и неједнако поступати према њима.

Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[15] одредбом члана 4. прописано је да су органи јавне власти дужни да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода без дискриминације. Чланом 13. овог закона прописана је  забрана дискриминације на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, а под објектима у јавној употреби се сматрају објекти у области образовања, здравства и сл. Такође и у одредби члана 16. став 1. овог закона је прописано да су власник објекта у јавној употреби, као и јавно предузеће надлежно за одржавање јавних површина, дужни да обезбеде приступ објекту у јавној употреби, односно јавној површини свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности а чланом 18. закона регулисана је забрана дискриминација због инвалидности на свим нивоима васпитања и образовања.

Влада Републике Србије је у марту 2020. године усвојила Стратегију унапређења положаја особа са инвалидитетом за период од 2020-2024. године. У делу који се бави анализом проблема значајна пажња посвећена је приступачности, а приступачност је и саставни део показатеља остварења три стратешка циља. Када  говоримо о приступачности подразумевамо  и физичку и информациону приступачност, а недостатак обе врсте приступачности отежава или онемогућава  укључивање особа са инвалидитетом у све сегменте друштвеног живота. Приступачност се, као општи термин, користи како би се описао степен до којег су поред физичког окружења и превозних средстава, највећем броју људи приступачне и информације и комуникације, односно објекти, робе и услуге. Поред омогућавања приступа физичком окружењу, односно архитектонске приступачности, ради равноправног остваривања свих загарантованих људских права, неопходно је обезбедити и информациону приступачност која подразумева остваривање права на информисање и комуникацију у складу са потребама појединих категорија особа са инвалидитетом. Ова врста приступачности односи се првенствено на особе са сензорним инвалидитетом, односно слепе, глуве и наглуве особе за које је, ради стицања одговарајућих правовремених информација и омогућавања одговарајуће комуникације, потребно обезбедити приступачне изворе информисања, попут приступачних веб презентација и обезбеђивања потребних прилагођених уџбеника, учила и помоћних наставних средстава, одговарајућих помагала асистивне технологије, тумача за знаковни језик и сл.

Чланом 9. Закона о високом образовању[16] прописано је да право на високо образовање имају сва лица са положеном општом, стручном или уметничком матуром, док је чланом 69. прописано да оснивач обезбеђује средства високошколској установи за, између осталог, финансирање опреме и услова за студирање студената са инвалидитетом. Чланом 95. став 4. овог закона прописано је да високошколска установа може за студенте са инвалидитетом организовати и изводити студије, односно поједине делове студија, на знаковном језику. Чланом 96. истог закона регулисано је да се обавезе високошколске установе у погледу начина организовања и времена одржавања облика студија уређују општим актом високошколске установе, као и обавеза да у складу са својим могућностима високошколска установа обезбеди услове за студенте са инвалидитетом. Даље, чланом 105. овог закона регулисано је да студент са инвалидитетом има право да полаже испит на месту и на начин прилагођен његовим могућностима, у складу са општим актом високошколске установе.

Чланом 5. Закона о планирању и изградњи[17] прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу (улице, тргови, паркови и сл.), морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

Законом о употреби знаковног језика[18] регулисано је право на учење знаковног језика и право на употребу услуге тумача за знаковни језик, а чланом 9. овог закона уређено је да се образовно-васпитни рад у установама образовања и васпитања и студије на високошколској установи могу изводити на знаковном језику за глуве особе,  у складу са њиховим потребама, способностима и могућностима. Овим законом се обезбеђује остваривање уставом зајемчених основних начела која се односе на уживање људских права и постизање пуне равноправности и укључености глувих особа у све друштвене односе а тиме и образовне процесе.

У складу са одредбама Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[19] приступачност се односи на све зграде јавне и пословне намене, односно објекте за јавно коришћење међу којима су и пословни објекти, школе и други објекти. Приступачност је, у складу са чланом 3. став 1. тачка 7) овог правилника, дефинисана као резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад.

Са друге стране, Правилником о начину прилагођавањa уџбеника[20] уређен је начин прилагођавања уџбеника и уџбеничког комплета за ученике са сметњама и инвалидитетом, са којим правилником у потпуности треба усагласити и правилнике који су предмет ове иницијативе. Између осталог, у складу са чланом 3. овог правилника, прилагођени уџбеник може бити: 1) штампан Брајевим писмом, 2) штампан увећано на одговарајућем папиру, 3) прилагођен у електронском/дигиталном формату, 4) прилагођен за коришћење асистивне технологије. Чланом 5. овог правилника уређено је да прилагођени уџбеник, односно делови његовог садржаја могу бити израђени у текстуалном или  звучном облику, као и у облику слика или видео записа.

Даље, начин презентовања информација на сајтовима уређен је Закључком Владе 05 Број 093-12777/2014 од 22. октобра 2014. године којим су усвојене Смернице за израду веб презентација органа државне управе, органа територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе v.5.0. Применом ових смерница омогућава се већа транспарентност, приступачност и униформисаност података на веб-презентацијама, што је у складу и са препорукама Европске комисије у смислу усмерености веб презентација ка потребама корисника[21] и међународним праксама у овој области.

Сагледавајући стање у области заштите од дискриминације у складу са законом утврђеним надлежностима, Повереник је у свом Редовном годишњем извештају за 2021. годину[22], на основу увида стечених у поступку по притужбама током 2021. године, као и на основу других релевантних доступних података о проблемима у остваривању равноправности, дао одговарајуће препоруке органима јавне власти за будуће деловање. Тако су, када је у питању унапређење положаја особа са инвалидитетом, између осталог, дате и следеће препоруке:

– Интензивирати рад на примени универзалног дизајна у свим областима са циљем омогућавања несметаног приступа јавним објектима и површинама, јавном превозу, информацијама, комуникацијама и услугама за све грађане, уз даљи рад на повећању броја приступачних медијских садржаја, приступачних бирачких места и изборног материјала, једнаким могућностима за приступ службама за хитне интервенције, СОС линијама и сл;

– Обезбедити развој потребних услуга и сервиса у континуитету на локалном нивоу, наставити процес деинституционализације уз истовремени развој услуга у заједници, промовисати и подстицати примену савремених асистивних технолошких достигнућа;

– Даље развијати инклузивно образовање и ефикасне мере подстицања запошљавања особа са инвалидитетом;

– Унапређивати доступност образовања, укључујући високо образовање, за групе деце које су чешће изложене дискриминацији са посебним фокусом на организацију наставе у кризним ситуацијама. Предузети мере за обезбеђење квалитетне и континуиране подршке деци са инвалидитетом и сметњама у развоју, ромској деци, „деци улице“ и другој деци којој је потребна подршка, кроз унапређење инклузивног образовања, обезбеђивање услуга личног пратиоца и педагошког асистента и других услуга у потребном обиму.

Подсећамо и на Закључак Народне скупштине бр.100 од 29.12.2021. (https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/) године донет на основу разматрања Редовног годишњег извештаја о раду Повереника за 2020. годину у којем је, између осталог , а у циљу заштите особа са инвалидитетом, Народна скупштина позвала да се интензивира рад на унапређивању архитектонске и информационе приступачности, односно примену универзалног дизајна у свим областима, са циљем омогућавања несметаног приступа јавним објектима и површинама, превозу, информацијама, комуникацијама и услугама за особе са инвалидитетом, лица која се отежано крећу, старије суграђане и децу.

Полазећи од наведеног међународног и домаћег правног оквира, као и стања у остваривању равноправности особа са инвалидитетом Повереник је мишљења да је потребно извршити потпуну измену и допуну стандарда који се односе на простор и опрему, односно организациона и материјана средства високошколских установа, у правцу њиховог усклађивања са Уставом и законом и уграђивања прописаних стандарда приступачности у стандарде неопходне за квалитетно извођење свих облика наставе, односно студијских програма високошколских установа у Републици Србији. Такође, ради омогућавања информационе и комуникационе приступачности потребно је изменити и стандарде који се односе на јавност рада високошколских установа као и библиотеке, уџбенике и информатичку подршку применом савремених стандарда који се односе на приступачне веб презентације, прилагођене уџбенике, учила и помоћна наставна средства, односно одговарајућа помагала асистивне технологије.

1.У смислу наведеног, Повереник поздравља донекле извршене измене и допуне стандарда 9, односно упутства за примену стандарда 9. (тачка 9.1. стандарда 9: Простор и опрема) Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа у делу  који препознаје неопходност да простор мора бити приступачан за студенте и професоре, као и остало академско и неакадемско особље са отежаним кретањем, а у складу са Правилником о техничким стандардима приступачности („Службени гласник РС“, број 46/13), односно принципом универзалног дизајна. Истовремено Повереник поново предлаже измену, односно допуну следећих следећих стандарда у овом Правилнику:

– Стандарада 10: Библиотека, уџбеници и информатичка подршка, увођењем стандарда који се односе на прилагођавање уџбеника, учила и помоћних наставних средстава, односно одговарајућих помагала асистивних технологија, у складу са Правилником о начину прилагођавањa садржаја и/или формата уџбеника;

– Стандарда 13: Јавност у раду, увођењем стандарда који се односе на свима доступан начин презентовања информација на сајтовима високошколских установа.

2. 2. У вези са изменама и допунама Правилника о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма, Повереник, такође, похваљује допуну стандарда 10 (тачка 10.5.) Организациона и материјална средства, учињену на исти начин као и код претходно наведеног Правилника, а у вези са прилагођавањем простора за сва лица са отежаним кретањем. Међутим, потребно је управо стандард 10. за акредитацију студијских програма првог и другог нивоа високог образовања допунити увођењем стандарда приступачности, не само у вези са прилагођавањем простора, већ и у вези са техничко-технолошким, библиотечким и другим ресурсима, како би били премерени карактеру студијског програма и студентима са инвалидитетом.

3. Правилник о стандардима за почетну акредитацију високошколских установа и студијских програма треба изменити и допунити тако што ће стандард 9: Простор и опрема, као и стандард 10. Библиотека, уџбеници и информациона подршка бити измењени и допуњени увођењем стандарда приступачности којима би се осигурало несметано кретање и приступ особа са инвалидитетом, односно увођењем стандарда који се односе на прилагођавање уџбеника, учила и помоћних наставних средстава, тј. одговарајућих помагала асистивних технологија, у Складу са Правилником о начину прилагођавања садржаја и/или формата уџбеника.

4. Иако је Повереник за заштиту равноправности у својој иницијативи за измену и допуну предметних правилника посебно указао на потребу за исправком терминологије коришћене у Правилнику о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа, та терминологија задржана је и у важећем правилнику, те Повереник указује да неопходност измена следећих стандарда:

– Стандарда 8: Квалитет студената, Упутства за примену 8.3. Упутство за примену овог стандарда и даље обухвата постојање сензорног или моторног хендикепа, као и могућност студирања за студенте са посебним потребама. Међутим, како је већ наглашено, опште прихваћена терминологија, како у домаћим тако и у међународним документима (Конвенција о правима особа са инвалидитетом) подразумева коришћење јединственог термина – особе са инвалидитетом. Такође, као  један од не малих изазова у области унапређења положаја особа са инвалидитетом, како је наведено у Информацији о спровођењу Стратегије унапређења положаја особа са инвалидитетом у Републици Србији[23], наведено је и усклађивање терминологије која се користи како у оквиру појединих прописа тако и у пракси, па се негде помињу ментално недовољно развијена лица или се особе са инвалидитетом називају по врсти дијагнозе, називају се лицима са посебним потребама и сл. У смислу наведеног, постојеће неадекватне термине потребно је заменити користећи јединствени термин особе са инвалидитетом.

– Стандард 9: Квалитет уџбеника, литературе, библиотечких и информатичких ресурса и

– Стандард 11: Квалитет простора и опреме у односу на напред наведену архитектонску и информациону приступачност, како је то наведено за претходно поменуте правилнике.

5. 5. Такође, измене је потребно извршити и у Правилнику о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа, и то у погледу допуне члана 8, тако што би се предвидело да у саставу, сада рецензентске комисије за спољашњу проверу квалитета високошколских установа може бити ангажовано и лице стручно за област приступачности. У овом правилнику је, ради доследног спровођења правилника који се односе на акредитацију уопште, потребно допунити и Стандард 3: Области спољашње провере квалитета, навођењем да се спољашња провера квалитета, поред наведених, обавља и у областима приступачности.

Повереник је мишљења да, а имајући у виду препреке са којима се особе са различитим врстама инвалидитета сусрећу у приступу високом образовању, информацијама о наставним програмима, у усвајању и репродуковању знања, као и у учешћу у наставним активностима, Повереник је мишљења да је потребно размотрити да се Правилник о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа и студијских програма допуни додавањем одговарајућих стандарда који би обухватали стандарде који се односе на додатну подршку студентима ради испуњавања академских обавеза под равноправним условима. Примера ради, обезбеђивање тумача за знаковни језик у случају потребе, прилагођавање уџбеника, организовање наставе у складу са временским и другим ограничењима студента, обезбеђивање неопходне асистивне технологије за потребе испуњавања академских обавеза и сл.

Чланом 33. став 1. тачка 7. Закона о забрани дискриминације[24], прописано је да Повереник за заштиту равноправности иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације.

У складу са Законом о високом образовању, Национални савет за високо образовање утврђује стандарде и поступак за акредитацију високошколских установа на предлог Националног акредитационог тела. С тим у вези, а имајући у виду да иницијатива за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа Повереника из 2018. године није у највећем делу  усвојена, и имајући у виду важност предложених измена и допуна, предлажемо да ово телу уважи иницијативу за измене и допуне Правилника о стандардима и поступку за акредитацију високошколских установа, Правилника о стандардима за почeтну акрeдитацију високошколских установа и студијских програма, Правилника о стандардима и поступку за акредитацију студијских програма, Правилника о стандардима за самовредновање и оцењивање квалитета високошколских установа и студијских програма, и Правилника о стандардима и поступку за спољашњу проверу квалитета високошколских установа, и да измењене и допуњене стандарде предложи Националном савету за високо образовање.

Ова иницијатива послата је и Националном савету за високо образовање.

[1] „Службени гласник РС”, бр. 88/17, 27/18-др.закон и 73/18

[2] „Службени гласник РС“, број 88/17

[3] „Службени гласник РС“, број 88/17

[4] „Службени гласник РС“, број 88/17

[5] „Службени гласник РС“, број 88/17

[6] „Службени гласник РС“, број 88/17

[7] „Службени гласник РС“, број 13/19

[8] „Службени гласник РС“, бр. 13/19 1/21 и 19/21

[9] „Службени гласник РС“, бр. 13/19 и 38/22

[10] „Службени гласник РС“, број 13/19

[11]„Службени гласник РС“, број 13/19

[12] „Службени гласник РС“, број 98/06, члан 21.

[13] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС– Међународни уговори“, бр. 42/09)

[14] „Службени гласник РС“, бр.22/09 и 52/21

[15] „Службени гласник РС“, бр. 33/06 и 13/16

[16] „Службени гласник РС“, бр. 88/17, 73/18, 27/18-др.закон, 67/19, 6/20- др. закони, 11/21-аутентично тумачење, 67/21 и 67/21 – др. закон

[17] „Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС и 50/13 – одлука УС, 98/2013-одлука УС, 132/14 и 145/14, 83/18,31/19,37/19-др.закон, 9/20 и 52/21

[18] „Службени гласник РС“, број 38/15

[19] „Службени гласник РС“, број 22/15

[20] „Службени гласник РС“, број 21/20

[21] Доступно на: http://ec.europa.eu/ipg/quality_control/checklist/index_en.htm

[22] https://ravnopravnost.gov.rs/izvestaji/

[23] Доступно на: https://www.minrzs.gov.rs/strategije.html

[24] „Службени гласник РС”, бр.  22/09 и 52/21

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

419-22 Иницијатива за измену стандарда за акредитацију и проверу квалитета високошколских установа – Национално акредитационо тело