бр.  021-01-389/2025-02      датум: 7.4.2025. године

Поступајући у оквиру законом прописане надлежности[1] да прати спровођење закона који се тичу забране дискриминације и препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности и заштите од дискриминације, Повереник за заштиту равноправности упућује

ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ И ЗАШТИТЕ ОД ДИСКРИМИНАЦИЈЕ

Повереник за заштиту равноправности препоручује Граду Прокупљу:

– да предузме хитне мере у циљу обезбеђивања електричне енергије домаћинствима и хуманих услова за живот у селу Миљковица, како би становници овог села могли да задовоље основне животне потребе и минималне услове за нормалан живот, без дискриминације.

Град Прокупље обавестиће Повереника за заштиту равноправности о предузетим мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.

Против ове препоруке мера за остваривање равноправности, у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

Образложење

У обраћању Поверенику AA, старија становница села Миљковица код Прокупља, указала је на проблем са којим се суочава њена породица. Наиме, у допису је навела да због лошијег имовног стања она и њена породица нису у могућности да финансирају изградњу електро мреже у дужини 1 километра, те да живе у мраку користећи петролејску лампу. Напоменула је да њен братанац живи са болесном супругом и сином који је особа са инвалидитетом. Велики изазови за становнике села наступају када дође зима у околностима нижих атмосферских температура јер ове породице немају могућност да греју куће, односно немају приступ одрживим модерним енергетским услугама. На крају, указано је и да је село Миљковица неприступачно место без пута и превоза, те су становници истог приморани да прелазе по неколико километара како би стигли до лекара, продавнице, односно како би остварили основне животне потребе.

Уставом Републике Србије[2] прописано је да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.[3]  Пред Уставом и законом сви су једнаки. Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.^[4]

Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима^[5]. Одредбама члана 13. овог закона прописани су тешки облици дискриминације међу којим је и дискриминација лица по основу два или више личних својстава без обзира на то да ли се утицај појединих личних својстава може разграничити (вишеструка дискриминација) или се не може разграничити (интерсекцијска дискриминација). Даље, одредбом члана 23. став 1. истог закона забрањена је дискриминиција лица на основу старосног доба, док је ставом 2. да старији имају право на достојанствене услове живота без дискриминације, а посебно, право на једнак приступ и заштиту од занемаривања и узнемиравања у коришћењу здравствених и других јавних услуга. Одредбом члана 26. Закона прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. На крају, чланом 33. став 1. тачка 9. овог закона прописано је да Повереник упућује препоруке мера органима јавне власти и другим лицима за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.

Чл. 20. и 66. Закона локалној самоуправи[6] прописано је да општина, преко својих органа, у складу с Уставом и законом доноси свој статут, буџет и завршни рачун, просторни и урбанистички план и програм развоја општине, као и стратешке планове и програме локалног економског развоја; уређује и обезбеђује обављање и развој комуналних делатности, локални превоз, коришћење грађевинског земљишта и пословног простора; стара се о изградњи, реконструкцији, одржавању и коришћењу локалних путева и улица и других јавних објеката од општинског значаја; стара се о задовољавању потреба грађана у области просвете (предшколско васпитање и образовање и основно и средње образовање и васпитање), научноистраживачке и иновационе делатности, културе, здравствене и социјалне заштите, дечије заштите, спорта и физичке културе; обезбеђује остваривање посебних потреба особа са инвалидитетом и заштиту права осетљивих група; стара се о развоју и унапређењу туризма, занатства, угоститељства и трговине; доноси и реализује програме за подстицање локалног економског развоја, предузима активности за одржавање постојећих и привлачење нових инвестиција и унапређује опште услове пословања; стара се о заштити животне средине, заштити од елементарних и других непогода, заштити културних добара од значаја за општину; стара се о заштити, унапређењу и коришћењу пољопривредног земљишта и спроводи политику руралног развоја; стара се о остваривању, заштити и унапређењу људских и мањинских права, родној равноправности, као и о јавном информисању у општини; образује и уређује организацију и рад органа, организација и служби за потребе општине, организује службу правне помоћи грађанима и уређује организацију и рад мировних већа, као и обавља друге послове од локалног значаја одређене законом, као и послове од непосредног интереса за грађане, у складу са Уставом, законом и статутом.

Свако има право на стандард живота који обезбеђује здравље и благостање, његово и његове породице, укључујући храну, одећу, стан и лекарску негу и потребне социјалне службе, прописано је одредбом члана 25. став 1. Универзалне декларације о људским правима (1948). Државе уговорнице Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима признају право сваког лица на животни стандард довољан за њега и његову породицу, подразумевајући ту и одговарајућу исхрану, одевање и становање, као и стално побољшање животних услова. Државе уговорнице ће предузети целисходне мере за обезбеђење остваривања овог права.[7]

О значају адекватних животних услова, посебно у погледу становања, хигијенских услова и електричне енергије, говори и Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена (CEDAW)[8]. Наиме, одредбом члана 14. ове конвенције прописано је да ће државе чланице предузети све одговарајуће мере ради елиминисања дискриминације жена у сеоским подручјима како би обезбедиле да оне, на основи равноправности мушкараца и жена, учествују у развоју села и да од тога имају користи, посебно да би обезбедиле њихово право на адекватне животне услове, посебно у погледу становања, хигијенских услова, електричне енергије и снабдевања водом, саобраћаја и веза.

Свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, прокламовано је чланом 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.[9] Тако, као пример добре праксе наводимо пример одлуке једног  националног суда који се бавио овим питањем са аспекта примене Европске конвенције за заштиту људских права. Наиме, Апелациони суд у Бриселу je 1988. године указао да је уживање услуга електричне енергије и гаса неизоставан део људског достојанства. Суд је навео да јавне власти имају обавезу да пружају услуге гаса и електричне енергије у оквиру услуга социјалне заштите.[10]

Повезаност приступа енергији и права на живот, здравље и социјалну сигурност, истакнута је у Закључном документу Конференције Уједињених нација о одрживом развоју Рио + 20.[11] Наиме, у параграфу 125. овог документа наведено је: „Препознајемо да енергија игра кључну улогу у процесу развоја, с обзиром на то да приступ одрживим модерним енергетским услугама доприноси искорењивању сиромаштва, спашава животе, побољшава здравље и помаже да се обезбеде основне људске потребе. Наглашавамо да су ове услуге од суштинског значаја за социјалну инклузију и равноправност полова, као и да је енергија кључни чинилац за производњу. Препознајемо да је приступ овим услугама кључан за постизање одрживог развоја.“

Увидом у статистичке податке Републичког завода за статистику[12], према Попису становништва, домаћинстава и станова из 2002. године у селу је живело 62 људи, да би се тај број према Попису из 2011. године смањио на 34, затим на 11 људи према последњем одржаном попису 2022. године. Просечна старост становника је 62,5 година, односно просечна старост мушкараца је 60,9, а жена 64,3 године живота. До овог села нема изграђеног пута, нити електро мреже, иако према наводима из притужбе, раздаљина коју је потребно премостити да би село добило електричну енергију је око једног километра. У данашњим условима развоја овај проблем је далеко од нерешивог, посебно имајући у виду да Република Србија издваја значајна средства и даје подстицаје за повратак на село у циљу обезбеђивања равномерног регионалног развоја. Занемаривањем потреба људи који већ живе у сеоској средини шаље се погрешна и одвраћајућа порука и практично се подстиче исељавање из ове сеоске средине у којој живе генерацијама.

Приступ електричној енергији за становнике овог малог села није питање комфора већ је основни фактор који им омогућава нормалне услове живота и задовољавање виталних потреба, одржавање здравља и сигурности, рада и образовања, без дискриминације. Треба такође имати у виду да поред немогућности задовољавања основних животних потреба, недостатак електричне енергије онемогућава бављење пољопривредом и/или било којом другом делатношћу. На овај начин се обрада земље или било која делатност може обављати само на основни/примитивни начин који је одавно превазиђен.

У питању су старије особе, лошијег имовног стања, које не могу саме да обезбеде средства и реше проблем доступности електричне енергије, при чему је потребно посебно имати у виду да је један од становника села (братанац подноситељке притужбе), особа са инвалидитетом, што додатно отежава живот у условима становања без електричне енергије.

Узимајући у обзир све наведено, Повереник указује да је потребно у што краћем року решити проблем приступа електричној енергији за житеље овог села којима је ускраћено право на адекватне животне услове, а самим тим и остваривање основних људских права, без дискриминације. Повереник још једном истиче да је приступ електричној енергији у 21. веку један од предуслова за достојанствене услове живота и од великог је утицаја на квалитет живота који ће особа остварити.

Имајући у виду све наведено, Повереник за заштиту равноправности у складу са чланом 33. тачка 9. Закона о забрани дискриминације упућује Граду Прокупљу препоруку мера за остваривање равноправности и заштите од дискриминације.

[1] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21), члан 33. став 1. тaч. 9.

[2] „Службени гласник РС“ бр. 98/2006 и 115/2021

[3] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“ бр. 98/2006 и 115/2021). члан 1.

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“ бр. 98/2006 и 115/2021). члан 21, став 1. и став 3.

[5] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“ бр. 22/09 и 52/21), члан 2. став 1. тачка 1

[6] „Службени гласник РС“ бр. 129/2007, 83/2014 – др. закон, 101/2016 – др. закон, 47/2018 и 111/2021 – др. закон

[7] Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима („Службени лист СФРЈ“ (Међународни уговори), бр. 7/1971), члан 11. став 1.

[8] („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 11/81)

[9] („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/2010 и 10/2015)

[10] Авилес Л. А. (2012) Приступ електричној енергији у Eвропском праву: Људско право?, ССРН Електронски журнал, стр. 8.

[11] Доступно на: https://expeditio.org/images/stories/downloads/Buducnost_kakvu_zelimo-FINAL.pdf

[12] https://www.stat.gov.rs/ ; https://data.stat.gov.rs/Home/Result/31010102?languageCode=sr-Latn

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

290-25 Препорука мера мере Граду Прокупљу – обезбеђивање електричне енергије домаћинствима и хуманих услова за живот у селу Миљковица