бр. 021-01-449/2023-02 датум: 3.3.2023. године
МИНИСТАРСТВО ГРАЂЕВИНАРСТВА, САОБРАЋАЈА И ИНФРАСТРУКТУРЕ
министар Горан Весић
11000 БЕОГРАД
Немањина 22-26
Предмет: Иницијатива за допуну Нацрта закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи
Поштовани господине Весићу,
Поверенику за заштиту равноправности дописом су се обратили представници Националне организација особа са инвалидитетом Србије са предлогом за допуну Нацрта закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи о којем је, у периоду од 30. јануара до 20. фебруара 2023. године, спроведена јавна расправа. У допису је између осталог указано да је досадашња пракса у области изградње показала да се значајан број објеката изгради без поштовања стандарда приступачности, иако је још изменама Закона о планирању и изградњи из 2006. године прописана обавеза поштовања ових стандарда. Сагласно наведеном, предложено је да се, имајући у виду да се главни пројекат израђује за потребе грађења објекта и прибављања грађевинске дозволе, Нацртом Закона изричито предвиди обавеза да тај документ за објекте високоградње јавне и пословне намене, стамбене и стамбено – пословне зграде са 10 и више станова, садржи и доказе о поштовању стандарда приступачности прописане чланом 5. важећег Закона. На овај начин би Елаборат о поштовању стандарда приступачности постао саставни део главног пројекта, чиме би се осигурало ефикасно спровођење одредби члана 5. важећег Закона у пракси.
Пракса Повереника показује да је дискриминација на основу инвалидитета још увек веома присутна у нашем друштву, те да особе са инвалидитетом, али и организације цивилног друштва у својим притужбама најчешће указују на проблеме приступачности, а неприступачни објекти још увек представљају једну од основних препрека за потпуну инклузију особа са инвалидитетом у друштво.
Повереник најпре указује да је Уставом Републике Србије[1] у члану 21. прописана забрана сваке дискриминације, непосредне или посредне, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.
Чланом 9. Закона о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[2] прописано је да ће у циљу омоћавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе стране уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које су отворене односно које стоје на располагању јавности, како у урбаним тако и у руралним срединама. Ставом 1. овог члана прописано је да ће се те мере, које укључују идентификовање и уклањање препрека и баријера за приступ, односити између осталог и на зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места.
Даље, уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[3], тако што је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Такође, у члану 17. став 2. овог закона као посебан случај дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.), у складу са законом.
Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[4] као посебан облик дискриминације у члану 13. прописана је дискриминација у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина, те је између осталог утврђено да је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док се под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично, а под јавним површинама, паркови, зелене површине, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и слично.
Повереник за заштиту равноправности најпре указује да је у намери да унапреди примену одредбе прописане чланом 5. важећег Закона о планирању и изградњи и обезбеди пуну имплементацију ове одредбе у пракси, Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре упутио 6. јануара 2023. године Иницијативу за измену члана 135. став 8. Закона о планирању и изградњи бр. 011-00-1/2023-02, коју ово Министарство није у потпуности имплементирао у Нацрт закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи.
Наиме, у одредбама члана 42. Нацрта законa о изменама и допунама закона о планирању и изградњи, између осталог, предложено је да се после досадашњег става 8. који постаје став 9. додаје нови став 10. који гласи: „У случају извођења радова на уклањању препрека за особе са инвалидитетом, деци и старим особама, не доставља се оверена сагласност сувласника, односно власника посебних делова зграде, већ се као доказ доставља одлука стамбене заједнице у складу са прописом којим се уређује становање и одржавање зграда.“ Указујемо да се оваквим предлогом решења се не би постигао жељени циљ да се обезбеди остваривање права на приступачност лицима која се отежано крећу из разлога јер је одредбама Закона о становању и одржавању зграда[5] на који упућује Нацрт закона, прописано да у случају располагања заједничким деловима зграде за потребе надзиђивања, сагласност у смислу закона којим се уређује изградња објекта представља сагласност скупштине стамбене заједнице која се доноси већином коју чине 2/3 укупног броја гласова.
У смислу наведеног, понављамо потребу измене члана 135. став 8. Закона о планирању и изградњи тако да се овим законом као изузетак пропише да се за извођење радова на грађевинском земљишту или објекту који је у власништву више лица неће тражити оверена сагласност тих лица уколико се радови односе на остваривање несметаног кретања и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама, без упућивања на одредбе другог закона који такође предвиђа сагласност других власника.
Даље, анализирајући текст Нацрта закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи који је доступан на званичној интернет презентацији Министарства утврдили смо да је важећим Законом о планирању и изградњи у члану 5. прописано да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу (улице, тргови, паркови и сл.), морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. Такође, ставом 2. овог члана утврђено је и да се стамбене и стамбено-пословне зграде са десет и више станова морају пројектовати и градити тако да се свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад.
У циљу обезбеђивања изградње објеката уз пуно поштовање стандарда приступачности, Повереник предлаже измену члана 1. Нацрта закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи и додавање нове тачке која гласи: „Елаборат о поштовању стандарда приступачности је саставни део главног пројекта који представља доказ о поштовању стандарда приступачности како би се особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогућио несметан приступ, кретање, боравак и рад у објектима високоградње јавне и пословне намене и стамбеним и стамбено – пословним зградама са 10 и више станова.”
У смислу наведеног, потребно је изменити и одговарајуће одредбе Закона о планирању и изградњи које се односе на садржај и обавезне елементе главног пројекта, односно пројекта за грађевинску дозволу и/или пројекта за извођење и предвидети обавезу у складу са којом ће ови пројекти, односно одговарајући пројекат, садржавати доказе о поштовању стандарда приступачности кроз Елаборат о поштовању стандарда приступачности као обавезан саставни део пројекта.
Повереник указује да се само на овај начин може осигурати ефикасно спровођење одредби прописаних у члану 5. важећег Закона у пракси. Усвајањем овог предлога Република Србија ће у потпуности обезбедити имплементацију одредбе прописане чланом 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, коју је Србија међу првима ратификована још у мају 2009. године. Напомињемо да је Комитет Уједињених нација за права особа са инвалидитетом на 15. заседању (5. и 6. априла 2016. године у Женеви), разматрао Иницијални извештај о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом Републике Србије и усвојиo Закључна запажања са препорукама за заштиту и унапређење положаја особа са инвалидитетом (CRPD/C/SRB/CO/1). У погледу степена имплементације члана 9. Конвенције Комитет је изразио забринут између осталог због непостојања националне стратегије обезбеђивања приступачности и законских прописа који би садржавали делотворне санкције за непоштовање прописа, затим због ниског степена могућности приступа јавним објектима, институцијама и услугама, као и услугама електронских медија у држави чланици. Комитет је сa тим у вези препоручио Републици Србији да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека и да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, а све у складу са Општом препоруком број 2 Комитета за права особа са инвалидитетом.
Имајући у виду наведено, а у циљу унапређења равноправности особа са инвалидитетом, предлажемо да у поступку измена и допуна Закона о планирању и изградњи које су у току размотрите ову иницијативу и предлоге Повереника уврстите у текст.
[1] Устав Републике Србије („Службени гласник РС”, број 98/06)
[2] „Службени гласник РС” – Међународни уговори, бр. 42/09
[3] „Службени гласник РС”, број 22/09 и 52/21
[4] „Службени гласник РС”, број 33/06 и 13/16
[5] „Службени гласник РС“, број 104/2016 и 9/2020 – др. закон, члан 44.
ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ
Брaнкицa Jaнкoвић
186-23 Иницијатива за допуну Нацрта Закона о планирању и изградњи 
