бр. 07-00-20/2019-02  датум: 9. 4. 2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације А. А., поднете против компаније Б. Б., Пословница Сомбор, због тога што објекат овог предузећа у улици 32 у Сомбору није приступачан особама са инвалидитетом. У току  поступка затражено је изјашњење одкомпаине Б. Б.. У изјашњењу је наведено да у досадашњој пракси поступања запослених у пословници У Сомбору, лица са инвалидитетом реализују своје потребе тако што особа која је у пратњи лица са инвалидитетом уђе у пословницу, а агенти припреме уговоре/опрему и изнесу кориснику испред улаза у пословницу, те да је у циљу омогућавања несметаног приступа лицима са инвалидитетом овом објекту, успостављен контакт са фирмама које се баве трговином флексибилним (мобилним) рампама, као и да је у текућој години предвиђено пресељење пословнице на нову локацију која ће свакако бити прилагођена за приступ особама са инвалидитетом. У току поступка је утврђено да објекат у којем се налази Пословница Сомбор није приступачан особама са инвалидитетом због чега је Повереник дао мишљење да је необезбеђивањем приступачности објекта  у Сомбору у којем се налази Пословница компаније Б. Б. дошло до повреде одредаба чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са  одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Повереник за заштиту равноправности препоручио је компанији Б. Б. да предузме активности у циљу обезбеђивања приступачности објекта у којем се налази Пословница Сомбор, као и да води рачуна да убудуће не крши прописе о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА

• Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу организације А. А., против компаније Б. Б., Пословница Сомбор, због тога што објекат овог предузећа у улици у Сомбору није приступачан особама са инвалидитетом.

1.2.  У притужби организације А. А., између осталог, наведено је:

– да притужбу подносе у име свих особа са инвалидитетом, које не могу да уђу у зграду компаније Б. Б., Пословница Сомбор у Сомбору, због постојања архитектонске баријере, јер се на улазу налазе степенице због којих улаз није приступачан за кориснике колица;

– да су на овај начин особе са инвалидитетом спречене да уђу у зграду  и самостално и равноправно са осталим грађанима остварују своја права у различитим поступцима  у  компанијиа Б. Б. Пословница Сомбор.

1.3. Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је у току поступка прибављено изјашњење   директора Сектора за правне послове компаније, В. В..

1.4. У изјашњењу на притужбу, између осталог, наведено је:

– да у досадашњој пракси поступања запослених у пословници Београд у Сомбору, лица са инвалидитетом реализују своје потребе тако што особа која је у пратњи лица са инвалидитетом уђе у пословницу, а агенти припреме уговоре/опрему и изнесу кориснику испред улаза у пословницу;

– да je у циљу омогућавања несметаног приступа лицима са инвалидитетом постојећој пословници, успостављен контакт са фирмама које се баве трговином флексибилним (мобилним) рампама;

– да је у текућој години  предвиђено пресељење пословнице на нову локацију која ће свакако бити прилагођена за приступ особама са инвалидитетом.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Увидом у притужбу утврђено је да објекат компаније Б. Б., Пословница Сомбор у Сомбору, није приступачан особама са инвалидитетом.
• Увидом у допис број 51098/4-2019 од 12. фебруара 2019. године, компаније Б. Б. утврђено је да се особама са инвалидитетом у Пословници Сомбор, у Сомбору пружају услуге тако што особа која је у пратњи лица са инвалидитетом уђе у пословницу, а агенти припреме уговоре/опрему и изнесу кориснику испред улаза у пословницу.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе и изјашњења, као и антидискриминационе прописе.

Правни оквир

• Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
• Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да је Република Србија ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом[3], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[4]. Ратификацијом ове Конвенције, Србија се обавезала да предузима одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеди приступачност физичког окружења, равноправно са другима, у циљу самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота. Те мере, између осталог, укључују идентификовање и уклањање баријера које ометају или отежавају приступ зградама, путевима, превозним средствима и другим објектима у затвореном и отвореном простору, укључујући ту и приступ информацијским и комуникацијским технологијама, као и приступ другим услугама и објектима намењеним јавности. Република Србија се, такође, обавезала да ће предузети одговарајуће мере да утврди, промовише и прати минималне стандарде и смернице за приступачност објеката и услуга које су отворене, односно, које стоје на располагању јавности[5].
• У Општем коментару број 2 (2014) Комитет за права особа са инвалидитетом истиче да особе са инвалидитетом треба да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним јавности на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Овакав приступ проистиче из идеје забране дискриминације. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима[6] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународна конвенција о укидању свих облика расне дискриминације[7] (члан 5 ф).
• Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Поред тога одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби у складу са законом. Овом праву кореспондира дужност надлежних органа јавне власти да предузму мере ради уклањања баријера које особама са инвалидитетом ометају или отежавају приступ објектима у јавној употреби, што је само један од елемената ширег права на приступ, које подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности да уживају људска права и слободе, као и све друге особе. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом[8], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби. Ставом 3. овог члана прописано је да се под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично. Истим чланом забрањено је одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије. Ставом 3. истог члана, прописано је да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.
• Законом о планирању и изградњи[9] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописао је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу, морају се пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.
• Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[10] детаљно се прописују услови за планирање простора и пројектовање објеката за јавно коришћење за особе са инвалидитетом, као и посебних уређаја у њима. Приступачност, у смислу овог правилника, резултат је примене техничких решења у пројектовању и грађењу грађевина, којима се особама са инвалидитетом омогућава несметан приступ, кретање, боравак и рад у тим грађевинама на једнакој основи као и осталим особама. Одредбом члана Правилника регулисано је који се објекти могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају поште. Одредбама члана 3. прописано је да су особе смањене покретљивости особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, као и да је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Истим чланом прописано је да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. Одредбама члана 5. прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Даље, правилником је објашњено на које начина превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге).

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду предмет притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је утврдити да ли је објекат у Сомбору, у којем се налази пословница компаније Б. Б., приступачан особама са инвалидитетом.
• Анализа навода притужбе и изјашњења показује да међу странама није спорно да  улаз у објекат Пословнице Сомбор није приступачан особама са инвалидитетом. Наиме, према наводима из притужбе наведени објекат није приступачан особама са инвалидитетом јер се на улазу налазе степенице због којих улаз није приступачан за кориснике колица, док је у изјашњењу директора Сектора за правне послове, наведено да у досадашњој пракси поступања запослених у пословници компаније Б. Б. у Сомбору, лица са инвалидитетом реализују своје потребе тако што особа која је у пратњи лица са инвалидитетом уђе у пословницу, а агенти припреме уговоре/опрему и изнесу кориснику испред улаза у пословницу. Повереник за заштиту равноправности констатује да обезбеђивање приступачности објеката и услуга представља предуслов за самосталан живот особа са инвалидитетом, јер омогућава активно учешће у свим областима живота на равноправној основи. Уколико само један од елемената приступачности није адекватан, особа са инвалидитетом ће се наћи у ситуацији тзв. „прекинутог ланца кретања“, односно, биће доведена у ситуацију немоћи, у којој нема могућност да самостално функционише. У конкретном случају, немогућност приступа објекту поште онемогућава особу са инвалидитетом да самостално користи услуге и оствари своја загарантована права. Наиме, пропуштање да се обезбеди приступачност објекта доводи до последице да је одређеној групи  лица која не могу да савладају физичке баријере онемогућено да користе услуге под једнаким условима и равноправно са другим грађанима и грађанкама.
• Повереник за заштиту равноправности констатује да је међународним и домаћим правним актима прописана обавеза обезбеђивања приступачности физичког окружења особама са инвалидитетом равноправно са другима, у циљу самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота. Законом о планирању и изградњи[11] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописао је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу, морају се пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. Имајући у виду наведене прописе којима се одређује обавеза приступачности за све објекте у јавној употреби, Повереник за заштиту равноправности указује да је власник односно корисник објекта у обавези да предузме све потребне мере како би обезбедио да објекат буде приступачан особама са инвалидитетом.
• Повереник за заштиту равноправности констатује да компанија Б. Б. није уз изјашњење доставила доказе да је пре подношења притужбе предузимала мере на обезбеђивању приступачности објекта у којем се налази пословница. Чињеница да је у међувремену компанија успоставила контакт са фирмама које се баве трговином флексибилним (мобилним) рампама, као и да планира пресељење у објекат приступачан за особе са инвалидитетом није од утицаја имајући у виду да улаз у објекат у којем се налази пословница у Сомбору још увек није приступачан за особе са инвалидитетом.
• Повереник за заштиту равноправности поздравља напоре компаније Б. Б. да обезбеди приступачност пословнице за особе са инвалидитетом пресељењем у нови простор који би испуњавао стандарде приступачности, међутим указује да је до обезбеђивања новог простора, потребно обезбедити приступачност пословнице на начин да се висинска разлика која постоји између улаза у објекат и тротоара премости одговарајућом рампом, или на други погодан начин у складу са законом.

4. МИШЉЕЊЕ

Објекат компаније Б. Б., Пословница Сомбор у, није приступачан особама са инвалидитетом, чиме су прекршене одредбе чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са  одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује компанији Б. Б.:

5.1. Да предузме активности у циљу обезбеђивања приступачности објекта у којем се налази Пословница Сомбор;

5.2. Да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да компанија Б. Б. обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколикО компанија Б. Б. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] члан 33. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС”, број 22/09)

[3] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори”, број 42/09)

[4] члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[5] члан. 9. ст. 1 и 2. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[6] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ –Међународни уговори”, број 7/71

[7] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ”, број 31/67

[8] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[9] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14 и 145/14

[10] „Службени гласник РС“, број  22/15

[11] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14 и 145/14

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

14-19 Утврђена дискриминација на основу инвалидитета у области приступа објектима