бр. 07-00-558/2023-02   датум: 8.3.2024.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Удружењa „АА“ против, аутора текста „Џендеризација Србије: Насиље над већином“, ББ, јер аутор текста критикује саму чињеницу што је Република Србија 2013. године ратификовала Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истамбулску конвенцију) наводећи да је она продукт нове родне, трансродне или квир идеологије чији је циљ да се подрије биолошка подела људи на природне полове, односно мушкарца и жену, те да се преко популаризације интерсексуалности, слободе сексуалног избора и идентитета подстичу пре свега младе особе да експериментишу са разним облицима сексуалности и да мењају идентитете. У притужби је даље наведено да се у тексту негира општеприхваћена дефиниција рода и родног идентитета у савременој науци, изношењем низа ставова којима се подстиче дискриминација према ЛГБТ+ популацији, а посебно према трансродним особама. Даље је наведено да аутор критикује извештавање медија о трагично настрадалој девојци Нои Миливојев са аргументацијом да се у конкретном случају не ради о фемициду јер није извршена „легална транзиција“, па да ни тужилаштво није смело да се приклони „оваквом противзаконитом саопштењу“ из медија, те да је  аутор изнео неистините тврдње да су поједине земље које су ратификовале Истанбулску конвенцију заједно са популарном културом и друштвеним мрежама уз подршку корпорација и фондација које „гурају све ово“ омогућила деци предшколског узраста да почну да добијају хормонску терапију и улазе у процес транзицијe, као и да ова конвенција подстиче разводе и налаже забрану медијације између брачних партнера, чиме неко ко није упућен у садржај Конвенције изводи закључак да је циљ потпуно укидање медијације пред судом, не знајући за садржину члана 48. Конвенције на који начин се индиректно дискриминишу жене које су жртве насиља у породици. Поред тога је указано на ставове аутора да „такозвана (транс)родна или квир идеологија која стоји иза читавог овог пакета систематског разарања језика, традиције, породице, вере и у крајњем исходу биолошког опстанка једног народа јесте идеолошка мода коју под наводном заштитом мањинских група гурају владари савременог света, корпорације, политичке елите и бриселска бирократија. Даље је наведено да аутор наводи да је та идеологија насилна, тоталитарна и опасна по свако друштво у коме се зацари што показују катастрофални демографски резултати западних земаља у којима она влада.” Са друге стране у изјашњењу, аутор текста, између осталог, наводи да у његовом тексту нема дискриминаторних квалификација, нити је намера текста била да неког дискриминише или наводи на дискриминацију, као и да му Удружење спочитава што критикује ратификацију Истанбулске конвенције, која није ратификована или се не примењује у десет европских земаља, те да поднета притужба није борба против дискриминације већ покушај да му се забрани слобода говора, слобода мишљења и слободног научног истраживања које су гарантоване Уставом. У току поступка, извршен је увид у целокупан текст под називом „Џендеризација Србије: Насиље над већином“. Анализом текста као и порука које се шаљу читаоцима и читатељкама, може се констатовати да текст не приступа теми трансродности на објективан начин, већ се у њему износе ставови који немају утемељење у чињеницама и научним сазнањима, већ подстичу предрасуде и дезинформације које имају за циљ да застраше и продубе нетрпељивост према ЛГБТ особама и то посебно према трансродним и интерсекс особама додатно појачавајући предрасуде и неразумевање. Јавно изношење таквих ставова представља повреду достојанства групе лица на основу њиховог личног својства и ствара непријатељско, застрашујуће, деградирајуће и увредљиво окружење. У вези са наводима из изјашњења да намера текста није била да неког дискриминише или наводи на дискриминацију, Повереник указује да за постојање дискриминације у коју спада и навођење на дискриминациј,у не само да није неопходна намера, него ни свест ни хтење да се изврши акт дискриминације, већ је довољно да је лице или група лица, на основу свог личног својства стављена у неповољнији положај, односно у овом случају да су изнети ставови којима се вређа достојанство особа на основу личног својства и ствара непријатељско, деградирајуће и увредљиво окружење. Повереник за заштиту равноправности је дао мишљење да је аутор текста ББ повредио одредбе члана 12. став 1. и члана 20. став 2. Закона о забрани дискриминације. Повереник за заштиту равноправности препоручио је ББ да објави писано извињење због ставова изражених у ауторском тексту „Џендеризација Србије: Насиље над већином” у року од 15 дана од дана пријема овог мишљења са препоруком, као и да се убудуће придржава прописа о забрани дискриминације.

1. ТОК ПОСТУПКА
   • Поверенику за заштиту равноправности обратило се Удружење „АА“, притужбом против ББ, аутора текста „Џендеризација Србије: Насиље над већином“, због дискриминације на основу рода, родног идентитета и сексуалне оријентације. У притужби је, између осталог, наведено:

• да у тексту „Џендеризација Србије: Насиље над већином“ који је објављен 8. августа 2023. године на порталу „International family news – Srbija“, аутор ББ критикује саму чињеницу да је Република Србија ратификовала Конвенцију о спречавању и борбу против насиља над женама и насиља у породици (Истамбулска конвенција, у даљем тексту: Конвенција);

• да аутор започиње текст причом свог колеге који предаје на Универзитету у Калифорнији и који му је испричао да је први час са студентима започео питањем како да им се обраћа, узимајући у обзир њихов родни идентитет;

• да користећи израз „цис нешто“ аутор јасно показује да не разуме значење појма цисродност који се односи превасходно на део популације којој и сам припада;

• да аутор текста сматра да је Конвенција продукт нове родне, трансродне или квир идеологије чији је циљ да се подрије биолошка подела људи на природне полове, односно мушкарца и жену, те да се преко популаризације интерсексуалности, слободе сексуалног избора и идентитета подстичу пре свега младе особе да експериментишу са разним облицима сексуалности и да мењају идентитете;

• да се у тексту негира општеприхваћена дефиниција рода и родног идентитета у савременој науци, као и да је изнето низ ставова којима се подстиче дискриминација према ЛГБТ+ популацији у земљи, а посебно према трансродним особама које су најосетљивија група;

• да аутор критикује извештавање медија о трагично настрадалој девојци ВВ са аргументацијом да се у конкретном случају не ради о фемициду јер није извршена „легална транзиција“, па ни тужилаштво није смело да се приклони „оваквом противзаконитом саопштењу“ из медија;

• да је аутор изнео неистините тврдње да су поједине земље које су ратификовале Истанбулску конвенцију заједно са популарном културом и друштвеним мрежама уз подршку корпорација и фондација које „гурају све ово“ омогућила деци предшколског узраста да почну да добијају хормонску терапију и улазе у процес транзиције;

• да је аутор навео да поменута Конвенција подстиче разводе и налаже забрану медијације између брачних партнера, чиме неко ко није упућен у садржај Конвенције изводи закључак да је циљ потпуно укидање медијације пред судом, не знајући за садржину члана 48. исте;

• да се на тај начин индиректно дискриминишу жене које су жртве насиља у породици;

• да аутор на крају текста закључује да је Конвенција, иза које стоји (транс) родна или квир идеологија, само део читавог низа пакета којим се разара идентитет једног народа и он се доводи на ивицу биолошког опстанка, што по њему показују лоши демографски резултати западних земаља и да уместо одбране права мањине треба говорити о насиљу над већином и свима онима који се против ове идеологије побуне;

• да је очигледно да аутор текста очигледно разуме појам придева квир, и то управо као кровни појам за све особе различите сексуалне оријентације од хетеросексуалне или различитог родног идентитета и изражавања од цисродног, а да га употребљава у малициозној намери да дискредитује дугу и тешку борбу многих појединаца и организација за њихову еманципацију у цивилизованим друштвима;

• да је овим текстом, као и многобројним другим насловима на поменутом порталу, показано да своју борбу за очување породичних вредности у друштву виде у константном позивању на оспоравање права једне мањинске заједнице у Србији, као и да изношењем тезе, која провејава и овим текстом да бољи положај ЛГБТ+ особа значи и повећање броја истих у друштву, услед чињенице да ће тинејџери и уопште млади људи бити заведени експериментисањем са својим идентитетом и сексуалношћу, а то на крају резултира и падом наталитета;

• да се њихова идеологија заснива на скретању проблема са којима се суочава већински хетеросексуално или цисродно друштво чије последице су произвеле туробну демографску слику.

• Уз притужбу је достављен линк ка наведеном тексту.

• Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 37. став 1. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка затражено изјашњење ББ,

• У изјашњењу ББ, између осталог, наведено је:

• да су у притужби изнете материјално нетачне чињенице, те да текст није објављен на порталу „International family news – Srbija“, већ у дневном листу „Политика“ где је колумниста више од 20 година;

• да је поменути портал преузео његов текст и да он није колумниста портала;

• да у његовом тексту нема дискриминаторних квалификација, нити је намера текста била да неког дискриминише или наводи на дискриминацију;

• да су његовом менаџерском одлуком прошле године у Институту запослили особу која је „отворено геј оријентације“ који је одличан млади политиколог докторанд, што јасно показује његов однос према том питању;

• да је реч о Удружењу које стално подноси притужбе против научних и јавних актера са чијим ставовима се не слаже;

• да му Удружење спочитава што критикује ратификацију Истанбулске конвенције, која није ратификована или се не примењује у десет европских земаља;

• да је о споровима у вези са ратификацијом ове Конвенције предавао на водећим светским универзитетима као што су Сиднејски универзитет, ФЛАКСО у Аргентини, као и да је објавио научну студију у часопису „Социологија“;

• да није реч о борби против дискриминације већ о покушају да му се забрани слобода говора, слобода мишљења и слободног научног истраживања које су гарантоване Уставом;

• да члан 3. Закона о забрани дискриминације дефинише да је забрањено вршење права утврђених овим законом противно циљу у коме су призната или са намером да се ускрате, повреде или ограниче права и слободе других;

• да сматра да је притужба против њега покушај да њему ускрате и повреде права и слободе, а не да штити било кога од дискриминације.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. У току поступка је утврђено је да је 8. августа 2023. године на порталу „International family news – Srbija“ у рубрици: Преносимо, објављен текст под називом „Џендеризација Србије: Насиље над већином“, аутора ББ.

2.2. Увидом у текст утврђено је да је у истом наведено: „Још пре пет – шест година пријатељ који предаје на универзитету у Калифорнији, испричао ми је да на првом часу у семестру најпре мора да пита своје студенте како треба да им се обраћа. Неки су, наиме, цис-нешто, други су мушко на путу ка женском, а трећима мора да се обраћа са „они“ и тако даље.  Дакле по савременој моди није важно да им запамти име већ „родни идентитет“. У исто време у Европи је беснео идеолошко-вредносни рат управо око ових помодних и екстремно опасних идеја што се све слило у сукобе око ратификације такозване Истанбулске конвенције. Ради се о Конвенцији савета Европе која је први међународни документ који уводи „дискриминацију на основу рода“, при чему се „род“ прецизно дефинише као социјални конструкт, а не као биолошка категорија. Док је у Западној Европи упркос побуни људи у Француској нпр. овај документ глатко усвајан и имплементиран преко закона, стратегија, система образовања и социјалне политике, Источна Европа се масовно побунила против нечега што је препознато као нови или квир комунизам, који фундаментално подрива породицу, традицију, веру и саму идеју човека, мушкарца и жене. Десетак држава је није ратификовало, Турска је прва изашла из Конвенције (као и са Евровизијског такмичења које је препознала као чисту квир пропаганду), Пољска је то најавила, а у низу других земаља где је некако ратификована воде се прави културни ратови око закона и имплементације јер је свима јасно да је обичном народу мука од ових лудила и да све то гура Брисел преко корумпираних и уцењених делова интелектуалне и политичке елите (уз мањи број њих који стварно у то верују). Трагедија је што се све то гура под маском наводне борбе против насиља. Суштина читаве ове нове, родне, трансродне или квир идеологије јесте подстицање сексуализације читавог друштва и истицање тих идентитета као важнијих од свега другог. Циљ је да се подрије биолошка подела људи на природне полове, односно мушкарца и жену, те да се преко популаризације интерсексуалности, слободе сексуалног избора и идентитета подстичу пре свега младе особе да експериментишу с разним облицима сексуалности и да мењају идентитете. Посебно су на удару тинејџери у време кад им дивљају хормони и кад уз пропагандне подстицаје може свашта да им падне на памет. Популарна култура и друштвене мреже уз обилату подршку корпорација и фондација гурају све ово, а државе и закони уводе могућност у неким земљама да и деца предшколског узраста почну да добијају хормонску терапију и улазе у „процес транзиције“, односно промене биолошког пола што у нешто каснијем добу укључује и операције. Многи тиме бивају трајно оштећени и кад одрасту и желе да се врате природном полу, то више није могуће и не могу да имају децу. Родитељи који покушају да зауставе ово трајно оштећење бивају кажњавани, одузимају им децу, а све више се забрањује школама да такве промене код деце пријављују родитељима. Свеукупно, реч је о броју особа који је далеко испод једног процента популације, али због њих наводно комплетно друштво, институције, па и језик и култура једног народа морају да се мењају. Србија је добар пример како ова агенда напредује корак по корак упркос огромном незадовољству народа, верских заједница и огромне већине становништва. Конвенција је ратификована 2013. а онда је почело гурање Закона о родној равноправности иако је претходно усвојен Закон о равноправности полова. Он је најпре одбачен 2015. јер је Секретаријат за законодавство упозорио да категорија рода не постоји у нашем Уставу. Затим је пропао други покушај 2018. да би га под окриљем короне и једнопартијског парламента влада брзопотезно усвојила пре две године. Он треба да почне да се примењује од следеће године и њиме се на тоталитаран начин, уз претње санкцијама, уводи такозвани родно сензитиван језик против ког је устала и Црква, и Матица српска и све катедре и удружења српског језика. Научницима ће бити онемогућено да објављују и биће кажњавани ако не користе овај вештачки језик. Прошле године смо зауставили увођење ове пропаганде у уџбенике биологије за осми разред основне школе, но Министарство господина Жигманова за јесен најављује и нови закон о родним идентитетима. Дакле, уместо два џендера сад ћемо вероватно да добијемо ширу палету „родова“ па ће и наши професори морати да почну да раде као колега са почетка текста. Треба наравно приметити да се пропаганда овога што је супротно здравом разуму води преко низа агресивних медија као што је Нова С, па се онда и државне институције прилагођавају њиховим смерницама уместо да поштују закон. То се видело недавно у случају несрећно настрадалог младића ГГ кога су упорно медији представљали као „трансродну тиктокерку ВВ“ па се томе у свом саопштењу потпуно противзаконито прилагодило и тужилаштво иако никаква легална транзиција није извршена. Штавише, то је у медијима представљено као фемицид!? И то је у складу са идеологијом коју гура Истанбулска конвенција која разликује породично насиље од родног насиља које је резервисано само за жене жртве и кажњава се драстичније од породичног. Конвенција подстиче разводе и налаже забрану медијације између брачних партнера. Да закључимо. Такозвана (транс)родна или квир идеологија која стоји иза читавог овог пакета систематског разарања језика, традиције, породице, вере и у крајњем исходу биолошког опстанка једног народа јесте идеолошка мода коју под наводном заштитом мањинских група гурају владари савременог света, корпорације, политичке елите и бриселска бирократија. Та идеологија је насилна, тоталитарна и опасна по свако друштво у коме се зацари што показују катастрофални1 демографски резултати западних земаља у којима она влада. Уместо наводне одбране права мањине треба говорити о насиљу над већином и свима онима који се против ове идеологије побуне. Мађарска и Пољска воде рат с Бриселом око овога, а доказ да је могуће почети са ослобађањем од тога јесте недавна одлука Русије да забрани промену пола сем у екстремним случајевима. Закон о родној равноправности налази се пред Уставним судом Србије. Чекамо њихову одлуку о (не)уставности која ће имати фундаменталне правне, политичке, и идентитетске последице.“

3. РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереник за заштиту равноправности, приликом разматрања овог предмета, имао је у виду наводе из притужбе и доказе који су достављени, као и релевантне међународне и домаће правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом[1]. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси захтев за покретање прекршајног поступка због повреда одредаба којима се забрањује дискриминација. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Устав Републике Србије^[2] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, Устав Републике Србије јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје^[3] и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то, поред осталог, неопходно и ради заштите права и угледа других.^[4]

3.4. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године^[5], у члану 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода прописаних у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус. Поред тога, чланом 10. конвенције прописано је да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантне су и одредбе члана 12. став 1. Закона о забрани дискриминације којим је дефинисано да узнемиравање, понижавајуће поступање и полно и родно узнемиравање, као облик дискриминације има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме ствара застрашујуће, непријатељско, деградирајуће, понижавајуће и увредљиво окружење. Дискриминација постоји ако се поступа противно начелу родне равноправности, односно начелу поштовања једнаких права и слобода жена и мушкараца у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота. Чланом 20. овог закона забрањено је ускраћивање права или јавно или прикривено признавање погодности у односу на пол, односно род и родни идентитет или због промене пола, односно прилагођавања пола родном идентитету, као и због трудноће, породиљског одсуства, одсуства ради неге детета или посебне неге детета, док је ставом 2. забрањено и физичко и друго насиље, експлоатација, изражавање мржње, омаловажавање, уцењивање и узнемиравање с обзиром на пол, односно род и родни идентитет, као и јавно заговарање, подржавање и поступање у складу са предрасудама, обичајима и другим друштвеним обрасцима понашања који су засновани на идеји подређености или надређености полова, односно стереотипних улога полова.  Чланом 13. став 1. тач. 1, 3, 5. и 6. прописано је да су тешки облици дискриминације и изазивање и подстицање неравноправности, мржње и нетрпељивости по основу националне, расне или верске припадности, језика, политичког опредељења, пола, родног идентитета, сексуалне оријентације и инвалидитета и старосног доба; пропагирање дискриминације путем јавних гласила; дискриминација лица по основу два или више личних својстава без обзира на то да ли се утицај појединих личних својстава може разграничити (вишеструка дискриминација) или се не може разграничити (интерсекцијска дискриминација); дискриминација која је извршена више пута (поновљена дискриминација) или која се чини у дужем временском периоду (продужена дискриминација) према истом лицу или групи лица.

Анализа навода из притужбе, доказа и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

• С обзиром на предмет притужбе, у конкретном случају, потребно је размотрити да ли је ББ у ауторском тексту „Џендеризација Србије: Насиље над већином“, повредио одредбе Закона о забрани дискриминације, односно да ли ставови који су изнети представљају узнемиравање и понижавајуће поступање према групи лица због њихових личних својства – рода, родног идентитета и сексуалне оријентације.
• Повереник је најпре констатује да је међу странама неспорно да је аутор текста ББ.
• Међутим, у изјашњењу је ББ навео да су у притужби изнете материјално нетачне чињенице, те да текст није објављен на порталу „International family news – Srbija“ већ у дневном листу „Политика“ где је колумниста више од 20 година. С тим у вези, Повереник констатује да није од значаја за одлучивање у конкретном случају чињеница да је поменути текст на порталу преузет од извора – Дневни лист „Политика“ имајући у виду да је Удружење поднело притужбу против аутора самог текста.
• Полазећи од навода из притужбе да је у тексту оспорена дефиниција родног идентитета коју познаје савремена наука, а да је истовремено изнето низ ставова којима се подстиче дискриминација према ЛГБТ+ популацији у земљи, а посебно према трансродним особама, Повереник је најпре извршио увид у целокупан текст „Џендеризација Србије: Насиље над већином“ који је објављен 8. августа текуће године на порталу „International family news – Srbija“.
• Увидом у текст који је предмет притужбе, утврђује се најпре да он не садржи увредљиве квалификације о ЛГБТ+ особама, међутим текст, очигледно садржи одређене дезинформације о трансродности, па и самом родном идентитету и интерсекс особама. Такође, текст обилује предрасудама и стереотипима о овој мањинској групи, као и самом покрету за заштиту људских права ове мањинске групе.
• С тим у вези указујемо најпре да је у релевантним документима Уједињених нација у чијој изради су учествовали истакнути стручњаци у области људских права, сексуална оријентација дефинисана као способност сваке особе да осећа емоционалну, физичку или сексуалну привлачност према особама различитог и/или истог пола. Родни идентитет, односи се на властиту полну самоспознају који може и не мора да се подудара са полом који је особи приписан рођењем. Родни идентитет односи се на сопствени осећај тела и испољавање рода одећом, говором и понашањем.[6] Такође, сексуална оријентација и родни идентитет се у бројним домаћим и међународним прописима препознају као основ дискриминације, и њихова заштита представља људско право. Имајући у виду да се не ради о избору већ о природним варијететима људске сексуалности, није могуће промовисати било који облик сексуалне оријентације. Са друге стране, оно што је могуће промовисати је заштита особа ненормативне сексуалности или родног идентитета од осуде, дискриминације, повреде људског достојанства и насиља, као и промовисање једнаког третмана и уживања истих права и обавеза са већинском популацијом. Уврежена је предрасуда да су родни идентитет или сексуална оријентација делови идентитета особе који ће временом нестати или проћи или да су ствар помодарства и избора појединца. Такође оно што често чујемо је и да се такви идентитети намећу „са Запада“, иако је чињеница да је процентуално учешће особа другачије сексуалне оријентације у сваком друштву подједнако, само је степен видљивости ових особа другачији и зависи од толерантности друштва према мањинама. Положај особа другачије сексуалне оријентације и родног идентитета, и степен остваривања права на једнакост и интегрисаност у друштво ни на који начин не могу да утичу на положај лица хетеросексуалне оријентације и њихова права, укључујући право на лични и породични живот по свом избору и поштовање савремених или традиционалних вредности. Сексуална оријентација је само један део идентитета особе, и као што је то случај са општом популацијом, тако и је и ЛГБТ+ популација хетерогена група људи. У том смислу било какве генерализације о ЛГБТ+ особама у погледу њихових верских или политичких убеђења, могу само да буду резултат стереотипа и предрасуда. Такође, остваривање права ЛГБТ+ особа на једнакост и заштиту од дискриминације, не може бити од утицаја на верска убеђења било ког лица, јер су верска убеђења интимна и лична ствар сваког појединца, док остваривање права ЛГБТ+ особа, не може да буде од било каквог утицаја на право хетеросексуалних особа на остваривање њихових права, па ни права на поштовање „традиционалних вредности“.
• Анализом тескта, посебно са аспекта антидискриминационих прописа, утврђује се да текст садржи неутемељене ставове о траснродности и покрету за заштиту права ове мањинске групе, који нису засновани на чињеницама и научним доказима. Наиме, у тексту се најпре уводи појам „трансродне или квир идеологије“, за коју се наводи да стоји иза „системског разарања језика, традиције, породице вере и у крајњем исходу билолошког опстанка једног народа“. Иако остаје нејасно о каквој се идеологији ради, чињеница је да је појам трансродности смештен у драматичан контекст појаве која уништава целокупно друштво до крајњих граница, односно самог биолошког опстанка. Овакви ставови су крајње узнемиравајући за све трансродне особе које су свакодневно суочавају са неразумевањем, одбацивањем и насиљем, чак и у сопственим домовима. На наведени начин се додатно продубљује раздор, појачава напетост и генерише мржња према припадницима ЛГБТ+ популације.
• У тексту се затим наводи да је суштина „трансродне идеологије, подстицање сексуализације читавог друштва и истицање тих идентитета као важнијих од свега другог, да се подрије биолошка подела људи на природне полове, на мушкарца и жену, и да се преко популаризације интерсексуалности, слободе сексуалног избора и идентитета подстичу пре свега младе особе да експериментишу с разним облицима сексуалности и да мењају идентитете“. С тим у вези треба најпре разумети да је пол биолошка категорија која се у огромном проценту популације подудара са родним идентитетом особе, за разлику од трансродних особа код којих долази до неусклађености између сопственог осећаја припадања полу односно роду и пола приписаног на рођењу. Такође, постоји одређени проценат особа које се рађају са карактеристикама оба пола и такве особе се називају интерсекс особама. У тим случајевима, препорука савремене медицине и лекара је да се сачека да дете најпре манифестује свој родни идентитет па тек онда се евентуално врши корекција полних карактеристика у смислу мушког или женског пола, како не би дошло до грешке уколико се корекција врши у раној фази. Дакле ради се о биолошким карактеристикама, које се стичу рођењем и немогуће је на било који начин „популаризовати интерсексуалност“ како се то у тексту наводи. Могуће је и пожељно је, упознати јавност са појмом интерсексуалности, положајем интерсекс особа и изазовима са којима се суочавају. Нејасно је из текста ко подстиче младе особе „да експериментишу са разним облицима сексуалности и да мењају идентитете“, али је најпре потребно разумети да је сексуална оријентација (било да је она хетеро, хомо, би или асексуална), трајни образац емоционалне и физичке привлачности. Дакле, текст у овом делу додатно подстиче предрасуде да су сексуална оријентација или родни идентитет, делови идентитета који су пролазни, који се могу бирати, мењати, промовисати да се са овим идентитетима може експериментисати и томе слично.
• Посебно забрињава и ствара непријатељско, деградирајуће, понижавајуће, увредљиво па чак и застрашујуће окружење део текста у коме се наводи да државе и закони уводе могућност да и деца предшколског узраста добијају хормонску терапију, мењају биолошки пол, да многи бивају трајно оштећени, да касније желе да се врате природном полу, и да не могу да имају децу. Од изузетног је значаја да се јавност не застрашује дезинформацијама о трансродности. Медицинска транзиција је сложен медицински процес који укључује експертизу лекара различитих специјалности као што је психијатрија, ендокринологија и хирургија. Стручњаци из области медицине и психологије су најпозванији да говоре о овом компликованом процесу, који за циљ има да овим особама олакша осећај родне неусклађености, односно како се то још увек у Међународној класификацији болести назива, родне дисфорије. Такође, заблуда је да се у овај процес улази из било ког другог разлога осим крајње нужде, и засигурно се не може отпочети без лекарског одобрења и надзора. Према прописима Републике Србије, особа може започети процес медицинске транзиције након једногодишње психијатријске процене. Такође, особа може променити ознаку пола и без хируршке интервенције прилагођавања пола, након једногодишње хормонске терапије, уз потпис лекара ендокринолога и психијатра. У Републици Србији нема података о томе да постоји особа која је „променила мишљење“ о свом родном идентитету након процеса медицинске транзиције, а уколико би се то догодило, то може само бити производ лекарске грешке, односно неадекватне процене и праћења. На крају, аутор текста не показује ни поштовање према трагично настрадалој трансродној девојци, називајући је мушким именом.
• Дакле, анализом текста као и порука које се шаљу читаоцима и читатељкама, може се констатовати да текст не приступа теми трансродности на објективан начин, већ се у њему износе ставови који немају утемељење у чињеницама и научним сазнањима, већ подстиче предрасуде и дезинформације које имају за циљ да застрашују, продубљују нетрпељивост према трансродним и интерсекс особама и додатно појачавају предрасуде и неразумевање. Јавно изношење таквих ставова представља повреду достојанства групе лица на основу њиховог личног својства и ствара непријатељско, застрашујуће, деградирајуће и увредљиво окружење.
• У вези са наводима из изјашњења да намера текста није била да неког дискриминише или наводи на дискриминацију, Повереник указује да за постојање акта дискриминације не само да није неопходна намера, него ни свест ни хтење да се изврши акт дискриминације, већ је довољно је да је лице или група лица, на основу свог личног својства, објективно стављена у неповољнији положај, односно у овом случају да су изнети ставови којима се вређа достојанство особа на основу личног својства и ствара непријатељско окружење.
• Поводом навода из изјашњења да у притужби није реч о борби против дискриминације већ о покушају да се забрани слобода говора, слобода мишљења и слободног научног истраживања које су гарантоване Уставом, Повереник посебно указује на прописе који се односе на слободу говора а који се тичу евентуалног ограничења овог људског права. Тако се у члану 46. Устава Републике Србије јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, и прописује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других. Чланом став 2. Устава је прописано да у Републици Србији нема цензуре, а да надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то у демократском друштву неопходно ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије, спречавања пропагирања рата или подстрекавања на непосредно насиље или ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље. Слично томе, Европском Kонвенцијом за заштиту људских права и основних слобода^[7], у члану 10, регулисана је слобода изражавања. Ставом 1. наведеног члана прописано је да свако има право на слободу изражавања, а да то право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, док су ставом 2. прописана ограничења, односно, да с обзиром да коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства. На крају, Европски суд за људска права када одлучује да ли је дошло до повреде права из Конвенције посматра ограничења у светлу сваког конкретног случаја, што подразумева свеобухватну анализу изјава, као и просторни и временски контекст у коме су оне дате, као и да ли је ограничења слободе изражавања било неопходно у демократском друштву и да ли је ограничење слободе изражавања било сразмерно легитимном циљу.[8]
• С тим у вези, Повереник констатује да је неспорно да слобода сваког вида изражавања јесте од кључне важности за развој демократског друштва али да ова слобода не сме бити стављена у контекст изговора за било који вид дискриминације, навођење на дискриминацију и омаловажавања по било којем личном својству. Стога изношење оваквих ставова додатно подстиче предрасуде о трансродним особама и особама ЛГБТ+ популације и представља увреду за целу једну друштвену групу само зато што имају ова лична својства која Закон о забрани дискриминације прописује као лична својства законом заштићена.
• У погледу временско – просторног контекста, Повереник указује да се припадници ЛГБТ+ популације у Србији, и даље суочавају са насиљем, неприхватањем и бројним другим проблемима. Према последњем истраживању јавног мњења које је спровео Повереник за заштиту равноправности, готово четвртина испитаника не жели да им припадници ЛГБТ популације буду колеге (22%), трећина њих не жели да се са њима дружи (30%), половина не жели да им припадници ЛГБТ популације буду васпитачи деце (45%), док чак 63% испитаника би имала нешто против да они сами или њихова деца буду у браку са ЛГБТ особом. Особе другачије сексуалне оријентације и родног идентитета, сусрећу се са неразумевањем и осудом чак и у својим породицама, и неретко су жртве физичког и психичког насиља. Рeзултaти истрaживaњa o ЛГБT oсoбaмa у Eврoпскoj униjи (EУ), Сeвeрнoj Maкeдoниjи и Србиjи, кoje je спрoвeлa Aгeнциja EУ зa oснoвнa прaвa (ФРA) 2019. гoдинe, показују да вишe oд пoлoвинe ЛГБT oсoбa у Србиjи (53%) избeгaвa дa будe oтвoрeнo oкo свoг ЛГБT идeнтитeтa члaнoвимa пoрoдицe, приjaтeљимa и кoмшиjaмa из стрaхa дa ћe бити нaпaднути, мaлтрeтирaни или дa ћe им прeтити. Taкoђe, имajу тeндeнциjу дa свojу сeксуaлну oриjeнтaциjу и рoдни идeнтитeт криjу у jaвнoм прeвoзу (63%), нa jaвним мeстимa и у згрaдaмa (59%), кao и у кaфићимa, рeстoрaнимa, пaбoвимa и клубoвимa (49%). ЛГБT oсoбe мaњe су зaдoвoљнe свojим живoтoм у пoрeђeњу сa oпштoм пoпулaциjoм. Стигмa и дискриминaциja спрeчaвajу ЛГБT oсoбe дa oствaрe свoj пуни пoтeнциjaл и oмeтajу њихoв дoпринoс рaзвojу друштвa. Укључивaњe ЛГБT oсoбa стoгa ниje сaмo бригa o људским прaвимa, вeћ и сoциo-eкoнoмскo питaње. Истрaживaњe ФРA o пoлoжajу ЛГБT oткрилo je дa je 17% ЛГБT испитaникa у прeтхoдних пeт гoдинa дoживeлo физичкe или сeксуaлнe нaпaдe, a 41% je дoживeлo узнeмирaвaњe у прeтхoдних 12 мeсeци збoг свoje сeксуaлнe oриjeнтaциje и рoднoг идeнтитeтa. Вeћинa ЛГБT oсoбa кoje су дoживeлe нaсиљe (82% у случajу физичкoг или сeксуaлнoг нaпaдa и 90% у случajу узнeмирaвaњa) oдлучилo je дa тo нe приjaви. Глaвни рaзлoзи зa нeприjaвљивaњe физичких или сeксуaлних нaпaдa били су: нeдoстaтaк пoвeрeњa у пoлициjу (35%), стрaх oд хoмoфoбнe и/или трaнсфoбнe рeaкциje пoлициje (29%), oсeћaj стидa и срaмa (28%) и сумњa дa би сe билo штa дoгoдилo нaкoн приjaвљивaњa (27%).
• У погледу одређивања сразмере између слободе изражавања и права на заштиту од дискриминације, Повереник указује на став Европског суда за људска права. О дискриминацији на основу сексуалне оријентације, Европски суд за људска права је истакао да је дискриминација по основу сексуалне оријентације подједнако озбиљна као и дискриминација заснована на раси, пореклу и боји коже, те да „напади“ на одређене особе почињени вређањем, исмевањем или клеветањем одређених група становништва могу бити довољни како би се власти определиле да сузбијају овакав говор и у оним случајевима када у говору нема позива на чин насиља или друга кривична дела. ^[9] Повереник указује и на релевантну праксу Европског суда за људска права када је у питању положај трансродних особа. У случају Christine Goodwin v. United Kingdom[10] Европски суд за људска права наводи: „у двадесет и првом веку, право трансродних особа на лични развој и физичку и моралну сигурност, какву у пуном смислу уживају остали чланови друштва, не може да се посматра као нешто што је контроверзно и што изискује да прође неко време да би питања с тим у вези могла да се сагледају у јаснијем светлу. Укратко, незадовољавајућа ситуација у којој трансродне особе живе у некаквом међупростору, не припадајући у потпуности ни једном ни другом полу, више није одржива.“
• На крају поводом навода да ”идеологија коју гура Истанбулска конвенција, која разликује породично насиље од родног насиља које је резервисано само за жене жртве и кажњава се драстичније од породичног”, Повереник подсећа да је и у Стратегији за родну равноправност за период од 2021. до 2030. године[11] истакнуто да је насиље уопште а посебно према женама најраспрострањенији и најтежи вид кршења основних људских права. Резултати Истраживања о добробити и безбедности жена у земљама југоисточне и источне Европе, указују на знатну распрострањеност различитих облика родно заснованог насиља према женама. Подаци из истраживања о распрострањености насиља према женама у Србији су разлог за велику забринутост. Било који облик насиља, укључујући непартнерско и партнерско, као и сексуално узнемиравање и прогањање, од навршене 15 године доживело је 62% жена старости 18-74 године (1,7 милиона жена у Србији). Како изнети подаци и потврђују да скоро трећина жена преноси искуство неког облика насиља током детињства, тема родно засниваног насиља је изузетно осетљива и стога изискује пажљив приступ, те Повереник указује да је изузетно опасно износити ставове којима се релативизује родно засновано насиље.

4. МИШЉЕЊЕ

ББ, аутор текста „Џендеризација Србије: Насиље над већином” повредио је одредбе члана 12. став 1. и члан 20. став 2. Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује ББ:

5.1. Да објави писано извињење због ставова изражених у ауторском тексту „Џендеризација Србије: Насиље над већином”.

5.2. Да се убудуће придржава прописа о забрани дискриминације.

Потребно је да ББ обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико ББ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] Закон о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21), члан 1. став 2.

[2] „Сл. гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21

[3] Устав Републике Србије, члан 46. став 1.

[4] Устав Републике Србије, члан 46. став 2.

[5] „Сл. лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05, 7/05 – испр. и „Сл. гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15

[6] Принципи примене Закона о међународним људским правима везаним за сексуалну оријентацију и родни идентитет, тзв. УН Џогџакарта принципи, које је саставио међународни експертски тим у области људских права, сексуалне оријентације и родног идентитета. Србија је држава потписница наведеног документа Уједињених Нација.

[7] Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, – бр. 9/03, 5/05 и 7/05 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 12/10)

[8] Surek V. Turkey, представка бр. 26682/95, пресуда од 8. Јула 1999. године

[9] Vejdeland and others v.Sweden, final 2012, представка број 1813/07, пресуда од 21.12.1999. године

[10] Представка 28957/95, пресуда од 11. јула 2002. године, страна 244. параграф 90.

[11] https://www.minljmpdd.gov.rs/strateska-dokumenta.php

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1235-23 Притужба због дискриминације на основу рода, родног идентитета и сексуалне оријеннтације