бр. 07-00-01407/2018-02  датум: 12.2.2019.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе Ц.У.П.С. и организације „C.R.D.“ против Јабланичког управног округа, због дискриминације на основу инвалидитета. У притужби је наведено да објекат у коме се налази служба Јабланичког управног округа у улици П. Ђ. у Лесковцу није приступачан за особе са инвалидитетом које за кретање користе инвалидска колица, због постојања архитектонских баријера. У изјашњењу Јабланичког управног округа наведено је да Јабланички управни округ није власник објекта, већ да је власник објекта Република Србија, а корисник Град Лесковац који је уступио један број просторија Јабланичком управном округу на коришћење, али да није закључен посебан уговор о томе већ да су просторије уступљене на коришћење на основу усмене сагласности. Даље је наведено да један број просторија користи Матична служба градске управе, те да објекат у којем се налази служба Јабланичког управног округа изграђен 1920. године, да је под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Нишу, да има два улаза од којих је улаз који користи Јабланички управни округ „такав да је у грађевинском смислу немогуће направити приступ“. У току поступка, Повереник је утврдио да Јабланички управни округ није доставио ниједан доказ којим би оспорио наводе притужбе. У складу са одредбом члана 2. тачка 4. Закона о забрани дискриминације, Јабланички управни орган спада у органе јавне власти, док је чланом 17. став 2. овог закона прописано да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби, односно објектима у којима се налазе седишта органа јавне власти. Стога, је Повереник за заштиту равноправности по спроведеном поступку, у складу са правилом о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације, дао мишљење да улаз у објекат у којем се налази седиште Јабланичког управног округа у улици П. Ђ. у Лесковцу није приступачан особама са инвалидитетом, чиме је дошло до повреде одредаба чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Јабланичком управном округу је дата препорука да предузме мере у циљу обезбеђивања приступачности седишта Јабланичког управног округа особама са инвалидитетом, као и да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

ТОК ПОСТУПКА

• Повереник за заштиту равноправности примио је притужбу Ц.У.П.С. и организације „R.D.“ против Јабланичког управног округа. У притужби је наведено да је објекат у коме се налази служба Јабланичког управног округа у улици П.Ђ. у Лесковцу, није приступачан особама са инвалидитетом које се крећу уз помоћ инвалидских колица, због постојања степеница које представљају трајну, несавладиву препреку за ове особе, чиме им је онемогућено да самостално, без помоћи других лица уђу у објекат у којем се налазе службе овог округа.
• У прилогу притужбе достављена је фотографија улаза у објекат у коме је седиште Јабланичког управног округа.
• У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], у току поступка прибављено je изјашњење Јабланичког управног округа.
• У изјашњењу и допуни изјашњења на притужбу Јабланичког управног између осталог, наведено је:

• да Јабланички управни округ није власник објекта у улици П.Ђ., већ да је власник објекта Република Србија, а корисник Град Лесковац који је уступио један број просторија Јабланичком управном округу на коришћење, док „један број просторија“ користи сам Град, односно Матична служба градске управе;
• да наведени објекат има два улаза од којих је улаз који користи Јабланички управни округ „такав да је у грађевинском смислу немогуће направити приступ“;
• да предлажу, а имајући у виду да је „највећи број странака усмерен ка матичној служби и узимајући у обзир архитектонске услове који постоје на том другом улазу, односно могућност за изградњу прилаза и улаза у објекат, да се за решавање ове законске обавезе обратите Граду Лесковцу“;
• да је објекат саграђен 1920. године, да је под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Нишу, као и да не постоји сачувана техничка и друга документација о објекту о чему је консултован Историјски архив у Лесковцу;
• да је Град Лесковац уступио један део просторија Јабланичком управном округу на коришћење, али да није закључен посебан уговор о томе са Градом већ су просторије уступљене на коришћење на основу усмене сагласности тадашњег руководства.
  • Имајући у виду изјашњења Јабланичког управног округа, Повереник за заштиту равноправности је упутио допис подноситељима притужбе да се изјасне да ли мењају или проширују притужбу и на Град Лесковац. Увидом у решење потражнице бр. 2840333 и бр.284031 од 6. фебруара 2018. године, утврђено је да су пошиљке уручене примаоцима 17. јануара 2019. године.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Међу странама је неспорно да улаз у објекат у коме се налази седиште Јабланичког управног округа није приступачан особама са инвалидитетом због постојања архитектонских баријера.
• Увидом у фотографију која је достављена у прилогу притужбе, утврђено је да је на фотографији приказан улаз у зграду у којој је седиште Јабланичког управног округа у Лесковцу и да се између тротоара и улаза у зграду налази пет степеника.
• Увидом у Информатор о раду Јабланичког управног округа[2] на званичној интернет презентацији овог органа утврђено је да Стручна служба Јабланичког управног округа има седиште у Лесковцу, у улици П. Ђ.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе садржане у притужби и изјашњењима, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир

3.1. Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације^[3] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности^[4].

3.2. Повереник за заштиту равноправности указује да Устав Републике Србије^[5] прописује да је забрањена дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета^[6].

3.3. Повереник даље указује да је Република Србија усвојила Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом[7], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства[8]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Мере које укључују идентификовање и уклањање баријера за приступ, односе се, између осталог и на зграде.

3.4. У Општем коментару број 2 (2014), на члан 9. Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитет за права особа са инвалидитетом најпре је истакао да је приступачност предуслов за самосталан живот и пуно и равноправно учешће особа са инвалидитетом у  друштву, као и да без приступа физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационо комуникационе технологије и системе, и друге услуге и погодности отворене за или намењене јавности, особе са инвалидитетом не би имале једнаке могућности за учешће у друштву у којем живе. Такође, Комитет је навео да особе са инвалидитетом треба да имају једнак приступ свим добрима, производима и услугама намењеним јавности на начин који ће поштовати достојанство тих особа и осигурати равноправно и ефикасно коришћење. Комитет сматра да ускраћивање приступа треба сматрати актом дискриминације, без обзира на то да ли га је починио неко из јавног или приватног сектора. Такође, Комитет истиче да приступачност треба обезбедити за све особе са инвалидитетом, без обзира на врсту потешкоћа са којом се особа сусреће и без прављења било каквих разлика по било ком личном својству особе са инвалидитетом. Даље, је наведено да право на приступачност загарантовано Конвенцијом има корен у постојећим људским правима, као што су право на једнак приступ јавним службама и сервисима гарантовано Међународним пактом о грађанским и политичким правима^[9] (члан 25 ц) и право на приступ било ком месту или услузи намењеним јавности, гарантовано Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације^[10] (члан 5 ф).

3.5. Такође, Закључна запажања Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом[11] са препорукама за заштиту и унапређење положаја особа са инвалидитетом у наредном извештајном периоду (CRPD/C/SRB/CO/1), које је Републици Србији након представљања овог извештаја упутио Комитет за права особа са инвалидитетом УН, садрже и препоруку која се односи на израду свеобухватног плана приступачности и охрабривање у примени универзалног дизајна у свим областима, прикупљање и обраду статистичких података о особама са инвалидитетом и услугама које им се пружају и других.^[12] Наиме, Комитет је упутио Републици Србији препоруку да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека и да промовише универзални дизајн за све зграде, јавне сервисе и јавни транспорт, као и приступачност информација и медија, посебно електронских медија, а све у складу са Општом препоруком број 2 на Приступачност. У том смислу, Комитет је упутио препоруку да држава чланица између осталог одреди довољно средстава за надзирање спровођења стандарда приступачности, уз подршку ажуриране националне базе података на својој територији, да утврди делотворне санкције за одвраћање које се могу наметнути због неспровођења и укључи организације особа са инвалидитетом у овај процес.

3.6. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у члану 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Поред тога, одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Одредбом члана 2. тачка 4. је прописано да израз „орган јавне власти“ означава државни орган, орган аутономне покрајине, орган јединице локалне самоуправе, јавно предузеће, установу, јавну агенцију и другу организацију којој је поверено вршење јавних овлашћења, као и правно лице које оснива или финансира у целини, односно у претежном делу, Република, аутономна покрајина или локална самоуправа. Одредбом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано је да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Овом праву кореспондира дужност надлежних органа јавне власти да предузму мере ради уклањања баријера које особама са инвалидитетом ометају или отежавају приступ објектима у јавној употреби, што је само један од елемената ширег права на приступ, које подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности да уживају људска права и слободе, као и све друге особе. Чланом 26. став 1. прописано је да дискриминација постоји ако се поступа супротно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.

3.7. Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[13], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Наиме, одредбом члана 13. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби. Истим чланом забрањено је одбијање да се изврши техничка адаптација објекта неопходна да би се услуга пружила кориснику са инвалидитетом. Одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности, док је ставом 2. прописано да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорило другачије. Ставом 3. истог члана прописано је да је власник објекта у јавној употреби дужан да изврши адаптацију објекта у циљу задовољавања услова за испуњавање обавезе из става 1. овог члана.

(4) Орган надлежан за издавање употребне дозволе за објекте у јавној употреби издаће ову дозволу ако је испуњен услов из става 1. овог члана.

3.8. Законом о планирању и изградњи[14] уређују се, између осталог, услови и начин уређења простора, уређивање и коришћење грађевинског земљишта и изградња објеката. Одредбама члана 5. прописано је да се зграде јавне и пословне намене, као и други објекти за јавну употребу, морају пројектовати, градити и одржавати тако да свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама, омогућавају несметан приступ, кретање и боравак, односно коришћење у складу са одговарајућим техничким прописима чији су саставни део стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове пројектовања, планирања и изградње, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

3.9. Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[15] детаљно се прописују услови за планирање простора и пројектовање објеката за јавно коришћење. Одредбом члана 2. правилника регулисано је који се објекти могу сматрати објектима за јавно коришћење, па је између осталог прописано да ту спадају и објекти за потребе државних органа, органа територијалне аутономије и локалне самоуправе. Особе смањене покретљивости су према одредбама члана 3. овог правилника особе са физичким или сензорним инвалидитетом, старе особе, труднице, и/или друге особе чија је могућност несметаног кретања повремено или трајно смањена услед баријера са којима се сусрећу у окружењу, док је препрека физичка, комуникацијска и/или оријентацијска сметња која постоји у простору, а која особу може ометати и/или спречавати у несметаном приступу, кретању, боравку, примању неке услуге и/или раду. Истим чланом прописано је да је приступачност резултат примене техничких стандарда у планирању, пројектовању, грађењу, реконструкцији, доградњи и адаптацији објеката и јавних површина, помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне и интелектуалне карактеристике, или године старости осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад. Одредбама члана 5. правилника прописано је да су обавезни елементи приступачности: 1) елементи приступачности за савладавање висинских разлика; 2) елементи приступачности кретања и боравка у простору – стамбене и стамбено-пословне зграде и објекти за јавно коришћење и 3) елементи приступачности јавног саобраћаја. Правилником је даље објашњено на које начине превазићи одређене баријере (рампа, коса раван, визуелна и звучна најава и друге).

3.10. Одредбом члана 38. Закона о државној управи[16] прописано је да се управни округ образује ради вршења послова државне управе изван седишта органа државне управе. У управном округу органи државне управе могу, по сопственој одлуци, да врше један или више следећих послова државне управе: да решавају у управним стварима у првом степену односно о жалби кад су у првом степену решавали имаоци јавних овлашћења, да врше надзор над радом ималаца јавних овлашћења и да врше инспекцијски надзор. Орган државне управе који одлучи да у управном округу врши један или више послова државне управе образује актом о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места своју окружну подручну јединицу.

3.11. Одредбом члана 3. Уредбе о управним окрузима[17] прописано је који су послови државне управе допуштени у управном округу, односно органу државне управе допуштено је да у управном округу решава у управним стварима у првом степену, да решава о жалби кад су у првом степену решавали имаоци јавних овлашћења, да врши надзор над радом ималаца јавних овлашћења и да врши инспекцијски надзор. Такође, одредбом члана 9. Уредбе прописано је да у управном округу постоји стручна служба управног округа која је задужена за стручну и техничку потпору начелнику управног округа и за послове заједничке свим окружним подручним јединицама органа државне управе. Седиште стручне службе управног округа је у седишту управног округа.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

3.12. Имајући у виду предмет притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је необезбеђивањем, односно пропуштањем обезбеђивања приступачности улаза у објекат у коме се налази седиште Јабланичког управног округа, дошло до повреде одредаба Закона о забрани дискриминације.

3.13. Повереник за заштиту равноправности, најпре, констатује да је међу странама неспорно да улаз у објекат у улици П. Ђ. у Лесковцу у коме се налази седиште Јабланичког управног округа није приступачан особама са инвалидитетом.

3.14. За поступање по притужби од важности је примена правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају подносиоци притужбе, Ц.У.П.С. и организација „C.R.D.“ треба да учине вероватним да је Јабланички управни округ извршио акт дискриминације, а уколико у томе успеју, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости лежи на Јабланичком управном округу.

3.15. Имајући у виду наводе из притужбе и достављене доказе, Повереник за заштиту равноправности констатује да су подносиоци притужбе учинили вероватним да улаз у објекат у коме се налази седиште Јабланичког управног округа није приступачан за особе са инвалидитетом. Стога, терет доказивања да у овом случају није дошло до повреде начела једнакости сноси Јабланички управни округ. Сагласно томе, Повереник за заштиту равноправности ценио је да ли чињенице које је Јабланички управни округ понудио у својим изјашњењима, пружају довољно основа за закључак да поступањем Јабланичког управног округа није дошло до повреде одредаба Закона о забрани дискриминације.

3.16. Повереник за заштиту равноправности ценио је наводе из изјашњења да је објекат у којем је седиште Јабланичког управног округа изграђен 1920. године, да је под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Нишу и да је улаз који користи Јабланички управни округ „такав да је у грађевинском смислу немогуће направити приступ“ за особе са инвалидитетом. Поводом ових навода, Повереник за заштиту најпре указује да је усвојеним документима међународног права, али и домаћим правним прописима, првенствено Уставом Републике Србије, као и Законом о забрани дискриминације утврђено да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби, у које између осталог спадају објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе и слично. С тим у вези, Повереник констатује да Јабланички управни округ није доставио ниједан доказ којим би оспорио наводе притужбе (на пример фотографије, техничку и другу документацију и слично којим би доказао да је неки од улаза у објекат у којем се налази седиште Јабланичког управног округа приступачан за особе са инвалидитетом).

3.17. Даље, у изјашњењу је наведено да је власник објекта у улици П.Ђ. Република Србија, а корисник објекта Град Лесквовац који је уступио један део просторија Јабланичком управном округу на коришћење, о чему није закључен посебан уговор са Градом, већ су просторије уступљене на коришћење на основу усмене сагласности тадашњег руководства. С тим у вези Повереник указује на законску обавезу из члана 17. став 2. а у вези члана 2. тачка 4. Закона о забрани дискриминације да седишта органа јавне власти морају бити приступачна за особе са инвалидитетом у складу са законом. Увидом у званичну интернет презентацију Јабланичког управног округа утврђено је да је као седиште органа наведена адреса објекта у улици П. Ђ. у Лесковцу, која чињеница није оспорена ни у изјашњењу овог органа. Повереник такође подсећа и на препоруку Комитета УН за права особа са инвалидитетом која је Републици Србији дата након представљања Иницијалног извештаја о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом а која се односи на обавезу обезбеђивања приступачности. Наиме, Комитет УН је Републици Србији између осталог препоручио да развије свеобухватан план за обезбеђивање приступачности уз ефикасан надзор и мапу пута која ће поставити полазне тачке за уклањање постојећих препрека у складу са Општом препоруком број 2 на члан 9. Конвенције, као и да одреди довољно средстава за надзирање спровођења стандарда приступачности. Сагласно наведеном, Повереник истиче да Јабланички управни округ није предузео конкретне активности са циљем обезбеђивања приступачности објекта у којем се налази седиште овог округа, те да чињеница да није власник објекта и да нема закључен посебан уговор о коришћењу, не може и не сме бити оправдање за неприступачност седишта органа јавне власти, који мора бити доступан свим грађанима и грађанкама под једнаким условима.

3.18. С тим у вези, Повереник подсећа да је Законом о планирању и изградњи[18], поред обавезе пројектовања и изградње објеката за јавну употребу, односно зграда јавне и пословне намене, прописана и обавеза одржавања ових објеката, тако да се свим корисницима, а нарочито особама са инвалидитетом, деци и старим особама омогући несметан приступ, кретање и боравак, док је одредбама члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације прописано између осталог да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби. Дакле, Јабланички управни округ био је у обавези да предузме све потребне мере како би се особама са инвалидитетом омогућио несметан и безбедан прилаз и улаз у зграду у којој се налази седиште овог органа.

3.19. На крају, Повереник за заштиту равноправности констатује да обезбеђивање приступачности није и не сме да буде индивидуална борба особа са инвалидитетом, већ да је обавеза сваког да у оквиру своје надлежности предузима мере на обезбеђивању пуне приступачности, посебно имајући у виду да приступачност представља један од основних предуслова за једнако учешће особа са инвалидитетом у свим областима друштвеног живота на равноправној основи са другима.

4. МИШЉЕЊЕ

Улаз у објекат у којем се налази седиште Јабланичког управног округа у улици П. Ђ. у Лесковцу није приступачан особама са инвалидитетом, чиме је дошло до повреде одредаба чл. 6, 17. и 26. Закона о забрани дискриминације, а у вези са одредбама чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Јабланичком управном округу:

5.1.  Да предузме мере у циљу обезбеђивања приступачности седишта Јабланичког управног округа особама са инвалидитетом.

5.2. Да убудуће, у оквиру обављања послова из своје надлежности, не крши антидискриминационе прописе.

Потребно је да Јабланички управни округ обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Јабланички управни округ не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] http://jablanicki.okrug.gov.rs/dokumenti_skidanje/Informator-o-radu.pdf

[3] Закон о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 1. став 2.

[4] Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број 22/09), члан 33.

[5] „Службени гласник РС“, број 98/06

[6] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број 98/06), члан 21.

[7] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори”, бр. 42/09)

[8] Члан 1. став 1. Конвенције о правима особа са инвалидитетом

[9] Закон о ратификацији Међународног пакта о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈˮ, број 7/71)

[10] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Службени лист СФРЈ“, број 31/67)

[11] www.ljudskaprava.gov.rs

[12] Извештај надлежних власти Републике Србије у вези са применом препорука број 34. и број 54. Комитета за права особа са инвалидитетом у вези са Иницијалним извештајем Републике Србије о примени Конвенције о правима особа са инвалидитетом, у вези са препоруком 54, Влада Републике Србије, 8. мај 2017. године, стр 1 и 2 – Доступно на интернет адреси: http://www.ljudskaprava.gov.rs/sh/node/19868

[13] „Службени гласник РСˮ, бр. 33/06 и 13/16

[14] „Службени гласник РС”, бр. 72/09, 81/09 – испр., 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14, 145/14 и 83/18

[15] „Службени гласник РС“, број  22/15

[16] „Службени гласник РС“, бр. 79/05, 101/07, 95/10, 99/14, 47/18 и 30/18 – др. закон

[17] „Службени гласник РС“, број  15/06

[18] „СлужбенигласникРС“,бр.72/09,81/09,64/10,24/11,121/12,42/13,50/13,98/13,132/14 и 145/14

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1209-2018 Мишљење са препоруком по притужби Ц.У.П.С. и организације „Ц.Р.Д.“ против Јабланичког управног округа због дискриминације на основу инвалидитета при коришћењу објекта и јавних површина