бр. 110-00-4/2025-02  датум: 5.11.2025.

УСТАВНИ СУД

 11000 БЕОГРАД

Булевар краља Александра 15

На основу члана 168. став 1. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06, 115/21 и 16/22), члана 29. став 1. тачка 1. и члана 50. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15 – др. закон, 10/23 и 92/23), Повереник за заштиту равноправности подноси

ПРЕДЛОГ ЗА ОЦЕНУ УСТАВНОСТИ И ЗАКОНИТОСТИ

члана 3. став 1. тачка 7) Правилника о радној дисциплини и правилима понашања запослених и накнади штете у Народном позоришту у Београду, број 7299, од 25.09.2025. године.

Дана 25. септембра 2025. године в.д. управника Народног позоришта у Београду донео је Правилник о радној дисциплини и правилима понашања запослених и накнади штете у Народном позоришту у Београду, број 7299 (у даљем тексту: Правилник), који је објављен на огласној табли Народног позоришта у Београду (у даљем тексту: Позориште) дана 25. септембра 2025. године, и ступио на снагу осмог дана од објављивања. Ступањем на снагу овог правилника престао је да се примењује Правилник о радној дисциплини и понашању запослених у току рада бр. 4347 од 18. јуна 2010. године.

Одредбама члана 3. став 1. тачка 7. Правилника о радној дисциплини и правилима понашања запослених и накнади штете у Народном позоришту у Београд прописано је да се сматра да запослени не поштује радну дисциплину, односно правила понашања ако „у обављању послова Позоришта, јавно, вербално, симболима као и гестикулациојом изражава своју политичку и другу опредељеност која није у вези са обављањем послова Позоришта, затим јавно саопштава политичке или друге садржаје затим позива на активности које имају политички карактер или нису везане за обављање послова Позоришта или истиче симболе или обележја чије је истицање забрањено законом“. Чланом 6. став 1. Правилника прописано је да за непоштовање радне дисциплине и правила понашања, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду, док је ставом 2. прописано да отказ уговора о раду по основу повреде радне дисциплине прописане законом или овим правилником послодавац може дати запосленом у року од шест месеци од дана сазнања за чињенице које су основ давања отказа, односно у року од годину дана од дана наступања чињеница које су основ за давање отказа због повреде радне дисциплине.

Поводом одредбе члана 3. став 1. тачка 7) Правилника, Поверенику за заштиту равноправности обратили су се Синдикат музичких уметника Београд, Синдикат балетских играча Београд и Сингплус Народног позоришта у Београду, наводећи да је цитирана одредба дискриминаторна и да отвара простор за паушално тумачење Правилника чиме запослени могу бити доведени у подређени положај на основу својих личних ставова.

Устав Републике Србије^[1] прописује да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.); да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (члан 20. став 1.). Такође, члан 21. прописује да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3). Чланом 46. Устава јемчи се слобода мишљења и изражавања као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје. Ставом 2. овог члана је прописано да слобода изражавања може се законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. Чланом 194. ст. 3. и 4. и чланом 195. став 1. Устава Републике Србије прописано је да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом, односно да не смеју бити у супротности са потврђеним међународним уговорима и општеприхваћеним правилима међународног права, као и да сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону.

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода^[2] као и Устав Републике Србије  у члану 10. став 1. прописује да свако има право на слободу изражавања. Ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштавања информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе. Овај члан не спречава државе да захтевају дозволе за рад телевизијских, радио и биоскопских предузећа. Ставом 2. је даље прописано да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима, ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа или права других, спречавања откривања обавештења добијених у поверењу, или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.  Даље, чланом 14. Европске конвенције забрањена је дискриминација, односно прописано је да се уживање права и слобода прописаних у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима[3] у члану 19. прокламује да нико не може бити узнемираван због својих мишљења; да свако лице има право на слободу изражавања; ово право без обзира на границе, подразумева слободу изналажења, примања и ширења информација и идеја свих врста, у усменом, писменом, штампаном или уметничком облику, или на било који начин по слободном избору; да остваривање слобода предвиђених у тачки 2. овог члана обухвата посебне дужности и одговорности; да следствено томе, оно може бити подвргнуто извесним ограничењима која морају, међутим, бити изричито одређена законом, а потребна су из разлога: а) поштовања права или угледа других лица; б) заштите државне безбедности, јавног реда, јавног здравља и морала.

Закон о забрани дискриминације[4], у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, роду, родном идентитету, сексуалној оријентацији, полним карактеристикама, нивоом прихода, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Чланом 4. овог закона прописано је да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства и да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Чланом 6. овог закона прописано је да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај.

Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, осим ако је то оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Такође, одредбом члана 16. овог закона прописано је да је зaбрaњeнa дискриминaциja у oблaсти рaдa, oднoснo нaрушaвaњe jeднaких мoгућнoсти зa зaснивaњe рaднoг oднoсa или уживaњe пoд jeднaким услoвимa свих прaвa у oблaсти рaдa, кao штo су прaвo нa рaд, нa слoбoдaн избoр зaпoслeњa, нa нaпрeдoвaњe у служби, нa стручнo усaвршaвaњe и прoфeсиoнaлну рeхaбилитaциjу, нa jeднaку нaкнaду зa рaд jeднaкe врeднoсти, нa прaвичнe и зaдoвoљaвajућe услoвe рaдa, нa oдмoр, нa oбрaзoвaњe и ступaњe у синдикaт, кao и нa зaштиту oд нeзaпoслeнoсти, док је ставом 2. истог члана прописано да зaштиту oд дискриминaциje из стaвa 1. oвoг члaнa уживa лицe у рaднoм oднoсу, лицe кoje oбaвљa приврeмeнe и пoврeмeнe пoслoвe или пoслoвe пo угoвoру o дeлу или другoм угoвoру, лицe нa дoпунскoм рaду, лицe кoje oбaвљa jaвну функциjу, припaдник вojскe, лицe кoje трaжи пoсao, студeнт и учeник нa прaкси, лицe нa стручнoм oспoсoбљaвaњу и усaвршaвaњу бeз зaснивaњa рaднoг oднoсa, вoлoнтeр и свaкo другo лицe кoje пo билo кoм oснoву учeствуje у рaду.  Чланом 25. овог закона забрањена је дискриминација због политичких убеђења лица или групе лица, односно припадности или неприпадности политичкој странци односно синдикалној организацији.

Повереник даље указује да је Народно позоришта установа културе од изразитог значаја, основана у складу са Законом о култури^[5]. Чланом 25а став 2. Закона о култури прописано је да је установа савременог стваралаштва чији је оснивач Република Србија, поред побројаних установа у овом члану, и Народно позориште у Београду. Обавеза установа културе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе је да својим радом допринесу очувању, истраживању, проучавању, представљању, прикупљању и подстицању домаћег културног и уметничког наслеђа као и домаћег културног и уметничког савременог стваралаштва. Чланом 3. став 1. тачка 9) прописано је да се Република Србија стара о остваривању општег интереса у култури и о спровођењу културне политике као скупа циљева и мера подстицања културног развоја који се заснива, између осталог и на начелу равноправности субјеката у оснивању установа и других правних лица у култури и равноправности у раду свих установа и других субјеката у култури. Чланом 29. овог закона прописано је да се на права, обавезе и одговорности запослених у установама примењују општи прописи о раду, ако законом није друкчије одређено.

Чланом 1. став 1. Закона о раду^[6] прописано је да се права, обавезе и одговорности из радног односа, односно по основу рада, уређују овим законом и посебним законом, у складу са ратификованим међународним конвенцијама, док је ставом 2. прописано да се права, обавезе и одговорности из радног односа уређују и колективним уговором и уговором о раду, а правилником о раду, односно уговором о раду – само када је то овим законом одређено. Чланом 18. овог закона забрањена је непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење као и запослених, с обзиром (поред побројаних личних својстава), на политичко или друго уверење, као и чланство у политичким организацијама и синдикатима или неко друго лично својство. Чланом 179. став 2. тачка 8) Закона о раду прописани су разлози за отказ уговора о раду, међу којима је наведен разлог ако запослени не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца. Повереник указује на одредбе члана 183. Закона о раду који прописује који се разлози не сматрају оправданим разлогом за отказ уговора о раду, међу којима се као разлог наводи и чланство у политичкој организацији, синдикату, политичко или друго уверење или неко друго лично својство запосленог.

Повереник даље указује да је в.д. управник Народног позоришта на основу члана 179. став 3. и члана 163. став 5. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-УС, 113/17 и 95/18-аутентично тумачење), члана 62. став 2. Посебног колективног уговора за запослене у установама културе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 3/22 и 114/23) и члана 32. став 1. тачка 5) Статута народног позоришта у Београду, бр. 10714 од 28.11.20216. године и Статута о изменама и допунама бр. 8291 од 21.12.2021. године, дана 25. септембра 2025. године донео Правилник о радној дисциплини и правилима понашања запослених и накнади штете у Народном позоришту у Београду.

Пре улажења у анализу спорне одредбе члана 3. став 1. тачка 7. Правилника, Повереник указује да чланови 179. став 3. и члан 163. став 5. Закона о раду не представљају ваљан правни основ за доношење овог правилника. Наиме, наведени чланови се односе на разлоге отказа уговора о раду запосленом и одговорност запосленог за штету, а не на правни основ за доношење Правилника, што само упућује да циљ Правилника није да уреди правила понашања већ је у питању првенствено регулисање одговорности и отказа уговора о раду.

Спорна одредба члана 3. став 1. тачка 7) Правилника прописује да се сматра да запослени не поштује радну дисциплину, односно правила понашања ако „у обављању послова Позоришта, јавно, вербално, симболима као и гестикулациојом изражава своју политичку и другу опредељеност која није у вези са обављањем послова Позоришта, затим јавно саопштава политичке или друге садржаје затим позива на активности које имају политички карактер или нису везане за обављање послова Позоришта или истиче симболе или обележја чије је истицање забрањено законом“, при чему је чланом 6. Правилника прописано да „за непоштовање радне дисциплине и правила понашања, послодавац може запосленом да откаже уговор о раду“, што значи и због кршења члана 3. став 1. тачка 7) Правилника.

Анализом наведених одредаба неспорно произлази да се као правило понашања које уколико се прекрши следи отказ прописује ограничење слободе мишљења и изражавања и то на основу политичког уверења као личног својства. При чему је важно указати да се ова забрана односи и на време проведено ван Народног позоришта, односно ван радног времена с обзиром да је одредбом прописано да уколико лице (било где и на било ком месту) јавно саопштава политичке или друге садржаје затим позива на активности које имају политички карактер или нису везане за обављање послова Позоришта или истиче симболе или обележја чије је истицање забрањено законом.

С тим у вези, Повереник најпре истиче да се правилником не могу прописивати ограничења људских права, односно Повереник сматра да је доносилац оспореног Правилника прекорачио своја законска овлашћења и подзаконским актом ограничио слободу мишљења и изражавања која је прокламована чланом 46. Устава и то на основу политичког уверења као личног својства које представља основ дискриминације и право заштићено чланом 21. Устава, као и члановима 10. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којима су изричито утврђени принципи на основу којих је могуће извршити ограничење људских и мањинских права и слобода. Имајући у виду да се ограничења људских и мањинских права и слобода могу прописати само законом, ако ограничење допушта Устав, Повереник истиче, да се подзаконским актима не може уређивати materia legis, а још мање materia constitutionis. Ни један од набројаних закона не садрже одредбе којима се ограничава или забрањује изражавање политичких или других уверења запослених у установама културе, чак напротив Закон о раду који се примењује на ове запослене у члану 183. прописује да није оправдан разлог за отказ чланство у политичкој организацији, синдикату, политичко или друго уверење или неко друго лично својство запосленог. 

Као што је наведено чланом 46. Устава се јемчи слобода мишљења и изражавања као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје, при чему је изричито прописано да се у случају ограничења слобода изражавања једино може законом ограничити, и то ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије. Наведено је готово на идентичан начин прописано чланом 10. Европске конвенције, коју је Република Србија ратификовала. Поред тога, као што је већ наведено чланом 21. Устава и чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода прописана је општа забрана дискриминације у свим областима друштвеног живота, односно прописано је да је забрањена је дискриминација, било посредна или непосредна на основу било ког личног својства, међу којима је експлицитно наведено политичко или друго уверење као основ дискриминације. Дакле забрањено је неоправдано прављење разлике или неједнако поступање у односу на лице, на отворен или прикривен начин а које се заснива на политичком убеђењу или чланству у политичким организацијама и другим стварним или претпостављеним личним својствима како то прописује Закон о забрани дискриминације у члану 2. и члану 25.

И без улажења у даљу анализу спорног Правилника, Повереник сматра да је наведено довољан разлог да Уставни суд огласи спорну одредбу Правилника незаконитом и неуставном јер се већ самим прописивањем ограничења зајамчених људских права на слободу мишљења и изражабања и недискриминације повређују одредбе Устава којима се ова права гарантују.

Повереник указује на раније заузет став Уставног суда у сличном предмету у којем је Уставни суд донео одлуку да Правилник и поједине одредбе другог правилника које је донео послодавац нису у сагласности са Уставом, потврђеним међународним уговором и законом.[7]

Повереник указује и на пресуде Европског суда за људска права (ЕСЉП) које се односе на ограничење слободе мишљења и изражавања и забрану дискриминације. Тако је примера ради ЕСЉП разматрао представку^[8] запослене у Министарству образовања која је навела да је отпуштена на основу одлуке дисциплинске комисије због „лајковања“ одређених политичких садржаја на фејсбуку. Суд је утврдио повреду права и у одлуци указао да члан 10. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода оставља јако мало простора за ограничења слободе изражавања^[9]. Широка заштита изражавања, укључујући и оно што би могло бити политичко; и „лајк“ на друштвеним мрежама може бити сматран изразом мишљења које је заштићено конвенцијом. Обавеза државе/суда да води баланс између права запосленог на изражавање и легитимних интереса послодавца. Рестрикције могу бити дозвољене, али само ако су законски предвиђене, имају легитиман циљ и ако су неопходне у демократском друштву (пропорционалност).

Такође у једном предмету против Србије који је ЕСЉП разматрао у вези са правом на слободу изражавања и мишљења, овај суд је анализирао 1) постојање мешања у слободу изражавања, 2) да ли је мешање било прописано законом, 3) да ли је мешање служило легитимном циљу и 4) да ли је мешање било неопходно у демократском друштву“.[10] Што у случају ограничења прописаних Правилником није испоштовано.

Повереник подсећа и на одлуку Врховног суда^[11] која се односи на слободу изражавања и мишљења, у којој је Суд, одлучујући о ревизији тужилаца навео: „Слобода изражавања зајемчена чланом 46. став 1. Устава Републике Србије и чланом 10. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је инфомрација политичка, образовна, информативна има ли научну, уметничку или неку другу вредност), а да при томе слобода изражавања може обухватити и одређени степен претеривања или чак провоцирања. У овој одлуци је даље наведено да према пракси Европског суда за људска права слобода изражавања, која је заштићена чланом 10. Европске конвенције, примењује се не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ и на оне информације које повређују, шокирају или узнемиравају. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема демократског друштва“.

Повереник даље указује на одредбе Закона о забрани дискриминације које прописују да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица због њиховог личног својства ускраћују права или слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или намећу другом лицу или групи лица, осим ако је то оправдано легитимним циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна. Дакле, чак и да су ограничења прописана законом, морало би се водити рачуна да су оправдана легитимним циљем, да средства за постизање тог циља су примерена и нужна, односно пропорционална циљу који се желео постићи.

У погледу остваривања начела једнакости спорна одредба Правилника је и непрецизна и подложна различитом тумачењу у зависности ко и на који начин тумачи норму и процењује који гестови или радње представљају повреду права за коју је санкција отказ. Спорном одредбом је прописано да повреду правила представља поред политичких и изражавање „других опредељености“. Да ли наведено значи да ће се кажњавати исказивање верске, националне припадности или неке друге припадности, што је такође забрањено Законом о забрани дискриминације имајући у виду да наведена лична својства представљају основе дискриминације у складу са чланом 2. овог закона. На овај начин паушално опредељивање правила понашања које повлачи одређене санкције додатно је посебно опасно са аспекта остваривања начела једнакости и равноправности, с обзиром на потенцијално различито понашање према запосленима с обзиром на њихово стварно или претпостављено политичко убеђење или друго лично својство прописано законом.

Повереник још једном подсећа да је Законом о раду изричито прописано да политичко и друго уверење запосленог не могу бити разлог за отказ уговора о раду, што је једна од санкција прописаних овим Правилником због чега се поставља питање и законитости одредбе члана 6. Правилника у смислу разлога за отказ из члана 3. став 1. тачка 7) Правилника.

На крају Повереник указује да је у питању акт установа културе од посебног значаја, што уколико Уставни суд овај акт не огласи неуставним у кратком року, он може утицати да и друга позоришта поступе на исти начин изменом или доношењем својих правилника којима ће уредити наведено правило на исти начин.

Имајући у виду све наведено примена спорног Правилника може довести до неотклоњивих штетних последица, због чега Повереник предлаже Уставном суду да хитно реагује и преиспита овај Правилник. На основу свега наведеног, користећи своја законска овлашћења да поднесе предлог за оцену уставности и законитости, према члановима 50. став. 1. Закона о Уставом суду, Повереник за заштиту равноправности предлаже да Уставни суд, након спроведеног поступка, донесе следећу

О Д Л У К У

1. Утврђује се да члан 3. став 1. тачка 7) Правилника о радној дисциплини и правилима понашања запослених и накнади штете у Народном позоришту у Београду, број 7299, од 25.09.2025. године није у сагласности са Уставом Републике Србије, Законом о забрани дискриминације и Законом о раду.
2. Обуставља се, до доношења коначне одлуке, извршење појединачних аката, односно радњи које се предузимају, на основу члан 3. став 1. тачка 7) Правилника о радној дисциплини и правилима понашања запослених и накнади штете у Народном позоришту у Београду, број 7299, од 25.09.2025. године.

[1] „Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21

[2] „Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, бр. 9/03, 5/05, 7/05 – испр. и „Службени гласник РС – Међународни уговори“, бр. 12/10 и 10/15

[3] „Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 7/71

[4] „Службени гласник РС“, бр. 22/09 и 52/21

[5] Закон о култури, члан 25а; “Службени гласник РС”, бр. 72 од 3. септембра 2009, 13 од 19. фебруара 2016, 30 од 23. марта 2016 – исправке, 6 од 24. јануара 2020, 47 од 10. маја 2021, 78 од 3. августа 2021, 76 од 7. септембра 2023.

[6] „Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17-УС , 113/17 и 95/18-аутентично тумачење

[7] Одлука Уставног суда, бр IУо-125/2024

[8] Мелике против Турске, 15. јун 2021, бр. представке 35786/19, доступно на: https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22itemid%22:[%22002-13303%22]}

[9] file:///C:/Users/Korisnik/Downloads/Judgment%20Melike%20v.%20Turkey%20-%20Dismissal%20of%20a%20public-sector%20employee%20for%20having%20_Liked_%20Facebook%20posts%20.pdf стр.3;

[10] Билтен Уставног суда за 2023. годину, делови из предмет пред ЕСЉП – Радио-дифузно предузеће Б92 а.д. против Србије, представка 67369/16, 05.09.2023. године

[11] https://www.vrh.sud.rs/sr-lat/rev-4662017-standardi-za%C5%A1tite-ljudskih-prava-sloboda-izra%C5%BEavanja

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1190-25 Предлог за оцену уставности Правилника Народног позоришта