бр. 07-00-603/2019-02  датум: 31.12. 2020.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе коју је поднела АА, против Специјалне болнице за рехабилитацију, због дискриминације на основу инвалидитета. У притужби је наведено да је подноситељки притужбе, након хируршке интервенције, препоручено бањско лечење и рехабилитација, због чега се обратила Специјалној болници како би најпре утврдила да ли је објекат болнице приступачан за особе које користе колица. Међутим, из информација које је добила путем телефона и електронском поштом, подноситељка притужбе сматра да је дискриминисана јер не може самостално да борави у овом центру за рехабилитацију. У изјашњењу Специјалне болнице за рехабилитацију, наведено је да особе које користе колица за кретање могу самостално да приступе објекту и собама као и деловима где се врши третман и рехабилитација. У допуни изјашњења је појашњено да у хотелу постоји соба којој самостално може приступити особа која за кретање користи колица, и особа у таквој соби може да борави и да се креће, али да не постоји тоалет који самостално може да користи особа која користи колица, а техничка адаптација собе није могућа с обзиром да је објекат грађен пре ступања на снагу Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објекта, којим се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. С тим у вези у неспорно је да објекат који користи Специјална болница за рехабилитацију није у потпуности приступачан особама са инвалидитетом које за кретање користе колица. Законом о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, који је донет 2006. године, прописана је обавеза власника, односно корисника да обезбеди приступ објекту у јавној употреби као и адаптацију објекта у циљу приступачности особама са инвалидитетом без обзира на степен њихове инвалидности, при чему је наведеним законом дефинисан појам објекта у јавној употреби где се посебно издвајају објекти у области здравства. Позитивним прописима Републике Србије несумњиво је прописана дужност обезбеђивања приступачности објеката и површина у јавној употреби, укључујући и здравствене установе, што је само један од елемената ширег права на приступ. У Општем коментару бр. 2 Конвенције о правима особа са инвалидитетом, Комитета за права особа са инвалидитетом наведено је да ће здравствена и социјална заштита остати недоступна особама са инвалидитетом уколико су зграде у којима се услуге здравствене и социјалне заштите пружају неприступачне. Полазећи од прописа који су обавезујући у погледу обезбеђивања приступачности објеката у јавној употреби особама са инвалидитетом и применом правила о прерасподели терета доказивања Повереник за заштиту равноправности је дао мишљење да је пропуштањем да обезбеди приступачност објекта који користи Специјална болница за рехабилитацију особама са инвалидитетом која за кретање користе колица, Специјална болница повредила одредбе чл. 6. и 17. Закона о забрани дискриминације, а у вези чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом. Због тога је Специјалној болници за рехабилитацију дата препорука да предузме мере и активности у циљу обезбеђивања приступачности објекта који користи Специјална болница за рехабилитацију како би се обезбедило да особе са инвалидитетом могу самостално да бораве у овом објекту и равноправно са другима користе услуге ове болнице, као и да се убудуће придржава прописа који забрањују дискриминацију.

1. ТОК ПОСТУПКА

• Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратила АА против Специјалне болнице за рехабилитацију због дискриминације на основу инвалидитета.
• У притужби је, између осталог, наведено:
• да је подноситељка притужбе имала сложену уролошку, хируршку интервенцију дана 25. септембра 2019. године;
• да је отпуштена на кућно лечење 1. октобра 2019. године, када је лакар, у отпусној листи написао да је индиковано бањско лечење и рехабилитација;
• да је њен персонални асистент отишао код изабране лекарке како би издала рецепте за терапију и покренула поступак остваривања права на бањско лечење. Међутим, с обзиром да је знала да у Бањи има много баријера за особе које коористе колица, рекла је асистенту да је боље да се прво провери приступачност;
• да је позвала број са сајта Бање, да се распита да ли у смештајном објекту специјалне болнице постоје собе које су прилагођене особама које користе колица;
• да јој се јавила мушка особа и рекла да су свуда степенице;
• да је 3. октобра 2019. године упутила мејл појашњавајући своју ситуацију и тражећи информацију о приступачности како у собама тако и осталим бањским садржајима;
• да је добила одговор да је доста инвестирано у Бању у погледу приступачности, али је конфигурација терена таква да неки делови нису могли да буду покривени прилазним рампама, али да ће пружити помоћ где год је потребно;
• да сматра да је неопходно пронаћи начин да се особама које користе колица обезбеди приступ терапијским садржајима, собама и тоалету.
• У прилогу притужбе достављени су: 1) имејл преписка између подноситељке притужбе и ББ, помоћника директора Бање; 2) отпусна листа са епикризом за подноситељку притужбе.
• Повереник за заштиту равноправности спровео је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], па је затражио изјашњење Специјалне болнице за рехабилитацију.
• У изјашњењу директора Специјалне болнице за рехабилитацију, између осталог, наведено је:
• да особе које за кретање користе колица могу самостално да приступе објекту Специјалне болнице за рехабилитацију као и објектима у којима се врши третман, рехабилитација, ресторану и собама;
• да је објекат грађен пре ступања на снагу Правилника о техничким стандардима приступачности, и да се у Правилнику наводи да се приступачност односи на реконструкцију и адаптацију постојећих објеката, када је то могуће у техничком смислу;
• да у објекту постоје собе које могу да користе особе које за кретање користе колица али не постоје тоалети са уређајима за управљање и регулацију инсталација који одговарају стандардима из Правилника;
• да у конкретном случају нема повреде Закона о забрани дискриминације јер подноситељка притужбе није била корисница услуга Бање и да се притужба базира на телефонском разговору који не може бити доказ у поступку.
• Имајући у виду наводе из изјашњења, уз које су достављене и фотографије, Повереник је затражио допуну изјашњења.
• У допуни изјашњења од 23. децембра 2019. године, директор Специјалне болнице за рехабилитацију, навео је:
• да у хотелу постоји соба којој самостално може приступити особа која за кретање користи колица, и особа у таквој соби може да борави и да се креће;
• да у тој соби не постоји тоалет који самостално може да користи особа која користи колица, а техничка адаптација собе није могућа с обзиром да је објекат грађен пре ступања на снагу Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објекта, којим се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

• Увидом у електронску преписку подноситељке притужбе и помоћника директора Бање, утврђено је да се подноситељка обратила са питањима које се односе на приступачност објекта. У одговору је наведено: „Ми смо протеклих неколико година доста инвестирали у Бању, па смо самим тим одрадили и прилазне рампе за госте са инвалидским колицима, где год је било могуће како у хотелу тако и ван хотела са три лифта са топлим везама између два депаданса. Међутим конфигурација терена је таква да постоје и делови које нисмо могли да покријемо нити прелазним рампама нити лифтовима и ту још увек тражимо решење. Што се тиче собе она је стандардних димензија за хотел са 3 звездице, али имамо и неколико већих апартмана који су комфорнији. На крају крајева уколико имате пратиоца свакако где год буде било потребно, помоћи ћемо Вам. Уколико имате додатних питања стојим вам на услузи.“
• Увидом у отпусну листу са епикризом за АА, утврђено је да је лечена на одељењу урологије од 25. 9. 2019. до 1. 10. 2019. године, и да је индиковано бањско лечење и рехабилитација.
• Увидом у више фотографија које су достављене уз изјашњење Специјалне болнице за рехабилитацију, утвђује се да постоји рампа за особе са инвалидитетом у прилазу једном делу објекта, под у приземном делу објекта без препрека, лифт, као и ближи изглед ентеријера собе и купатила.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

• Повереник за заштиту равноправности је приликом одлучивања у овом предмету имао у виду наводе из притужбе и изјашњења, изјаве сведокиња, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

Правни оквир  

• Повереник за заштиту равноправности је установљен Законом о забрани дискриминације[2] као самосталан државни орган, независан у обављању послова утврђених законом. Одредбама члана 33. Закона о забрани дискриминације прописана је надлежност Повереника за заштиту равноправности. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.
• Устав Републике Србије[3] забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
• Република Србија ратификовала УН Конвенцију о правима особа са инвалидитетом^[4], чији је циљ да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства^[5]. Конвенција под дискриминацијом на основу инвалидитета подразумева сваку разлику, искључивање или ограничење по основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода у политичкој, економској, друштвеној, културној, цивилној или било којој другој области. Конвенцијом су обухваћени и сви облици дискриминације, укључујући и ускраћивање разумног прилагођавања, а државе уговорнице се обавезују да забране сваку дискриминацију по основу инвалидитета и гарантују особама са инвалидитетом једнаку и ефикасну правну заштиту од дискриминације по било ком основу. Чланом 9. Конвенције између осталог је прописано да ће у циљу омогућавања самосталног живота и пуног учешћа особа са инвалидитетом у свим сферама живота, државе уговорнице предузети одговарајуће мере да особама са инвалидитетом обезбеде приступ, равноправно са другима, физичком окружењу, превозу, информацијама и комуникацијама, укључујући информационе и комуникационе технологије и системе, као и другим погодностима и услугама које стоје на располагању јавности. Те мере, које укључују и идентификацију и уклањање препрека и баријера приступачности, односе се, између осталог на зграде, путеве, превозна средства и друге погодности у затвореном и на отвореном простору, укључујући школе, стамбене објекте, здравствене објекте и радна места. Надаље, чланом 25. став 1. Конвенције прописано је да државе стране уговорнице признају особама са инвалидитетом право на остваривање највишег могућег стандарда без дискриминације засноване на инвалидитету, као и да ће државе стране уговорнице предузети све одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом омогућиле приступ здравственим услугама, водећи рачуна о полу, укључујући и рехабилитацију у вези са здрављем.
• Закон о забрани дискриминације дефинише дискриминацију као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Одредбом члана 6. Закона о забрани дискриминације је прописано да непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај. Даље, одредбом члана 17. став 1. овог закона прописано је да дискриминација у пружању јавних услуга постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица, док је ставом 2. истог члана између осталог прописано да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, за заштиту од елементарних непогода и сл.), у складу са законом. Такође, чланом 26. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано је да дискриминација постоји ако се поступа противно начелу поштовања једнаких права и слобода особа са инвалидитетом у политичком, економском, културном и другом аспекту јавног, професионалног, приватног и породичног живота.
• Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом^[6], поред тога што уређује општи режим забране дискриминације на основу инвалидитета, прописује и посебан случај дискриминације у вези са пружањем услуга и коришћењем објеката и површина. Одредбом члана 13. став 1. овог закона изричито је забрањена дискриминација на основу инвалидитета у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама, док је ставом 2. истог члана прописано да се под услугом, у смислу овог закона сматра свака услуга коју, уз накнаду или без ње, правно или физичко лице пружа у оквиру своје делатности, односно трајног занимања. Под објектима у јавној употреби, у смислу овог закона, сматрају се: објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма или објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично.^[7] Поред тога, одредбом члана 16. став 1. овог закона прописано је да је власник објекта у јавној употреби, дужан да обезбеди приступ објекту у јавној употреби свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њиховог инвалидитета, док је ставом 2. прописано, да ову обавезу има и друго лице на које је пренето право коришћења, осим ако је са власником, односно надлежним органом уговорено другачије.
• Правилником о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објекта, којим се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама[8], прописани су стандарди који дефинишу обавезне техничке мере и услове за планирање, пројектовање и изградњу објеката, којима се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама.

Анализа навода из притужбе и изјашњења са аспекта антидискриминационих прописа

• Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају потребно је испитати да ли је објекат који користи Специјална болница за рехабилитацију, приступачан подноситељки притужбе, односно особама са инвалидитетом које за кретање користе колица.
• Да би се одговорило на питање да ли су у конкретном случају повређене одредбе Закона о забрани дискриминације, од кључне важности је примена правила о прерасподели терета доказивања из члана 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, подноситељка притужбе треба да учини вероватним да је дошло до акта дискриминације, а уколико у томе успе, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, односно начела једнаких права и обавеза, лежи на Специјалној болници за рехабилитацију.
• Подноситељка притужбе, доставила је доказе о томе да јој је због здравственог стања и хируршке интервенције којој се подвргла, препоручено бањско лечење и рехабилитација. Имајући у виду да за кретање користи колица, морала је претходно да се увери да може несметано да користи услуге ове болнице, због чега је и контактирала Специјалну болницу за рехабилитацију, о чему је доставила и доказе. Из одговора који је добила од Специјалне болнице произлази да су учињени извесни напори да се обезбеди приступачност, али да постоје делови и објекти који и даље нису приступачни. На овај начин, подноситељка притужбе је учинила вероватним да би њено лично свосјтво, инвалидитет, било сметња за коришћење услуга Специјалне болнице за рехабилитацију.
• Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да међу странама није спорно да је подноситељка притужбе контактирала Специјалну болницу за рехабилитацију, како би добила информације о приступачности и на основу тога утврдила да ли може да користи њихове услуге. Даље, у изјашњењу на наводе из притужбе, Специјална болница, појаснила је да особе са инвалидитетом могу самостално да приступе објекту, као и деловима Специјалне болнице у којима се врши третман и рехабилитација, ресторану и собама, и то помоћу лифта или рампи које су у ту сврху постављене. У допуни изјашњења, Специјална болница за рехабилитацију учинила је неспорним да не постоји тоалет који самостално може да користи особа која за кретање користи колица, односно тоалет који одговара техничким стандардима приступачности. Као разлог за то, наведено је да техничка адаптација собе није могућа, с обзиром да је објекат грађен пре ступања на снагу Правилника о техничким стандардима планирања, пројектовања и изградње објекта, којим се осигурава несметано кретање и приступ особама са инвалидитетом, деци и старим особама. У вези са тим, у изјашњењу је наглашено да се у Правилнику приступачност односи на адаптацију и реконструкцију постојећих објеката, када је то могуће у техничком смислу.
• У погледу изјашњења Специјалне болнице које се односи на то да је болница изграђена пре ступања на снагу Правилника о техничним стандардима приступачности, као и да се приступачност у смислу овог Правилника односи на реконструкцију и адаптацију постојећих објеката када је то могуће у техничком смислу, Повереник указује на релевантан правни оквир као и стандарде које се односе на разумно прилагођавање. Пре свега, обавеза Специјалне болнице за рехабилитацију да објекат учини приступачним, не произлази само из Правилника о техничким стандардима приступачности. Одредбом члана 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, који је донет 2006. године, прописана је обавеза власника, односно корисника да обезбеди приступ објекту у јавној употреби као и адаптацију објекта у циљу приступачности особама са инвалидитетом без обзира на степен њихове инвалидности. Члан 13. истог закона дефинише појам објекта у јавној употреби где се посебно издвајају објекти у области здравства.
• Повереник констатује да Специјална болница за рехабилитацију, није ничим доказала да прилагођавање и адаптација у складу са стандардима приступачности, није могућа у техничком смислу. Из навода притужбе, изјашњења и изведених доказа неспорно је да особе које за кретање користе колица не могу равноправно као и други да бораве у Специјалној болници за рехабилитацију, с обзиром да иако су неки делови болнице реновирани и учињени приступачним и даље примера ради не постоји соба са тоалетом који је приступачан. Самим тим, подноситељка притужбе, била би стављена у неповољнији положај у односу на друга лица, и то због свог личног својства, инвалидитета. С тим у вези, Повереник указује на одредбу члана 6. Закона о забрани дискриминације, којом је прописано да дискриминација постоји када се лица или група лица, због свог личног својства, а у конкретном случају због инвалидитета, актом, радњом или пропуштањем, стављају или би могле бити стављене у неповољнији положај. Чињеница да подноситељка притужбе није користила услуге Специјалне болнице за рехабилитацију, није од утицаја с обзиром да је у поступку по притужби, достављеним доказима, учинила вероватним да јој је индиковано бањско лечење и рехабилитација, због чега се и обратила Специјалној болници како би се информисала да ли је ова болница приступачна особама које користе колица, а да члан 6. Закона о забрани дискриминације прописује да и пропуштање којим би лице могло бити стављено у неповољнији положај представља акт дискриминације. Имајући у виду да је међу странама неспорно да објекат у Бањи није у потпуности приступачан особама које за кретање користе колица, односно да не постоји соба са приступачним тоалетом, Повереник је мишљења да особа са инвалидитетом која за кретање користи колица, као што је случај са подноситељком притужбе, не може самостално и равноправно да борави у овој специјалној болници, иако су евидентно предузете мере у циљу прилагођавања објекта за кретање и рехабилитацију особа са инвалидитетом, што се утврђује из изјашњења као и фотографија које су достављене.
• Према подацима о стању у области заштите равноправности у Редовном годишњем извештају Повереника за заштиту равноправности^[9] наведено је да је највећи број притужби због дискриминације на основу инвалидитета поднет управо у области пружања јавних услуга или при коришћењу објеката и површина – 79,8%, што указује на велике проблеме са којима се особе са инвалидитетом суочавају када је у питању доступност објеката и услуга, информација и комуникација. Увидом у ове и друге релевантне доступне податке о проблемима са којима се особе са инвалидитетом суочавају у остваривању равноправности, једна од препорука за сузбијање дискриминације и унапређење равноправности коју је Повереник дао у свом годишњем извештају, управо се односи на интензивирање рада на унапређивању архитектонске и информационе приступачности и примену универзалног дизајна у свим областима, са циљем омогућавања несметаног приступа јавним објектима и површинама, превозу, информацијама, комуникацијама и услугама за особе са инвалидитетом.
• Повереник за заштиту равноправности указује да међународни уговори, Устав Републике Србије и законски оквир у овој области, несумњиво намећу дужност надлежним органима да предузму све потребне мере ради обезбеђивања приступа објектима и површинама у јавној употреби, укључујући и здравствене установе, што је само један од елемената ширег права на приступ, које подразумева да особе са инвалидитетом имају једнаке могућности да уживају људска права и слободе, као и све друге особе.
• Са аспекта антидискриминационих прописа, Повереник за заштиту равноправности указује да приступачност представља један од основних предуслова за самосталан живот особа са инвалидитетом и њихово активно и равноправно учешће у свим сферама друштвеног живота, на равноправној основи. Социјална инклузија представља одраз демократичности и праведности једног друштва, под којом се подразумева стварање услова и уклањање свих врста баријера како би се обезбедило активно учешће и остваривање свих људских права особама из друштвено осетљивих група. С друге стране, неопходно је нагласити да се неприступачношћу јавних површина и објеката, особе са инвалидитетом доводе у ситуацију у којој им је онемогућено или веома отежано остваривање основних људских права, која су доступна свим другим грађанима и грађанкама. Будући да је приступачност резултат примене техничких стандарда помоћу којих се свим људима, без обзира на њихове физичке, сензорне, интелектуалне карактеристике, или године старости, осигурава несметан приступ, кретање, коришћење услуга, боравак и рад у објектима у јавној употреби, у које свакако спадају и здравствене установе за рехабилитацију, Повереник истиче да необезбеђивање само једног од прописаних обавезних елемента приступачности може довести особе са инвалидитетом у ситуацију тзв. „прекинутог ланца кретања” и тиме их онемогућити да равноправно са другима остварују права и услуге из здравствене заштите.
• Такође, Повереник подсећа и да је у Општем коментару бр.2 Конвенције о правима особа са инвалидитетом Комитета за права особа са инвалидитетом наведено да ће здравствена и социјална заштита остати недоступне особама са инвалидитетом уколико су зграде у којима се услуге здравствене и социјалне заштите пружају неприступачне.^[10]
• Полазећи од прописа који су обавезујући у погледу обезбеђивања приступачности објеката у јавној употреби особама са инвалидитетом, као и чињеницу да је протекло четрнаест година од доношења Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, а применом правила о прерасподели терета доказивања Повереник за заштиту равноправности, је у конкретном случају утврдио повреду права.

4. МИШЉЕЊЕ

Пропуштањем да обезбеди приступачност објекта који користи Специјална болница за рехабилитацију особама са инвалидитетом која за кретање користе колица, Специјална болница повредила је одредбе чл. 6. и 17. Закона о забрани дискриминације, а у вези чл. 13. и 16. Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом.

5. ПРЕПОРУКА

Повереник за заштиту равноправности препоручује Специјалној болници за рехабилитацију:

5.1. Да предузме мере и активности у циљу обезбеђивања приступачности објекта који користи Специјална болница за рехабилитацију како би се обезбедило да особе са инвалидитетом могу самостално да бораве у овом објекту и равноправно са другима користе услуге ове болнице.

5.2. Да се убудуће придржава прописа који забрањују дискриминацију.

Потребно је да Специјална болница, обавести Повереника за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико Специјална болница не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереник за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] члан 1. став 2.

[3] „Службени гласник РС”, број 98/06

[4] Закон о потврђивању Конвенције о правима особа са инвалидитетом, („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)

[5] Конвенција о правима особа са инвалидитетом,  члан 1. став 1.

[6] „Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16

[7] Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом („Службени гласник РС”, бр. 33/06 и 13/16), члан 13. став 3.

[8] „Службени гласник РС“, бр. 22/15

[9] Редован годишњи извештај Повереника за заштиту равноправности о стању у области заштите равноправности за 2018. годину, доступно на: http://ravnopravnost-5bcf.kxcdn.com/wp-content/uploads/2019/03/Redovan-godi%C5%A1nji-izve%C5%A1taj-Poverenika-za-za%C5%A1titu-ravnopravnosti-za-2018.-pdf.pdf

[10] Комитет за права особа са инвалидитетом, Једанаесто заседање 31 март –11 април 2014, Општи коментар бр. 2 (2014) Члан 9: Приступачност; садржај доступан на http://www.ljudskaprava.gov.rs/sites/default/files/dokument_file/opsti_komentar_2_pristupacnost_cl_9.pdf

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић

1158-19 Mишљeњe нa притужбу AA прoтив спeциjaлнe бoлницe збoг инвaлидитeтa