Притужба НХЦ против Н АД Н. због дискриминације избеглица у области пружања јавних услуга

бр. 07-00-479/2015-02  датум: 23.11.2015.

МИШЉЕЊЕ

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе организације „Н. х. ц.“ из Н. С. против „Н“ АД Н. У притужби је наведено да је Д. М, правница у Н. х. ц. путовала аутобусом превозника „Н“ на релацији Београд-Суботица, 24. августа 2015. године са поласком из Београда у 20:30 часова. Приликом уласка у аутобус приметила је да кондуктер тражи од групе лица, која су „изгледала као избеглице“, да устану са предњих седишта и заузму седишта у задњем делу аутобуса. У прилогу притужбе достављена је изјава Д. М. У изјашњењу „Н“ не негира наводе из притужбе који се односе на понашање кондуктера према избеглицама, већ се фокусира на тезу да подносиоци притужбе нису доставили доказе у прилог својој тврдњи да су избеглице са предњих седишта премештене на седишта у задњем делу аутобуса. „Н“ наводи да се путници нису жалили на другачији третман, што по мишљењу ове компаније, доказује да дискриминације није ни било. Повереница за заштиту равноправности утврдила је да „Н“ није понудио ни један доказ у прилог тврдњи да је током пружања услуге превоза којем је присуствовала Д. М, избеглице третирао на исти начин као и остале путнике, што је био дужан да учини сагласно правилима о прерасподели терета доказивања. Чињеница да се нико од премештених избеглица није жалио не указује да до дискриминације није дошло, већ такво њихово понашање може бити резултат непознавања језика, осећаја безвољности због ситуације у којој се налазе и жеље да избегну конфликте у страној земљи. Повереница за заштиту равноправности дала је мишљење да је захтевом кондуктера „Н“ АД Н. да се избеглице које су седеле на седиштима у предњем делу аутобуса, преместе на седишта у задњем делу аутобуса, без обзира на нумерације седишта на њиховим аутобуским картама „Н“ АД Н. извршио акт дискриминације – узнемиравање и понижавајуће поступање, забрањен чл. 12. Закона о забрани дискриминације, у вези са чл. 17. Закона о забрани дискриминације. Због тога је „Н“ АД Н. препоручено да мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама у којима бораве запослени у „Н“ АД Н. (возачи, кондуктери и друга лица), у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком. Потребно је да мишљење и препорука буду истакнути најмање 8 дана на огласној табли или другом видном месту у просторијама у којима бораве запослени у „Н“ АД Н.

1. ТОК ПОСТУПКА

1.1. Организација „Н. х. ц.“ из Н. С. поднела је притужбу у име избеглих лица против „Н“ АД Н.

1.2. У притужби је, између осталог, наведено:

– да је Д. М, правница у Н. х. ц, путовала аутобусом превозника „Н“ 24. августа 2015. године са поласком из Београда у 20:30 часова, на релацији Београд-Нови Сад;

– да је приликом уласка у аутобус приметила да кондуктер тражи од групе лица, која су „изгледала као избеглице“, да устану са предњих седишта и заузму седишта у задњем делу аутобуса;

– да је у аутобусу сазнала да су људи који су премештени избеглице из Сирије, а увидом у аутобуску карту једне од премештених особа, уочила је да је на карти нумерисано седиште број 11;

– да се два пута обратила кондуктеру и указала на овакав третман избеглица, али јој је он одговорио да седне са њима ако јој то не смета, односно, да седне на своје место и да се не буни;

– да сматрају да овакво поступање превозника „Н“ представља дискриминацију у пружању јавних услуга избеглицама које су у транзиту кроз нашу земљу или су тражиоци азила у Србији.

1.3. Уз притужбу је достављена копија аутобуске карте аутопревозника „Н“ на релацији Београд-Нови Сад и изјава Д. М.

1.4. Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чл. 35. ст. 4. и чл. 37. ст. 2. Закона о забрани дискриминације, па је у току поступка затражено изјашњење од „Н“ АД Н (у даљем тексту: Н).

1.5. У изјашњењу В. Л.-С, пуномоћнице Н, између осталог, наведено је:

– да подносиоци притужбе нису доставили доказе о претрпљеном акту дискриминације, већ су доставили само превозну карту која наводно припада Д. М, али да се ова чињеница не може поуздано утврдити, јер на карти нема података о лицу којем је продата;

– да превозна карта која је достављена уз притужбу, не представља доказ да неки путници нису седели на местима за које су им нумерисане карте, као и да нису наведени подаци  о дискриминисаном лицу;

– да превозник не може бити одговоран за понашање путника које превози, те да Н. никада никоме није ускратио путовање, што доказује и чињеница да су се у аутобусу налазиле и избеглице које су у транзиту кроз нашу земљу;

– да се продаја карата врши на бази букинга и да путници користе места која су резервисана, али да превозник не може да утиче на вољу путника уколико из личних разлога желе да замене место у аутобусу;

– да подносиоци притужбе нису навели да је било коме путовање било ускраћено, нити да је постојао натпис који би евентуално омаловажавао путнике због неког њиховог личног својства;

– да Н. сматра да није починио дискриминацију, те да су наводи из притужбе злонамерни и усмерени на нарушавање угледа ове компаније.

2. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

2.1. Увидом у изјаву Д. М, правнице организације „Н. х. ц.“ утврђено је да је 24. августа путовала аутобусом у 20:30 на релацији Београд-Нови Сад, користећи услуге превозника Н. Приликом уласка у аутобус уочила је да кондуктер од неких 15-ак особа, за које је на први поглед било очигледно да су избеглице, тражи да устану са седишта на којима су до тада седели, а која су се углавном налазила у прењем делу аутобуса и да седну на седишта у задњем делу аутобуса. Д. М. је упитала кондуктера зашто то ради, али јој он није одговорио. Када је села на своје седиште, нумерисано бројем 34 у задњем делу аутобуса, нашла се окружена људима који су били премештени. Замолила их је да јој покажу своје карте, како би утврдила да ли су им карте нумерисане за седишта у предњем делу аутобуса. Један младић јој је показао своју карту на којој је било нумерисано седиште бр. 11, док остали премештени путници нису желели да јој покажу карту са образложењем да им није важно где седе. Д. М. наводи да се поново обратила кондуктеру и тражила да јој објасни зашто је пребацио групу избеглица у задњи део аутобуса, на шта јој је он одговорио да седне на своје седиште и да се буни. Том приликом је једна жена, која није припадала групи избеглица, прокоментарисала да не жели да седи са избеглицама. На крају, Д. М. истиче да је са неким избеглицама разговарала на енглеском језику и да је из разговора сазнала да су из Сирије и да путују дуже од месец дана.

3. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду наводе из притужбе, изјашњења, као и прилоге.

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у чл. 14. забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.4. Устав Републике Србије у чл. 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Такође, чл. 57. Устава РС гарантује право на уточиште, које се огледа у томе да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији. Ст. 2. овог члана прописано је да се поступак за стицање уточишта уређује законом, те је тако Законом о азилу прописано да странац који се налази на територији Републике Србије има право да поднесе захтев за добијање азила у Републици Србији.

3.5. Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације, који у чл. 2. ст. 1. тач. 1. прописује да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Чл. 12. Закона о забрани дискриминације забрањено је узнемиравање и понижавајуће поступање које има за циљ или представља повреду достојанства лица или групе лица на основу њиховог личног својства, а нарочито ако се тиме твара страх или непријатељско, понижавајуће и увредљицво окружење. С обзиром на околности конкретног случаја, за његово разматрање релевантна је и одредба чл. 17. ст. 1. Закона о забрани дискриминације којом је забрањена дискриминација у пружању јавних услуга. Овај посебан случај дискриминације постоји ако правно или физичко лице, у оквиру своје делатности, односно занимања, на основу личног својства лица или групе лица, одбије пружање услуге, за пружање услуге тражи испуњење услова који се не траже од других лица или групе лица, односно, ако у пружању услуга неоправдано омогући првенство другом лицу или групи лица.

Анализа навода из изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

3.6. Имајући у виду садржину притужбе, као и надлежност Повереника за заштиту равноправности, у конкретном случају задатак Повереника био је да испита да ли је кондуктер Н, својим односом према избеглицама током путовања на релацији Београд-Нови Сад, прекршио одредбе Закона о забрани дискриминације.

3.7. Поводом навода из изјашњења да подносиоци притужбе нису навели податке о дискриминисаном лицу, Повереница за заштиту равноправности указује да је одредбом члана 3. став 1. Закона о забрани дискриминације прописано да свако има право да га надлежни судови и други органи јавне власти ефикасно штите од свих облика дискриминације. Из одредбе члана 2. став 1. тачка 2. произлази да то могу бити и правна лица, а чланом 15. Пословника о раду Повереника за заштиту равноправности, изричито је прописано да у случају дискриминације групе лица, организација која се бави заштитом људских права може поднети притужбу у своје име, без сагласности лица које је претрпело дискриминацију.

У вези са тим, Повереница указује да организација „Н. х. ц.“ није поднела притужбу због дискриминације неког одређеног избеглог лица, већ због дискриминације групе лица – избеглица у Србији. Због тога организација „Н. х. ц.“, која се бави пружањем помоћи и подршке социјално угроженим, осетљивим и маргинализованим групама и развојем њихових потенцијала за достојанствен живот, има право да поднесе притужбу Поверенику за заштиту равноправности.

3.8. Да би се утврдило да ли је поступање  запосленог у Н. било дискриминаторно, од кључне важности је правилна примена правила о прерасподели терета доказивања, из чл. 45. Закона о забрани дискриминације. Према овом правилу, у конкретном случају, подносилац притужбе треба да учини вероватним да је Н. извршио акт дискриминације према избеглицама, а уколико у томе успе, терет доказивања да услед тог акта није дошло до повреде начела једнакости, лежи на Н. Сагласно томе, мора се ценити да ли чињенице које је Н. понудио у прилог својим тврдњама да није извршио дискриминацију пружају довољно основа за закључак да се догађаји поводом којих је притужба поднета нису десили на начин описан у притужби, односно, да су поступци и понашање запосленог у овој компанији били исти према избеглицама као и према другим лицима.

3.9. Анализа изјашњења на притужбу показала је да Н. не негира наводе из притужбе који се односе на понашање кондуктера према избеглицама, већ се у својим наводима фокусира на тезу да подносиоци притужбе нису доставили доказе у прилог својој тврдњи да су избеглице са предњих седишта премештене на седишта у задњем делу аутобуса. Такође, у свом изјашњењу Н. наводи да не може да буде одговоран за понашање путника, те да је могуће да путници, по својој жељи, мењају седишта у аутобусу због веће удобности или других личних разлога. У прилог својој аргументацији, Н. наводи чињеницу да се путници нису жалили на другачији третман, што по мишљењу ове компаније, доказује да дискриминације није ни било. Међутим, у току поступка, Н. није понудио ни један доказ којим би оповргао тврдњу подносиоца притужбе да је кондуктер Н. захтевао од избеглица да се преместе са предњих седишта, на којима су до тада седели, на седишта у задњем делу аутобуса, без обзира на бројеве њихових седишта која су означена на аутобуским картама.

3.10. С друге стране, анализа изјаве Д. М. показује да је њен писани исказ веома јасан и прецизан у делу у којем описује догађај којем је присуствовала. Такође, Повереница за заштиту равноправности узела је у обзир чињеницу да је Д. М. запослена као правница у организацији „Н. х. ц.“, да пружа помоћ и подршку нарочито осетљивим грађанима, што је чини више сензитивисаном у процени дискриминаторног поступања, да сама није избеглица, те да је мало вероватно да има било какав интерес да достави нетачну изјаву или да жели из било ког разлога да наруши углед компаније Н.

3.11. Имајући све то у виду, Повереница за заштиту равноправности је става да је подносилац притужбе, достављањем изјаве Д. М, учинио вероватним акт дискриминације у смислу чл. 45. ст. 2. Закона о забрани дискриминације. Стога, терет доказивања да у овом случају није повређено начело једнакости сноси Н. Сагласно томе, Повереница за заштиту равноправности ценила је да ли чињенице које је Н. понудио пружају довољно основа за закључак да је понашање кондуктера запосленог у овој компанији било исто према избеглицама као и према другим лицима, односно, да није било засновано на личном својству ових путника. Наиме, у свом изјашњењу Н. је негирао да је извршио дискриминацију, аргументујући овај навод чињеницама да су сви путници превезени до свог одредишта, да се нико од путника није жалио на различит третман, нити је на аутобусу био постављен натпис који би омаловажавао одређену групу лица на основу неког њиховог личног својства. Међутим, потребно је указати да подносилац притужбе није ни тврдио да сви путници нису превезени до жељене дестинације, већ да је кондуктер Н. захтевао од избеглица да се преместе на седишта у задњем делу аутобуса, односно, да је за пружање услуге тражио испуњење услова које није тражио од других лица.

3.12. Повереница за заштиту равноправности констатује да Н. није понудио ни један доказ у прилог тврдњи да је током пружања услуге превоза којем је присуствовала Д  М, избеглице третирао на исти начин као и остале путнике. Стога се може констатовати да Н. није успео да докаже да се његов запослени није дискриминаторно понашао према избеглицама које су користиле услуге овог превозника. Чињеница да се нико од премештених избеглица није жалио не указује да до дискриминације није дошло, већ такво њихово понашање може бити резултат непознавања језика, осећаја безвољности због ситуације у којој се налазе и жеље да избегну конфликте у страној земљи.

3.13. Потребно је указати да је Пословником о раду Повереника за заштиту равноправности, у делу у којем се регулише поступање Повереника, прописано начело слободне оцене доказа и непристрасности према којем Повереник, према свом уверењу и савести, непристрасно и у складу са сопственом савесном и брижљивом проценом чињеница и тумачењем права, одлучује које ће чињенице и околности узети за доказане у поступку.

У конкретном случају, Повереница за заштиту равноправности имала је у виду да је подносилац притужбе доставио изјаву правнице, која је лично присуствовала догађају у аутобусу. Анализа изјаве показала је да је изјава разумљива, објективна и веома прецизна у описивању догађаја. Поред тога, Д. М. није пристрасна у конкретном случају и није дискриминисана наведеним догађајем у аутобусу, као и да је покушала да сазна од кондуктера зашто премешта избеглице у задњи део аутобуса и утврди, увидом у нумерацију карата премештених избеглица, да је један премештени младић имао карту са бројем седишта у предњем делу аутобуса.

Такође, Повереница је имала у виду положај избеглица које су у транзиту кроз нашу земљу, чињеницу да путују месецима кроз различите земље, бежећи од рата и покушавајући да се домогну жељене државе у што краћем року, како би започели нови живот. Стога, не чуди њихово пасивно понашање у аутобусу, односно, то што се због околности у којима се налазе, углавном не буне због кршења својих права и пристају на све услове пружалаца услуга. Међутим, то није и не може да буде оправдање пружаоцима услуга да избеглице неравноправно третирају, као ни да их понижавају и стварају у односу на њих увредљиво окружење.

3.14. Повереница за заштиту равноправности констатује да извештаји државних органа и организација цивилног друштва показују да у Србији свакако не постоји системска дискриминација избеглица и миграната, али да до појединачних инцидената ипак долази. Разлози због којих се жртве лошег поступања не обраћају надлежним органима у Србији су вишеструки и сложени. Тежак положај, језичка баријера и претходна трауматична искуства из земље порекла и других земаља кроз које су прошли на путу до Србије спречавају потенцијалне жртве да поднесу притужбу. Повереница за заштиту равноправносту указује да сегрегација избеглица у односу на домицилно становништво захтевањем да пређу у задњи део аутобуса, погоршава већ забрињавајућ однос грађана и грађанки Србије према тражиоцима азила/мигрантима. Наиме, истраживање Повереника за заштиту равноправности показало је да је социјална дистанца грађана Србије веома велика према тражиоцима азила/мигрантима, као и да бројни стеротипи и предрасуде који постоје вређају њихово достојанство и стварају потенцијално непријатељско окружење.

4. МИШЉЕЊЕ

Захтевом кондуктера „Н“ АД Н. да се избеглице, које су седеле на седиштима у предњем делу аутобуса преместе на седишта у задњем делу аутобуса, без обзира на нумерације седишта на њиховим аутобуским картама, „Н“ АД Н, прекршио је одредбе Закона о забрани дискриминације.

5. ПРЕПОРУКА

Повереница за заштиту равноправности препоручује „Н“ АД Н:

5.1. Да мишљење и препоруку Повереника за заштиту равноправности објави на огласној табли или другом видном месту у просторијама у којима бораве запослени у „Н“ АД Н. (возачи, кондуктери и друга лица), у року од 15 дана од дана пријема мишљења са препоруком. Потребно је да мишљење и препорука буду истакнути најмање 8 дана на огласној табли или другом видном месту у просторијама у којима бораве запослени у „Н“ АД Н.

5.2. Да води рачуна да у оквиру својих редовних послова и активности, не крши законске прописе о забрани дискриминације.

Потребно је да „Н“ АД Н. обавести Повереницу за заштиту равноправности о спровођењу ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема мишљења са препоруком.

Сагласно члану 40. Закона о забрани дискриминације, уколико „Н“ АД Н. не поступи по препоруци у року од 30 дана, биће донето решење о изрицању мере опомене, против којег није допуштена жалба, а за случај да ово решење не спроведе, Повереница за заштиту равноправности може о томе обавестити јавност преко средстава јавног информисања и на други погодан начин.

Против овог мишљења са препоруком није допуштена жалба нити било које друго правно средство, јер се њиме не одлучује о правима и обавезама правних субјеката.

ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ

Бранкица Јанковић


microsoft-word-icon Притужба НХЦ против Н АД Н. због дискриминације избеглица у области пружања јавних услуга Преузми


Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/prituzba-nhc-protiv-n-ad-n-zbog-diskriminacije-izbeglica-u-oblasti-pruzanja-javnih-usluga">
back to top