Притужба Ј.Б. против Центра за социјални рад Звездара због дискриминаицје по основу брачног и породичног статуса у поступку усвајања детета

бр. 07-00-00377/2016-02  датум: 20.01.2017.

 

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужби Ј.Б. из Београда против Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, због дискриминације на основу брачног и породичног статуса. Подноситељка притужбе је навела да је решење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, којим је њен захтев за заснивање усвојења одбијен као неоснован, заснован на погрешно утврђеном чињеничном стању, предрасудама и провизорним разлозима за одбијање подобности за усвојитељицу, чиме јој је ускраћена могућност да се оствари у улози родитеља. Подноситељка притужбе сматра да је у образложењу решења произвољно и неутемељено извршена процена њене породичне ситуације и односа у примарној породици за које, осим тога да су нетачни, сматра да нису од значаја у конкретном случају, при чему је изразила сумњу да је на исход поступка утицала чињеница да у процес усвајања улази сама, без партнера и да жели да усвоји дете ромске националности. У изјашњењу на притужбу Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, наведено је да су током спровођења стручног поступка чланови стручног тима поступали у складу са важећим законским нормативама, поштујући стручне стандарде, при чему брачни статус подноситељке притужбе није имао утицаја на доношење негативне одлуке, већ да је коначна одлука стручног тима заснована на вишедимензионалној процени капацитета Ј.Б. за заснивање усвојења. У току поступка је утврђено да су извештаји чланова стручног тима органа старатељства, базирани на разлозима и чињеницама које нису у директној вези са брачним и породичним статусом подноситељке притужбе, већ су кроз свеобухватну анализу и процену капацитета Ј.Б. наведени као фактичка чињеница, без оцењивања њеног статуса као позитивног или негативног. Због тога је Повереница за заштиту равноправности донела мишљење да у поступку по притужбама Ј.Б. није утврђено да је одлуком Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, којим је захтев Ј.Б. за заснивање усвојења одбијен као неоснован због непоседовања опште подобности за усвојитељицу, извршена дискриминација на основу брачног и породичног статуса подноситељке притужбе.

 

 

 

  1. ТОК ПОСТУПКА

 

  • Повереници за заштиту равноправности Ј.Б. из Београда поднела је притжбе против Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, због дискриминације на основу брачног и породичног статуса.
  • Имајући у виду да су притужбе поднете поводом исте правне ствари и засноване на истом чињеничном стању поступци су спојени, те је у складу са одредбом члана 117. Закона о општем управном поступку[1] вођен јединствен поступак.
  • У притужбама је, између осталог, наведено :
  • да jе Градски центар за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, као надлежни орган старатељства у поступку процене опште подобности за усвојење донео решење број : 56012-3805/2016 од 17. јуна 2016. године, којим се захтев за заснивање усвојења Ј.Б. одбија као неоснован због непостојања опште подобности за усвојитељицу;
  • да је после обавезног програма припреме за усвојење дошло до нагле промене процене личности Ј.Б. од стране стручних лица која су вршила процену подобности за усвојење;
  • да је до априла 2016. године, према охрабрујућим ставовима које је добијала, сматрана одличном кандидаткињом за добијање подобности и усвојење;
  • да је Ј.Б. у мају 2016. године, телефонским путем саопштено да није добила подобност;
  • да је у више наврата охрабривана да одустане од усвојитељства и пријави се за хранитељство јер се тиме баве „њој слични“;
  • да због потпуно опречних ставова који су настали после обуке, одбијање подобности има везе са чињеницом да је водитељкама радионице „запала за око“ да је у групи једино подноситељка притужбе без партнера;
  • да је у решењу посебно увредљиво то што је однос Ј.Б. са примарном породицом окарактерисан као нарушен на основу чињенице да не живи у заједници са њима и да нису у свакодневном контакту;
    • Уз притужбе су достављени следећи докази: решење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара број 56012-3805/2016 од 17. јуна 2016. године; жалба на решење Градског центра за социјални рад, Одељење Звездара од 6. јула 2016. године и решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 8. августа 2016. године.
    • Повереница за заштиту равноправности спровела је поступак у циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[2], па је у току поступка затражено изјашњење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара. Дописом од 12. септембра 2016. године Градски центар за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, обавестио је Повереника за заштиту равноправности да није у могућности да достави тражено изјашњење, с обзиром да се од 14. јула 2016. године комплетни списи предмета Ј.Б., по основу притужбе именоване на решење органа старатељства, налазе у Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Дописом од 22. септембра 2016. године, Повереник за заштиту равноправности затражио од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да обавести Повереника да ли се списи предмета налазе у Министарству или су достављени Градском центру за социјални рад, одељење Звездара. Дописом од 13. октобра 2016. године, Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања обавестило је Повереника за заштиту равноправности да су списи предмета Ј.Б. враћени првостепеном органу. Дописом од 17. октобра 2016. године, Повереница за заштиту равноправности је још једном затражила изјашњење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара.
    • У изјашњењу Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, наведено је:
  • да поступак поседовања опште подобности за усвојење потенцијалних усвојитеља реализује орган старатељства, односно надлежни центар за социјални рад, према адреси пребивалишта подносиоца захтева за покретање поступка процене поседовања опште подобности за усвојење;
  • да је општа подобност потенцијалних усвојитеља уређена Породичним законом;
  • да је чланом 314. Породичног закона прописано да орган старатељства утврђује да ли су будући усвојитељи подобни да усвоје дете (општа подобност усвојитеља);
  • да се поступак процене поседовања опште подобности за усвојење пред органом старатељства спроводи се у складу са Инструкцијама надлежног министарства;
  • да се одлука о општој подобности усвојитеља доноси на основу стручног налаза и мишљења психолога, педагога, социјалног радника и правника који чине стручни тим органа старатељства, као и лекара;
  • да поступак процене поседовања опште подобности за усвојење обухвата: покретање поступка за процену поседовања опште подобности за усвојење по захтеву заинтересованог лица, прибављање потребне личне документације у односу на подносиоца захтева, реализовање разговора са подносиоцем захтева од стране чланова стручног тима, упућивање подносиоца захтева на Програм припреме и обуке за усвојење, реализовање теренске посете на адреси становања подносиоца захтева, узимање записничке изјаве од подносиоца захтева о жељеним карактеристикама детета од стране правника и упознавање подносиоца захтева са законским одредбама и правним дејствима заснивања усвојења, сачињавање стручних налаза и мишљења о општој подности подносиоца захтева од стране чланова стручног тима, доношење Одлуке стручног тима о поседовању/ непоседовању опште подобности за подносиоца захтева, у случају поседовања опште подобности за подносиоца захтева, прослеђивање списа предмета надлежном министарству ради оцене спроведеног стручног поступка и уписа подносиоца захтева у Јединствени матични регистар потенцијалних усвојитеља, у случају непоседовања опште подобности подносиоца захтева, доношење решења о одбијању захтева подносиоца;
  • да је Градском центру за социјални рад, Одељење Звездара 30. априла 2015. године достављен захтев Ј.Б. за покретање поступка за процену поседовања опште подобности именоване за заснивање усвојења;
  • да је Ј.Б. приложила потребну документацију и да испуњава потребне законске услове за реализацију поступка процене поседовања опште подобности за усвојење;
  • да су у складу са стручном процедуром реализовани разговори од стране чланова стручног тима као и психолошко тестирање именоване од стране психолога Одељења, након чега је упућена на Програм припреме и обуке за потенцијалне усвојитеље који је, у периоду новембар-децембар 2015. године, реализован од стране стручних радника Градског центра за социјални рад у Београду;
  • да су у оквиру поступка процене чланови стручног тима обавили и теренску посету подноситељке притужбе;
  • да су по завршетку стручног поступка обављене консултације чланова стручног тима, који су узимајући у обзир податке добијене током трајања поступка као и извештај стручних радника који су реализовали Програм припреме и обуке за потенцијалне усвојитеље, донели одлуку да Ј.Б. не поседује општу подобност за усвојење о чему је подноситељка притужбе обавештена усменим и писаним путем;
  • да је на решење Градског центра за социјални рад, Одељење Звездара којим се захтев за заснивање усвојења Ј.Б. одбија као неоснован, именована уложила жалбу Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, које је одбило жалбу Ј.Б. као неосновану;
  • да су током спровођења стручног поступка, чланови стручног тима све време спровођења поступка поступали у складу са важећим законским прописима и поштовањем стручне процедуре и да су се према Ј.Б. опходили на исти начин као и прма другим подносиоцима захтева за процену опште подобности за усвојење;
  • да актуелни брачни статус Ј.Б. није имао утицаја на доношење негативне одлуке, већ је наведен као фактичка чињеница без оцењивања брачног статуса у позитивном или негативном смислу и да је одлука искључиво заснована на свеобухватној и вишедимензионалној процени капацитета именоване за заснивање усвојења.

 

1.7. У прилогу изјашњења, достављени су следећи докази: жалба Ј.Б. на решење Градског центра за социјални рад у Београду број 56012-3805/2016 од 17. јуна 2016. године, Одељење Звездара, мишљење тима стручњака другостепеног органа, Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања бр. 560-02-00383/2016-14 од 8. августа 2016. године и решење Министарства, бр. 560-02-00383/2016-14 од 8. августа 2016. године.

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

 

  • Ј.Б. из Београда поднела је Градском центру за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, 30. априла 2015. године захтев за покретање поступка за процену поседовања опште подобности за усвојење, на основу кога је упућена на Програм припреме и обуке за потенцијалне усвојитеље који је, у трајању од шест недеља, реализован од стране стручних радника Градског центра за социјални рад у Београду.

 

  • Градски центар за социјални рад у Београду, Одељење Звездара као надлежни орган старатељства у поступку процене опште подобности за усвојење донео је решење број 56012-3805/2016 од 17. јуна 2016. године, којим се захтев Ј.Б. за заснивање усвојења одбија као неоснован јер није утврђена општа подобност именоване за заснивање усвојења. У образложењу одлуке наведено је да именована у процесу припреме за усвојење није показала потребну активност, да није завршила припрему за усвојитеље јер није присуствовала последњој радионици – спремност за прихват детета у породицу као и да не поседује адекватне стамбене услове. На основу свега наведеног и извештаја психолога, педагога, социјалног радника и правника, као и извештаја са припреме усвојитеља за усвојење закључено је да одлука Ј.Б. за усвојење није довољно сазрела, па је донета одлука као у диспозитиву решења.

 

  • Ј.Б. је благовремено изјавила жалбу 6. јула 2016. године Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања на решење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара.

 

  • Увидом у Мишљење тима стручњака другостепеног органа од 22. јула 2016. године, који је достављен уз изјашњење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара утврђено је да је правник закључио да именована испуњава све законске услове за утврђивање опште подобности за усвојитељку. Увидом у Мишљење утврђено је да је педагог у свом стручном налазу и мишљењу између осталог проценио да Ј.Б. има капацитете да подстицајно утиче на образовање детета које би усвојила, да правилно схвата значај образовања за укупни развој детета, посебно када су у питању деца из маргинализованих друштвених група са којима има искуства кроз волонтерски рад, али да је одлука именоване недовољно прорађена, суштински идеализована и базирана на искуству из волонтерског рада са једном групацијом деце. Поред тога је утврђено да је психолог у свом налазу и стручном мишљењу између осталог потенцијалну усвојитељку оценио као затворену особу по питању личних искустава на тему породичних и приватних односа и да је комплетан унутрашњи процес промишљања о усвојењу детета потенцијалне усвојитељке незавршен и на почетним позицијама. У извештају стручњака органа старатељства који су реализовали програм припреме за усвојење, између осталог наведено да је Ј.Б. показала заинтересованост за садржај припреме али да је њено активно учешће углавном долазило до изражаја приликом рада у мањим групама, да је по питању природе мотивације за усвојење именована остала на нивоу инфорамција које је претходно презентовала стручњацима органа старатељства, да је приликом обраде теме која се односи на специфичног развоја деце без родитељског старања оставила утисак заинтересованости без оглашавања на поменуту тему и да радионици посвећеној теми стварања психолошког простора унутар породице за усвојење детета није присуствовала, из објективних разлога. У Мишљењу је наведено да је социјални радник у свом стручном налазу и мишљењу између осталог оценио Ј.Б. као затворену особу по питању односа у широј породици, да именована најприснији емоционални однос има са сестром са којом живи у комфорном стану, да није склапала брачне ни ванбрачне заједнице, да се у индивидуалним разговорима представила као срдачна особа што не одговара утиску који је оставила током реализације припреме програма за будуће усвојитеље, као и да не презентује јасну слику о моделу породичног живота који би био понуђен детету.

 

  • Увидом у решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања утврђено је да је жалба Ј.Б., изјављена на решење Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, одбијена као неоснована. У образложењу решења другостепеног органа оцењено је да је у законито спроведеном стручном и управном поступку, а на основу увида у целокупне списе предмета, првостепени орган правилно и потпуно утврдио одлучне чињенице и проценио да Ј.Б. нема општу подобност за усвојење, односно да именована нема лична својства на основу којих се може закључити да ће родитељско право вршити у најбољем интересу детета.

 

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

3.1. Повереница за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имала је у виду чињеничне наводе наведене у притужбама, изјашњењу, као и поднете доказе.

 

Правни оквир

3.2. Повереник за заштиту равноправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности широко је одређена, у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује своју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[3]

3.3. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године, у члану 8 прописује да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Члан 14. Конвенције забрањује дискриминацију, односно, прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.

3.4. Устав Републике Србије[4] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

  • Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[5], којим је прописано да дискриминација и дискриминаторно поступање означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.
  • Република Србија је 1990. године ратификовала Конвенцију о правима детета[6], која у члану 3. ст. 1. и 2. прописује да у свим активностима које се тичу деце, без обзира да ли их предузимају јавне или приватне институције социјалног старања, судови, административни органи или законодавна тела, најбољи интерес детета биће од првенственог значаја, те да су сви обавезни да детету обезбеде такву заштиту и бригу која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља, законских старатеља или других појединаца који су одговорни за дете и у том циљу ће предузети све законодавне и административне мере.
  • Породичним законом[7], прописано је да се усвојење заснива одлуком органа старатељства. Чланом 100. наведеног закона прописано је да усвојити може само лице за које је утврђено да има лична својства на основу којих се може закључити да ће родитељско право вршити у најбољем интересу детета. Чланом 101. Породичног закона прописано је да усвојити могу супружници или ванбрачни партнери, а изузетно министар надлежан за породичну заштиту може дозволити усвојење и лицу које живи само ако за то постоје нарочито оправдани разлози.  Чланом 102. овог закона прописано је да усвојити може само лице које је припремљено за усвојење по посебном програму, осим ако не усваја супружник или ванбрачни партнер родитеља, односно усвојиоца детета. Одлука о општој подобности доноси се на основу налаза и стручног мишљења психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара. Орган старатељства доноси писмено решење о одбијању захтева за заснивање усвојења ако утврди да подносиоци захтева нису подобни за усвојтеље (општа подобност усвојитеља), односно да дете није подобно да буде усвојено (општа подобност усвојеника).
  • Правилник о организацији, нормативама и стандардима рада центра за социјални рад[8], прописује је да у вршењу јавних овлашћења центар, између осталог, одлучује и о усвојењу и да том приликом спроводи поступак процене опште подобности хранитеља, усвојитеља и старатеља. Чланом 7. Правилника прописана је дужност центра да заступа интересе и права корисника и да обезбеди једнак приступ услугама за које је надлежан свим грађанима, независно од етничких, културних, верских, родних или социо-економских разлика, инвалидитета и сексуалне оријентације.
  • Правилник о програму припреме за усвојење[9] прописује да је циљ Програма стицање потребних знања о детету и вештине поступања са дететом, како би будући усвојитељи што боље одговорили на потребе детета које ће усвојити. Припрема за усвојење обавља се током процене опште подобности усвојитеља, али обавезно пре доношења коначне одлуке о општој подобности за усвојење, осим ако не усваја супружник или ванбрачни партнер родитеља, односно усвојиоца детета. Резултати реализације програма припреме за усвојење обухватају се налазима и стручним мишљењима стручњака органа старатељства.

 

Анализа навода из притужбе, изјашњења и доказа са аспекта антидискриминационих прописа

 

  • Имајући у виду надлежност Повереника за заштиту равноправности, предмет анализе је утврђивање постојања евентуалне дискриминације у поступку који је резултирао одбијањем захтева Ј.Б. за заснивање усвојење, односно да ли је брачни и породични статус Ј.Б. представљао одлучујући разлог за доношење решења Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, којим је захтев подноситељке притужбе за заснивање усвојења одбијен као неоснован.
  • Приликом заузимања става у овом предмету и анализе разлога на основу којих је утврђено да Ј.Б. не поседује општу подобност за усвојитељку, Повереница за заштиту равноправности најпре констатује да је у складу са чланом 314. Породичног закона прописано да се одлука о општој подобности доноси на основу налаза и стручног мишљења психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара. С тим у вези, Повереница за заштиту равноправности посебно је ценила наводе из налаза и мишљења стручњака органа старатељства са аспекта антидискриминационих прописа, који су у оквиру Мишљења тима стручњака другостепеног органа достављени уз изјашњење Градског центра за социјални рад у Београду, као и извештај стручних радника који су реализовали Програм припреме и обуке за потенцијалне усвојитеље.

Разматрајући наводе из сваког појединачног налаза и мишљења члана стручног тима органа старатељства и посматрајући их свеукупно, Повереница за заштиту равноправности констатује да није утврђено да је брачни и породични статус подноситељке притужбе био разлог за доношење одбијајуће одлуке. Наиме, неспорно је да је у сваком од ових налаза констатовано да је подноситељка притужбе без партнера и да у процес усвајања улази сама, али се навођење брачног статуса кроз свако од ових налаза и мишљења појављује као фактичка чињеница, без било какве позитивне или негативне оцене и контекста. Повереница за заштиту равноправности указује да је чланом 101. Породичног закона прописано да министар надлежан за породичну заштиту изузетно може дозволити усвајање и лицу које живи само ако за то постоје нарочито оправдани разлози. Тиме је, навођење брачног статуса подноситељке захтева за утврђивање опште подобности за заснивање усвојења, у овом контексту нашло своје оправдање. Из сваког од наведених налаза и стручних мишљења, чланова стручног тима органа старатељства, готово истоветно произилази закључак да је одлука о усвојењу потенцијалне усвојитељке, односно подноситељке притужбе, недовољно прорађена, базирана на искуству из волонтерског рада са једном групацијом деце и суштински идеализована, чиме је окарактерисана као недовољно сазрела. С тога, Повереница за заштиту равноправности констатује да брачни статус подноситељке притужбе не представља разлог за одбијање захтева Ј.Б. за заснивање усвојења.

  • Повереница за заштиту равноправности ценила је и извештај стручњака органа старатељства који су реализовали Програм припреме за усвојење у коме је такође, као фактичка чињеница, наведено да је подноситељка притужбе „у групи у којој је реализован програм припреме будућих усвојитеља била једини појединац, што је донекле обликовало њен положај унутар групе.“ Повереница за заштиту равноправности констатује да је оцена подноситељке притужбе и потенцијалне усвојитељке у овом извештају искључиво дата са аспекта односа према активностима које је исказала у групи, при чему се ни у једном сегменту извештаја не поставља као проблематично питање њеног брачног статуса, већ је констатовано да је више показала кроз невербалну комуникацију, а недовољно кроз активност у групи. Тиме је, како је наведено у извештају, отежана објективна процена помака који је евентуално направљен током припреме кроз процес информисања и учења у групи. У извештају је такође констатовано да је Ј.Б. пропустила последњу радионицу која је посвећена теми стварања психолошког простора унутар породичног система за усвојење детета и припрема и реорганизација живота у породици за долазак детета, због чега се напредак у разумевању дате теме у односу на почетне ставове није могао утврдити. Имајући у виду да је Породичним законом прописано да усвојити може само лице које је припремљено за усвојење по посебном програму за усвојење, Правилник о програму припреме за усвојење којим је прописано да се резултати реализације програма обухватају налазима и стручним мишљењима стручњака органа старатељства, као и чињенице наведене у извештају, Повереница за заштиту равноправности констатује да није утврђено да је коначна оцена стручњака, који су реализовали програм припреме за усвојење, на било који начин била мотивисана брачним статусом Ј.Б., већ да је он у извештају наведен као фактичка чињеница.
  • По питању навода из притужбе да су на коначну одлуку органа старатељства евентуално утицале чињенице да је подноситељка притужбе затворена за разговор на тему односа у широј породици због чега је њен однос са родитељима, превасходно оцем, погрешно окарактерисан као нарушен, да своју одлуку о усвајању дефинише као искључиво личну одлуку без обзира на ставове у ширем породичном контексту као и да је искључиво била заинтересована да усвоји дете ромске националности, Повереница за заштиту равноправности указује да се ове чињенице не сматрају личним својством у смислу Закона о забрани дискриминације[10], те се није даље упуштала у разматрање и оцену истих.
  • Повереница за заштиту равноправности указује да наше породично законодавство познаје само једну врсту усвојења – потпуно усвојење, којим се у потпуности имитира сроднички однос који настаје рађањем. Као породично-правни однос, усвојење спада у ред најкомплекснијих и најодговорнијих облика заштите деце без родитељског старања, којим се дете у потпуности интегрише у породицу усвојитеља и истовремено раскида све везе са природном породицом, због чега одлука о адопцији не може бити донета без спровођења процедуре чији је крајњи циљ провера испуњености тражених услова, а превасходно интерес детета да буде усвојено. Повереница за заштиту равноправности указује да је основни циљ усвајања постављен тако да оно мора бити корисно за дете, чиме интерес усвојеника има карактер руководног начела током целог поступка усвајања, о чему орган старатељства током целог поступка мора водити рачуна. Због тога је и улога органа старатељства у целом овом поступку одлучујућа, а од радника који учествују у поступку процене опште подобности за потенцијалне усвојитеље се захтева да темељно и стручно приступе свеобухватној анализи процене личности, ослобођеној сваке врсте индивидуалних вредносних ставова и могућих предрасуда. Управо је та процена полазна основа за стварање породичне средине у коме ће дете без родитељског старања задовољити своје најосновније потребе и која ће се најактивније укључити у његов целокупан процес развоја и сазревања.
  •  Ценећи наводе из притужби, изјашњења и понуђених доказа Повереница за заштиту равноправности констатује да је решење Градског центра за социјални рад, Одељење Београд, засновано на појединачним налазима и стручним мишљењима стручњака органа старатељства, у коме су објективно интегрисане чињенице које су процењене као спорне за утврђивање опште подобности за усвојење детета. У току поступка није доказано да је Градски центар за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, одбијањем захтева Ј.Б. за заснивање усвојења извршио акт дирскиминације. Имајући све ово у виду, Повереница за заштиту равноправности је мишљења да се у конкретном случају не може утврдити да је Градски центар за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, одбијањем захтева за заснивање усвојења дискриминисао Ј.Б., због њеног брачног и породичног статуса. С друге стране, ово не значи да у догађају који је описан није дошло до евентуалне повреде неког другог права, које није у надлежности Повереника за заштиту равноправности.

 

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

У поступку који је спроведен по притужби Ј.Б. из Београда, није утврђено да је решењем Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Звездара, којим је захтев за заснивање усвојења Ј.Б. одбијен као неоснован због непостојања опште подобности за усвојитељицу, извршена дискриминација на основу брачног и породичног статуса подноситељке притужбе.

Против овог мишљења, у складу са законом није допуштена жалба нити било које друго правно средство.

[1] „Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10

[2] „Службени гласник РС”, број 22/09

[3] Члан 33. Закона о забрани дискриминације („Службени гласник РС“, број  22/09)

[4] Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, број  98/06)

[5] Члан 2. став 1. тачка. 1. Закона о забрани дискриминације

[6] Закон о ратификацији Конвенције УН о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ – Међународни уговори, број 4/96 и 2/97)

[7] Породични закон РС( „Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 и 6/15)

[8] Правилник о организацији, нормативама и стандардима рада центра за социјални рад ( „Службени гласник РС“, бр. 59/08, 37/10, 39/11 и 1/12)

[9] Правилник о програму припреме за усвојење („Службени гласник РС“, бр. 60/05) чл.2, 10. и чл. 11

[10] Члан 2. став 1. тачка. 1. Закона о забрани дискриминације

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-icon Притужба Ј.Б. против Центра за социјални рад Звездара због дискриминаицје по основу брачног и породичног статуса у поступку усвајања дететаDownload


Print Friendly, PDF & Email
back to top