Бр. 021-01-111/2021-02 датум: 24.3.2021.
Поступајући у оквиру законом прописане надлежности из члана 33.тачка 9. Закона о забрани дискриминације да препоручује органима јавне власти и другим лицима мере за остваривање равноправности, Повереник за заштиту равноправности даје Граду Београду
ПРЕПОРУКУ МЕРА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РАВНОПРАВНОСТИ
Повереник за заштиту равноправности препоручује Граду Београду:
– да хитно предузме мере у оквиру своје надлежности како би се уклонила дивља депонија грађевинског материјала у ромском насељу Чукарица и обезбедили безбедни услови за живот и становање у овом насељу, до проналажења адекватног решења стамбеног збрињавања у складу са међународним стандардима.
Град Београд обавестиће Повереника за заштиту равноправности о планираним мерама у циљу спровођења ове препоруке, у року од 30 дана од дана пријема препоруке мера за остваривање равноправности.
Против ове препоруке мера за остваривање равноправности у складу са законом, није допуштена жалба нити било које друго правно средство.
О б р а з л о ж е њ е
Поверенику за заштиту равноправности обратило се захтевом за одржавање састанка Покрет Опре Рома Србија, поводом несреће која се догодила у ромском насељу на Чукарици, 12. марта 2021. године, када је повређено седморо деце. Представници Покрета Опре Рома Србија на састанку истакли су лоше животне услове у овом насељу, да је овај несрећан случај један од најтежих, због тога што су у питању деца која су тешко повређена, а нажалост једно дете је преминуло. Посебно су указали на проблем стварања дивље депоније грађевинског материјала у овом неформалном насељу, одлагања грађевинског шута поред далековода, тако да је ниво земље дошао на небезбену удаљеност од жица далековода што доводи у опасност свакога ко би туда прошао, а што је према њиховом мишљењу узрок струјног удара који је узрок несреће.
Повереник за заштиту равноправности указује да је равноправно остваривање права на адекватан животни стандард и адекватно становање гарантовано бројним међународним документима који промовишу и гарантују људска и мањинска права.
Ово право је гарантовано одредбама члана 25. став 1. Универзалне декларације о људским правима из 1948. године[1]. Ратификацијом Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима из 1966. године[2], Република Србија се обавезала да ће признати сваком лицу право на животни стандард довољан за њега самог и његову породицу, убрајајући ту и довољну количину хране, одећу и смештај, као и стално побољшање његових услова живота[3].
Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина[4], у чл. 4. одељка II, припадницима националних мањина гарантована је равноправност пред законом и забрањена је свака дискриминација. Такође, Међународном конвенцијом о укидању свих облика расне дискриминације[5] прописана је обавеза држава потписница да предузму, ако околности то захтевају, у социјалној, економској, културној и осталим областима, посебне и конкретне мере за обезбеђивање развоја или заштите извесних расних група или појединаца који припадају овим групама ради гарантовања под условима једнакости, пуног остварења права човека и основних слобода[6].
Истамбулском декларацијом из 1996. године[7], која је усвојена на другој УН Конференцији о људским насељима, државе су обавезане на постизање циљева обезбеђења стамбеног простора за све становнике и успостављање одрживог развоја људских насеља у контексту прогресивне урбанизације у целом свету. На овој конференцији усвојена је Хабитат агенда, у којој је у члану 11. наглашено да свако има право на адекватне животне стандарде за себе и своју породицу, укључујући право на адекватно становање и стално побољшање животних услова. Према овом документу, права на становање сматрају се прогресивним законским обавезама, што подразумева да су државе дужне да непрестано настоје да ојачају економска, социјална и културна права, укључујући и право на адекватно становање. Идеја прогресивне реализације обавезује државу да настоји да што брже, што ефикасније и у потпуности, оствари право на становање.
Ревидирана Европска социјална повеља[8] у члану 31. прописује да би се осигурало делотворно уживање права на стан, државе треба да предузму мере са циљем унапређивања приступа стамбеном смештају одговарајућег стандарда, спречавање или умањивање појаве бескућништва, као и да учине да цене стамбеног смештаја буду доступне онима који немају довољно средстава. Повеља о основним правима Европске уније[9] у члану 34. гарантује право на социјалну помоћ и помоћ за становање, како би се обезбедила достојна егзистенција свима који немају довољно средстава.[10]
Законом о ратификацији конвенције уједињених нација о правима детета[11] у члану 4. прописано је да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији. У вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње.
Устав Републике Србије[12] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета. Чланом 76. став 3. Устава Република Србије прописано је да се не сматрају дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.
Уставна забрана дискриминације ближе је разрађена Законом о забрани дискриминације[13], који у чл. 4. прописује да су сви једнаки и уживају једнак положај и једнаку правну заштиту, без обзира на лична својства, те да је свако дужан да поштује начело једнакости, односно забрану дискриминације. Одредбом чл. 24. Закона о забрани дискриминације забрањена је дискриминација националних мањина и њихових припадника на основу националне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.
Закон о заштити права и слобода националних мањина[14], поред опште забране дискриминације лица која припадају националним мањинама, препоручује мере за обезбеђење равноправности у виду прописа, појединачних правних аката и мера у циљу поправљања положаја лица која припадају ромској националној мањини.
Социјално укључивање Рома и Ромкиња препознато је као један од приоритета Владе Република Србијате у кључним стратешким документима. Основни разлог за доношење Стратегије за социјално укључивање Рома и Ромкиња за период од 2016. до 2025. године[15] је стварање услова за њихову социјалну укљученост – смањење сиромаштва и сузбијање дискриминације Рома и Ромкиња, односно стварање услова за пун приступ остваривању људских права лица ромске националности, и то права на становање, рад, образовање, социјалну и здравствену заштиту и сл. У стратегији је, у делу: „Становање“ наведено да су Ромска насеља просторне градске и ванградске (сеоске и приградске) целине претежно настањене припадницима ромске националне мањине, често виђена и као места просторне и друштвене сегрегације Рома и Ромкиња. Према проценама стручњака, око 70% Рома и Ромкиња у Републици Србији живи у ромским насељима. Разлика постоји и између услова становања Рома и Ромкиња и других рањивих група. Квалитет стамбених објеката у којима живе Роми и Ромкиње, као и интерно расељена лица знатно је лошији у поређењу са другим расељеним лицима. Компарација стамбених услова показује да око 73% Рома и Ромкиња има мање од 10 m2 по члану домаћинства у односу на око 26% неромског становништва, док скоро 54% ромских домаћинстава не поседује купатило у кући према нешто мање од 10% неромских домаћинстава. Лошим условима становања доприноси и непостојање унутрашњих инсталација, тоалета и купатила, недовољан број соба и пренасељеност стамбеног простора. Лош грађевински квалитет стамбених објеката представља велику препреку у процесу њихове легализације. Лоши услови становања и непостојање основних инфраструктура негативно утичу на здравље свих чланова домаћинства, посебно деце. Такође, процедура прибављања дозвола за изградњу и/или доградњу санитарних просторија и/или просторија (соба) скромних димензија, веома је сложена, дуготрајна, скупа и истоветна процедури за изградњу новог објекта, па се ове дозволе готово и не прибављају приликом извођења оваквих радова, било да их изводе сами становници, било да се изводе у оквиру програма стамбене подршке. Са становишта међународног права људских права прописано је да стамбена јединица, да би се сматрала адекватном, мора да пружи заштиту од хладноће, влаге, топлоте, кише, ветра или других претњи по здравље.
У Стратегији се указује да је истраживањима потврђена узрочно-последична веза између квалитета живота и здравља Рома и Ромкиња јер они, у односу на остале становнике Републике Србије, живе у знатно лошијим условима становања. Према међународним стандардима људских права, право на здравље, поред права на здравствену заштиту, обухвата и социоекономске факторе (исхрана, становање, пијаћа вода, адекватни санитарни услови, безбедни и здрави услови рада, као и здрава животна средина) који су неопходни да би се могао водити здрав живот. Општи демографски подаци указују на то да су Роми младо становништво (више од 50% Рома и Ромкиња је млађе од 25 година), али и на то да је смртност код ове популације виша него код осталих етничких група − просечно трајање живота је 12 година краће у поређењу са просеком у Републици Србији.
Уочене су велике неједнакости у морталитету, исхрани и образовању између ромске и друге деце. Смртност ромске одојчади и деце до пет година је приближно два пута виша од просечне у Републици Србији. Смртност одојчади је процењена на 13 на хиљаду живорођене деце, док је вероватноћа да дете умре пре навршене пете године око 14 на хиљаду живорођене деце.
Законом о социјалној заштити[16] је утврђено да је социјална заштита „организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености”, а да су њени циљеви поред осталог и достизање, односно одржавање минималне материјалне сигурности и независности појединца и породице у задовољавању животних потреба; обезбеђивање доступности услуга и остваривање права у социјалној заштити; стварање једнаких могућности за самосталан живот и подстицање на социјалну укљученост. Право на социјалну заштиту имају „сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба”. Услуге социјалне заштите су активности пружања подршке и помоћи појединцу и породици ради побољшања, односно очувања квалитета живота, отклањања или ублажавања ризика неповољних животних околности, као и стварање могућности да самостално живе у друштву, а право на различите врсте материјалне подршке се остварује ради обезбеђења егзистенцијалног минимума и подршке социјалној укључености корисника.
Законом о главном граду[17] уређен је положај, надлежности и органи града Београда, док је чланом 2. прописано да је највиши правни акт града Београда, Статут града. Статутом Града Београда[18] у члану 26. став 1. тачка 36. прописано је да се град, поред осталог, стара о остваривању заштите и унапређењу људских права и индивидуалних и колективних права припадника националних мањина и етничких група. Иста одредба је садржана и у члану 17. став 1. тачка 34. Статута градске општине Чукарица.
Повереник је током 2020. године, спровео истраживање: Перцепција ромске заједнице о дискриминацији. Резултати истраживања показују да се сиромаштво, односно имовински статус, сматра једним од главних разлога дискриминације ромске заједнице и поред напора који се улажу у различитим областима. Такође, указују да из перспективе ромске заједнице осигурање материјалне егзистениције отвара простор за одрживо укључивање у образовање које се сматра кључем равноправности, а пут ка равноправном укључивању у друштво зависи и од отклањања баријера на тржишту рада. Закључци из извештаја и истраживања упућују да је за унапређење положаја припадника ромске националности важно креирање и успостављање системских решења појединачних питања, уз сарадњу између републичких и локалних органа, мултисекторску сарадњу, ефикасно и редовно спровођење и праћење спровођења свих предвиђених мера и услуга и то пре свега на локалном нивоу.
Повереник за заштиту равноправности указује да искључивањем припадника ромске популације и занемаривањем њихових потреба продубљује се разлика између ове групе људи и припадника већинског становништва што доводи до кршења начела равноправности, односно, дискриминације и маргинализације ромског становништва. За остварење једнакости ромске популације и осталог становништва потребно је омогућити припадницима ромске националне мањине једнако учешће у свим друштвеним процесима, смањење сиромаштва, образовање, запошљавање, право на адекватно становање, храну, воду, здравље и безбедност дома. Стога, ради остварења пуне равноправности припадника ромске националне мањине, Град Београд, треба да предузме све неопходне мере у циљу интеграције и унапређења положаја Рома. Овај задатак првенствено подразумева обезбеђивање адекватног простора за становање, као и трајније решавање егзистенцијалних проблема ромске популације, уз консултације Рома који станују у овом неформалним насељима и уважавање њихових потреба, планова и мишљење по питању интеграције у друштво.
[1] Генерална скупштина УН, 10. децембра 1948. године
[2] Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима („Сл. лист СФРЈ“, бр. 7/71)
[3] Чл. 11. ст. 1 Закона о ратификацији међународног пакта о економским, социјалним и културним правима
[4] Закон потврђивању оквирне конвенције за заштиту националних мањина („Сл. лист СФРЈ“, бр. 9/68)
[5] Закон о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације („Сл. лист СФРЈ“, бр. 31/67)
[6] Чл. 2. ст. 2. Закона о ратификацији Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације
[7]Истанбулска декларација о људским насељима и Хабитат агенда, Резолуција 1 – Извештај УН Конференције о људским насељима A/CONF.165/14 од 7. августа 1996.
[8] Закон о потврђивању Ревидиране Европске социјалне повеље („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 42/09)
[9] Повеља о основним правима ЕУ 2010C 83/02, усвојена 7. децембра 2000. године
[10] У априлу 2006. године, Европски парламент донео је Европску повељу о становању, а у мају 2007. године и Одлуку о становању и регионалној политици, које дају велики политички значај неопходном побољшању услова становања у ЕУ. Европска повеља о становању, усвојена од Парламентарне групе Европског парламента „Урбано становање“ 26. априла 2006. Предлог овог документа је доступан на енглеском језику на адреси: http://www.iut.nu/EU/Housing%20Charter/HousingCharterENG_040406.pdf; Одлука Европског парламента од 10. маја 2007. о становању и регионалној политици (2006/2108(INI)), текст доступан на енглеском језику на адреси: http://www.europarl.europa.eu/sides/getDoc.do?pubRef=-//EP//TEXT+TA+P6-TA-2007-0183+0+DOC+XML+V0//EN
[11] „Сл. лист СФРЈ – Међународни уговори“, бр. 15/90 и „Сл. лист СРЈ – Међународни уговори“, бр. 4/96 и 2/97
[12] „Сл. гласник РС“, бр. 98/06
[13] „Сл. глaсник РС“, бр. 22/09
[14] „Сл. лист СРЈ“, бр. 11/02, „Сл. лист СЦГ“, бр. 1/03-Уставна повеља и „Сл. гласник РС“, бр. 72/09-др.закон, 97/13-одлука УС и 47/18
[15] „Сл.гласник РС“, бр. 26/16
[16] „Сл.гласник РС“, бр. 24/11
[17] „Сл. гласник РС“, бр. 129/07, 83/14-др. закон, 101/16-др. закон и 37/19
[18] „Сл. лист града Београда“, бр. 39/08, 6/10, 23/13 и 60/19
ПОВЕРЕНИЦА ЗА ЗАШТИТУ РАВНОПРАВНОСТИ
Бранкица Јанковић
Препорука мера за остваривање равноправности Граду Београду 
