Мишљење на Притужбу Ј.Ј.Т. против А.С. и А.А. због дискриминације на основу здравственог стања у пружању здравствених услуга

бр. 07-00-529/2017-02  датум: 5.3.2018.

 

 

 

 

МИШЉЕЊЕ

 

 

Мишљење је донето у поступку поводом притужбе адвокаткиње Ј. J. Т, која је поднета у име и уз сагласност М. Р, против психолога А. С. и др А. А, специјалисте медицине рада, због дискриминације на основу здравственог стања М. Р. У притужби је наведено да је због самог постојања психијатријске дијагнозе, психолог Дома здравља из Ш. рекао М. Р. да не може да прође лекарски преглед. Специјалиста медицине рада др А. А, потписао је мишљење и закључак у коме је утврђено да М. Р. није способна за посао личног пратиоца деце. Након тога М. Р. је отишла на лекарски преглед у приватни Дом здравља у В, где је утврђено да је спосбна за посао личног пратиоца детета, а уверење је издато на период од годину дана. Подноситељка притужбе сматра да је М. Р. на овај начин дискриминисана на основу здравственог стања. У изјашњењу на наводе из притужбе, психолог Дома здравља из Ш. дао је образложење свог стручног става да М. Р. није способна да обавља послове личног пратиоца деце. Др А. А. је између осталог навео да само специјалиста из области медицине рада може утврдити радну способност а да мишљења других специјалности имају консултативни значај. У конкретном случају, лекар специјалиста медицине рада др А. А. сматра да М. Р. није способна за обављање посла личног пратиоца деце. Таквог је става и психолог А. С, чије мишљење има консултативни карактер. Са друге стране, одељење медицине рада приватног Дома здравља „Х“ има другачији став у погледу радне способности М. Р. за обављање посла личног пратиоца деце. Др Љ. Т. која је запослена у Општој болници у Ш, дала је начелан став да је М. Р. радно способна. Дакле, у питању је сукоб професионалних мишљења у погледу радне способности М. Р. за обављање конкретног посла – личног пратиоца деце. Повереник за заштиту  равноправности, поступајући у оквиру својих законом прописаних надлежности, утврдио је да према М. Р, током поступка издавања уверења о здравственом стању у ДЗ Ш, није поступано другачије у односу на утврђене процедуре поступања одељења медицине рада приликом оцене радне способности кандидата за запослење, нити је унапред дат закључак да она није способна за рад на пословима личног пратиоца деце због самог постојања одређене дијагнозе. Такође, М. Р. није одбијено пружање лекарске услуге, нити су јој постављени посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима. Поред тога је утврђено да није дошло до узнемиравања, вређања и омаловажавања М. Р. у току боравка у здравственој установи.  Имајући у виду наведено, Повереник за заштиту равноправности дао је мишљење да психолог А. С. и специјалиста медицине рада др А. А. нису прекршили одредбе Закона о забрани дискриминације.

  1. ТОК ПОСТУПКА
    • Поверенику за заштиту равноправности притужбом се обратила Ј. Ј. Т, адвокаткиња из Београда, у име и уз сагласност М. Р, због дискриминације на основу здравственог стања. Притужбу је поднела против А. С, психолога у Одсеку за медицину рада Дома Здравља из  Ш. и А. А, специјалисте медицине рада и шефа одсека за медицину рада Дома Здравља  из  Ш.
    • У притужби је, између осталог, наведено:
  • да М. Р. има 28 година и апсолвенткиња је на Филолошком факултету;
  • да јој је пре пет година установљен биполарни поремећај (F 31), а последње две године je у стабилној ремисији (F7);
  • да се пријавила да буде пратилац детета у инклузији, успешно завршила обуку, и преостало јој је да уради лекарски преглед у ДЗ у  Ш.;
  • да се 31. октобра 2017. године, упутила на Одељење медицине рада и разговарала са психологом А. С, који је питао о болестима, и она је рекла своју дијагнозу;
  • да јој је психолог рекао да због саме дијагнозе не може да прође лекарски преглед, да има увид у њене дијагнозе, те да није од значаја што је њено стање стабилно, јер особе са психозом не могу радити са децом;
  • да је након тога отишла у В. у приватни ДЗ „Х“, где су психолог и психихијатар оценили да је способна за рад са децом, али, с обзиром да узима терапију, ограничили су трајање уверења на годину дана;
  • да је тај извештај однела у хуманитарну организацију „Дечје срце“, која јој је послодавац. Они су прихватили уверење и повезали су је са дечаком. Са њим је радила две недеље, остварили су добар контакт, дечак је напредовао и родитељи су били задовољни;
  • да је 17. новембра Општина Ш. обавестила њеног послодавца да не прихватају лекарски извештај из било које друге установе осим Дома Здравља у  Ш.;
  • да је поново отишла код А. С, са лекарским извештајем из В. Рекао јој је да види да је њено стање стабилно али да су прописи такви. Уручио јој је извештај од 31. октобра 2017. године. У извештају се спомиње њена дијагноза од пре 5 година (F 31 а не F7)
  • да је закључак да није способна за посао личног пратиоца деце дао специјалиста медицине рада др А. А.
    • Уз притужбу су достављени и следећи прилози: 1) уверење о здравственом стању ДЗ Ш. од 30. октобра 2017. године 2) Уверење о здравственом стању ДЗ „Х“ од 1. новембра 2017. године; 3) специјалистички извештај лекара од 28. новембра 2017. године.
    • У циљу утврђивања правно релевантних чињеница и околности, a у складу са чланом 35. став 4. и чланом 37. став 2. Закона о забрани дискриминације[1], у току поступка прибављено је изјашњење од психолога А. С. и др А. А.
    • У изјашњењу психолога А. С, између осталог, наведено је:
  • да је датум доласка М. Р. на преглед био 30. октобар 2017. године, око 12 часова;
  • да је увидом у електронски картон утврдио постојање хроничних дијагноза F 31 (а не F7) тј. афективна психоза, биполарни тип поремећаја, F 23 акутна транзативна психоза и F 32 депресија. Затим је утврдио коју терапију пацијенткиња узима;
  • да је М. Р. током разговора и прегледа била манирована, анксиознија, уз блажи моторички немир, психички лепљива, убрзаног мисаоног тока, расположења, логороична, оставља утисак узнемирене особе, симптоми хистрионичне и опсесивно компулзивне личности;
  • да је М. Р. дошла на преглед јер је желела лекарско уверење да је способна за рад личног пратиоца деце. Посао подразумева непрестану бригу о аутистичном детету;
  • да је рад са децом која захтевају константан надзор, рад са повећаним ризиком, и да доктрина налаже да са таквом децом треба да ради неко ко је психички стабилан, јер тренутак непажње може имати трагичне последице;
  • да су лекови које пацијенткиња користи антипсихотици и имају утицај на психомоторне и психосензорне функције код човека, утичу на моторику, пажњу и концентрацију, а могу изазвати и друге сметње у когнативно-конативној сфери;
  • да није тачно да није дао извештај пацијенткињи, те да је написао извештај након разговора, интервјуа, података о њеној социјалној компетенцији, опсервације;
  • да од 2009. године ради на процени лица са преосталом радном способношћу за шта га је овластио РФ ПИО, и редовно га позивају за процену;
  • да је М. Р., дошла након месец дана са налазом специјалисткиње неуропсихијатријске струке др Љ. Т. који у тренутку прегледа није имала код себе. У налазу стоји – ремисија, међутим у његовом рачунару и даље стоји дијагноза Ф 31 а не Ф 31.7;
  • да је том приликом провео више од сат времена са њом и њеним партнером у срдачном разговору. Усмено су упућени на преглед код другостепеног органа, пошто су донели уверење које је супротно уверењу које је издао ДЗ Ш.
    • У изјашњењу специјалисте медицине рада Др А. А, наведено је:
  • да се пацијенткиња јавила са захтевом да јој се изда лекарско уверење и да је спроведена процедура утврђена правилима медицине рада;
  • да је на основу прегледа и увида у електронски здравствени картон утврђено да пацијенткиња није способна за обављање наведеног посла, због утврђених патолошких стања;
  • да њена права нису повређена, с обзиром да је прегледана по утврђеном протоколу и у складу са доктрином оцене радне способности;
  • да радну способност утврђује искључиво надлежни доктор медицине, специјалиста медицине рада, а мишљења специјалиста других грана која лече пацијенте имају консултативни карактер у оцени радне способности;
  • да је издато уверење о радној способности власништво пацијента и да су подаци доступни оном лицу коме их пацијент достави.

 

  1. ЧИЊЕНИЧНО СТАЊЕ

 

  • Увидом у фотокопију Уверења о здравственом стању М. Р. од 30. октобра 2017. године, које је издао ДЗ Ш. – медицина рада, утврђено је да је дат закључак и мишљење да није способна за посао личног пратиоца деце.

 

  • Увидом у фотокопију Уверења о здравственом стању М. Р. од 1. новембра 2017. године, које је издао ДЗ „Х“, утврђено је да је дат закључак и мишљење да је способна за послове личног пратиоца деце „са посебним потребама“.

 

  • Увидом у специјалистички извештај Опште болнице Др Лаза Лазаревић, од 28. новембра, утврђено је да је уписана дијагноза F7 и F 32.2, да је пацијанткиња на редовном праћењу од 2012. године, због биполарног афективног поремећаја. Две године уназад је у стабилној ремисији. Пацијенткиња је актуелно свесна, адекватна, без психопатолошких испољавања, очуваних когнитивних функција, очуваног увида и критичности. Уз прописано терапију, др Љ. Т. сматра да је пацијенткиња радно способна.

 

  1. МОТИВИ И РАЗЛОЗИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МИШЉЕЊА

 

  • Повереник за заштиту равноправности, приликом одлучивања у овом предмету, имао је у виду наводе из притужбе, изјашњења, као и релевантне правне прописе у области заштите од дискриминације.

 

Правни оквир

  • Повереник за заштиту равоправности је самосталан, независан и специјализован државни орган установљен Законом о забрани дискриминације са задатком да ради на сузбијању свих облика и видова дискриминације и остваривању равноправности у друштвеним односима. Надлежност Повереника за заштиту равноправности одређена је у складу са међународним стандардима, како би се омогућило да делотворно и ефикасно остварује усвоју улогу. Једна од основних надлежности Повереника јесте да прима и разматра притужбе због дискриминације, даје мишљења и препоруке у конкретним случајевима дискриминације и изриче законом утврђене мере. Поред тога, Повереник је овлашћен да предлаже поступак мирења, као и да покреће судске поступке за заштиту од дискриминације и подноси прекршајне пријаве због аката дискриминације прописаних антидискриминационим прописима. Повереник је, такође, овлашћен да упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације и да органима јавне власти препоручује мере за остваривање равноправности.[2]
  • Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из 1950. године[3], у члану забрањује дискриминацију и прописује да се уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза са неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.
  • Устав Републике Србије[4] у члану 21. забрањује сваку дискриминацију, непосредну или посредну, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

 

  • Уставна забрана дискриминације разрађена је Законом о забрани дискриминације,[5] којим је дискриминација дефинисана као свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе као и чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу и чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима. Непосредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства у истој или сличној ситуацији, било којим актом, радњом или пропуштањем, стављају или су стављени у неповољнији положај, или би могли бити стављени у неповољнији положај,[6] а посредна дискриминација постоји ако се лице или група лица, због његовог односно њиховог личног својства ставља у неповољнији положај актом, радњом или пропуштањем које је привидно засновано на начелу једнакости и забрани дискриминације, осим ако је то оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.[7] Према одредбама члана 27. забрањена је дискриминација лица у односу на здравствено стање. Дискриминација постоји нарочито ако се лицу или групи лица због њихових личних својстава неоправдано одбије пружање лекарских услуга, поставе посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима, одбије постављање дијагнозе и ускрате информације о тренутном здравственом стању, предузетим или непредузетим мерама лечења или рехабилитације, као и узнемиравање, вређање и омаловажавање у току боравка у здравственој установи. У складу са одредбама члана 16. овог закона, забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада. Ставом 3. истог члана прописано је да се не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључивање или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана, као и предузимање мера заштите према појединим категоријама лица.
  • Закон о основама система образовања и васпитања[8] у члану 136. став 5. прописује да је лични пратилац доступан детету са инвалидитетом односно са сметњама у развоју, коме је потребна подршка за задовољавање основних потреба у свакодневном животу у области кретања, одржавања личне хигијене, храњења, облачења и комуникације са другима. У радни однос, у складу са одредбама члана 139. став 1. тачка 2. овог закона, може бити примљено лице које има психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима.
  • Закон о раду, у члану 82. прописује да на пословима на којима постоји повећана опасност од повређивања, професионалних или других обољења може да ради само запослени који, поред посебних услова утврђених правилником, испуњава и услове за рад у погледу здравственог стања, психофизичких способности и доба живота, у складу са законом.
  • Закон о безбедности и здрављу на раду[9] у члану 41. прописује да за обављање послова заштите здравља запослених на раду, послодавац ангажује службу медицине рада. Служба медицине рада врши претходне и периодичне лекарске прегледе запослених и, између осталог, оцењује и утврђује посебне здравствене способности које морају да испуњавају запослени за обављање одређених послова на радном месту са повећаним ризиком.
  • Закон о здравственој заштити[10] у члану 20. прописује начело правичности здравствене заштите, забраном дискриминације приликом пружања здравствених услуга по основу расе пола, старости и других личних својстава.

Анализа навода из изјашњења и доказа достављених уз притужбу

  • Повереник за заштиту равноправности најпре констатује да су у току поступка анализирани само они наводи из притужбе и изјашњења који су од значаја за утврђивање дискриминације. Наводи који се односе на евентуалне пропусте у раду или поступању за које су надлежни други државни органи, нису узети у разматрање.

 

  • Имајући у виду надлежност Повереника за заштиту равноправности, предмет анализе у овом поступку је утврђивање да ли су психолог А. С. и др А. А. повредили прописе који забрањују дискриминацију у поступку издавања уверења о здравственом стању М. Р. У складу са одредбама Закона о забрани дискриминације, предмет анализе биће посебно да ли је на основу личног својства (здравственог стања) М. Р, пацијенткињи неоправдано одбијено пружање лекарских услуга, постављен посебан услов за пружање здравствених услуга који није условљен медицинским разлозима, одбијено постављање дијагнозе или су јој ускраћене информације о тренутном здравственом стању, предузетим или непредузетим мерама лечења или рехабилитације, као и да ли је дошло до узнемиравања, вређања и омаловажавања М. Р. у здравственој установи.

 

  • Из утврђеног чињеничног стања неспорно је да је М. Р. у октобру 2017. године отишла на Одељење медицине рада Дома здравља у  Ш., ради прибављања уверења о здравственом стању, које јој је било потребно ради обављања посла личног пратиоца детета са аутизмом. Такође, неспорно је да јој је том приликом дато мишљење да нема здравствену способност за обављање посла личног пратиоца деце.

 

  • Повереник за заштиту равноправности указује да прописи из области радног права обавезују физичка лица да приликом заснивања радног односа доставе послодавцу исправе и друге доказе о испуњености услова за рад на пословима за које заснивају радни однос. Кандидати нису у обавези да послодавцу доставе лекарско уверење, осим у случају када заснивају радни однос на пословима са повећаним ризиком, у смислу одредби члана 82. Закона о раду. Такође, Закон о основама система образовања и васпитања, поред прецизирања делокруга рада личног пратиоца деце, прописује и посебан услов за пријем у радни однос – психофизичку способност за рад са децом.

 

  • Повереник за заштиту равноправности, даље, указује да је задатак службе медицине рада да, поред осталог, утврђује и оцењује посебну здравствену способност коју морају да испуњавају запослени за обављање одређених послова, у складу са законом. Доктрина медицине рада, дефинише радну способност као способност организма да у току рада одржи унутрашњу физиолошку равнотежу и да по престанку рада брзо и у потпуности успостави све облике равнотеже који су одступили од физиолошких вредности. Такође, појам болест се не поклапа са појмом радне способности. Наиме, постоје болести које не утичу на радну способност, док друге утичу само повремено или само код одређених занимања, док неке болести узрокују радну неспособност код свих звања.

 

  • У конкретном случају, лекар специјалиста медицине рада др А. А. сматра да М. Р. није способна за обављање посла личног пратиоца деце. Таквог је става и психолог А. С, чије мишљење има консултативни карактер. Са друге стране, одељење медицине рада приватног Дома здравља „Х“ има другачији став у погледу радне способности М. Р. за обављање посла личног пратиоца деце. Др Љ. Т.која је запослена у Општој болници у Ш., дала је начелан став да је М. Р. радно способна. Дакле, у питању је сукоб професионалних мишљења у погледу радне способности М. Р. за обављање конкретног посла – личног пратиоца деце.

 

  • Приликом провере радне способности М. Р, служба медицине рада ДЗ Ш., имала је у виду здравствени досије пацијенткиње, а психолог Дома здравља обавио је са њом интервју. У изјашњењу на наводе из притужбе психолог је пружио је одређена додатна појашњења у одбрану свог стручног мишљења. Такође, навео је да се његов став не би променио ни да је имао у виду да је стање М. Р. по оцени неуропсихијатра стабилно, а да је дијагноза биполарног поремећаја у ремисији. Дакле, може се закључити да су психолог ДЗ у Ш. и специјалиста медицине рада, ценили, у складу са правилима доктрине, здравствену способност М. Р. у склопу захтева посла личног пратиоца деце, а не њену здравствену способност уопште. Психолог Дома здравља је у свом изјашњењу на наводе из притужбе, појаснио да рад са децом, а посебно посао личног пратиоца детета са аутизмом, захтева потпуну психофизичку стабилност, а да су лекови које пацијенткиња користи антипсихотици и да имају утицаја на пажњу, моторику и концентрацију. Психолог, такође, сматра да је обављање посла личног пратиоца детета са аутизмом подједнако ризично и за дете и за здравље пацијенткиње које може бити дестабилизовано. Такође, сматра да М. Р. може неке друге послове да обавља несметано.

 

  • Иако се у конкретном случају притужба не односи директно на пријем у радни однос, треба имати у виду да се према одредбама Закона о забрани дискриминације не сматра дискриминацијом прављење разлике, искључивање или давање првенства због особености одређеног посла код кога лично својство лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана. Дакле, из тога произлази да одређено психофизичко стање може бити оправдан услов за обављање неког посла. На пример, послови који се односе на оружане снаге и безбедност земље, послови са повећаним ризиком или послови који подразумевају рад са децом. С тим у вези, специјалисти медицине рада имају законску обавезу да процене здравствено стање кандидата за обављање конкретног посла, те се неће сматрати дискриминацијом уколико у том смислу, у зависности од потребе посла, установе постојање одређених оправданих ограничења за обављање одређеног посла, нарочито када су у питању послови са повећаним ризиком.

 

  • Оно што је од значаја за разматрање евентуалног постојање акта дискриминације у конкретном случају је и чињеница да су у случају М. Р. мишљење и закључак дати након увида у медицинску документацију и обављеног лекарског прегледа, у складу са правилима медицинске струке. Такође, важно је нагласити да се мишљење и закључак др А. А. и консултативно мишљење психолога А. С. односе на тренутно стање М. Р. за обављање конкретног посла личног пратиоца деце. Дакле, М. Р. није издато уверење о здравственом стању у коме се наводи да она нема здравствену способност за посао личног пратиоца деце само због чињенице да јој је постављена одређена дијагноза, нити јој је због постојања те дијагнозе ускраћен преглед и медицинска експлорација здравственог стања. У вези са тим, Повереник указује да није надлежан да утврђује да ли је закључак медицине рада ДЗ Ш. исправан са аспекта медицинске струке, већ је то у надлежности других државних органа. Имајући у виду контрадикторне ставове стручњака, једини начин да се коначно утврди здравствена способност М. Р. за обављање посла личног пратиоца деце јесте путем давања мишљења комисије стручњака медицине рада у другостепеном поступку. Као што је напред наведено, према одредбама Закона о безбедности и здрављу на раду служба медицине рада врши претходне и периодичне лекарске прегледе запослених и између осталог, оцењује и утврђује посебне здравствене способности које морају да испуњавају запослени за обављање одређених послова.

 

  • Због свега наведеног, Повереник за заштиту равноправности, поступајући у оквиру својих законом прописаних надлежности, утврдио је да према М. Р, током поступка издавања уверења о здравственом стању у ДЗ Ш., није поступано другачије у односу на утврђене процедуре поступања одељења медицине рада приликом оцене радне способности кандидата за запослење, нити је унапред дат закључак да она није способна за рад на пословима личног пратиоца деце због самог постојања одређене дијагнозе. Такође, М. Р. није одбијено пружање лекарске услуге, нити су јој постављени посебни услови за пружање здравствених услуга који нису оправдани медицинским разлозима. Поред тога је утврђено да није дошло до узнемиравања, вређања и омаловажавања М. Р. у току боравка у здравственој установи.

 

 

  1. МИШЉЕЊЕ

 

У поступку који је спроведен по притужби Ј. Ј. Т. у име и уз сагласност М. Р, поднетој против психолога А. С. и специјалисте медицине рада др А. А, утврђено је да није дошло до повреде одредби Закона о забрани дискриминације.

[1] „Службени гласник РС“, број 22/09

[2] Закон о забрани дискриминације, члан 33.

[3] „Службени лист СЦГ- Међународни уговори“, број 9/03

[4] „Службени гласник РС“, број 98/06

[5] Закон о забрани дискриминације, члан 2.

[6] Закон о забрани дискриминације, члан 6.

[7] Закон о забрани дискриминације, члан 7.

[8] „Службени гласник РС“, број 88/17

[9] „Службени гласник РС“, бр. 101/05, 91/15 и 113/17 – др. закон

[10] „Службени гласник РС“, бр. 107/05, 72/09 – др. закон, 88/10, 99/10, 57/11, 119/12, 45/13 – др. закон, 93/14, 96/15, 106/15 и 113/17

ПOВEРEНИЦA ЗA ЗAШTИTУ РAВНOПРAВНOСTИ

Брaнкицa Jaнкoвић


microsoft-word-iconМишљење на Притужбу Ј.Ј.Т. против А.С. и А.А. због дискриминације на основу здравственог стања у пружању здравствених услугаDownload


 

Print Friendly, PDF & Email
Facebook
Google+
http://ravnopravnost.gov.rs/misljenje-na-prituzbu-j-j-t-protiv-a-s-i-a-a-zbog-diskriminacije-na-osnovu-zdravstvenog-stanja-u-pruzanju-zdravstvenih-usluga">
back to top